Page 40 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

6
Очигледно, за шетњу по пределу језера Лејк Дистрикту ; јер он јој је предложио
управо то. Да се спусте на врх Скидоа и прошетају сат-два кроз врес. "Бићемо сами, Ленина."
"Бернарде, па целу ноћ ћемо бити сами."

Бернард је на то поцрвено и скренуо поглед. "Мислим, сами да разговарамо",
промрмљао је.
"Да разговарамо? Али о чему?" Шетати па разговарати - чудан провод.
Најзад је успела да га убеди, иако се јако противио, да одлете до Амстердама и виде
четвртфинала светског првенства рвања у тешкој категорији за жене.

"У гомилу", гунђао је. "Као и обично." Цело то поподне постао је тврдоглаво мрачан;
није хтео да разговара са Ленининим пријатељима (којих је било на десетине у бифеу где су
пили малину са сомом у паузама између мечева); и упркос томе што је био зле воље, одбио је
да попије пола грама малине са сомом коју му је она упорно нудила. "Радије ћу остати оно
што сам", рекао је. "А не неко други, ма колико он био весео."
"Грам у прави час - то је прави спас", рекла је Ленина, обелоданивши још један бисер
мудрости наученог у сну.
Бернард је нервозно одгурнуо понуђену чашу.

"Немој сад да се љутиш", рекла му је. "Запамти да један кубни центиметар растерује
десет црних мисли."

"Умукни већ једном, за име Форда!" Подвикну је он.
Ленина је слегла раменима. "Боље грам него срам", закључила је достојанствено и
сама испила чашу.

Кад су у повратку надлетали Ламанш, Бернард је по сваку цену желео да заустви
пропелер, тако да лебде тридесетак метара изнад воде. Време се било покварило; дувао је
југозападни ветар, а небо је било облачно.

"Гледај", наредио јој је.
"Страшно", рекла је Ленина, одмичући се, ужаснута, од прозорчића. Беху је
поплашили навале ноћне пустоши, црни запењени таласи који су се пропињали испод њих,
бледи круг месеца, онако диваљ и измучен између облака који су се јурили.
"Отвори радио. Брже!" Машила се дугмета на разгласној табли и окренула га насумце.
"...у теби влада вечни мај", певало је шеснаест фалсета у тремолу, "за мене то је..."

Онда метални звук и тишина. Бернард беше искључио струју.
"Хоћу да посматрам море на миру. Човек не може да гледа уз ову дреку."

"Зашто, баш је лепа музика. А мени се не гледа."
"Мени се гледа", био је упоран он. "Од тога се осећам као..." Застао је, тражећи праве
речи, "као да сам у већој мери ја, ако схваташ шта хоћу да кажем. У већој мери свој господар,
а не тако потпуно део нечега. Не само ћелија у телу друштва. А ти?"
Али Ленина је плакала. "Страшно, страшно", понављала је.

"Како можеш да говориш да нећеш да будеш ћелија у телу заједнице? На крају
крајева, свако од нас ради за добро других. Ни без једног се не може. Чак су и Епсилони..."

"Знам, знам", рекао је Бернард подругљиво. "Чак су и Епсилони корисни. Ја такође. А
баш би волео да нисам!"

6
Језерска област - један крај у Енглеској; прим. прев.
39