Page 474 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVII

После часа са учитељем, био је час с оцем. Док отац још не беше дошао, Серјожа се,
седећи за столом, играо с ножићем, и почео мислити. Једно од најомиљенијих Серјожиних
занимања било је да тражи своју мајку за време шетње. Он уопште није веровао у смрт, а
особито не у њену смрт; и без обзира на оно што му је Лидија Ивановна рекла и отац
потврдио, он, и пошто чу да је мати умрла, настављаше за време шетње да је тражи. Свака

пуна и грациозна жена, са црном косом, беше његова мати. Кад год би видео такву жену, у
његовој се души подизало осећање нежности, толико јако да се гушио и сузе му навирале на
очи. И очекивао је да ће му она сад одмах прићи и подићи вео. Видеће се цело њено лице,
осмехнуће се; загрлиће га, он ће осетити њен дах, осетиће нежност њене руке и заплакаће
срећно; као једне вечери, кад је лежао на њеним ногама, а она га; голицала, а он се кикотао и
уједао њену белу и прстењем окићену руку. Затим, кад је случајно сазнао од дадиље да
његова мати није умрла, и кад му отац и Лидија Ивановна објаснише да је она за њега умрла,

јер је неваљала (у шта он никако није могао, веровати, зато што ју је волео), он ју је све на
исти начин тражио и очекивао. Данас у Летњем парку појавила се једна дама, у љубичастом
велу, коју је он с обамирањем у срцу пратио док им се она идући стазом примицала. Та дама
не дође до њих, негде се изгуби. Данас је Серјожа јаче него икад осећао плиму љубави према
матери, те је, заневши се док је очекивао оца, исекао ножићем целу ивицу стола, једнако
гледајући сјајним очима преда се и мислећи о њој.

- Ето тате! - отрже га из мисли Василије Лукич.

Серјожа скочи, приђе оцу, пољуби га у руку и погледа у њега пажљиво тражећи знаке
радости због добивеног Александра Невског.

- Јеси ли се добро нашетао? - рече Алексије Александрович седајући у своју наслоњачу,
примаче к себи књигу Старога завета и отвори је. Иако је Алексије Александрович више пута
говорио Серјожи да сваки хришћанин мора добро знати свештену историју, он је сам често
загледао у Стари завет, и Серјожа је то опазио.

- Да, било је врло весело, тата, - рече Серјожа седећи на ивици столице и љуљајући се,
што је било забрањено. - Видео сам Нађењку. (Нађењка је била братаница Лидије Ивановне и
код ње се васпитавала.) Она ми је казала да су вам дали нову звезду. Је ли вам мило, тата?

- Пре свега, не љуљај се - рече Алексије Александрович. - А затим, човеку је мио рад, а не
награда. И ја бих желео да ти то разумеш. Ако се будеш трудио и учио зато да добијеш
награду, онда ће ти се рад учинити тежак; али, ако се будеш трудио (говорио је Алексије
Александрович сећајући се како се јутрос тешио вешћу о дужности док је вршио досадан
посао који се састојао у потписивању сто осамнаест аката) из љубави према раду, ти ћеш у

њему самом наћи награду.