Page 342 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti
savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima.

„Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i
neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je
čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i
radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“.
Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju
„suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“.

Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se
iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na
složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke
trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i
studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i
njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“

Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam
reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više
ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj
umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina,
svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u
jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“.

Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku
najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života
budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti
zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja.

Umetnički postupak Ive Andrića

U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i
ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav
njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira. Njegove slike
života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih
utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni
bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i
večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima
znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se
u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu
izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava
tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u
njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom
sredinom i vremenom.

Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne
analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do
njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i
nejasni impuls u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih
savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji
impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću