Page 5 - Emir Kusturica - Sto jada

СТО ЈАДА

Драгана Теофиловића су звали Зеко не само због тога што је волио да једе мркву. Имао је
велике очи које су видјеле оно што је мало ко у Травнику примјећивао. Кад се 8. марта 1976.
наслонио на бандеру, није ни сањао какав обрт слиједи у његовом животу. Гледао је у

неонску свјетлост која се палила у Улици 29. новембра, а мучило га је питање зашто 9.
марта, већ пет година заредом, отац Славо заборавља на његов рођендан? Тај Славо
Теофиловић, капетан прве класе, био је познат у Травнику по томе што му је пријатељ
поклонио тридесет квадрата плочица и десет кила љепила, а он му се није одужио пошто
није знао како!
Док су вршњаци из улице шутали лопту, а официри се спремали за осмомартовски бал у

Дому ЈНА, Зеко је поглед са уличне расвјете пребацио на раскрсницу и надвожњак преко
којег је прелазила пруга.
- Кад бих некако могао да из календара извадим 9. март, живот би ми био лакши -
мислио је дјечак.
Није му то била једина патња. Тешко је подносио кад би угледао како из аутомобила лете
празне кесе „грисина“, згужване кутије цигарета и остало смеће. Сада је гледао „фићу“ који
се брзином преко шездесет на сат приближавао и знао је да га чека непријатно изненађење.

Или ће му рећи: „Шта буљиш, педеру?“, или ће га гађати смећем. Уз звук сирене нечија рука
избацила је кроз лептир прозор празну кесу на којој је писало: „бронхи оџачар грла“!
- Кретену! Зашто прљаш мој град?! - трчао је за „фићом“ и претећи махао кесом, а онда је
успут покупио смеће и бацио га у контејнер. Умирујуће је на њега дјеловала помисао да су
некада ствари на том раскршћу стајале много горе.
Све до 1975. пругом преко надвожњака пролазио је Ћиро и уз писак локомотиве

испуштао чађаву пару. По вјетровитом времену сав комшијски веш би за тили час поцрнио.
Зеко није дозвољавао да се на балкону Теофиловића деси тако нешто. Било је дана када би
Ћиро зачађио паром читаву улицу, а из аутомобила људске руке у исто вријеме избацивале
су смеће!
- Да ли очистити улицу или трчати на балкон, сакрити чаршаве и јастучнице у собу да их
чађ не упропасти? - Зеко је у најтежим тренуцима доносио праве одлуке.
Баталио би смеће и отрчао на балкон. Тамо би покупио чаршаве, постељину очеве

кошуље и тако би веш био спасен од чађи. Мајци би уштедио беспотребно нервирање, а
отпад са раскрснице почистио би касније.
Некад би га изненадио вјетар и одувао смеће у ријеку Лашву! То га је доводило до врата
лудила.
Није могао да поднесе када у прољеће, на стаблима крај Лашве, угледа најлонске кесе
разних боја. Све су личиле на зидове у касарни „Петар Мећава“, гдје је службовао отац.

Трчао је и штапом ударао по крошњама. Кад би схватио да их не може скинути и да се од
његових покушаја кесе распадају и још више заплићу у гранчице, острашћено би лупао по
крошњама дрвећа и на крају ломио гране.
- Да ме неко гледа - мислио је - сигурно би повјеровао да сам луд!
Његов живот је био тежак, али је постојала једна олакшавајућа околност. Имао је коме да
се јада.
У одбаченој кади у подруму четвороспратнице, испод стана у којем су живјели

Теофиловићи, брчкао се шаран набављен за славу коју је капетан кришом славио у децембру.