Page 18 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

– Шта је? Ти још овде чмаваш? Пхи! Него деде, како је
оно било?
Тако је разговор почињао, али се никад није могло знати
какав ће даљи његов ток бити. То је могло бити дуго испитива-
ње са познавањем свих појединости, са тешким претњама које
су често биле само претње, али од којих се свака могла тог
истог часа претворити у страшну стварност. Могла су то бити
упорна, опасна и неодољива наговарања, али и бездушне
лакрдије без видљивог смисла и циља.
Ако притешњен и измучен човек, желећи да се ослободи
бар за тренутак Карађозовог притиска, стане да преклиње и да
кроз искрен или глумљен плач уверава о својој невиности,
Карађоз је могао одједном да промени држање и да стане да
се удара по челу.
– Шта велиш ни крив ни дужан ниси? Их, куд ми то каза
баш сада, побогу човече. Пхи, пхи, пхиии! Да си рекао да си
крив, још сам могао да те пустим, јер кривих овде има много.
Сви су криви. Али баш нам један невин треба. И зато те не
могу пустити. Да ниси сам рекао, још би нешто и могло бити.
Овако, сада, ваља да седиш овде док не пронађем негде неког
невиног, таквог као што си ти, да те смени. Сад, седи и ћути!
И Карађоз, обилазећи даље Авлију, у пратњи неколицине
чувара, наставља своју игру, сад већ само себе ради, виче да
све одјекује, и не може да се заустави.
– Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то
не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли
прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па
ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носи-
ла, помислила нешто рђаво. Сваки, дабогме, каже да није
крив, али за толико година колико сам овде, ја још нисам
нашао да је неко без разлога и без неке кривице доведен. Ко
овде дође, тај је крив, или се макар очешао о кривца. Пхи!
Пустио сам их доста, и по наредби и на своју одговорност, да.
Али крив је био сваки. Овде невиног човека нема. Али има их
на хиљаде кривих који нису овде и никад неће ни доћи, јер кад
би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од
18