Page 94 - Emir Kusturica - Sto jada

пепео истресају у златасту конзерву док су ме Комадина и Амра вукли напријед. Мјесечина
је освјетљавала траг крви који је иза мојих стопала остајао на магистрали. Када се свјетлост
потпуно изгубила, Комадина је поцијепао своју кошуљу и зграбивши моју шаку притиснуо је
мјесто на стомаку одакле је цурила крв. Чуло се кочење аутомобила и шкрипа гума.

- Држи овдје, чујеш ли ме - говорио је Комадина док је везивао своју кошуљу око мог
стомака.
- Шта је било? - питао је полицајац излазећи из аута.
- Брже, искрвариће ако га не одвеземо у Хитну, умријеће нам на рукама - плакала је
Амра.
- Шта је било? - поновио је полицајац.
- Напао га неки наркоман, ушо му у шатор и избо га!

- Чиме га је избо, мајку му јебем наркоманску? питао је полицајац гледајући у свог
колегу.
- Шрафцигером!
- Шрафцигером? Како је само покварен! Кажем ја теби, нема шале са наркоманима!
Угасила се слика као да је цркла катодна цијев на телевизору.
На бијелом болничком столу лежао сам као од мајке рођен, прекривен бијелим чаршавом

до грла. Неко ми је отворио очи. Чини ми се да су били Амрини прсти. Угледао сам
болничарку која се нагела преко кревета да ми исправи руку и да поправи пластичну
цјевчицу која је убризгавала инфузију у моју вену:
- Ти имаш више среће него памети, оволико ти је фалило да ти пробије жучну кесу!
- Мајку ли му јебем наркоманску - рекао је један од оне двојице полицајаца.
Он је посматрао сестру која ме превијала, а када је она отишла у другу собу по завој,
осврнуо се унаоколо. Нешто су се домунђавали полицајци, а онај виши растом извадио је

конзерву. Хтјели су да проспу прах кроз прозор, на лаванду која је расла у дворишту
болнице. Иако је протицало љетње јутро у Макарској, маестрал је већ дувао. Полицајац је
отворио прозор, па је из конзерве почео да избацује прах. Гледао је како га преко цвјетова
лаванде вјетар носи према обали. Онда је вјетар изненада промијенио правац и почео да
враћа прах назад у собу. Прво је засуо полицајца по лицу, а онда је облак тог праха
заковитлао преко лица Комадине и Амре. Ковитлац се неконтролисано као у правој олуји

ширио просторијом. Таман кад би се учинило да се пепео зауставио на поду, остаци странца
би се за трен поново лијепили по њиховим лицима. Нису схватали да се странац у вјечној
форми враћао. Призор се претварао у хистеричну комедију. Бол у стомаку ми је заустављала
смијех, али сам се ипак смијао када је полицајац наставио да просипа пепео, а јак вјетар га
завртио по соби, па је он у паници рукама покушавао да купи остатке и врати их у конзерву.
Полицајци нису знали да смо Амра, Комадина и ја били свједоци њиховог злочина. Није то
знала ни сестра која се вратила са завојем. Када је кренула да ме превија, видјела је да се

смијем.
- Немој да искрвариш у мојој смјени.
- Не брини, сачекаћу твоју колегицу, кажу да је боља одтебе!
- Човјече, искрварићеш!
Онај полицајац ме погледао, али као да је знао да прича о странцу у браку који је сада у
праху нема шансу да било када буде откривена. Та истина нас је држала у неријешеном

резултату. Није ми било јасно да ли људи лажу када ћуте о нечем као што је свирепо
убиство? Ако важе правила курирске службе, онда је сигурно да ако ћутиш о злочину, не