Page 673 - Albert Pike - Moral i Dogma

U svetu naseljenom ljudima s telima, i obavezno s telesnim potrebama i životinjskim strastima, nikada
neće doći vreme kada će nestati obavezne oskudice, ugnjetavanje, zavisnost, strah od čove-ka, strah od
Boga, osim Ljubavi. Ove ne mogu da nastanu dokle god postoje niski intelekti, slabost prema niskim
porocima, nehaj, bezobzirnost, gadna najezda zaraze, rat i glad, zemljotres i vulkan, da to moranje
potreba uzrokuje da čovek ima potrebu, da služi, pati, i da se plaši.

Ali, još uvek se lemeš pravde vuče kroz polja sveta, iskorenjujući divlje biljke. Mi uvek nalazimo stalne
i pravedne pobede poštenja. Nepravde Engleske su je koštale gubitka Amerike, najsjajnijeg dragulja u
njenoj kruni. Napoleonove nepravde su ga više približile zemlji nego snegovi Rusije i odvele ga u
progonstvo na zabranjenu stenu, da tamo uvene i umre. Njegov život je upozorenje koje traži od
čovečanstva da bude pravedno.

Mi intuitivno razumemo šta je pravda, bolje nego što možemo da je objasnimo. Šta je ona u da-tom
slučaju, zavisi u velikoj meri od okolnosti, a te njene definicije su u potpunosti varljive. Često će biti
nepravda prema društvu ono što bi, zbog nepostojanja razumevanja, bilo proglašeno pravednim za
pojedinca. Opšta pravila za ljudska prava za ovo, ili za ono, uvek su manjkava: neretko će biti

vrlo nepošteno prema samom pojedincu uraditi za njega ono što bi, za opšta pravila, teoretičari rekli
da je njegovo pravo i zasluga.

Drugima bi trebalo da radimo ono što bismo, pod istim okolnostima, morali da želimo i da imamo pravo

da želimo, da oni rade nama. Postoje mnogi slučajevi, oni se stalno događaju, u kojima jedan čovek mora
da vodi više računa o sebi nego o drugom, kao kada se dvojica bore za posedovanje daske koja će spasiti
jednog, ali koja ne može nositi obojicu; ili gde napadnuti može da spase svoj sopstveni život samo
ubijanjem svog protivnika. Dakle, taj mora više da voli sigurnost svoje zemlje nego živote njenih
neprijatelja i ponekad, da bi je obezbedio, nju i njene nevine građane. General koji se povlači može da
sruši most iza sebe, da odloži rušenje i spase veći deo trupa armije, mada on time predaje odred, bataljon
ili čak deo svojih vlastitih snaga, sigurnoj propasti.

Ovo nisu odstupanja od pravde mada, u nekim slučajevima kada ranjavanje ili smrt pojedinca znače
bezbednost za mnoge, kada se interes jednog pojedinca, klase ili rase, zanemari u odnosu na opštu, to
može da razori nekoj sanjalici ideal vladavine pravde. Ali, svako odstupanje od stvarne, praktične
pravde, bez sumnje se kod nepravednog čoveka pokazuje kao nepotreban gubitak i, uz sve to, gubitak se
ne iznosi u javnosti. Nepravdu, prema javnosti ili pojedincu, kao i svaki drugi greh i pogrešno, neizbežno
prate njene posledice. Sebični, grabežljivi, nehumani, lažno pravedni, nemilo-srdni poslodavci i surovi
gospodari zgađeni su velikom popularnom milosrdnom dušom, dok dobri i milosrdni gospodari,
velikodušni poslodavci, darežljivi, humani i pravedni, imaju dobro mišljenje

0 svim ljudima, tako da zavidnost surovih gospodara prema onim milosrdnim poslodavcima, po-staje
pohvala njihovim vrlinama. Ljudi poštuju sve one koji ustaju pred istinom i poštenjem i koji se nikad ne
povlače. Svet gradi spomenike svojim patriotama. Četiri velika državnika, poštovaoci poštenja,
simbolizovana su u kamenu i oni gledaju s visine zakonodavce Francuske dok prolaze holovima zakona,
kao nemi oratori da kažu koliko nacije vole pravdu. Tako obožavamo mermerne crte lica onih poštenih
sudija, Jaya i Marshala, koji gledaju tako mirno na uzavrele Klupe Vrhovnog Suda Sjedinjenih Država!

Kakav spomenik je izgradio Vašington u srcu Amerike i celog sveta, ne stoga što je sanjao o
neprimenljivoj idealnoj pravdi, več njegovom stalnom borbom da praktično bude pravedna!

Ali, sama potreba, i največe dobro za največi broj ljudi, mogu legitimno da se umešaju u oblast

nadmočne, apsolutne i idealne pravde. Vlada ne sme da potpomaže jake na štetu slabih, ne sme da štiti