G

 

pandemija tekst

 

 

TEKST

 

I kako sad da bilo ko shvati ovaj tekst ozbiljno. Nikako.

Nije pisan sa ozbiljnim namerama. Pisan je sa dobrim namerama.

 

pandemija tekst

 

G

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Aleksandar Aleksandrovič Genis ›››

 

Smrt ureda 

 To je danas očevidna istina: pošto nisu preživjeli karantin, uredi umiru i mnogi ih ispraćaju riječima: „tako im i treba“. Ured (kancelarija) nikada i nije zasluživao našu ljubav… 

 Ova teza postala je danas očevidna istina: pošto nisu preživjeli karantenu, uredi umiru i mnogi ih ispraćaju riječima: „tako im i treba“.

 Ured (odnosno kancelarija) nije zaslužio našu ljubav čak ni onda kad je zamijenio svoju pisarsku dušu elektroničkom. Napredak nije izmijenio njegovu unutarnju strukturu jer život ureda i dalje protječe na razini mikroorganizama, pa ga je nemoguće pratiti golim okom. Zato što kancelarije brzo i neizbježno, kao mikrobi, ispunjavaju svaki njima dodijeljen prostor te se raspuknu, poput jetrenice, i prošire izvan svojih granica.

 Birokracija sama sebe guši, razlijevajući se iz kabineta u hodnike vlasti: parlamentarni kuloari, podrumi za torturu, pa i tavani u kojima se među opranim rubljem nalazi kancelarija iz Kafkinog romana.

 Skučenost je metafizička osobina ureda, koja ne ovisi o njegovim fizičkim veličinama. Tako su se golemi kabineti Staljinovih „sestara“,1 s takvim visokim plafonima o koje se čovjek nije mogao objesiti, neprestano tiskali, stvarajući sumorno birokratsko usitnjavanje.2

 U moje vrijeme svako uredništvo bilo je dopunjeno službenim prostorijama, koje su se granale i pupale sve dok ne bi završile ostavicom s đogerima, u kojoj se moglo cugati bez opasnosti da te otkrije uprava.

 U novoj Rusiji otkrio sam da su glamurozni časopisi, kao ranije boljševici, zauzeli stare tvornice i fabrike te su ih prenamijenili u stilu Sohoa: postindustrijski san o preporodu grube materije u suptilni duh i reklamu. U prostranim obrtima smjestili su se organi, a da ne znaš koji je bizarniji…

 Sjećam se da se jedan nazivao Žuta podmornica. Iako nije imao veze ni s Beatlesima, ni s podmornicama, govorio je o životu kao takvom. U Americi se ured krenuo posebno razvijati kad se pretvorio u cubicles.

 Na svakom neboderskom katu, neraščlanjenom sobama, postoje kancelarijske saće, nekabineti bez vrata s pregradama koje ne dosežu do plafona. Takav ured-maloljetnik daje privid službene privatnosti i dopušta podčinjenima da zaborave na starije - ali ne i suprotno.

 Interijer služi hijerarhiji: upravitelj je subjekt, a podčinjeni je objekt promatranja. Na potonje se gleda, dok prvi gledaju sami. Obično - kroz prozor. Ta samo se kroz njega može iskobeljati iz kancelarijske skučenosti. Zato je prozor - priželjkivani trofej vječnog uredskog rata. Činovnici se bore za svjetlo kao drveće u šumi - i jedni i drugi rastu prema izravnim zrakama sunca.

 Usput, u kabinetu gospodina K. iz Procesa ogroman prozor, s kojeg se gledalo iz banke na gradski trg, bio je ono što je razlikovalo junaka romana od sudskih činovnika, koji su izvršavali svoje mračno pravosuđe u sumračnim sobičcima. Kafkom naglašena razlika između dvije kancelarijske vrste evolucionirala je u Americi. Američki državni uredi baštinili su poroke Starog Svijeta.

 U svakoj kancelariji - bio to sobičak u kojem se izdaje novčana pomoć nezaposlenima ili Federalno ministarstvo ukrašeno hodnikom sa stupovima u antičkom stilu - gospodari ista uredska besprizornost. To je siguran znak pretjerane marljivosti, kojom činovnici brišu tragove dangubljenja. Ovdje ima užasno puno papira, aparata za kavu i nepoznatih ljudi.

 Pa ipak, ured u Novom svijetu je ranjiviji nego u Starom. Ne osjećajući pod sobom drevnu birokratsku tradiciju, on je u Americi sklon imitiranju ljubaznosti, čak i familijarnosti.

 Američka kancelarija provlači se između Scile formalnosti i Haribde pretjerane familijarnosti.

 Upravo složenosti tog kursa odvele su ured u opasnu seksualno-pravnu zonu, u kojoj su kao predmet općenarodnog razmatranja postale službene romanse, sa svim popratnim pikanterijama, kojih ovdje nema ništa manje nego u običnim romansama. Drama ureda je u tome da nije sposoban provesti jasnu granicu između poslovnih i osobnih odnosa. Harmonija se ovdje ne susreće češće nego u obitelji i braku.

 Kompjuter je presjekao gordijski čvor muljevitih komplikacija. Elektronička komunikacija dopušta stupanje u izravan, ali ne i neposredan kontakt. Lišavajući birokraciju tjelesnosti, razdvajajući čovjeka i njegove funkcije, kompjuter se pobrinuo o tome da ured, zadovoljavajući se radom čovjeka, ne posegne za ličnošću.

 Sahrana ureda, međutim, pretvara se u skitsku sahranu u kojoj zajedno s pokojnikom pokapamo u kurgan i njegove obližnje. Pa smrt ureda uništit će i onu obitelj, koju držimo na strani i nazivamo poslom. 

***

 Većina Amerikanaca ne voli svoj posao, manji dio ga mrzi, a oni sretnici kojima se sviđa njihov posao rijetko idu u ured. Oni više vole raditi od kuće, u šumi, kao ja, ili u garaži, kako su to činili Gates, Brin i drugi kompjuterski geniji.

 Međutim, ured ispunjava najvažniju ulogu u našem društvenom životu: on je stvara.

 Služba nam postavlja upravitelje i podčinjene, kolege koji će nam postati prijatelji i u koje ćemo se zaljubiti, neprijatelje i one koji su ljubomorni na nas, one s kojima cugamo i jedemo. Njih ujedinjuje Zajednički Posao, čak ako je on „projektiranje električne britve Pahulja“ (Val. Popov).

 Ako se barem na tren zamislimo, ne može nas začuditi ona uobičajena, ali suluda činjenica da nam profesija odabire društvo u kojem živimo. Ispada da je ona ta (a ne ti) koja odlučuje o svim intimnim pitanjima.

 Službene dužnosti prerastaju u osobne i povezuju slučajne ljude u onu samu „veliku obitelj“, koju je sovjetska vlast nazivala tvornicom, kolhozom, brigadom, komorom, ćelijom, u najboljem slučaju - subotnikom.3

 U djetinjstvu sam o njemu čitao u knjigama, najčešće kod braće Strugackih, i strašno sam bio ljubomoran. Kad sam narastao, imao sam sreću da se uvjerim u to da nema boljeg načina od druženja od zajedničkog rada - i u Novom Amerikancu, i u Radiju Slobodna Evropa, i u Novoj gazeti, ma u svakom časopisu u kojem sam imao priliku izlaziti, uključujući i Playboy, Yachting, Golf Today.

 No to je izvrtanje stvari. U tim sretnim okolnostima mi odabiremo ured, a ne on nas. No češće nas karijera dovodi pred gotov čin, i mi smo prisiljeni da se pomirimo s onim društvom u koje se moramo uliti.

 Prisjetimo se korporativnih partyja, tih uredskih apoteoza nasilnog sklapanja prijateljstva. Karantena je skinula paučinu uzgrednih službenih veza, zamijenivši je jednostavno poslom. Ured je postao virtualan i duboko poslovan.

 Nema više ogovaranja na kancelarijskoj agori pored malene fontane, nema više međusobnog klađenja na rezultate sutrašnjeg meča (jer nema samih mečeva), nema razmjene uzgojenih rajčica, nema razmetanja ulovom, nema ni sramežljivog flerta (ovo potonje je ukinuo pokret metoo). Ukratko, nema ništa radi čega je vrijedilo ranije ustati, izglancati cipele, sjediti u prometnim čepovima i živčano gledati sat dok se teško probijaš do ureda. A ako je tako, onda to više nitko ni neće raditi - ni danas, ni sutra, najvjerojatnije.

 No kako začepiti ogromnu rupu nastalu u tkivu našeg društvenog bića? Pa onako kako i ranije. Prije nego što nam je kratkotrajna, ali agresivna industrijska civilizacija nametnula svoj način života, organiziravši ga oko „tvornice“, mi smo znali za druge centre druženja: hramove, crkve, salone, klubove. Sve dovodi ovamo privatni interes, a ne tiranija profesionalne raspodjele. Ne rad, a dokolica, ne dug, a hobi, ne kolege, a istomišljenici s kojim dijeliš banalnu ili egzotičnu strast prema jogi, kaktusima, amforama, zlatnim ribicama.

 Zapravo, tako (a ne na barikadama) i nastaje civilno društvo. Poljska se prva oslobodila od komunizma, između ostalog, i zbog toga što je svaki četvrti Poljak bio član nekakvog kružoka, koji je postao škola slobodne misli i neovisnog ponašanja.

 Naravno, sad je sve jednostavnije. Mi smo se odavno razišli po klubovima, i naše društvo ne oblikuje ured, nego društvene mreže s njihovim moćnim mehanizmom selekcije (od onih koje sam blokirao „mogu napuniti grad“).

 Oslobodivši se od principijelno tuđih i okruživši se saveznicima s istim interesima, mi čak nismo primijetili kako smo ostavili ured da životari s onima koji ne mogu bez njega.

 Pošto sam proveo sto dana u karanteni, usamljenost me kudikamo manje pogodila nego što sam pretpostavio: svi koje volim žive na ekranu, i gotovo da sam izgubio glas družeći se i raspravljajući s njima.

 1) Sedam nebodera u Moskvi dizajniranih u staljinističkom stilu (op. prev.).

 2) Rus. čerespolosica - termin koji se koristi u ruskoj historiografiji za ispremiješanost obradive površine različitih vlasnika (op. prev.).

 3) Dobrovoljna radna akcija subotom (op. prev.).

izvor: pescanik.net ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Ana Nives Radović ›››

 

Bafetova obmana. 

(„Ako ne nađete način da zaradite novac dok spavate, radićete dok ne umrete.)

 Iščitavajući uz kafu sumirano iz njegovog teksta u društvu kolega primjećujem reakcije koje sadrže čuđenje, bijes, pitanje “šta mu je ovo trebalo”… U širem krugu sagovornika koji sa mnom, kao nekim s kim često dolaze na temu zarade na berzi, takođe nijesu propustili da ovo prokomentarišu čule su se i ustaljene kritike na račun kapitalizma, američkog društva, pa i poneka aluzija na teorije zavjere.

 Godinama unazad u stotinama novinskih članaka nastojala sam da na prilike na svjetskom tržištu ukažem i onima kojima prvi jutarnji ritual nije otvaranje Stocks aplikacije, ali i onima kojima je za velike planove trebalo ohrabrenje. Jednima su savjeti poslužili da veliki novac ulože u akcije kompanija koje bi ispunile očekivanja i rasle, drugima da ušteđevinu koju su sačuvali u dolarima u pravom trenutku zamijene za valutu kojom plaćaju, trećima da prepoznaju trenutak kada je povoljno prodati nešto zlatnog nakita koji više ne nose.

 Živim u uvjerenju da informacija o prilikama za zaradu nije privilegija samo uskog kruga ljudi i da baš ni jedan na tržištu kapitala zarađeni cent nema vrijednost ako i drugima ne bih ukazala na prilike.

 Sasvim suprotan trend postojao je skoro dvije i po decenije unazad kada je internet dobijao prve korisnike u Sjedinjenim Američkim Državama.

 Na mailing listama servisa putem kojih se informiše o tržištu kapitala nalazio se uski krug korisnika koji bi uvid dobijali prije nego što ostatak populacije dočeka da se novine u kojima bi sve to pisalo pojave na kioscima. Noć unaprijed napravili bi strategije i ujutru zgrabili uloge prije nego što im visok nivo tražnje podigne cijenu. Njihov uspjeh nije zavisio od znanja, već od pravovremene informacije.

 Berza, kao tek jedan oblik gdje su razlike uočljive, samo potvrđuje pravilo koje egzistira u svim sferama. Priča o nejednakosti bogatih i siromašnih i onome u šta i jedni i drugi vjeruju neprestano me vraća na citat iz genijalnog djela “Klanica pet”, čiji autor Kurt Vonegat ukazuje na destruktivnu neistinu — vjerovanje Amerikanaca da je novac vrlo lako zaraditi, zbog čega, oni koji u tome ne uspijevaju neprestano krive sebe, što bogatima otvara put da za njih čine mnogo manje, na javnom i privatnom planu.

