Page 477 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVIII

По доласку у Петроград Вронски и Ана се настанише у једној од најбољих гостионица.
Вронски засебно, на доњем спрату, а Ана, са дететом, дојкињом и девојком, на горњем
спрату, у великом одељењу које се састојало из четири собе.

Првог дана по доласку Вронски се упути брату. Тамо затече и матер која беше дошла
послом из Москве. Мати и снаха сретоше га као и обично; распитиваху га о путовању по
иностранству, говораху о заједничким познаницима, а ниједне речи не поменуше о његовим
односима према Ани. Али брат, који сутрадан изјутра дође к њему, упита за Ану, и Алексије
Вронски му отворено рече да на своју везу с Карењином гледа као на брак; нада се да ће
омогућити развод, и да ће се онда оженити њоме, али и дотле је сматра за своју жену, као што

би у датом случају неку другу, и моли брата да тако каже матери и својој жени.
- Ако свет то не одобрава, мени је свеједно - рече Вронски; - али ако моја родбина хоће да

остане са мном у сродничким односима, она мора бити у истим таквим односима и са мојом
женом!
Старији брат, који је увек поштовао мишљење млађега брата, није тачно знао да ли је он у

праву или не, све дотле, док свет није решио то питање; он сам, лично, није имао ништа
против те везе, и заједно с Алексијем пође Ани.

Вронски се пред братом, као и пред свима, обраћао Ани на ви, и понашао се према њој
као према блиској познаници; али се подразумевало да брат зна за њихове односе, и
разговарали су о томе да ће Ана ићи на имање Вронског.
И поред свег свога светског искуства, Вронски је, што се тиче новог положаја у којем се

налазио, био у чудноватој заблуди. Рекло би се да он мора знати да је свет затворен за њега са
Аном; али, у његовој се глави породише некакве мутне комбинације: да је то тако било некад
у старо доба, а да су сад, са брзим прогресом (он је, неприметно и за самога себе, постао
присталица сваког прогреса), да су се сад погледи друштва изменили, и да питаље о томе
хоће ли они бити примљени у друштво, није још решено. »Разуме се - мислио је он - дворски

свет је неће примити, али ближи људи могу и морају то разумети како треба«.
Може човек седети са згрченим ногама неколико часова, све у истом положају, ако зна да
му ништа не смета да промени положај; али ако би човек знао да непрестано мора седети
тако, с подвијешш ногама, настали би грчеви, ноге би се трзале и исправљале према оном

месту куда би човек хтео да их опружи. Слично се осећао Вронски у погледу света. Иако је у
души знао да је свет за њих затворен, покушавао је друкчије да види: да се свет сада
променио и да ће га примити. Али је врло брзо увидео да свет, иако отворен за њега лично, за
Ану остаје затворен. Као год у игри мачке и миша, руке које се дижу за њега, брзо се спуштају
пред Аном.