Page 553 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

требало да узме торбицу из кола, а и стога што је знала да јој је лице врло прашњаво.

- Мало је то, Доли, душице... Лепо, видећемо. Хајдемо, хајдемо! - и Ана одведе Доли у
њену собу.
Та соба није била она парадна коју је предлагао Вронски, него таква за какву је Ана

тражила да је Доли извини. Али и та соба, за коју је требало извињавати се, беше препуна
луксуза, у каквом Доли никад није живела, и који је подсећаше на најлепше хотеле на страни.

- Ах, душице, како сам срећна! - севши за тренутак, у својој амазонци, поред Доли, рече
Ана. - Испричај ми о својима. Стиву сам видела на брзу руку. Али он није могао ништа да
каже о деци. Како је моја љубимица Тања? Она је већ велика девојчица, мислим?
- Да, врло велика - кратко одговараше Дарја Александровна, чудећи се и сама што тако

хладно говори о својој деци. - Ми сад врло пријатно живимо код Љевиних - додаде.
- Ето кад бих знала - рече Ана - да ме не презиреш... Могли бисте сви к нама доћи. Стива

је стари добар пријатељ Алексијев - додаде она, и одједном поцрвене.
- Да, али ми смо тамо тако добро... - збуњено рече Доли.

- Уосталом, ја то од радости говорим глупости. Тек, душице, јако си ме обрадовала! - рече
Ана љубећи је опет. - Још ми ниси казала шта и како мислиш о мени, а ја хоћу све да знам.
Мило ми је што ћеш ме видети онакву каква сам. Главно је, не бих хтела да се мисли да хоћу

нешто да докажем. Ништа нећу да доказујем, просто хоћу да живим; да никоме не чиним зло,
осим себи. На то имам право, зар не? Уосталом, то је дугачак разговор, још ћемо о свему
нашироко разговарати. Сад ја идем да се обучем, а теби ћу послати собарицу.