Page 55 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

19.

Poljupci i Volter

U senci baroknog svoda, mladić i devojka su se pripijali jedno uz
drugo. Mrak kapije je bio pun meškoljenja i poljubaca. Devojčini prsti bi
se otpleli samo da bi se opet prepleli sa mladićevim prstima. Njen obraz se
trljao o njegov i to je bilo tako interesantno. Doticale su im se grudi i to je
bilo tako uzbudljivo. Ni kad bi mladić odlazio u rat, ni kad bi sutra bio
kraj sveta, oni se ne bi ljubili drukčije. Negove usne su pale preko njenih
usana, preko njenog obraza i oka. Onda je devojka stavila prste preko tih
požudnih usana.
- Moram da idem.
- Čekaj - sanjivo je rekao mladić. - Samo još malo.
Ona je pokušala da ga odgurne.
- Samo jedan.
Kad su se namagnetisane usne odvojile, devojka je dotakla čelo i
prošaputala:
- Stvarno moram...
U tom trenutku, prozor na spratu je lupnuo i začuo se neugodni
glas:
- Ulrika! Nesrećo! Ulazi u kuću!
Devojčino zažareno lice se ukočilo.
- Gazdarica me zove - prošištala je uplašeno.
- Ti nemaš ni stida ni srama - zaorilo se sa prozora.
Devojka je pogledala mladića užasnutim očima. Otrgnula se od nje-
ga. Stala. Dobacila mu poljubac. Zatim je nestala u kapiji. Mladić je po-
pravio odelo. Podigao je pogled i video da krovovi i odžaci stoje nakrivo.
Samo je mesec nad njima ostao prav. Posle malopređašnjih zagrljaja, pri-
metio je da su mu koraci nesigurni. Nasmešio se sebi u bradu i koketnim
šapatom priznao:
- Ja ne znam gde sam.

58