Page 41 - Emir Kusturica - Sto jada

ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН

Јесењи вјетар је одувао посљедње листове са јаблана и падала је киша. Све троје смо
чули гласно пјевање са улице и нагели се преко кауча на прозор. Тамо се за гелендере држао
Рођо Калем, петоструки првак Југославије у такмичењу радио-аматера. Нашег Рођу су сви

знали по томе што је и знанца и незнанца питао:
- Очи моје, треба ли ти шта?
Колико је другим људима ваљао, толико је био суров према себи и властитој жени.
Напијао се он и раније, редовно је бауљао степеницама према врху Горице. Стрма улица
Горуша и свакодневно савладавање степеница за њега су били, спортски речено, испуњавање
олимпијске норме. Приближава се зимска Олимпијада и све се данас у Сарајеву мјери

Олимпијадом. Само нема снијега, а јануар је мјесец. Грађани гледају једни у друге,
забринуто гледају, а има и оних којима је Олимпијада чист вишак. Тихо изговарају, да их
нико не чује:
- Е, нека им, вала баш!
Рођо није о Олимпијади био богзна како обавијештен. Тешко се одржавао на ногама, а
мајка је рекла:
- Са’ ће пасти!

И заиста, истог часа, оклизнуо се и пао. У паду се ухватио за гелендере који су раздвајали
степеничасту улицу на два дијела. Придигао се на ноге, остао тако само још тренутак, а када
је хтио да се ослони ногом на степеник, клизнуо је, главом закачио гелендер и пао. Кад је
угледала крв, мајка се угризла за шаку. Отац је одмах истрчао на ходник и без ципела кренуо
напоље.
- Побогу, Брацо, не можеш бос на улицу!

- Нисам бос, видиш да имам чарапе!
Мајка је истрчала за оцем носећи његове ципеле у руци.
Усправљали смо Рођу, а он је гледао у небо. Клекнуо сам крај њега:
- Јеси л’ жив, Рођо?!
Мумлао је и гледао у непознатом правцу. Његов поглед је био плав као море Јадранско, а
ја сам рекао оцу:
- Он је сигурно стигао иза Карпата као и сви Словени?!

- Он се прошле године вратио из Диселдорфа!
- Азра, не труј дијете!
- Не трујем ја никога, био је код брата у Диселдорфу три недјеље радио на бауштели...
- И све пропио?! - закључио сам, а она је потврдно климнула главом.
Спуштајући главу на јастук, Рођо ме препознао и рекао:
- Види га, прави Калем! Очи плаве туга небеска!

- Шта му ово значи? - питао сам, иако ме није превише занимало шта год да је био
одговор. - Он сигурно не зна шта то значи?!
Заспао сам са утиском да су ми у глави „плаве очи туга небеска".
Ујутро је мајка стајала крај прозора и гледала у кишу која је све више падала. Рођо је
преноћио код нас на кухињском каучу. Раније се пробудио и по обичају радио по кући. Не у
знак захвалности. Он је волио да помаже другима и на себе је заборављао. Отац је посматрао
са занимањем дијелове радија којег је Рођо потпуно растурио.

- Све могу да замислим, али људски глас који путује преко океана и дође до мојих ушију,