Page 343 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 343
slikao dejstvo seksualnh nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega
toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj
književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja,
izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže
da nosi u sebi obeležja takozvanog filozofskog realizma.
Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost
izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Sve se kod
njega izražava mirnim i prirodnim kazivanjem i njegov stil zaista ima „nepomućenost
kristala“. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona
funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju
umetničku vrednost koju srpska, odnosno hrvatska književnost poseduje. Andrićevo delo
je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u
Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature.
Dela
Ex ponto, stihovi u prozi, 1918.
Nemiri, stihovi u prozi, 1920.
Put Alije Đerzeleza, 1920.
Most na Žepi, 1925.
Anikina vremena, 1931.
Portugal, zelena zemlja, putopisi 1931.
Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi 1934.
Razgovor sa Gojom, esej 1936.
Na Drini ćuprija, roman 1945.
Deca, zbirka pripovedaka.
Gospođica, roman 1945.
Travnička hronika, roman 1945.
Na Nevskom prospektu, 1946.
Na kamenu, u Počitelju,
Priča o vezirovom slonu, 1948.
Prokleta avlija, novela 1954.
Igra 1956.
O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961.