 Bafetove riječi samo potvrđuju tačnost Vonegatove konstatacije i jedino zbog toga mi nijesu zvučale iznenađujuće, ali jeste njegova smjelost da za svoj i uspjeh sebi sličnih nalazi isti zajednički sadržalac sa uspjehom Henrija Forda i Stiva Džobsa koji su stvorili novu vrijednost, samo zato što je rad i jednih i drugih rezultirao velikim novcem.

 Na Bafetovu izjavu bi se najlakše bilo obrušiti populističkim parolama, lamentovanjem nad socijalnim razlikama i priželjkivanjem revolucije, ali premda sam nekih drugih uvjerenja ne vidim zlo otvorenog tržišta, već njegove skrojenosti po mjeri uskog kruga ljudi, baš kao što ne vidim ni tamnu stranu novca, već toga što način dolaska do njega ljudi poput Bafeta i ono što kao nematerijalni rezultat njegovog rada ostaje malo koga čini srećnim.

izvor: www.cdm.me ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Ana Nives Radović ›››

 

Kao da vrijednost postoji. 

 Ono što se najčešće zanemaruje je što su cijena imovine i cijena novca zapravo relativne – promjenljive tokom vremena, kao i svaki drugi pokazatelj

 Ima jedan aspekt sagledavanja posljedica pandemije na globalnu ekonomiju zbog kojeg je široko rasprostranjeno vjerovanje da je došlo do poremećaja koji će na duži rok, ako ne i zauvijek promijeniti odnose i shvatanje vrijednosti. Sve što se dešavalo od početka prošle godine do danas u osnovi jeste prouzrokovalo zaista nenadoknadive gubitke, ukoliko uzmemo u obzir količinu sredstava u jedinici vremena, ali nije proizvelo niti jednu nepravilnost ili nelogičnost koja već nije postojala.

 Odnosi na tržištu u osnovi su poremećeni dovoljno dugo da se niko i ne sjeća kako je sve izgledalo prije nego što je do toga došlo, ali oni koji ne uspijevaju da pronađu odgovor na krizu tek sada sve počinju da primjećuju.

 Količina imovine koju bilo koji subjekat posjeduje u nekom trenutku zapravo ne odražava osnovne podatke, pa čak ni strukturne ili pravne razlike. Riječ je, isključivo, u obilju novca koji se pripisuje kao vrijednost. Ono što se najčešće zanemaruje je što su cijena imovine i cijena novca zapravo relativne – promjenljive tokom vremena, kao i svaki drugi pokazatelj.

 Cijena bilo koje robe na berzi izražava odnos između cijene onog što naduvava balon unutar kojeg se nalazi i cijene naduvavanja balona koji se odnosi na vrijednost novca.

 Pojava različitih oblika plaćanja otvorila je pitanje povjerenja u, na primjer, u digitalni novac, zanemarujući činjenicu da su postojeći monetarni sistemi izgrađeni na opšteprihvaćenim uvjerenjima.

 Novac današnjice, u kojem god obliku bio, više predstavlja vjerovanje nego realnost. Izdate su ogromne količine kvazinovca, poput duga, akcija, obveznica, državnih fondova, uvjereni da imaju „stvarnu vrijednost“ i ekvivalent u imovini.

 Živimo u vremenu monetarne dominacije unutar koje su svi napori finansijskih institucija usmjereni na podršku tržištima, odnosno na njihove sopstvene bilanse, pretrpane precijenjenom imovinom.

 Tržište pretvara ono što zapravo nije novac, poput finansijske imovine, u novac na zahjtev, a ova transformacija je rizična, budući da kredit postaje derivat „životinjskog instinkta“, apetita za rizikom i apetita za kockanjem.

 Da bi takav sistem funkcionisao neophodno je da neprestano obezbjeđuje likvidnost, odnosno da sve procese zasniva na vjerovanju da se vrijeme ne računa, da je sve predvidljivo i da je u svakom trenutku novac jednostavno podići nazad, pri čemu svako nagađanje uništava pojam vrijednosti.

 Već odavno se vjeruje da su finansijska sredstva jednako dobra kao novac i da ih je moguće akumulirati bez rizika, jer je gotovinu uvijek moguće dobiti u zamjenu, odnosno da je prelazak s jednih na druga sredstva uvijek zagarantovan.

 Cijelom procesu dodaje se likvidnost, čije se podsticanje ohrabruje po svaku cijenu, zahvaljujući valutama dodijeljenim nekonvencionalnom monetarnom politikom.

 Centralne banke izdaju novac u cilju održavanja cijena, odnosno za podršku vrijednosti onoga što imaju na tržištu, akumulirajući vrijednosti po sve neodrživiji režim finansijske i budžetske dominacije, a zatim posljedično u režimu monetarne dominacije.

 U konstantno pretkrizno-postkriznom svijetu pojam vrijednosti u je ono što omogućava vjerovanje da ono što ništa ne vrijedi – vrijedi mnogo i takvu informaciju upijamo dok slušamo kako je ukupni dug na nivou planete skoro tristo biliona dolara. Jednako racionalno bilo bi i zapitati se kome to zaista planeta Zemlja duguje. Možda Jupiteru?

 izvor: www.portalanalitika.me ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Andrijana Razić ›››

 

Epidemiološke mjere: diskriminacija većine

Svaki građanin Crne Gore koji želi da se vakciniše MORA da ima mogućnost da se vakciniše, dok istovremeno svaki građanin Crne Gore koji ne želi da se vakciniše MORA da ima pravo i slobodu da se ne vakciniše - i zbog toga ne smije da trpi apsolutno nikakvu zakonsku posljedicu

 Dana 30.08.2020. godine u Crnoj Gori se zvanično i formalno desila demokratska smjena, kako rekoše, tri decenije duge vladavine autokratske i diktatorske vlasti pod liderstvom DPS-a. Godinu dana kasnije, većina građana Crne Gorekoja je za to glasala, uključujući i mene, se pita - DA LI JE? Ja ne želim da se bavim politikom. Ali se politika, nažalost, bavi mnome. A što je najgore - politika se neposredno bavi i zdravljem svojih građana, njihovim fizičkim integritetom, njihovim pravima i slobodama, njihovim psihičkim i fizičkim zdravljem, njihovim duševnim zdravljem, njihovom ekonomskom slobodom, njihovom životnom sredinom, njihovim društvenim životom i socijalnim kontaktima… ukratko svim onim čime bi, u srećnim i pravno uređenim državama, trebalo da se bavi isključivo struka. Međutim, u Crnoj Gori je struka očigledno odavno položila oružje i kapitulirala.

 “Potrudićemo se da na nacionalnom nivou ispratimo ono što je globalni cilj - 70 odsto vakcinisane svjetske populacije do septembra 2022. godine”, reče iz punih usta naš nevakcinisani premijer, u nedavnom obraćanju na globalnom samitu posvećenom borbi protiv kovida-19. Ova rečenica najbolje oslikava vrhunac licemjerstva i bahatosti sa kojim njegova Vlada, tačnije resorno Ministarstvo zdravlja, sprovodi nacionalnu zdravstvenu politiku od kad je sjela u državne fotelje. A ta politika prosto i sažeto glasi: od korone i od poštovanja propisanih mjera može da vas zaštiti ISKLJUČIVO POLITIČKI IMUNITET. To je u našoj državi, nažalost, već dobro poznata i dokazano najbolja zdravstvena i pravna zaštita! I ovdje ću se zaustaviti.

 Kada je u pitanju moja struka i pravni segment ovih aktuelnih “epidemioloških mjera” Vlade, stvari su vrlo proste, jasne i nedvosmislene. Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, kao ni Programom obaveznih imunizacija stanovništva protiv određenih zaraznih bolesti, nije propisana obavezna imunizacija stanovništva Crne Gore od virusa kovid-19. Pošto vakcinacija za ovu bolest nije obavezna po zakonu, to znači da svaki do jednog građanina Crne Gore ima neprikosnoveno pravo da sam odluči da li hoće ili neće da se vakciniše. Istovremeno, podatak o (ne)vakcinaciji svakog građanina ponaosob je po zakonu državna tajna. To dalje znači da apsolutno niko, osim njegovog izabranog doktora, nema čak ni pravo da pita - a kamoli da zahtijeva, od bilo kog građanina da saopšti takvu informaciju. To isto tako znači da svako uskraćivanje građaninu bilo kojeg zakonom i ustavom garantovanog prava po osnovu nemanja ili nedavanja podataka o vakcinaciji - predstavlja apsolutnu diskriminaciju koja je izričito i strogo zabranjena Ustavom i ratifikovanim međunarodnim ugovorima i koja povlači mnogostruku pravnu odgovornost. Potpuno isto važi i za ostale podatke koji se nalaze u tzv. „digitalnoj kovid potvrdi“, za koju je propisano da se pokazuje uz identifikacioni lični dokument.

 U članu 6 Ustava Crne Gore se kaže da je svako obavezan da poštuje prava i slobode drugih, a da je država ta koja treba da jemči i štiti ta prava i slobode. Suština ove imperativne norme je ujedno i glavno pravno načelo i aksiom: da je granica uživanja ličnih prava i sloboda - početak ugrožavanje prava i sloboda drugih. Preneseno na konkretan slučaj: svaki građanin Crne Gore koji želi da se vakciniše MORA da ima mogućnost da se vakciniše, dok istovremeno svaki građanin Crne Gore koji ne želi da se vakciniše MORA da ima pravo i slobodu da se ne vakciniše - i zbog toga ne smije da trpi apsolutno nikakvu zakonsku posljedicu. U tom smislu, imperativna odredba člana 17 Ustava Crne Gore glasi da su svi pred zakonom jednaki, bez obzira na bilo kakvu posebnost ili lično svojstvo, a norma člana 19 Ustava kaže da svako ima pravo na jednaku zaštitu svojih prava i sloboda. O povredi ustavnih prava na zabranu biomedicine, dostojanstvo i nepovredivost ličnosti, na kretanje i nastanjivanje, na privatnost, na zaštitu podataka ličnosti, na zabranu cenzure, te prava na rad - biće priče nekom drugom prilikom.

 Kada se sve prethodno navedene činjenice sublimirano uzmu u obzir, dolazimo do sljedećeg zaključka. Prema zvaničnim podacima, u Crnoj Gori imamo 33,7 % kompletno vakcinisanih ljudi. Prosta matematička računica kaže da je onda 66,3 % nevakcinisanih, na koje se direktno i odnose ove skandalozne mjere. To znači da država aktuelnim epidemiološkim mjerama, po raznim osnovima, otvoreno diskriminiše značajnu većinu populacije i brutalno krši njihova osnovna ljudska prava i slobode - izuzimajući, naravno, ove građane sa političkim imunitetom. A to se, dragi građani i vi gospodo iz Vlade, jednostavno zove diktatura. Ili da objasnim vrlo plastično i direktno - kako ste krenuli, možete potpuno komotno i da zapalite Ustav Crne Gore, a možete i da izmijenite Preambulu istog tako što ćete iz nje izbaciti riječi: nezavisna, suverena, sloboda, mir, tolerancija, poštovanje ljudskih prava i sloboda, demokratija i vladavina prava - i umjesto toga dodati samo jednu riječ: DESPOTSKA. Tada bih vam priznala da ste makar politički korektni. 

izvor: vijesti.me ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Artan Fuga ›››

 

Ko će nam nabaviti vakcinu protiv vječitog lutanja?

 Krize se preklapaju. Vakcina se iščekuje kao hladna voda u sred vrelog ljeta. Zaustaviće virus, ali šta će uraditi s korupcijom, političkom apstinencijom, našom traumatizovanom psihološkom tišinom, mitologijom koja je zamijenila informacije?

Širom svijeta, pa tako i u Albaniji, epidemija Covida-19 je poremetila ritam normalnog života, a utiče i na psihološko stanje svakog pojedinca. Ali, kao što kažu, epidemija je prije svega društveni fenomen, a potom problem zdravstvenog sistema jedne države.

 Mediji su doprinijeli da se još lošije nosimo s posljedicama pandemije. Nevidljivi virus je estetizovan poput neke bombone, obojen nebesko – tamno plavom, predstavljen kao predivan biser, kao koral iz okeanskih dubina. Kontrast između vizuelizovane ljepote i opasnosti koju virus predstavlja po zdravlje, daje mu mističnu dimenziju – u istovremeno privlači pogled i izaziva strah. Predivan strah, strašna ljepota. Koktel kakav samo paganski bogovi mogu spraviti.

 A mediji su u potrazi za klikovima. Šokantan članak ima širu publiku od onog koji umiruje. Ovo nas je dovelo do toga da informaciono društvo, kako ga danas zovemo, postaje društvo narodnih priča, mitologija, delirijuma, nepotvrđenih “istina”. Svi imaju pravo da govore o onome što je izvan okvira profesije kojom se bave i i usko specijalizovane struke.

