Page 494 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ето, признајем, на томе ти завидим. Ја, кад се вратим из иностранства и метнем на се

ово - он додирну плетеницу од гајтана на рамену - жао ми је слободе.
Серпуховски је већ одавно одмахнуо руком на службену каријеру Вронског, али га је волео
као и пре; сад је био према њему особито љубазан.

- Штета што си одоцнео за први чин.

Слушајући једним ухом, Вронски је помицао бинокл са ложа у партеру на прву галерију, и
разгледао ложе. Поред даме са турбаном, и ћелавог старчића који је срдито жмиркао у стакло
одигнутог бинокла, Вронски одједном спази главу Анину, и како се осмехује, поносна,
поражавајући лепа, у оквиру од чипке. Она је била у петој ложи у партеру, на двадесет корака
од њега. Седела је спреда, и овлаш се окренувши говорила нешто Јашвину. Положај њене

главе на лепим и широким раменима, и уздржљиво - узбуђени сјај њених очију и целог лица
подсетише га на њу онакву каква је била на балу у Москви. У његовом осећању према њој
сада не беше више ничега тајанственог, те га је зато њена лепота, иако га је јаче привлачила
него пре, сад у исто преме и вређала. Она није гледала на његову страну, али је Вронски
осећао да га је већ видела.

Кад Вронски поново управи бинокл на ту страну, примети да је кнегињица Варвара
особито црвена, да се неприродно смеје и непрестано обазире на суседну ложу. Ана пак,
склонивши лепезу и лупкајући њоме по црвеном сомоту, пажљиво гледа некуд, али не види, и
очевидно неће да види оно што се дешава у суседној ложи. На Јашвинову лицу беше израз
који би се јављао кад је губио на картама. Намргођен, ћушкао је дубље и дубље у уста леви

брк, и гледао попреко на исту суседну ложу.
У тој ложи, с леве стране, били су Картасови. Вронски их је познавао, и знао је да их и

Ана познаје. Картасова, мршава, мала жена, стајала је у својој ложи, и окренута Ани леђима
облачила огртач који јој је муж придржавао. Лице јој беше бледо и љутито, и нешто је
узбуђено говорила. Картасов. дебели, ћелави господин, осврћући се непрестано на Ану,
стараше се да умири жену. Кад жена изиђе, муж још дуго оклеваше тражећи очима Анин
поглед и желећи, како се чинило, да јој се поклони. Али Ана, очевидно нарочито га не
опажајући, говорила је нешто окренувши се назад Јашвину, који беше нагао своју ошишану
главу. Картасов изиђе не поклонивши се, и ложа остаде празна.

Вронски није знао шта се десило између Ане и Картасових, али је разумео да се догодило
нешто што је понижавало Ану. Он је то разумео и по ономе што је видео, и највише по Анину

лицу; она је, он је то знао, прибирала последњу снагу да издржи улогу коју је на себе узела. И
та улога спољашње мирноће полазила јој је потпуно за руком. Ко Ану и њен круг није
познавао; ко није чуо све изразе саучешћа, негодовања и чуђења женског света, што је Ана
допустила себи да се покаже пред светом, и да се покаже тако упадљиво, са својим
чипканим украсима и са својом лепотом, тај је уживао у мирноћи и лепоти те жене, не
подозревајући да се она осећа као човек који је изложен на стубу срама.

Знајући да се догодило нешто, али не знајући управо шта, Вронски је осећао тешку
узнемиреност; с надом да нешто сазна, пође у ложу свога брата. Изабравши нарочито пролаз
у партеру супротан према Аниној ложи, он се на изласку срете са својим бившим

командантом пука који је разговарао са двојицом познаника. Вронски чу како неко изговори
име Карењиних, и примети како командант похита да гласно зовне Вронског погледавши
значајно у оне с којима је разговарао.