Page 228 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama
P. 228

Vladimir Pištalo

          Naredio je kočijašu da vozi prema gornjem delu Mehnetna.
          Mirijam nije osećala hladnoću. Ponosno je gledala sa visine. I, gle: ta
      pozicija u životu bila je stvorena za nju. Prvo je mislila: oh, kad bi samo
      Beka i Sol i Kevin i Irina mogli da me vide!  Onda je zaključila da je ovo
      nešto:
          -  Samo za mene!
          -  Može li brže? -  pitala je Pepeljuga u kočiji od bundeve.
          -  Može!
          Zabljesnulo ih je sunce iz poprečne ulice. Vetar je uzvitlao prašinu i
      ona je postala boje šafrana.
          Klipete-klop!
          Bele marame su nestale sa ulica. Ljudi su se razredili, ućutali, i ulica-
      ma se  u  stvari  moglo proći.  Pljosnate kačkete  zamenili su visoki šeširi.
      Slavne zastave geta -  veš na štrikovima -  ostajale su iza nje. Zbogom, raz-
      larmane komšije. Nisam vas ni volela. Zbogom, dečurlijo. Niste me dos-
      tojni!  Gomile  smeća  su  se  proredile.  Mirijam  je  gledala  ogromnim
      plašljivim očima i nagađala:
          -  Neveseli gospodine, ko si ti?
          On je imao žućkasto-bledunjavten, vrlo sličan njenom, i iste oči, sa-
      mo tužnije. Izgledao je kao njen „drugi otac”. Ili možda pre kao ujak. Ne-
      ma  nikoga,  ma  kako  siromašan  bio,  ko  ne  zaslužuje  da  ima  bogatog
      ujalca. Zar ne?
          Neveseli gospodine, šta ti misliš?
          Na psu rana, na psu i zarasla —tešio se Tesla rečima svoje majke.

          Mirijam je osetila vonj svoje cicane haljine, vonj pazuha i novi miris
      -  miris sveta. Bila je iznenađena sobom i osluškivala je svoje disanje. Kao
      nekada Mojo Medić, čula je škakljivi šapat života. Milion ruža se otvaralo
      u njenom uvu.
          Prešli su granicu poznatog sveta i obreli su se u gornjem gradu, gde
      nikad nije bila.
          Vulkanska radost je provalila iz njenih grudi.
          Videla je grad kakav ranije... Nikad... Na granitnoj zgradi zastave su
     jurile u vetru. Skulpture mirnih lica nadgledale su ples pahulja na suncu.
      Ha! Sneg i sunce su se sreli u zraku novembarskog dana. Bilo je to malo
      čudo u velikom čudu grada. Izlozi su bili ispisani zlatom. Kola su čekala
      pred prodavnicama  čokolade i draguljarnicama.  Sve je bilo čisto.  Njen
      pratilac nije obraćao pažnju na ulice.

      232
   223   224   225   226   227   228   229   230   231   232   233