 Psihološka kriza je treća kriza koja ide uz virus. Najneposredniji odnos na svijetu je u potpunosti poremećen – odnos duše i tijela svakog pojedinca. Niko više nije u mogućnosti da osjeti svoje tijelo bez tuđeg posredovanja. Mediji i “predanja” na društvenim mrežama su učinili svoje. Osjećaćeš se umorno, imaćeš glavobolje, izgubićeš čula mirisa i ukusa, možda čak i povraćati – svi simptomi su postali normalnost onih čiji su rezultati testa pozitivni. Ne osjećaš ih? Možda si već umro!

 Kriza je propraćena i epidemijom politike. Četvrta ozbilja kriza. Aprilski izbori se primiču, a politika je pronašla svoju legitimnost u Covidu-19. Dobro je da si došao, Covide! Svojom duboko uznemirujućom, mističnom i okrutnom ljepotom, dao si nam priliku da ovu igru igramo na političkom nivou. Svi drugi problemi Albanaca su zaboravljeni. Šta je politički diskurs mogao da sadrži da nije bilo mistično vizuelizovanog Covida? Početak predizborne kampanje bi bio dosadan! Pričali bi o svemu, ne govoreći ništa!

 Peta kriza je ekonomska kriza, ona koja je u prikrajku, ali svakako postoji. Sada imamo krizu krize. Paketić sa spasonosnim Faviranom, na kutiji piše “sabah” (tur. jutro) – tri tablete. “Aksham” (tur. veče) – tri tablete. Koštao je 300 eura, pa onda 250 eura, a “brat” sa Kosova može da ti ih donese čak za 75 eura. Sabah _ Aksham. Pronađi Faviru, žensko ime poput onih iz turskih sapunica. Palimpsest kriza. Vraćanje vjere u ono naše “tursko” na račun “oksidentalizma”. Nemojte mi samo pričati još i o geopolitičkoj krizi!!!

 Favira!

 Fakira!

 Krize se preklapaju. Vakcina se iščekuje kao hladna voda u sred vrelog ljeta. Zaustaviće virus, ali šta će uraditi s korupcijom, političkom apstinencijom, našom traumatizovanom psihološkom tišinom, mitologijom koja je zamijenila informacije? 

izvor: vijesti.me ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Boris Jašović ›››

 

 

Mladi biraju strategiju povlačenja.

Vlast je čvrsto zacrtala da ovog meseca proglasi trijumfalnu pobedu nad pandemijom kako bi u predstojeće izbore umarširala na belom konju izvojevane slobode, u inače neslobodnom svetu. Tako bi paralela s 1945. definitivno bila overena: pandemija – Drugi svetski rat, SNS – КPJ, vakcinacija – narodnooslobodilačka borba, Vučić – Tito, Brnabić – Кardelj...

Ipak, da bi se ovaj politikantsko-propagandni naum vlasti ostvario u praksi, potrebno je imunizovati više od pedeset odsto stanovništva, što se, uprkos medijskoj kampanji, u vreme pisanja ovih redova nije dogodilo. Premijerka je javno ispoljila nezadovoljstvo, kako ukupnim brojem imunizovanih, tako i slabim odzivom mladih. A vreme za obećanu slobodu se primaklo. Zbog toga je vlast krenula u medijsku kampanju apelovanja na mlade da masovnije i poletnije pristupe vakcinaciji. Time bi se nova normalnost konačno normalizovala, ljudi bi se vratili masovnim okupljanjima, terevenkama i slavljima, ali bi bila ostvarena i još jedna paralela – ovog puta s periodom posleratne obnove i izgradnje, kad je omladina masovno, i s pesmom na usnama, odlazila na radne akcije gradeći novi društveni poredak. Međutim, duh vremena se izmenio. Postao je nekako materijalniji i prepredeniji, licemerniji. Vlast se s njim u potpunosti srodila, pa mladima nudi novac, vaučere, nesputanu šutku na muzičkim festivalima koji tek treba da uslede tokom letnjih meseci… Sve, dakle, one sočne potrošačke šargarepe okačene o korporativne štapove koje mlađanog potrošača treba da polože na žrtveni oltar – direktno pred iglu civilizacijske tekovine. No, i civilizacija se poprilično izmenila. Postala je obezduhovljena i onečovečena, automatizovana i sebična, ukratko – egoistična. S ogromnim šansama da će joj se sve ovo što trenutno čini kao bumerang vratiti i obiti o glavu.

 Činjenica je da mladi nerado hrle na cepljenje i pored neodoljivih ponuda kojima ih zasipa vlast, a koje svakim danom poprimaju odlike desanta. Uostalom, i mladi su se promenili. Postali su hronično nepoverljivi u sistem koji širi konfuziju jednostranih, nepotpunih i protivrečnih informacija, sumnjičavi spram dobrih namera političara koji ih pominju samo u predizbornim kampanjama, nezainteresovani za medijske poruke autoriteta... Jer, za razliku od priličnog procenta infantilizovanog odraslog stanovništva kojem se vlast obraća kao deci, mladi bolje uočavaju raskorak između onoga što ona govori i čini. Uostalom, decu je teško prevariti dok su odrasli previše racionalizovali stavove da bi verovali sopstvenim očima. Pa tako, dok roditelji slabo uviđaju da u priči o trijumfalnom povećanju plata i penzija nedostaje deo o povećanju cena životnih namirnica, infostana, struje, goriva..., deca uveliko razmišljaju o odlasku iz zemlje jer ne žele ulogu jeftine radne snage u predstavi koju režiraju kompradori na vlasti, inostrane korporacije i domaći investitori.

 S druge strane, mladi shvataju da briga vlasti za njihovo zdravlje prestaje tamo gde počinju interesi „Rio Tinta”, vlasnika malih hidrocentrala, farmaceutskih korporacija... Čudo su, zaista, te društvene mreže koje prenose i dele informacije brzinom svetlosti, a koje mladi potom hvataju u letu i preko njih otkrivaju da svet nije onakav kakav zvanični mediji tvrde da jeste. Da se istina maskira lažima, da se sloboda ostvaruje ropstvom, da je Srbija, država u kojoj su rođeni, pretvorena u koloniju – oazu jeftine radne snage, deponiju za skladištenje belosvetskog otpada, laboratoriju za naučne i medicinske eksperimente, poligon za iskopavanje profitabilnih ruda, dragstor za rasprodaju javnog obradivog zemljišta i pitkih voda, generator kancerogenih čestica od kojih svake godine umre više od dvadeset hiljada ljudi.

 E, vidite – to je ozbiljna epidemija koja zahteva temeljnu imunizaciju. A nju treba da sprovedu upravo mladi, tako što će one koji donose strateške odluke u državi pelcovati protiv neodgovorne politike koju sprovode. Samo je potrebno da shvate da izabrana vlast treba da služi građanima, a ne investitorima, te da je ona opunomoćeni sluga naroda, a ne dobro plaćeni menadžer pojedinih korporacija i (pseudo)prijateljskih država. Dok to ne prihvate, mladi će u većini slučajeva sumnjati u mogućnost promene društvenog poretka u kojem se trenutno ne pitaju neprolazne institucije države, već prolazni političari na vlasti. I stoga će radije birati strategije povlačenja, među kojima istaknuto mesto zauzima želja za odlaskom u inostranstvo, ali i neodazivanje na apele vlasti koja ih ljubazno poziva na cepljenje, autoritativno ocenjujući kako je ono potpuno nerizično za decu i mlade između 12 i 17 godina. No, da li je to baš tako? Nemački savetodavni odbor za vakcine preporučio je vakcinaciju dece i mladih između 12 i 17 godina, ali isključivo one dece i onih mladih koji već imaju neko oboljenje. Ne i njihovih zdravih vršnjaka. Odbor je, takođe, naveo da lekari mogu da daju vakcine i zdravoj deci i mladima, ali samo ukoliko takva deca i mladi individualno prihvate rizik.

 Obratite pažnju na reč rizik, koju ovdašnji političari zanemaruju, kao što je, ruku na srce, zanemaruju i njihovi nemački pandani. Ali, za razliku od ovdašnje vlasti koja vrši uticaj na Кrizni štab i „Batut”, nemačka vlast ne pritiska savetodavni odbor za vakcine, koji otvoreno insistira na tome da se prilikom donošenja odluke o vakcinaciji dece i mladih striktno koriste medicinski, a ne politički kriterijumi.

izvor: politika.rs ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Dr. Branimir Nestorović ›››

 

DR NESTOROVIĆ UPOZORAVA:

Napunićemo groblja, ali ne zbog kovida!

(ovaj tekst treba kompletno da uđe u konačne anale i studije o kovidu i borbi protiv njega. Doktor je koncizno izneo svaki najbitniji podatak i retrospektivu šta nas je snašlo i šta se događalo i kako ide dalje. I kao što sam tvrdi od početka do današnjeg kraja je sve samo politika. I kako da se borimo protiv politike koja koristi miliciju i vojsku, pravne akte i nove zakone o pravima čoveka? Dobićemo digitalne sertifikate i bićemo kontrolisani, na karaju ćemo primati žig zveri i primićemo gnev Gospodnji baš kao što je opisano u zadnjoj knjizi Biblije. Izgleda da smo stigli upravo dotle. Drže nas u zabludi, nameću nam pravila i žigošu nas kao stoku valjda radi imuniteta krda?)

 U emisiji Na pravom mestu Televizije Hepi gostovao je i dr Branimir Nestorović, penzionisani profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Donosimo izvode iz razgovora.

 “Nema nikakvog stručnog dijaloga. Već osamdeset šesta ili koja nedelja epidemije – je li bila nekad neka otvorena tribina među lekarima? Sve po televizijama se nešto svađamo, pričamo priče. To nije mesto. Četiri puta sam upućivao poziv – prvo ovom alternativnom, pa ovom kriznom štabu… Znači nema nikakav stručni dijalog… Ja sam sto puta pitao: „Ko je napravio protokol za lečenje? Koji pi-si-ar test koristimo?“ Imate pedeset sedam pi-si-ar testova u svetu. Recimo, Američka agencija za lekove povlači pi-si-ar test iz upotrebe od 1. januara jer je nespecifičan, on određuje i grip i razne druge viruse… Zato nema gripa… Onda ostaje to pitanje autopsije. Po našem zakonu o zaraznim bolestima, svaki pacijent koji umre od teške zarazne bolesti – mora da se uradi autopsija. Piše u Zakonu o zaraznim bolestima. A mi ne radimo… Znači, onda pravimo krivično delo zato što ne radimo autopsiju. Onda sad terapija… Jer, ako postoji terapija, a postoji terapija – ivermektin, hidroksihlorokin, cink, intravenski vitamin Ce – to se zna, znalo se u julu prošle godine, kad je Rault objavio one svoje prve radove – i sad niko to ne pominje… Zašto niko ne pominje? Pa prosto – ako ima terapija, onda se postavlja pitanje svrsishodnosti vakcine, naravno. Jer videli smo da vakcina, nažalost, nije efikasna. Ako je Fajzer u Izraelu 46 posto efikasan… Kad je Fajzer podneo studiju za vakcinu, rekli su da 96 posto štiti osobe od oboljevanja. A znaš koliko je štitio u kontrolnoj grupi placebo? 94,6. Znači, razlika je bila jedan i po posto. Jedan i po posto između kontrolne grupe i vakcinacije! To je sve politika. Od samog početka je politika.”– rekao je Nestorović.

 “Pazi – pandemija… Pandemija je bila do svinjskog gripa – 40 posto obolelih, 12 posto smrtnosti. U ovom trenutku još nismo došli, posle godinu i po dana, do 40 posto obolelih u svetu. A smrtnost je manje od 0,1 posto. Pandemija je proglašena u momentu kad je bilo šesnaest smrtnih slučajeva, u februaru mesecu (2020. – prim. Stanja stvari) u svetu. Šesnaest! A test za dijagnozu je odobren jedan dan pošto je apliciran – 19. januara aplicirano, 20. januara odobreno. Čovek postavlja pitanja kakva je to medicina.

