Page 152 - Odiseja
P. 152
Homer: Odiseja
Šest se gošćahu dana izàtoga drugovi moji
Najbolja goveda Sunca izvèdāv pa ih i zaklav.
18. XI. doživljaj: Kalipsa na Ogigiji. 399—453.
A. Odisej gubi sve drugove. 399—419.
Al' kad i sedmi dan već Kronov pošalje sinak,
400 Onda utoli vjetar, olúja bjesnjeti presta,
A mi skočismo tad i u široko krenusmo more,
Katarku digosmo uvis i bijela napesmo jedra.
Kad se od otoka mi udaljismo, kada se više
Druga ne vidje zemlja, već samo nebo i voda,
405 Onda maglu i tamu nad prostranom lađom Kronìōn
13
Pusti, a od te magle i tame se zamrači more.
Lađa nam nije dugo ni plovila, jerbo se Zefir
Ubrzo digne, zauji, oluja strašna uzbjesni,
Katarku slomi olúja i vjȅtar obadva prednja
410 Uža, te katarka padne, i c'jela se naprava sruši
U vodu na dno lađènō. Na krmi padne krmaru
Na glavu čitav teret i svȅ mu kosti u glavi
Smrvi, tada krmar odòzgō se s potkrovka sruši
Poput ronca, i duša iz kòstī mu junačka ode;
415 Ujedno Zeus zagrmi i obori na lađu tr'jesak,
Ona se uzdrma sva, kad trijes je udari Zeusov.
Bude sumpora puna, i drugovi ispadnu iz nje.
Kao pomorske vrane raspršaju se po valma
Okolo crne lađe, kad bog im povratak uze.
B. Odisej dolazi na Ogigiju. 420—453.
420 A ja po lađi stanem koračati, dokle od kilja
Bokove sila vodènā ne odvoji; ì gō onako
Valovi kilj ponesu i bace katarku o kilj,
Na njoj stražnje uže od volujske ostane kože,
A ja savežem kilj i katarku zajedno tada
425 Pa se posadim na njih, i vjetrovi zli me ponesu.
Uto prestane Zefir, olúja prestane bjesnjet,
Al' tad udari Noto, i moje rastuži srce,
Jer me hoćaše ka zloj Harìbdi vratiti opet.
Plivah čitavu noć, a kada ograne sunce,
430 Skilinu grebenu dođem, strahovitoj dođem Harìbdi.
Vodu srkaše u se Haribda iz mora slanog;
Tada se uvis dignem na smokovo stablo visoko,
Kao slijepi miš se na njega pril'jepih, al' tu se
13 406. Ovaj prikaz podizanja oluje oponaša Vergilije u Eneidi 3. pjev. st. 192. i d.
152