Page 27 - Duško Radović - Poštovana deco
P. 27

Samo još desna! Samo još desna da poleti!
                     Ali je desna nešto oklevala. Stajala je sigurno na klizavom snegu i
               ponela Klina nekoliko metara.
                     Dobro,  nekoliko  metara...  Dobro  još  i  pet  metara...  Ali  onda  da
               sedne, da padne, da se prevrne u taj lepi beli sneg.
                     A  ta  poslušna  noga,  deco,  nije  htela  da  pusti  sirotog  čoveka  da
               padne.
                     Ona je htela da se kliza!
                     I čestiti obućar nije više koračao, nije sedeo sa prijateljima u snegu,
               već je pojurio, klizajući se na jednoj nozi. Pojurio je izmeñu ljudi – kao
               sin vetra.
                     Na svojoj desnoj nozi, koju on već godinama čuva i odeva, a koja
               sada nije htela da ga sluša.
                     A to baš nije obična stvar kad neko tako na jednoj nozi počne da leti
               ulicama.
                     Ljudi su hteli to da gledaju. Izašli su na ulice i otvorili prozore.
                     Prvo  su  mislili  da  će  on  ipak  tu  negde  da  padne,  da  lupi,  da  se
               razbije. A onda se svima učinilo kao da obućar bira gde će se prevaliti u

               sneg.
                     A  kada  je  siroti  čovek  iz  ulice  Ratnih  drugova  skrenuo  prema
               pozorištu,  svi  su  lepo  videli  da  on  ne  misli  skoro  da  pada  i  da  će  ga
               njegova luda noga ko zna kud odneti.
                     Već je bilo vrlo mnogo sveta na ulicama i svi su mogli da vide kako
               on  tužna  lica  juri  na  toj  nozi  i  kako,  kao  za  poslednji  pozdrav,  maše
               krajevima svoga kaputa.
                     Nije mogao da se zaustavi.
                     Klizao se na jednoj nozi iz ulice u ulicu.
                     A u glavi mu je bila samo jedna jedina želja: da se spusti, da legne,
               da sedne, da se prevrne u taj lepi sneg oko sebe.
                     Ceo grad je već izašao na ulice i u početku niko nije mislio da taj
               čovek treba da sedne i da se odmori, već su se svi plašili da se to brzo ne
               svrši. Neka traje što duže, mislili su oni, i tako se ne dešava svakog dana.
                     Onda je iz opštine došlo nareñenje da se taj čovek zaustavi. Poslati
               su vatrogasci i železničari da se uhvate za ruke i zatvore nekoliko ulica.
                     Morali  su  malo  da  čekaju  jer  je  obućareva  noga  birala  najčudnije
               ulice i puteve. A onda su ga videli kako juri od gimnazije prema parku.
               Sedam najjačih vatrogasaca i sedam najjačih železničara uhvatili su se za
               ruke i stali na ulazu u park. A obućar je naleteo na taj lanac i raskinuo ga.
               Oborio je sve vatrogasce i skoro sve želežničare i produžio klizanje.
                     Vatrogasci i železničari su se svañali oko toga ko je kriv, a krajevi
               obućarevog kaputa plazili su se iz daleka kao jezici.
                     Njegova luda i nezahvalna noga nosila ga je ko zna kuda, možda u
               propast.
   22   23   24   25   26   27   28   29   30   31