 “Da se vratim na naš Krizni štab, pošto oni su nama interesantni, oni nama kroje kapu… I sâm sam bio, dok sam izašao iz te priče… I onda je bila priča, na početku, ne može vakcina da se napravi za manje od 18 meseci… I onda se pojavila vakcina u septembru, i kažu „Super je, ispitano, sve u redu!“ Zamislite sad ovu priču: oni koji su dobili dve doze mogu i dalje da se razbole, treba da dobiju i treću dozu… Kakva je ta vakcina – ona nije za delta soj… Ti si pravio vakcinu – koliko ja znam – za beta soj. Ti si sad napravio vakcinu za određenu konfiguraciju. Prosto rečeno, imaš bravu – imaš ključ. I taj ključ otključava tu bravu. Sad se brava promenila, pojavio se neki zubac, i ključ ne može da uđe u bravu. I ti mi objašnjavaš da kad daš treću dozu iste te vakcine, sad će da deluje – znači, uradim četiri ključa, i ta četiri ključa će sad otključati istu ovu bravu koju ne može da otključa nijedan od njih… Nek mi neko objasni kako je to moguće. Prosto rečeno – to je nemoguće. Jedan viče treba Fajzer da se primi kao revakcina, ovaj drugi kaže treba kineska da se primi… Na šta to liči? Kakva je to medicina? Opet apelujem na Ministarstvo zdravlja – otvorena tribina, nek’ dođu novinari, ko god hoće nek’ dođe… Sad, u ovom trenutku, u Australiji, držiš ljude u izolaciji, ne mogu da putuju… Ministarka zdravlja Novog Južnog Velsa, govoreći o strategijama suzbijanja virusa, rekla je jednu vrlo interesantnu rečenicu: „Isprobavamo strategiju praćenja u sklopu Novog svetskog poretka.“ I to je ključna rečenica, koju svi od početka izbegavaju, i zato su me pljuvali ovi prozapadni mediji, da ja lupetam i pričam gluposti. Ta reč, Novi svetski poredak, još se nije pojavila, ona je verovatno napravila lapsus, malo je prerano rekla, ali je otišlo u etar… Ovo je politizacija. Osnovna priča jeste: da li težina kliničke slike opravdava drastične mere koje su bile sprovođene? Ne. A to nisam rekao ja, nego je rekla ekipa najboljih svetskih epidemiologa – ovaj Kuldorf sa Stenforda, koji je najbolji svetski epidemiolog po svim merilima. On kaže da je to bilo sve besmisleno. Ali to nije bilo zbog virusa.” – rekao je on. 

Kako da prevaziđemo strah?

 “Nemojte da gledate vesti, nemojte da slušate vesti. To je dosta prosto. Izađite napolje…”

 “Ja bih postavio jedno glupo pitanje: šta se to promenilo da je počeo broj slučajeva naglo da raste? Temperatura je ista, praktično, ceo juli i avgust. Okupljanja su ceo juli i avgust. A onda se pojavili neki vidovnjaci u našem Kriznom štabu koji su znali da će 15. avgusta da krene četvrti talas… Ja nikad dosad nisam uspeo da pogodim kad je bila epidemija… Imaš potpunu bizarnost. U ovom trenutku, Danska je ukinula sve mere. Ima zemalja koje nisu nikad imale nikakve mere. I kad sabereš te što su imali mere i što nisu, rezultati su apsolutno identični. Ja bih sad rekao nešto što moram da kažem, mada mi je savetovano da ne kažem. Za godinu i po dana mi nismo napravili zdravstveni sistem da može s jednom bolešću da se izbori. Je li to moguće? Ovo je četvrti talas. Šta smo uradili da podignemo nivo zdravstvene zaštite? Opet sve isto. Opet ljudi idu u kovid ambulante, čekaju tamo k’o stoka po četiri sata, opet ne mogu da dođu do doktora, opet će sve bolnice da budu kovid bolnice, opet će ljudi da nam umiru od raka, od koronarne bolesti, od bilo čega drugoga.. Šta je urađeno za godinu i po dana da budemo spremni za četvrti talas, osim panike koju širi Krizni štab svako jutro?… Ljudi slušaju, misle da oni znaju o čemu pričaju… Tamo nema ni jednog virusologa praktično koji se pojavljuje trenutno, ni jednog imunologa, i nijednog čoveka koji se ikad u životu bavio infektivnim bolestima. Odgovorno to kažem. Jedino Miša Pelemiš i Goran Stevanović – oni se ne pojavljuju već šest meseci. Izvini, ovaj Janković, moram njega da prozovem – šta je on po zanimanju? Hirurška disciplina. Bavi se kovidom odjednom, Fajzerovim vakcinama. Evo ja njega konkretno pozivam na duel. Ljudi će da procene.” – rekao je Nestorović.

 “Ne mogu više da slušam ovo. Pomrećete, pomrećete… Pomrećemo – od raka, od koronarne bolesti ćemo pomreti. Trideset hiljada ljudi prošle godine umrlo od raka, deset hiljada više nego pretprošle. Sedamdeset osam hiljada umrlo od kardiovaskularnih bolesti, pedeset hiljada je srpski prosek. Trideset hiljada ljudi umrlo zato što nije bilo lečeno. Za to vreme i dalje dramimo i pričamo priče „groblja ćemo napuniti“… Hoćemo, ali ne kovidom. U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti piše da je vakcinacioni status privatan, lični podatak, koji je krivično delo da neko otkrije. Ako te neko pita da li si vakcinisan, on čini krivično delo, po sadašnjem zakonu. Sama ideja da deliš ljude na vakcinisane i nevakcinisane – čist fašizam, da se ne šalimo. Najčistiji fašizam. Šta je sledeće? Ja sam već kupio žutu traku, odmah da ti kažem. Da se obeležimo…. Da li ti znaš da taj čovek s kojim dolaziš u kontakt ima tuberkulozu, na primer? Možda ima AIDS, pa ako spavaš s njim ćeš dobiti AIDS. Kad bi bilo pokušaja za AIDS da se uvede propusnica, rekli bi da je to „neetično“. Kako je sad etično za bolest čija je smrtnost 0,26 posto? Australija je odličan primer. Oni sad tamo nad njima sprovode jedan psihološki eksperiment koji je meni zastrašujući i koji ih je doveo u stadij ovaca. Poslednja preporuka Kriznog štaba Australije je da kad razgovaraš Skajpom s nekim imaš masku. Kad se radi o kovid propusnici, prekjuče je bila vest – bila je konferencija izraelske vlade. Ministar zdravlja je rekao ministru policije da kovid pasoši nemaju veze s virusom, moramo da ih nateramo da se svi vakcinišu i da ih kontrolišemo. To je suština priče, što se svi ustručavaju… Radi se o slobodi izbora. Uzimaju nam slobodu izbora… Pravi onaj komunizam ili fašizam, kako hoćeš – individua je beznačajna, mi branimo kolektiv, i u ime odbrane kolektiva mi ćemo tebe da zatvorimo. To je za naše dobro. Ne mislim da je to za moje dobro. Svako ko se plaši, nekʼ se vakciniše, nemam ništa protiv – ja sam i pisao i šta treba da piju itd… Ja sam doktor, ja ću svakom da pomognem. Ali ima doktora, kaže „neću da pomognem zato što nije vakcinisan“… To je krivično delo. Lekar je dužan da pruži pomoć svakom ko je bolestan. Šta je sledeći korak? Da nevakcinisani ne mogu da rade…” – rekao je Nestorović. 

Kako pojačati imunitet?

 “Da ne gledaš vesti – to je prvo… Ja sam napravio neku listu koju delim svima koji dođu kod mene, ima puno ljudi koji se plaše. Znači, ima to preventivno ivermektin – svakog ponedeljka popiješ po jednu kašičicu, 0,2 miligrama na kilogram, 10 miligrama cinka… To je 86 posto efikasnost preventivna… Ako se razboliš, imaš plućni oblik – inhaliraš se pulmikortom, to je jedan lek za astmu, obavezno pijenje aspirina – dok je preventivno 100, 200; ako se razboliš tri puta 500. To je to. To je smislio Rault. To je lansirano prošle godine u julu. Rault je najveći svetski infektolog. Jedan na hiljadu se razboli sa tom terapijom. To je jeftina terapija. Toliko toga ima nejasnog u ovoj epidemiji… Pre neki dan mi je neko poslao, i proverio sam, tačno je – to je SZO izdala 2009. godine, kad je bio svinjski grip: „Osobe bez simptoma respiratorne infekcije ne mogu biti zarazne za druge osobe.“ Ovo je prvi put u istoriji da može neko ko je zdrav da zarazi nekoga drugog. Mi do sad nismo znali da postoji takva mogućnost. Na osnovu čega se određuje da li je zarazan? Na osnovu pi-si-ar testa. Taj pi-si-ar test je skoro bezvredan. Nisam to ja rekao – to je rekla grupa od 22 najčuvenija molekularna biologa i virusologa, koji su tražili pre godinu dana da se povuče test i da se podnese krivična prijava protiv Drostena koji ga je napravio, a koji je, ispostavilo se, falsifikovao doktorat… Iz tog proizlazi ta preporuka – da ti izgledaš meni zdravo, ali možeš da me zaraziš fatalnom bolešću… Zdravi ljudi teretski mogu da imaju male količine virusa u nosu, ali je to premalo da te zarazi. Jer ovde niko ne govori o infektivnoj dozi… – da moraš da imaš direktan kontakt, petnaest minuta bliskog kontakta, kad pričamo na pola metra, ili se ljubimo ili grlimo itd. Onda možeš da se zaraziš. To je bilo do ove pandemije. Onda je odjednom ispalo metar, pa dva metra. Dva metra je bilo 1936. godine, u preporukama američkog respiratornog udruženja. Znači to je jedna pseudonauka… Moj cilj je prvenstveno da zaštitim doktore, koji će da pomru, nesrećni, radeći nešto, a ni sami ne znaju šta rade.” – rekao je Nestorović. 

Šta da rade naši gledaoci?

 “Naši gledaoci treba da žive. Mi treba da se izborimo da svaki mlad čovek, to sam rekao pre godinu dana, koji je umro sa dijagnozom kovida mora da ima obdukciju i da imamo uzrok smrti. Prekjuče je objavio CDC da je retrogradnom analizom ustanovljeno da svaki drugi u Americi koji je primljen sa dijagnozom kovida u bolnicu nije imao kovid, nego je imao pozitivan test, a nije imao nikakve kliničke slike. Znači, te cifre su potpuno nejasne. Ja ne mogu da prihvatim da umre dečko od 25 godina u bolnici, a da ne uradimo obdukciju jer je tako rekla SZO. Ja to ne mogu da prihvatim. Kad znamo uzrok, sprečićemo možda da umre neki drugi. Kad su počeli Nemci da rade obdukcije, saznali smo da postoje tromboze, pa smo počeli da dajemo lekove za trombozu, pa je gomila ljudi preživela. Možda bi i ovde sad našli nešto, pa primenili u terapiji i spasli ljudima život. Umesto što slušamo SZO i kao papagaji ponavljamo to što oni kažu na konferencijama za štampu, koje su cirkus – prošle godine u ovo vreme Navaro, zamenik predsednika SZO, kaže zaključavanje je potpuna besmislica, nema nikakvu svrhu. Dva dana posle toga zaključaju ceo svet. Majkl Rajan, glavni naučnik SZO, kaže da osobe koje nemaju simptome šansa da zaraze druge osobe je minimalna.” – rekao je Nestorović.

 “Pogazili smo sve Hipokratove principe. Za dve godine bacili smo sve pod noge. Kad ideš da se lečiš, pristaješ na procedure u svrhu lečenja. Vakcinacija je preventivna procedura – ti si zdrav i dobijaš nešto da te zaštiti od nečega. Onda se, naravno, postavlja pitanje: koliko je to efikasno, ta zaštita, da li postoje neka neželjena dejstva, da li postoje ispitivanja udaljenih neželjenih efekata – zato traje 12 godina, 15 godina ispitivanje vakcine – ne možeš da znaš za vakcinu koja je proizvedena prekjuče šta će biti za deset, dvadeset godina. To niko ne može da zna. Virus ne može da mutira i da postane jači. Virus ne želi da te ubije – on je organizam koji želi da se razmonožava, želi da živi. On traži sinergiju. Najuspešniji virusi su oni koji žive u nama – kao herpes virusi, ceo život žive u nama. On na početku izabere, prosto rečeno, one koji su najprijemčiviji, i oni ili umru ili se razbole, nešto teško, svi ostali ga preleže, i on uspostavi mutacijom neko odnos – nije više tako patogen, nisu tako teške kliničke slike… Opet definicija: pandemija. Četvrti talas pandemije. Ovako mator sam uzeo danas knjigu o epidemiologiji i čitao. I kaže: pandemija je prve godine, kad je virus potpuno nepoznat populaciji – sledeće godine se radi o sezonskom virusu, kao sezonski grip. Kako sad to nije? Ovaj je i dalje pandemijski. Posle dve godine i dalje pandemijski. To se nikad nije desilo u istoriji čovečanstva – sad se prvi put desilo da se pojavio takav virus koji se pojačava mutacijama. Drugo, ovaj virus je sasvim sigurno veštački. To više nema nikakve dileme… Držao sam predavanje u junu mesecu prošle godine u kojem sam pokazao taksativno zašto je veštački – zato što napada skoro isključivo ljude, praktično ne napada životinje skoro uopšte, zato što ima jedan deo koji potiče od virusa ebole i nema nikakve veze sa virusom korone – i zato izaziva tromboze, jer ebola je hemoragijska groznica… To jeste veštački virus, ali to ne znači da mi treba sada da prekinemo život…” – zaključio je Branimir Nestorović.

izvor: stanje stvari ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Carmen Francesca Banciu ›››

 

Korona, učiteljica života

U izolaciji učimo da cenimo stvari koje smo ignorisali, zaboravili ili smatrali suvišnim. Usporavamo ritam, razmišljamo. I to će načiniti svet boljim, piše spisateljica Karmen-Frančeska Banču u autorskom tekstu za DW.

