Page 3 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

Зима је, снег замео све до кућних врата и свему одузео
стварни облик, а дао једну боју и један вид. Под том белином
ишчезло је и мало гробље на ком само највиши крстови врхом
вире из дубоког снега. Једино ту се виде трагови уске стазе
кроз целац снег; стаза је пропрћена јуче за време фра-
Петровог погреба. На крају те стазе танка пруга пртине шири
се у неправилан круг, а снег око ње има румену боју расква-
шене иловаче, и све то изгледа као свежа рана у општој бели-
ни која се протеже до унедоглед и губи неприметно у сивој
пустињи неба још пуног снега.
Све се то види са прозора фра-Петрове ћелије. Белина
спољњег света ту се меша са дремљивом сенком која влада у
ћелији, а тишина добро другује са тихим шумом његових мно-
гобројних часовника који још раде, док су се неки, ненавије-
ни, већ зауставили. Тишину ремети једино пригушена препир-
ка двојице фратара који у суседној празној ћелији састављају
инвентар ствари које су остале иза фра-Петра.
Стари фратар Мијо Јошић гунђа нешто неразумљиво. То
је одјек његових давнашњих препирки са покојним фра-
Петромр који је као »чувен сахачија, пушкар и меканик« стра-
сно сабирао свакакав алат, трошећи на њега манастирске нов-
це, и љубоморно га чувао од свакога. Затим гласно грди мла-
дог фра-Растислава, који предлаже да се наложи пећ и да се
попис не врши у хладној соби.
– Јадна ти младост! Сви сте ви млади такви, зимљиви као
ханумице. Треба ти топла соба! Као да је мало ложено и пот-
рошено ове зиме!
Ту се старац ваљда присети да тиме чини прекор покој-
нику над којим се још ни земља није слегла, и заћута, али
одмах настави да кара младића.
– Кажем ја увијек: ниси ти Растислав, него Распислав! Ни
име ти, болан, на добро не слути. Док су се фратри звали фра
3