Page 476 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

било захтева који су га више обвезивали него захтеви које су му стављали отац и педагог. Ти
су захтеви противуречили једни другима, и Серјожа се просто борио са својим васпитачима.

Он је имао девет година, био је још дете; али је познавао своју душу, била му је драга, и
чувао ју је као што капак чува: око, и без кључа љубави никога није пуштао у своју душу.
Његови васпитачи жалили су се да он неће да учи: међутим, његова је душа била испуњена
жудњом за науком. А учио се од Капитонича, од дадиље, од Нађењке, од Василија Лукича;
само не од учитеља. Она вода коју су отац и педагог чекали за своју воденицу, одавно је
отицала и радила на другом месту.

Отац казни Серјожу не пустивши га да иде Нађењки, братаници Лидије Ивановне; али та
казна испаде на срећу Серјожину. Василије Лукич био је врло расположен, и показа му како

се праве ветрењаче. Цело вече прође у раду и сањаријама како да се направи таква ветрењача
на којој би се могло окретати: ухватити се рукама за крила, или привезати себе, и окретати
се. О матери Серјожа целе вечери није мислио; али кад је легао у постељу, одједном се сети
ње и помоли се богу својим речима: да се мати престане крити, и да му сутра, на његов
рођендан, дође.

- Василије Лукичу, знате ли за шта сам се још, преко реда, молио?

- Да се боље учите?
- Није.

- За играчке?

- Не. Не можете да погодите. Дивно је, али је тајна! Кад се збуде, казаћу вам. Јесте ли се
сетили?

- Нисам, ја не погађам. Него реците - рече Василије Лукич смешећи се, што је код њега
ретко бивало. - А сад лезите, гасим свећу.

- А ја без свеће још боље видим оно што видим и за шта се молим. Ето, умало нисам
издао тајну! - насмејавши се весело рече Серјожа.
Кад изнесоше свећу, Серјожа је слушао и осећао своју матер. Ова је стајала над њим и
миловала га погледом пуним љубави. Али се појавише и ветрењаче, ножић, и све се помеша и

он заспа.