 Meni se čini da doživljavamo revoluciju. Virus prisiljava čovečanstvo da sebe poima kao veliku zajednicu u kojoj su nužne promene. Prisiljava nas da shvatimo da kao delovi organizma zavisimo jedni od drugih, da smo jedni drugima potrebni. Svaka nacija i svaki pojedinac, svako biće, bilo staro ili mlado, jednako su vredni i važni u lancu koji obezbeđuje preživljavanje na planeti.

 Već duže vreme za vratom osećamo pretnje koje samo donekle možemo jasno identifikovati, a koje se tiču svih nas: posledice globalizacije, starenje društva, rast broja ljudi na Zemlji, nestajanje raznolikosti vrsta, iscrpljivanje resursa, klimatske promene, posledice ratova.

 U međuvremenu znamo da globalni problemi nisu rešivi svaki za sebe ili na nacionalnom nivou. Pa ipak je važno da ni vlade ni ekološki, verski ili politički pokreti nikad ne dobiju toliko veliku moć da globalna rešenja nametnu totalitarnim sredstvima.

 Korona je naša učiteljica

 Trenutno se kao sredstvo protiv širenja virusa koristi izolacija. Ali izolacija je iluzorna u svetu u kojem smo egzistencijalno zavisni jedni od drugih. Važnije od izolacije je da naučimo da vagamo između nužnog, korisnog i rasipničkog. U tom smislu je korona naša učiteljica.

 U samo nekoliko sedmica je korona-virus pokrenuo revoluciju. Sićušno, nevidljivo, neuništivo, a ipak krhko, suptilno nešto (što čak nije ni biće koje se može samostalno razmnožavati), celom svetu je uteralo strah u kosti, svetske moćnike oborilo na kolena, ugrozilo egzistenciju svih nas. I naš život menja zastrašujućom brzinom.

 Za samo nekoliko dana sve se radikalno promenilo. Navike, potrebe, zahtevi su postali relativni. Svi mi postali smo potencijalne izbeglice. Samo što nikuda ne možemo pobeći od nas samih.

 Savetuje nam se da ostanemo kod kuće kako bismo štitili sebe i druge. Sad je potrebno zastati, sabrati se i tu ostati dok se svet ne vrati u ravnotežu. Izdržati. Biti strpljiv. Prepoznati značenje nespektakularnog. Shvatiti šta je stvarno važno, šta stvarno ima značenje za naš život.

 Svakoga dana učimo da cenimo stvari koje smo ignorisali, zapostavljali, zaboravili ili smatrali suvišnim: provoditi vreme zajedno. Provoditi vreme u osami. Opažati osećajnost života. Ponovo oživeti naša čula. Usporiti ritam. Nanovo definisati i ceniti značenje posla, vaspitanja, studija, društvenih veza, ali i bogatstva. Osećati se neizmerno obogaćenima stvarima kojima se ne trguje na berzi. Ceniti svakog pojedinog čoveka.

 Ubrzano shvatamo da delotvornost ne sme biti jedino merilo kojim se meri vrednost života. Učimo da drukčije shvatamo vreme i kvalitet života. Slušati šum lišća ili kiše, opažati promenu jačine svetla. Miris i boje hrane, ukus sveže skuvanog videti kao vrednost po sebi. Učimo da cenimo  spontani smešak. U toku je snažno emocionalno oživljavanje društva koje je obolelo od nepažnje.

 Moja Evropa

 Korona, učiteljica života

        Virus i strah

        Malo ublažavanje mera - bez konkretnog datuma

        Policijski čas u RS: Represivna melodrama

        Telemedicina u borbi protiv korone: Čepić za uši

        Da li će naša budućnost izgledati kao na Tajvanu?

        Ruski embargo na žitarice je znak upozorenja

        Avionom u vreme korone: red putnika, red prtljaga?

        Ne odlučuju virusolozi

        Četiri koraka za izlazak Nemačke iz krize

        „Možda spasavamo ljude koji bi ionako umrli“

        Korona-vakcina samo za bogate?

        Konačno, ponovo kod frizera!

        Pandemijska kriza jača islamizam?

        Pariz predstavio oprezan plan otvaranja

        EU: Ništa od putovanja za godišnji odmor?

        Nemačke brige zbog koeficijenta reprodukcije virusa

        Trijaža: koga lečiti, a koga ne?

        Maske konačno stižu u Nemačku

        Španska groznica: pouke za budućnost

        Pandemijski populizam

        Oliver Vidojević: Sada svi imamo susret sa sobom

        Terapija krvnom plazmom treba da premosti period bez leka i vakcine

        Češka: „Živela sloboda!“

        Ispovest negovatelja sa korona-odeljenja: Ne možeš da pomogneš ljudima!

        Zašto je sada važno vršiti što više obdukcija?

        Mađarska - maske, mediji i manjine

        Korona: Oči sveta uprte u Angelu Merkel

        Juval Noa Harari o koroni: „Nije virus najveća opasnost“

        Konačno dovoljno toalet-papira – šta se sad kupuje?

        Da li je ovo kriza kao posle Drugog svetskog rata?

        Iz provalije recesije samo zajedničkim snagama

        Demokratija živi – i u vreme korone

        Folksvagen pokreće proizvodnju

        Merkel: Još smo na najtanjem ledu

        Odluka Ustavnog suda BiH obavezujuća za oba entiteta?

        Srbija: posle ukidanja vanrednog stanja vrlo brzo izbori?

        Danas heroji, a sutra?

        Otvaranje škola u Nemačkoj: „Nismo mi zamorčići“

        Samit EU: traži se novac za obnovu

        U Nemačkoj odobrena prva klinička studije moguće vakcine

        Laboratorija S4 – najviši nivo predostrožnosti

 U izolaciji učimo da cenimo stvari koje smo ignorisali, zaboravili ili smatrali suvišnim. Usporavamo ritam, razmišljamo. I to će načiniti svet boljim, piše spisateljica Karmen-Frančeska Banču u autorskom tekstu za DW.

 Meni se čini da doživljavamo revoluciju. Virus prisiljava čovečanstvo da sebe poima kao veliku zajednicu u kojoj su nužne promene. Prisiljava nas da shvatimo da kao delovi organizma zavisimo jedni od drugih, da smo jedni drugima potrebni. Svaka nacija i svaki pojedinac, svako biće, bilo staro ili mlado, jednako su vredni i važni u lancu koji obezbeđuje preživljavanje na planeti.

 Već duže vreme za vratom osećamo pretnje koje samo donekle možemo jasno identifikovati, a koje se tiču svih nas: posledice globalizacije, starenje društva, rast broja ljudi na Zemlji, nestajanje raznolikosti vrsta, iscrpljivanje resursa, klimatske promene, posledice ratova.

 U međuvremenu znamo da globalni problemi nisu rešivi svaki za sebe ili na nacionalnom nivou. Pa ipak je važno da ni vlade ni ekološki, verski ili politički pokreti nikad ne dobiju toliko veliku moć da globalna rešenja nametnu totalitarnim sredstvima.

 Korona je naša učiteljica

 Trenutno se kao sredstvo protiv širenja virusa koristi izolacija. Ali izolacija je iluzorna u svetu u kojem smo egzistencijalno zavisni jedni od drugih. Važnije od izolacije je da naučimo da vagamo između nužnog, korisnog i rasipničkog. U tom smislu je korona naša učiteljica.

 U samo nekoliko sedmica je korona-virus pokrenuo revoluciju. Sićušno, nevidljivo, neuništivo, a ipak krhko, suptilno nešto (što čak nije ni biće koje se može samostalno razmnožavati), celom svetu je uteralo strah u kosti, svetske moćnike oborilo na kolena, ugrozilo egzistenciju svih nas. I naš život menja zastrašujućom brzinom.

 Za samo nekoliko dana sve se radikalno promenilo. Navike, potrebe, zahtevi su postali relativni. Svi mi postali smo potencijalne izbeglice. Samo što nikuda ne možemo pobeći od nas samih.

 Savetuje nam se da ostanemo kod kuće kako bismo štitili sebe i druge. Sad je potrebno zastati, sabrati se i tu ostati dok se svet ne vrati u ravnotežu. Izdržati. Biti strpljiv. Prepoznati značenje nespektakularnog. Shvatiti šta je stvarno važno, šta stvarno ima značenje za naš život.

 Svakoga dana učimo da cenimo stvari koje smo ignorisali, zapostavljali, zaboravili ili smatrali suvišnim: provoditi vreme zajedno. Provoditi vreme u osami. Opažati osećajnost života. Ponovo oživeti naša čula. Usporiti ritam. Nanovo definisati i ceniti značenje posla, vaspitanja, studija, društvenih veza, ali i bogatstva. Osećati se neizmerno obogaćenima stvarima kojima se ne trguje na berzi. Ceniti svakog pojedinog čoveka.

 Ubrzano shvatamo da delotvornost ne sme biti jedino merilo kojim se meri vrednost života. Učimo da drukčije shvatamo vreme i kvalitet života. Slušati šum lišća ili kiše, opažati promenu jačine svetla. Miris i boje hrane, ukus sveže skuvanog videti kao vrednost po sebi. Učimo da cenimo  spontani smešak. U toku je snažno emocionalno oživljavanje društva koje je obolelo od nepažnje.

 Vreme za novi početak

 Pre ere korone bili smo u žurbi koja je svuda vladala. U hroničnom nedostatku vremena. Izgledalo je da nam je preostalo premalo vremena čak i za spasavanje životne sredine. Shutdown u gotovo svim zemljama većinu nas je prisilio na prividnu pasivnost. Nama i životnoj sredini poklonjeno je vreme. Vreme za razmišljanje o novom početku. Vreme za novi početak.

 Lekari, negovatelji, čistači ulica, proizvođači i prodavci hrane i svi koji rizikujući život omogućavaju nastavak svakodnevice junaci su ovih dana. Mi ostali sedimo kod kuće i, ako smo mudri da izdržimo sami sebe, da ne pobegnemo u beskrajno gledanje Netfliksa, nego uđemo u razgovor sa sobom i u autentičnu i duboku komunikaciju s drugima, vrlo brzo ćemo doprineti pronalaženju odgovora i rešenja za krize.

 Do tada ćemo širom sveta peći hleb. Radićemo u vrtu, čistiti svoje ormare, sortirati dokumenta, čitati, učiti neki novi jezik, pevati, slikati i plakati. I pre svega ćemo razmišljati i dovoditi misli u red. A u glavi ćemo smišljati planove za ozdravljenje svih nas i novi početak.

 Podseća nas se da smo svi u istom čamcu. I da je spašavanje čamca moguće tek ako budemo težili dobru cele zajednice. I ako se za to budemo zalagali. To u ovom trenutku znači da se mnogih stvari treba odreći, držati odstojanje, decu podučavati kod kuće i omogućiti im školsku nastavu putem interneta. Čak i deca moraju da žrtvuju neke stvari. Kako će se ta snažna promena odraziti na njihov život?

 Ne znamo koliko dugo će zastoj trajati. Ali nakon dana shutdowna, borbe, očaja, sabranosti, izaći ćemo iz svoje kapuljače potpuno promenjeni. Biće to globalna metamorfoza. Rašćemo sa svojim zadacima. Kao nakon nekog rata, puni elana ćemo stvarati nove stvari. I kreativnost sveta će se izražavati u održivom, značajnom, smislenom. Uzvišenom. Ko će uopšte hteti svoj raniji život?

 izvor: dw.com ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Dr. Claus Kohnlein ›››

NE POSTOJI EPIDEMIJA KORONAVIRUSA:

Tvrdi njemački liječnik dr. med. Claus Köhnlein   

Koronavirus medijska histerija je postala naša dnevna doza straha. Bar kod onih koji gledaju mainstream medije i slijepo im vjeruju. Rijetki, u koje spada i naš portal Logično, žele čuti i prenijeti drugu stranu medalje.

Želimo znati sve. O kakvom se virusu radi, koliko je opasan i kako se može pomoći pacijentima koji zbog njega obole? Pristajemo biti medijska crna ovca, jer u današnje vrijeme izmanipulirano stado nerijetko trči prema provaliji, a da toga nije svjesno.

Dok pišemo ovaj tekst, prema službenim podatcima do sada je od koronavirusa umrlo 30.865 osoba u svijetu, a od toga u Italiji 10.023 osobe. Zašto je u Italiji velika smrtnost još nitko ne može sa stopostotnom sigurnošću reći, međutim činjenica da u odnosu na druge zemlje u Italiji nešto ne štima.

 Nakon što smo jučer objavili tri odlična pitanja dr. med. Lidije Gajski, danas vam donosimo interesantan video dr. med. Claus Köhnlein, kojeg je prevela Građanska inicijativa za neobaveznu vakcinaciju iz Srbije. Njemački liječnik vrlo otvoreno i samouvjereno iznosi detalje o koronavirusu i terapiji koja se danas primjenjuje. Osuđuje paniku koja se stvara, ali i testove koji, prema njemu, nisu previše pouzdani i daju 50% lažnih pozitivnih rezultata.

