Page 95 - Emir Kusturica - Sto jada

лажеш. Али шта то значи у животу? Колико тога бих ја могао да испричам када се вратим
кући! Ако прећутим велике истине, да ли ће то бити велика лаж? Истина која је старија од
других истина јесте да су полицајци стигли на вријеме, јер да нису, ја бих сада са странцем
ловио јелене по „вилеровим“ гобленима. Живот и смрт су се свуда по нама исплели у праху

туристе из Холандије, па је, у тренутку када више није било вјетра, на авантуру Момо Капор
стављена тачка.
- Како ћу кући? - поставио сам питање наглас.
- Ко каже да ћеш кући. Ти идеш код мене!
- Како ћу старој на очи?
- Ја могу да ти средим са старим преко сестре!
- Нећу да чујем за њега!

Амра је узела ствар у своје руке. Њен рођак Фахро стигао је са „форд таунусом“ у коме је
све блистало, само што се миришљави спреј помијешао са пластиком и рђавим лимом, па је
то заједно са мирисом влажног итисона на поду штипало очи горе од ве-цеа на жељезници.
Због тога сам жмирећи ушао у Сарајево.
Од првог путовања и одласка код тетке у Зеницу, па све до овог тренутка, сваки повратак
у Сарајево у мени је стварао стрепњу. Не знам којим возним редом су се та путовања

руководила, али им је једна ствар била заједничка, повратак је падао увијек у сумрак или у
рану зору. Жућкаста свјетла иза прозора новоградњи и боје које су ослобађали абажури, у
мени су будиле немир.
У нашој згради свјетло је било укључено само у нашем стану и мене је морило што Брацо
и Азра брину. Без обзира на истину да ми је и сама помисао на Брацу повећавала тјелесну
температуру. Олакшање је стигло тек када је моја нога крочила у двориште приземне куће у
Горуши 53. Чинило ми се да је све боље од стана у којем ми сљедује сусрет са оцем.

Док сам гледао у жућкасту лампу на плафону, убрзо ме је ухватио сан. Негдје у поноћ
пробудило ме кашљање из сусједне собе, па гласан женски смијех. Није ми било лако да се
извучем из Амриног загрљаја. Још теже ми је пао одлазак до купатила, јер је бол у стомаку и
даље успоравала ход. Упалио сам свјетло и када је требало да прогутам пилулу за
згрушавање крви, неко је закорачио у просторију. У огледалу је стајао мој отац. Главом и
брадом Брацо Калем!

- Ти? - рекао је отац.
- Ја...
- Откуд ти? - питао је.
- А откуд ти?
- Па зар ти ниси у Јабланици, на језеру?!
- А зар није требало да ти „нешто важно“ обавиш у Београду?
- Синоћ сам дошо!

Нижа растом, радозналих очију и великих груди, обучена у свилени комбинезон, у бању
је ушла Амрина сестра.
- Је л то мали Калем, ајој, Амра, била си у праву! Па он је стварно ко лутка!
- За такве као што си ти ја нисам никаква лутка!
- А каква сам то ја, мајке ти?
- Ти си курва!

Моја испружена рука је зграбила очеву љубавницу за косу. Она је вриснула, а отац је стао
испред мене.