Page 276 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

рубаља. У другој класи - осам хиљада - били су дугови од мањег значаја. То су били
поглавито дугови тркачкој коњушници, лиферанту овса и сена, Енглезу, сарачу, итд. По тим
дуговањима требало је такође одмах раздати око две хиљаде, па да буде потпуно спокојан.
Последњи одељак дуговања - по трговинама, гостионицама, и кројачу - био је такав да о

њему није требало ни мислити. Дакле, потребно је бар шест хиљада рубаља на текуће
трошкове, а имао је само хиљаду осам стотина рубаља. За човека са приходом од сто хиљада
рубаља, као што су сви ценили стање Вронског, такви дугови, чини се, нису могли бити
тешки; али ствар је у томе да он ни приближно нема сго хиљада рубаља прихода. Огромно
очево имање, које је само за себе доносило две стотине хиљада рубаља није било подељено
међу браћом. Кад се старији брат, који је имао масу дугова, оженио Варјом Чирковом, ћерком
декабриста, која није имала никаквог имања, Алексије је уступио старијем брату сав доходак

са очева имања, оставивши себи само двадесет и пет хиљада рубаља годишње. Алексије је
тада рекао брату да ће му ова сума бити довољна док се не ожени, што вероватно неће никад
бити. Брат пак, командујући једним од најскупљих пукова, и тек што се био оженио, није
могао не примити тај поклон. Мати, која је имала своје засебно имање, давала је Алексију, уз
оних двадесет и пет хиљада рубаља, још двадесет хиљада годишње, и Алексије је све то
трошио. У последње време, посвадивши се са сином због одласка из Москве и његових

односа према Ани, мати је престала да му шаље новац. Услед тога, Вронски који је навикао
био да живи са четрдесет и пет хиљада, а ове године добио само двадесет и пет хиљада
рубаља, нашао се у тешком положају. Да изиђе из те тешкоће, није могао тражити новац од
матере. Њено последње писмо, које је добио уочи тога дана, особито га је разљутило тиме
што су у њему били наговештаји: да је она готова да му помогне ради успеха у свету и
служби, али не ради живота који је скандализовао цело ваљано друштво. Материна жеља, да
га купи, увредила га је до дна душе, и учинила да још више охладни према њој. А није лако

могао порећи ону великодушну реч према брату, иако је сад осећао, нејасно предвиђајући
неке случајности своје везе с Карењином, да је та великодушна реч казана била лакомислено,
и да њему, и нежењеном, може бити потребан сав приход од сго хиљада. Али порећи се није
могло. Требало је само сетити се братове жене, сетити се како мила и красна Варја у сваком
згодном случају напомиње да се она сећа његове великодушности и да је цени, па да Вронски
одмах појми сву немогућност одузимања онога што је дао. То је тако исто немогућно као

истући жену, украсти, или слагати. Било је могућно само једно, на шта се Вронски и решио
не двоумећи ни тренутка: узајмити од каматника десет хиљада, у чему није било тешкоћа;
смањити уопште своје расходе; и продати тркачке коње. Чим се на то одлучио, одмах је
написао писамце Роландакију који је више пута изјављивао жељу да купи од њега коње.
Затим посла по Енглеза, и по каматника, и распореди по рачунима новац који је имао код
себе. Кад сврши те послове, написа хладан и оштар одговор матери. Затим, извадивши из
бележнице три писамцета Анина, прочита их, спали и сетивши се свог јучерашњег разговора

с њом, замисли се.