 Claus Köhnlein, kao i drugi intelektualno pošteni liječnici i znanstvenici objašnjava da još nije moguće utvrditi stvarnu stopu smrtnosti koronavirusa, pošto je za takvo što potrebno puno više testova, oboljelih i preminulih. Ali prema njemu, zasigurno se ne radi o novoj epidemiji.

 Kada se testiranje ne bi radilo, život bi bio kao i prije. Ne bih se vidjela nikakva povećana smrtnost. Ovdje doista nema što da se vidi. U ovom trenutku se baš ništa ne događa. U gradskoj bolnici imamo 20 kreveta intenzivne njege i sad čekamo prvog pacijenta, ali nitko neće stići u to sam siguran.

 Čitao sam znanstveni časopis The Lancet. Radi se o jednom od najuglednijih medicinskih časopisa u kojem sam pao na izvještaj o pedesetogodišnjem pacijentu koji je obolio od korone. Počelo je s kašljanjem, drhtavicom, temperaturom, iscrpljenošću, otežanim disanjem.

 Pacijent je liječen visokim dozama:

 1. Methylprednisolona tj. visokim dozama kortizona od 600 mg

2. Moxifloxacinom, vrlo jakim antibiotikom

3. Zatim Lopinavirom i Ritonavirom, dva lijeka koji se koriste kod terapije protiv HIV-a, vrlo toksičnim tvarima

4. Interferonom koji slabi imunitet

5. I još jednim antibiotikom širokog spektra

 To je sve dovelo da je pedesetogodišnji pacijent preminuo. Prema mom mišljenju, ta terapija je bila loš postupak i ubila je pacijenta. Sve je to učinjeno zbog straha. Dali su mu kortizon jer je teško disao. Nakon kortizona u početku mu je bilo bolje jer je upalna reakcija usporena, ali to nije reakcija koja nam treba. Temperatura pada, pacijentu je privremeno bolje, može malo bolje da diše, ali to može da ima smrtonosni ishod, kao što smo vidjeli u ovom slučaju.” tvrdi njemački liječnik.

 Claus Köhnlein se boji da su u Italiji liječili pacijente na identičan način, te nastavlja:

 “Nisam u Italiji i ne mogu da vidim medicinsku dokumentaciju, ali ako tako nešto piše u Lancetu, pretpostavljam da liječnici radi po tom protokolu. I to je prava opasnost koja prijeti. Liječnici rade po ovom protokolu i time, da tako kažemo, ovom terapijom uzrokuju veću smrtnost, tako da cijela situacija izgleda puno opasnija. Što se pravne strane tiče, oni se uvijek drže sigurnosti. Ako tako rade, a pacijent im nakon toga premine, oni nisu učinili nikakvu grešku. Ali, ako nisu ništa učinili, a pacijent im nakon toga umre, onda imaju problem.

 Iz istog razloga su i političari u istom položaju i zbog toga reagiraju prenaglašeno, jer bi u protivnom vrlo brzo izgubili svoje položaje kada bi uradili premalo. Ako preuzimaju sve mjere, kao što se sada radi, onda su uradili sve kako treba protiv epidemije koja nije ni postojala i tako neće izgubiti svoju stolicu i Jens Spahn će postati kancelar (šali se Claus, a možda i ne).

 Da zaključimo. Mainstream mediji će i dalje stvarati paniku i svakodnevno brojati žrtve, a političari će im u tome pomagati svojim odlukama zbog straha, kako je naveo Claus Köhnlein. Poštene i sposobne domaće liječnike i znanstvenike svih država Balkana ćemo pratiti i prenositi.

 Budite sigurni da na rasplet događaja nećemo dugo čekati. Ovo ludilo će se završiti i doći će vrijeme svođenja računa kada će statistički podatci osvijetliti pravu istinu. Tada ćemo sve saznati i nitko ništa neće moći prikriti. Već možemo pretpostaviti sljedeći korak nakon koronavirusa. Stvarni gospodarski slom će biti novo plodno tlo za širenje panike. Mnogi će izgubiti radno mjesto, stanove, kuće, zemljišta i svoja poduzeća. Banke će vjerojatno “zagrabiti” vašu ušteđevinu preko 100.000 € kako bi se spasile. Ali otom-potom, to je već nova tema za koju smo spremni. 

Dodatak redakcije 

Svaki članak koji objavimo u ime redakcije, moramo dobro provjeriti. Pogledamo razne izvore ako nekoga citiramo. Želimo steći dojam o kredibilitetu osobe. Claus Köhnleina smo guglali sat vremena i pronašli dodatne interesantne informacije.

 Ovaj liječnik objašnjava da se testiranje i izolacija u Kini i Italiji u potpunosti temelje na pravilima američkog CDC-a (Centers for Disease Control and Prevention). Svaki novi slučaj koronavirusa zahtjeva izolaciju i paralizu svega. Zbog toga Claus Köhnleina nikada nije htio pristupiti testu na koronavirus, jer bi mu odmah zatvorili liječnički kabinet. Pravilo američkog CDC-a u slučaju epidemije se koristi u skoro svim zemljama svijeta. CDC ga je “poklonio” svima. Ovaj protokol je stvoren na privatnom Univerzitetu John Hopkins kome je fondacija Bill Gatesa poklonila 20 milijuna dolara. Nište ne prejudiciramo, al’ nek se zna.

 Cilj PCR testiranja 

Claus Köhnlein, također tvrdi da je PCR test odgovoran za paniku. Da nema ovog testa, epidemija ne bi ni postojala, te navodi jedan klasičan primjer. Ako u njegov kabinet dođe osoba s upalom pluća, ona će iz njega izaći s dijagnozom upale pluća. Ali, ako se napravi PCR test koji pokaže da pacijent ima koronavirus, tada će pacijent iz kabineta izaći kao oboljeli od koronavirusa – za potpuno identičnu kliničku sliku.

 Za broj preminulih u Kini smatra da se radi o smiješnim brojevima u odnosu na 40 milijuna osoba, što se može provjeriti s prošlim godinama kada je smrtnost od upale pluća bila identična, ako ne i manja (ovo ćemo provjeriti). Također smatra da su kineske vlasti prevarene od strane znanstvenika koji su ih zaplašili epidemijom i natjerali ih na blokadu ljudi i gospodarstva.

 Sve dok se vrši PCR testiranje, brojke će se svakodnevno povećavati, jer osobe koje su jučer umirale od upale pluća, sada umiru od koronavirusa.

 Kao što smo već gore naveli, te činjenice se neće moći prikriti, jer će se u statistikama višestruko smanjiti broj mrtvih od upale pluća u odnosi na prošle godine, tvrdi Claus Köhnlein, a Logično će to temeljito provjeriti kada dođe vrijeme.

 

 izvor: glas javnosti ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Damira Murić ›››

 

PRISUSTVO STRAHA JE ZAJEDNIČKO SVIMA 

Mentalno zdravlje u doba korona-epidemije: Stres za roditelje i djecu

 Izolacija u tom smislu, učenje kod kuće i roditeljsko nadziranje djece dok uče, i te kako može biti izvor stresa

 Koliko je puta su ispričane priče o epidemiji, stanju u zemlji, te ujedno i važnosti očuvanja mentalnog zdravlja, i mislim da nije dosta pa i ovog puta ćemo posvetiti nekoliko rečenica o situaciji koja nas pogađa sve i gdje zajedno proživljavamo slične ili iste emocije, postavljamo slična ili ista pitanja.

 Kada se govori o zdravlju, najčešće se misli na tjelesno i na uspješno funkcionisanje svih procesa metabolizma. Čovjek je, međutim, složeno biće, i ne čini ga samo tijelo, već i duša koja je nevidljiva, ali koja prožima tijelo i čini ga jedinstvenim i neponovljivim bićem.

 Sačuvati mentalno zdravlje u ovakvom vremenu od izuzetne je važnosti, isto tako kao i da se čuvamo i pazimo od virusne zaraze. Ono što se može primijetiti i da je u većini zajedničko svima, jeste prisustvo straha, i to strah od nepoznatog, neizvjesnost, nesigurnost, bojazan zbog bližnjih, neopuštenost i mijenjanje životnih navika. Sve to može voditi u disfunkcionalnost čovjeka kao bića.

 Kao neko ko se bavi ljudima i razumije njihove osjećaje i misli, a ujedno razumije i šta druga stručna lica rade za naše građane, mogu reći samo riječi hvale i koliko sam srećna što smo se ujedinili u ovako izazovnom vremenu i zaista pokazali koliko se brzo i efikasno može intervenisati u krizi.

 Rezultati pokazuju da ljudi u Crnoj Gori postaju otvoreni za psihološke metode i pristupe rada, da su motivisani da rade na sebi, da se interesuju za svoje mentalno zdravlje, da uče više o svojim mentalnim procesima, te na taj način vjerujem da ćemo se iz ovoga izvući jači i bolji.

 Neminovno je da ovakva jedna situacija (za koju nismo pripremljeni) izaziva to da se razvijaju anksiozni i panični napadi kod nekih, i da spoljašnji okidači poput medija, interneta, i svih drugih informativnih puteva predstavljaju jedan od glavnih stresora.

 Da bismo spriječili razvijanje ozbiljnih poremećaja kod ljudi, potrebno je ne samo pristupati savjetodavno, već i kroz primijenjenu psihologiju i psihoterapijski. Smatram da treba ograničiti gledanje bilo kakvih portala, čitanje bilo kakvih tekstova o ovoj situaciji, prestati upoređivati moguće teorije zavjere sa onim što se plasira u javnosti, te prestati baviti se svakodnevno temom koja nam se nameće.

 Moram istaći da u ovom periodu trenutno su najviše pogođeni roditelji djece školskog uzrasta, jer uskoro počinje nova školska godina, te sa kupovinom knjiga slijedi i neizvjesnost da li će se školske aktivnosti odvijati u školskim klupama ili u okviru porodičnog doma.

 To predstavlja izniman stres kako za same roditelje, tako i za djecu. Izolacija u tom smislu, učenje kod kuće i roditeljsko nadziranje djece dok uče, i te kako može biti izvor stresa, prvenstveno zbog promjene navika i mijenjanja životnog stila roditelja i djece.

 Svaka promjena može da izazove stres, ali takođe svaka promjena predstavlja i izazov i ukazuje koliko ljudski duh moze biti prilagodljiv i prirodno spreman na promjene - a to uviđamo kada uporedimo (ne tako davnu prošlost) kada smo bili bez telefona i interneta, pa onda period kada je krenula nova era internet generacija, ili kad je aktivna nastava prevazišla tradicionalnu, te na taj način ako se i desi mogućnost da naša djeca nastave školovanje onlajn putem vremenom će postati jedna normalna stvar, na koju smo se prilagodili, te naučili da na novi način reagujemo i nalazimo načine do ciljeva.

 Život se nastavlja, teče. Život i svi mi u njemu imamo svoj put. Kada brinemo o onome što je danas, kada se posvetimo obavezama danas, kada uživamo u trenucima koje stvaramo danas i kada njegujemo odnose sa ljudima s kojima želimo danas, onda nema potrebe da brinemo šta će se desiti sjutra.

 Ovo djeluje, možda, malo čudno, s obzirom na to da ima ljudi koji će spomenuti lošu ekonomsku situaciju koja je pogodila veliki broj ljudi i da na taj način oni ne mogu razmišljati baš tako, jer moraju misliti o sjutra.

 Ali, ako zastanemo na tren, i pomislimo zaista koje su naše snage i resursi koje imamo danas, shvatićemo da nije baš toliko crno koliko naš um zamračuje, i da je moguće pronaći način za sve što nam treba, gdje nam je cilj i želja, ako oslušnemo sebe i svoje biće.

 Emocionalni naboji nagomilani u nama ne donose ništa dobro, kao i brige za neko tamo sjutra.

 Radi svog blagostanja i zdravlja u tjelesnom i psihičkom smislu, čovjek treba da se okane opsjednutosti temom koja nam se nametnula u ovoj situaciji i da prestane da se trudi da utiče ili kontroliše nešto spolja.

 “Prihvatite, a zatim djelujte. Što god da sadašnji trenutak sadrži, prihvatite ga kao da ste ga sami odabrali. Uvijek radite zajedno s njim, a ne protiv njega” (E. Tol).

 izvor: vijesti.me ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Danijel Klaić ›››

 

 

Što se stvarno događa i što nas čeka na zimu. 

Kažu da je ponavljanje majka mudrosti, pa možda ne bi bilo loše da malo rekapituliramo situaciju u kojoj se nalazimo, za redovne čitatelje kojima je to većinom poznato, ali i početnike u onome što se kolokvijalno naziva teorijama zavjere, kojima će ovo biti odličan uvod u ono što se zapravo dešava. Takvih ljudi ima sve više i posvetimo ovaj tekst njima.

