Page 39 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

niti je prkosio tako sna`nom gravitacionom polju. I najmanja navigaciona gre{ka u ovoj kriti~noj ta~ki - i 'Otkri}e'
}e stati da ubrzava prema dalekim granicama Sun~evog sistema bez ikakve nade u izbavljenje.
Minuti su sporo proticali. Jupiter je sada postao okomiti zid fosforescencije koji se u beskraj pru`ao iznad
njih - a brod se uspinjao pravo uz njegovu blistavu plohu. Iako su dobro znali da se kre}u dovoljno brzo da ne
postanu plen Jupiterove sile te`e, bilo je te{ko poverovati da 'Otkri}e' nije postalo satelit ovog ~udovi{nog sveta.
Kona~no, daleko ispred, du` obzorja blesnu svetlost. Izranjali su iz senke, hitaju}i u susret Suncu. Skoro
istog trenutka Hal objavi: "Uspostavio sam radio-vezu sa Zemljom. Tako|e mi je milo {to mogu da vam ka`em da
je perturbacioni manevar uspe{no obavljen. Vreme na{eg putovanja do Saturna iznosi sto {ezdeset sedam dana,
pet ~asova i jedanaest minuta." Razlika od predvi|enog vremena iznosila je manje od jednog minuta; proletanje je
izvr{eno uz neverovatnu ta~nost. Sli~no lopti na kosmi~kom stolu za bilijar, 'Otkri}e' se odbilo od pokretnog
gravitacionog polja Jupitera, stekav{i momenat pri tom dodiru. Uop{te ne koriste}i gorivo, brod je pove}ao brzinu
za vi{e hiljada milja na ~as.
No, time nisu bili naru{eni zakoni mehanike; proroda uvek uravnote`ava svoje prihode i rashode, tako da
je Jupiter izgubio upravo onoliko od momenta koliko je 'Otkri}e' dobilo. Planeta je usporila - ali kako joj je masa
bila jedan kvintilion puta ve}a od mase broda, promena njene orbite bila je premala da bi se mogla zapaziti. Jo{
nije do{lo vreme da ^ovek ostavi svoj beleg u Sun~evom sistemu.
Dok se brzo razdanjivalo oko njih, a smanjeno Sunce stalo da se ponovo uspinje jovijanskim nebom, Pul i
Boumen pru`i{e jedan drugome ruku u ti{ini i ~vrsto se rukova{e.
Iako su te{ko mogli poverivati u to, prvi deo njihovog pohoda bezbedno je bio okon~an.

20. SVET BOGOVA
Ali jo{ nisu okon~ali sa Jupiterom. Daleko iza njih, dve sonde koje je 'Otkri}e' lansiralo stupile su u
kontakt sa atmosferom.
Jedna se uop{te nije oglasila; po svoj prilici, zaronila je pod prevelikim uglom i izgorela pre no {to je
stigla da po{alje neku informaciju. No, druga je bila uspe{nija; skliznula je kroz gornje slojeve jovijanske
atmosfere, a zatim se ponovo odbila u svemir. Kao {to je bilo planirano, prilikom ovog susreta izgubila je toliko od
brzine da je u drugom navratu stala da se spu{ta velikom elipsom. Dva ~asa kasnije, ponovo je u{la u atmosferu,
ovoga puta na dnevnoj strani planete - kre}u}i se brzinom od osamdeset hiljada milja na sat.
Istog ~asa opto~io ju je omota~ od usijanog gasa i do{lo je do prekida radio-veze. Usledili su bri`ni
trenuci i{~ekivanja za dvojicu posmatra~a na kontrolnom mostu. Nisu mogli biti sigurni da }e sonda opstati,
odnosno da za{titni kerami~ki oklop ne}e potpuno izgoreti pre no {to se ko~enje zavr{i. Ukoliko bi se to dogodilo,
ure|aji bi se pretvorili u paru u deli}u sekunde.
Ali {titnik je izdr`ao dovoljno dugo da se blistavi meteor ustali. Ugljenisani delovi su odba~eni, robot je
isturio svoje antene i po~eo da se osvr}e unaokolo svojim elektronskim ~ulima. Na 'Otkri}u', udaljenom tog ~asa
gotovo ~etvrt miliona milja, radio je po~eo da donosi prve autenti~ne vesti sa Jupitera.
Na hiljade impulsa koji su se slivali svake sekunde izve{tavali su o atmosferskom sastavu, pritisku,
temperaturi, magnetnom polju, radioaktivnosti i o desetinama drugih ~inilaca u kojima su mogli da se razaberu
jedino stru~njaci na Zemlji. Postojala je, me|utim, jedna emisija koja se mogla bez po muke razumeti; bila je to
televizijska slika, u boji, koju je oda{iljala sonda u spu{tanju.
Prvi prizori pojavili su se kada je robot ve} u{ao u atmosferu i odbacio svoj za{titni omaota~. Sve {to se
moglo videti bila je `uta magla pro{arana grimiznim mrljama koje su promicale pred kamerom vrtoglavom
brzinom - hitaju}i nagore kako je sonda padala stopom od nekoliko hiljada milja na sat.
Magla je postala gu{}a; bilo je nemogu}e odgonetnuti da li kamera vidi svega deset in~a ili deset milja
ispred, zato {to nije bilo pojedinosti na kojima bi se pogled mogao dovesti u `i`u. Izgledalo je, bar u pogledu TV
sistema, da je misija pretrpela neuspeh. Oprema je dejstvovala, ali ni{ta se nije moglo ugledati u ovoj maglovitoj,
uskome{anoj atmosferi.
A onda, iznenada, magle nestade. Sonda mora da je pro{la kroz osnovu visokog sloja oblaka i izbila u
vedru zonu - mo`da u podru~je gotovo ~istog vodonika, uz retke, ra{trkane primese amonija~nih kristala. Iako je i
dalje bilo krajnje nemogu}e proceniti razmere prizora, kamera je o~igledno sezala miljama.
Predeo je bio tako stran da je za trenutak izgledao gotovo li{en svakog smisla o~ima naviklim na boje i
obli~ja Zemlje. Daleko, daleko dole prostiralo se beskrajno more {arolikog zlata, izbrazdano uporednim grbinama
koje su mogle predstavljati kreste d`inovskih talasa. No, nije bilo nikakvog kretanja; razmere prizora bile su toliko
velike da se nikakav pokret nije mogao razabrati. Taj zlatni pejsa` nikako nije mogao predstavljati okean, budu}i
da se nalazio previsoko u jovijanskoj atmosferi. Posredi je bio samo jo{ jedan sloj oblaka.