Podnaslovi  sakrij

1. KAKAV JE NJIHOV PLAN?

2. ŠTO NAS ČEKA NA ZIMU – ČETVRTI VAL

3. PORUKA ZA KRAJ

Dakle, dragi početnici, ako još niste shvatili, ovo što se trenutno dešava u našem društvu, nema nikakve veze sa borbom protiv nekog strašnog virusa sa 100 varijanti od kojeg ljudi padaju mrtvi po ulicama. Ovo što se dešava je nešto što je već odavno isplanirano i o čemu smo već puno puta pisali na ovom portalu. U tekstu Plan porobljavanja ljudske rase možete pročitati Biblijsko proročanstvo, možete vidjeti nevjerojatni kratki dokumentarac iz 2013. godine, Šah-mat za čovječanstvo koji u detalje, korak po korak, predviđa točno ovo što se danas događa. A možete vidjeti i zabranjenu epizodu Policijska Država u kojoj bivši guverner Jesse Ventura i Alex Jones izlažu cijeli plan. U toj epizodi, snimljenoj 2010, Alex Jones kaže: „Imamo vladine dokumente iz kojih vidimo da se američka vlada priprema za veliku pandemiju, koja će onda biti iskorištena kao povod da se uvede policijski sat, obavezna cijepljenja, i odvođenje ljudi u logore koje grade pod izlikom da su za migrante.“

 Pisali smo i o tajnom planu kanadske Vlade, dokumentu koji je procurio sa sastanka vladajuće stranke, kojeg su fact-chekeri proglasili lažnim, a ipak se do današnjeg dana gotovo u potpunosti ostvario. Jedina razlika je u tome što se planirana mutacija Covida-19 trebala zvati Covid-21, ali nakon što je ovaj dokument procurio, to su promijenili pa tako danas imamo tzv. Delta varijantu, koja će vjerojatno poslužiti za novi planirani lockdown.

 KAKAV JE NJIHOV PLAN?

Sad kad smo ustanovili da su teoretičari zavjere bili u pravu, ako ne u svemu barem u velikoj većini stvari, možemo se fokusirati na ono što nas tek čeka. Osim gornjih tekstova, prošle godine objavio sam i tekst pisan kao tok misli, u kojem sam iznio plan kako za bližu tako i daljnju budućnost. Prije dolaska cjepiva predvidio sam da će uvesti mRNA genetska cjepiva, predvidio sam i nove sojeve virusa, koji se onda još nisu niti spominjali. Predvidio sam i da će cjepiva biti obavezna 3-5 puta na godinu, jer za promjenu genetskog koda, terapiju treba uzimati redovito, i to je točno ono što danas najavljuju – 2 doze svakih 6 mjeseci, naravno genetskih mRNA cjepiva, dok su sve ostale izbacili iz upotrebe. Slučajnost, naravno. Predvidio sam i Covid putovnice koje sam nazvao Health Pass i ograničenja koja ona donosi… Ali nije mi cilj da se hvalim ili likujem kako sam bio u pravu. Samo želim uvjeriti one koji još uvijek ne vjeruju, da teorije zavjere nisu gluposti, i da stvari koje pišem baziram na stotinama takvih izvora koje svakodnevno pratim. I sad želim da napišem svoju prognozu za budućnost.

 Da bismo lakše razumjeli što nas čeka ove zime, prvo moramo znati kakav je dugoročni plan, tj. kakva je ta novonormalna budućnost koju oni žele da nam nametnu. Jer kad znate koji je konačni cilj, onda puno lakše razumijete zašto rade to što rade, jer vidite to kao korake koji su potrebni da nas dovedu do krajnjeg cilja. A njihov konačni cilj je društvo potpune kontrole. Društvo u kojem će ljudi imati instalirane potkožne čipove (Covid putovnice su samo međukorak prema tome) na kojem će biti zapisani svi naši osobni podaci, medicinski karton, digitalni novac itd. Preko tog čipa vlast će vas u svakom trenutku moći locirati, i ukoliko se ne ponašate kao dobar rob, čip će vam – isključiti, i nećete više moći nikud ići i ništa kupiti. 

 Žele uvesti svjetsku vladu, koju su već napola i uveli sa Svjetskom Zdravstvenom Organizacijom koju sve zemlje moraju ponizno slušati. Žele uvesti digitalnu valutu i potpuno ukinuti gotovinu, jer gotovinu ne mogu kontrolirati, vi s njom možete kupiti nešto da nitko to ne zna. Oni žele sistem u kojem će sve biti zapisano, svaka transakcija. I naravno sve će biti povezano pomoću 5G mreže, a kako bi osigurali da nitko ne može izbjeći, sagradit će ogromnu satelitsku mrežu od preko 40.000 satelita koju već ubrzano grade Elon Musk i Jeff Bezos sa svojim korporacijama. Zamislite da neka država gradi takvu mrežu, koliko bi to ljude uzrujalo. Ovako kad to rade privatne korporacije (iako SAD financira Muska) onda je ljudima puno teže prozrijeti pravu namjeru. A osim namjere povezivanja svega (tzv. Internet of Things), 5G tehnologija se može koristiti i kao frekvencijsko oružje, te također i za kontrolu uma pomoću magnetnih proteina, o čemu sam pisao ovdje.

 To je to ukratko, ali ima tu još puno faktora, ekonomiju također planiraju potpuno izmijeniti kroz Veliki Reset o čemu sad nemamo prostora pisati. Dakle možemo vidjeti da su stvari vrlo složene, i da se protiv nas već desetljećima gradi golemi sistem potpunog i konačnog porobljavanja, iz kojeg više neće biti nikakvog izlaza. Ali da bi došli do toga, ono što je za manipulatore trenutno najbitnije, je da se svi stanovnici planeta cijepe. Svaki čovjek, žena, dijete i starac, apsolutno svi. To je važno iz nekoliko razloga. Starce cijepe i oni nakon cjepiva masovno umiru, to je vezano za cilj smanjenja populacije. Ljude srednje dobi cijepe s ciljem smanjenja kognitivnih sposobnosti (zaglupljivanja) i smanjenja plodnosti. Postoji puno izvještaja kako trudnice gube djecu nakon cjepiva, a otkriveno je i da se čestice iz cjepiva najviše lociraju upravo u jajnicima!  A za našu djecu, zločinci imaju posebne planove, i uvjeravam vas da će za njih napraviti posebno cjepivo, različito od onoga koji se daje odraslima. Jer u dječjoj verziji će biti pojačana genetska komponenta koja će dovesti do mutacija u DNA. Da, cjepivima se može mijenjati naš DNA, bez obzira što razni fact-chekeri i potkupljeni doktori tvrde da ne može. Zapravo, znanstvenici sa Stanforda su nedavno objavili kako rade upravo na tome – cjepivu koji mijenja DNA! Čak i sami priznaju da je to slična tehnologija onoj koju koristi i Pfizer u svojim Covid cjepivima. Oni planiraju uvjetovati obavezno cijepljenje za djecu, sa genetskim mRNA cjepivima koja nikad prije nisu korištena na ljudima, i na kojima nikad nisu urađene dugoročne studije, a sve zbog virusa koji na djecu ne utječe ništa jače od obične gripe! Pa tko može biti toliko naivan da vjeruje kako se to radi iz medicinskih razloga???

 Ali znajući sve ove informacije, shvaćate koliko im je važno da cijepe apsolutno svaku individuu na ovoj planeti – kako bi izbjegli postojanje „kontrolne skupine“. Jer ako se nakon par godina ispostavi da su necijepljeni puno zdraviji od cijepljenih, kako će to objasniti? Zbog toga će oni u narednom razdoblju koje je ispred nas – podivljati. Oni će gurati cjepiva na najbrutalnije i najagresivnije načine koje možete zamisliti.

 Upravo dok pišem ovaj tekst premijer Plenković je najavio da poduzetnici koji nisu cijepljeni više neće moći dobivati državnu pomoć. Ovo je odličan pokazatelj u kojem smjeru će stvari ići, ako to dopustimo naravno. Ako im to prođe, sljedeći korak bit će obaveza cijepljenja za sve koji ovise o državnom proračunu. To će raditi postepeno, prvo zdravstvene djelatnike, onda možda učitelje, i naravno policiju i vojsku. Sve te kategorije već pritišću da se cijepe, ali još uvijek nema uvjetovanja. Onda će prijeći na zaposlene u državnim firmama, zatim one koji ovise o državi, ili posluju s državom. Sasvim je moguće da počnu i ukidati zdravstveno osiguranje necijepljenima. Kako zaposlenima, tako i nezaposlenima. A onda kad cijepe veliku većinu, onda će uvesti obavezu cijepljenja za ostatak, i ako dođemo do te faze, vjerujte da oni neće prezati pred ničim, pa čak i to da vojska ide po kućama i prisilno cijepi cijele obitelji, što npr. u Izraelu neki političari već i predlažu. Okvirni plan izgleda otprilike ovako:

Korak: prvo se cijepe dobrovoljci

Korak: onda idu pozitivni stimulansi kao npr. sudjelovanje u lutriji, davanje novca ili vouchera, dijeljenje raznih beneficija i besplatnih stvari

Korak: zatim kreću ucjene i negativni stimulansi kao npr. zabrane ulaska necijepljenima u kafiće, restorane, shopping centre, i razni oblici diskriminacije

Korak: Pojačavanje pritiska na necijepljene i zakonsko uvođenje obaveznog cijepljenja

Korak: Zakonsko kažnjavanje necijepljenih, odvođenje u zatvore i/ili prisilna cijepljenja

Korak: Uvođenje redovitog obaveznog cijepljenja svakih 6 mjeseci sa 2 doze genetskog cjepiva

Korak: Najavljivanje i uvođenje potkožnog mikročipa umjesto Covid-putovnice na mobitelu

Korak: Potpuna kontrola svakog aspekta našeg života, ukidanje demokracije i uvođenje svjetske tiranske vlade.

Korak: Veliko smanjenje broja ljudi na planetu. Genetska modifikacija onih koji prežive. Kraj ljudske rase kakvu poznamo.

Naravno, teško je u detalje točno predvidjeti što sve zločincima može pasti napamet, i za koje taktike će se odlučiti u datom momentu, jer to ovisi i o nama i našem otporu. Ukoliko im stvari ne budu išle po planu, oni će raditi očajničke poteze, uključujući gašenje interneta i cijele elektroopskrbne mreže. Oni to već čak i najavljuju, a znamo da planiraju za to okriviti hakerski napad. Poslušajte što kaže jedan od glavnih manipulatora, Klaus Schwab: „Veliki hakerski napad može zaustaviti našu elektro mrežu, transport, bolnice i cijelo naše društvo. Korona kriza će se činiti kao mala nezgoda.“ Vjerujete da je takav hakerski napad moguć? Pa zaboga nisu sve elektrane na svijetu spojene na istu LAN mrežu! To su gluposti, ali oni nas pripremaju, jer planiraju urušiti naše društvo. Planiraju izazvati nestašice hrane kroz urušavanje distribucijskih kanala, za što će naravno okriviti koronu i hakere.

 

 

 

 

Klaus Schwab_ Cyberattack Worse than COVID-19 Crisis - Power Grid Down, Banking Offline  

Ali kratkoročno, njihov cilj je da guraju cjepiva i da necijepljenima život učine praktički nemogućim. Necijepljenima će s vremenom biti zabranjen ulaz praktički svuda, osim u supermarkete po hranu i u ljekarne, iako u zadnjoj fazi i to će zabraniti. Naravno, ako to dopustimo. Za Kanadu već znamo da je plan necijepljene držati u vječnom lockdownu, zatim ih proglasiti opasnima za društvo, kao potencijalne širitelje bolesti, i onda ih s obiteljima odvoditi u posebne logore koji se već grade, i oduzeti im svu imovinu. Da, u Kanadi se grade koncentracijski logori, iako se ne zovu tako, nazivaju ih korona karantenskim lokacijama, ali nalaze se u šumi i imaju visoku ogradu. Pametnom dosta. U SAD-u imamo istu priču, pogledajte gore što je rekao Alex Jones, grade se kampovi tobože za imigrante, ali tamo planiraju staviti one koji se odupiru fašističkim korona mjerama. U Njemačkoj također ista situacija, već su i službeno objavili da će kršitelje korona mjera stavljati u migrantske logore!

 U nekim zemljama su najavili da će gasiti SIM kartice necijepljenima i nemojte se iznenaditi ako o tome počnu govoriti i u Europi. Unatrag nekoliko godina, Europske zemlje su počele uvoditi evidenciju SIM kartica i svaka je vezana na ime osobe, a nekad ste mogli karticu kupiti na kiosku bez registracije. To nije slučajno. Europska Unija se polako pretvara u jednu fašističku totalitarnu tvorevinu potpune kontrole. Sjećate se, kad smo ulazili u EU, obećavali su nam slobodne granice, a uskoro nećete moći ni u Sloveniju bez da se cijepite. A ako se odlučite „šumskim putem“, dočekat će vas bodljikava žica koja je postavljena cijelom dužinom HR-SLO granice, navodno zbog imigranata. Ja sam uvjeren da ni to nije slučajno. Naši gradovi i države polako će se pretvarati u zatvore, a naši stanovi u zatvoreničke ćelije, iz koje ćemo smjeti van samo u određeno vrijeme i pod određenim uvjetima. I to će biti trajno stanje. Jednom kad nam uzmu slobodu, neće nam je više vratiti, to ćemo morati uraditi sami, kao što je uvijek i bilo u povijesti.

 ŠTO NAS ČEKA NA ZIMU – ČETVRTI VAL

Sad kad znamo kakav je plan i koji je konačni cilj, puno je lakše predvidjeti koji su slijedeći koraci u ostvarivanju tog cilja. Osim toga, možemo baciti pogled na Australiju koja je upravo ušla u zimu. Pogledajte što se tamo dešava, milijuni ljudi idu u strogu karantenu, jer ih 20ak navodno ima gripu. Zar netko zbilja misli je vladajućima toliko stalo do našeg zdravlja, da su spremni uništiti živote ljudima i urušiti ekonomiju, zbog virusa koji ima smrtnost na razini gripe?

 Četvrti val korona virusa stiže na jesen, u to nemojte ni najmanje sumnjati. Iako pišem ovaj tekst u trenutku kad je Slovenija službeno proglasila kraj pandemije, a Hrvatska obala je prepuna stranih turista, vjerujem da će već polovicom Augusta početi stiskati sa novim lockdownom. To je sve već isplanirano, i kako se čini izgleda da će nam prodati tzv. Delta varijantu kao novi alat za širenja straha i prisiljavanja ljudi na nove mjere i nova cjepiva. Jer za novi soj, oni će napraviti novo cjepivo, zapravo neki insajderi kažu da je već davno napravljeno i čeka. Uostalom, već vidimo kako najavljuju novo cijepljenje na jesen, i onda redovito svake godine. To je izjavio i direktor Pfizera, zločinačke tvrtke koja je već višestruko osuđivana zbog laganja o svojim proizvodima, podmićivanja doktora, namještanja rezultata studija i zataškavanja nuspojava lijekova.

 Nakon što krene planirani četvrti val plandemijskog virusa, objavit će da je novi soj puno opasniji za mlade (jer njih očajnički žele cijepiti) i da se širi 20, 30 ili 50 puta brže i da su zbog toga potrebne puno strože mjere. I naravno, za nove slučajeve virusa okrivit će – necijepljene. I onda slijedi ono što već dobro znamo. Nova zatvaranja i fašističke mjere ograničavanja kretanja, policijski satovi i sl. Jer osim svih već navedenih ciljeva, jedan od glavnih ciljeva je uništenje malog i srednjeg poduzetništva, kako bi svu moć i kapital preuzele korporacije. To smo već dobro vidjeli tijekom prvog zatvaranja, kad su milijarderi i korporacije značajno povećali svoje bogatstvo, dok su mali privatnici propadali. To onda otvara put prema Velikom Resetu Klausa Schwaba i potpunoj transformaciji našeg društva. Osim toga, lockdowni imaju još jednu važu funkciju za manipulatore. Upravo nekidan je jedan član kriznog stožera iz Kanade rekao na konferenciji za novinare da je važno spriječiti velika okupljanja – kako bi se spriječilo širenje dezinformacija o virusu! Shvaćate? Oni ne žele da se okupljamo i komuniciramo međusobno, a istovremeno nam cenzuriraju pristup informacijama na Internetu. Oni žele da sjedimo doma u strahu i da nam jedini izvor informacija budu kontrolirani mainstream mediji.

 PORUKA ZA KRAJ

Koliko god se ove informacije činile strašnima, poruka s kojom želim završiti je – ne očajavajte! Stvari nisu tako crne kao što se čine i naša moć je puno veća nego što mislimo. Sve ovo je samo njihov plan, koji se ne mora ostvariti, ukoliko pružimo dovoljno otpora. Pogledajte samo koliko se manipulatori trude cenzurirati i skrivati informacije od nas, kako nas ucjenjuju, i koliko im se žuri. Oni su zapravo u velikom strahu, jer znaju ako krene masovno buđenje, svi njihovi planovi padaju u vodu, i onda će morati platiti cijenu svojih zločina. Proces buđenja je već odavno započeo i uzima maha sve više. Prije samo godinu dana, većina ljudi se smijala na ovakve informacije koje su iznesene u ovom tekstu, rugali su mi se kao glupom teoretičaru zavjere, nazivali me ravnozemljašem i sl.

 Danas mi se jako malo ljudi smije, iako još uvijek ih ima. Ali ako pogledamo komentare po društvenim mrežama, ili razgovore u krugovima poznanika, stvari su se značajno promijenile u zadnjih godinu dana. Polako ali sigurno, sve više ljudi će se buditi, čak i oni koji su se već cijepili, misleći da će tako kupiti natrag svoju slobodu, i vratiti se na staro. Kad ti ljudi shvate da su prevareni, i da ih na jesen spremna čeka 3. doza, a onda i 4. i 5, naši redovi će narasti. Kad njihovi članovi obitelji i prijatelji počnu trpjeti posljedice cjepiva, ili kad poduzetnici shvate da im više nikad neće dopustiti da rade kao prije, naša strana će ojačati i tek onda prava borba počinje. Sve ovo dosad je bilo samo uvodna bitka, u ratu protiv zla, u kojem ćemo sigurno imati gubitaka, ali vjerujem da ćemo na kraju pobijediti.

 NADOPUNA: Nakon što sam danas završio s pisanjem teksta (pisao sam ga od 3. do 5. jula 2021) Stožer je upravo objavio kako će od Septembra 2021 Covid putovnica biti potrebna za ulaz u apsolutno svaku zgradu u kojoj je do sada bila potrebna maska, uključujući i sve trgovine (!)

 Istog dana T-Portal je objavio članak u kojem se pita što će biti sa onima koji su se prvi cijepili, s obzirom da im Covid putovnica uskoro ističe, jer vrijedi – 6 mjeseci. Kakve li slučajnosti!

izvor: logično.com ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Dragoljub Kojčić ›››

 

Pred kapijom novog sveta

 Ko god je pokušao da nesreću iskoristi za sebe i ostavi je drugome potcenio je pravičnost prirode i demaskirao sopstveni egoizam. Takvo stanovište postaje vidljivo ranije ili kasnije. A možda i sada

 Moderni svet je u korona-kataklizmi, pre nego u bilo kakvom ideološkom projektu sa egalitarne ili liberalne strane spektra, iskusio nedeljivost sudbine čovečanstva. Priroda je na svoj način pravična i ne deli ljude. Ali njena pravičnost ovog puta nije zastala na ravnomernosti nesreće.

 Međunarodni poredak koji je zatečen u trenutku pojave prvih simptoma pandemije, opstajao je od okončanja Drugog svetskog rata. Ne postoji segment planetarnog društva koji u tom periodu nije bio podeljen do   samih granica mogućeg. Na jednoj strani politička ideologija liberalnog kapitalizma, na drugoj centralizam i planska privreda; nova linija razgraničenja između Istoka i Zapada koja preseca Berlin; čitavi kontinenti raspolućeni uticajem dve super sile; nuklearni arsenali spremni i napereni prema drugoj strani; umetnost između socijalističkog realizma i Polokovog apstraktnog ekspresionizma; redovne špijunske afere i prebezi koji u prtljagu prenose vrhunske državne i vojne tajne, itd. Pa ipak, u svim tim razlikama, u uspavanim ili rasplamsalim konfliktima, svet je pola veka preživeo u, što bi Ralf Darendorf rekao,  funkcionalnom okviru koji možemo da smestimo u sintagmu „ravnoteža straha”.

 Funkcionalistička ideja je delotvorna samo privremeno. Sa stanovišta „večnog mira”, kao konačnog interesa čovečanstva, ona je utopistička. Mehaničko balansiranje vojnom, ekonomskom i tehnološkom nadmoći, ili prijemčivim oblicima kulture, posebno kinematografije i popularne muzike, korišćenje ideoloških i socijalnih napetosti i kriza za prebacivanje jezička vage na svoju stranu, imperijalna diplomatska umeća, ništa nije dovelo do stvaranja beskonfliktnog svetskog društva, niti je to na taj način moguće. Stvarno i trajno razrešenje postoji samo u stavljanju ljudskog bića u središte odnosa koje nazivamo „međunarodni poredak”. Ali stvarnog ljudskog bića, onakvog kakvo ono jeste po svojoj prirodi, a ne ideološkog konstrukta kako ga zamišljaju mesije i cezari sa različitih meridijana. Pandemija kovida 19 ukazala je na krhkost licemernog nastojanja da se integrišu konfliktne razlike kako bi bile sačuvane – od političko-ekonomskih, rasnih, religijskih do  kulturoloških  i regionalnih.  Ko god je pokušao da nesreću iskoristi za sebe i ostavi je drugome potcenio je pravičnost prirode i demaskirao sopstveni egoizam. Takvo stanovište postaje vidljivo  ranije ili kasnije. A možda i sada!

 Danse macabre korone reflektorski je osvetlio vrednosne sisteme koji leže u temelju svakog društva. Pokazalo se da tamo gde  je humanizam deo svakodnevnog političkog narativa, gde se sebi daje za pravo  kritičko spočitavanje svuda i svakome,  a neretko primenjuje rigorozna politika uslovljavanja, ucenjivanja i kažnjavanja, civilizacijska uzvišenost predstavlja samo mehur od sapunice.  Ili je samo jedna arogantna fraza. U apsurdnom političkom nadigravanju, iza leđa desetina hiljada bolesničkih i samrtničkih postelja, pravile su se kalkulacije čija vakcina je politički podobna da dobije upotrebnu licencu. Jedan broj zemalja, nažalost i evropskih, podlegao je kriterijumu nacionalnog egoizma, neki su se poveli za principom udvoričke lojalnosti, a neki su beskonačno čekali pomoć koja im do dana današnjeg još nije stigla. Ovakva parcijalizacija odgovora na najveću i globalnu krizu modernog doba posledica je razorenog istinskog humanizma i guranja ljudskog bića na periferiju političkih interesa. Ako budući međunarodni poredak može da harmonizuje i stabilizuje ovako podeljeni svet, onda je to moguće samo ako u njegovom središtu, u preambuli dokumenata koji će ga kanonizovati, bude čovek, univerzalan u svojoj jednostavnosti i njenim definicijama i utoliko izvan utopističkih rakursa.

 Srbija i u ovakvim iskustvima može da bude primer za ugled. Naš vojnik je usred užasa Albanske golgote sačuvao ljudskost i delio svoje mrvice hleba sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima. On je u njima prepoznavao ljudska bića i izdigao se iznad svake sebičnosti, pa i one koja bi u svakoj moralnoj analizi bila razumljiva i opravdana.  Pokazalo se da  Srbija ni u  vrtlogu pandemije nije zaboravila svoj moral i svoju lestvicu u kojoj je čovek najviša vrednost. U bogati mozaik našeg nacionalnog ponosa i  moralne uspravnosti svakako će biti ugrađeni prizori aviona „Er Srbije” koji dovoze vakcine na aerodrome u Skoplju, Podgorici i Sarajevu.  Tako je na najtežem zadatku afirmisana odgovorna politika koja je ne samo posvećena čuvanju života i zdravlja građana naše zemlje nego i postavljanju osnova za srećniju budućnost regiona.

 Iako se briselske strukture Evropske unije prema Srbiji najčešće postavljaju sa karakterističnom inertnošću glomaznih sistema i neobjektivno, ovo je važna epizoda naše politike miroljubivosti i efektivne saradnje kojom Balkan otkriva mogućnost mirnog suživota. Ako Evropa ima budućnost, ona će morati da počiva na pravednosti, na saosećanju i bezrezervnoj solidarnosti. Onoliko koliko doseže pogled iz Beograda, Srbija može da bude koristan uzor i humanističko jezgro razmišljanja o uređivanju međunarodnih odnosa na novim principima.  Priroda je kao pravedni sudija dala priliku dobronamernima!

 izvor: politika.rs ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Đuro Tomljenović ›››

 

Prilika da pokrenemo ono što sad nemamo

​ Mi samoodrživu proizvodnju imamo u malo toga. Naše tržište se otvorilo bez rezerve. Posljedice toga su da proizvodimo samo dva ili tri npr. poljoprivredna proizvoda dovoljno za domaće potrebe. Zato mislim i pokušavam dokazati upravo na primjeru hrane (ali vjerujem i u drugim proizvodnim djelatnostima) da je pravi trenutak da se uz pomoć države pokrene ili bolje proširi naša postojeća proizvodnja

 Koronavirus mijenja svijet. Pandemija je i globaliste natjerala da se zatvore u svoje granice i podignu plotove koje čuva vojska. Mali čovjek bavi se sobom i sigurnošću svojih najbližih. Strah i neizvjesnost zaustavio je, i u zadane okvire stavio nas, i naše životne navike. Proći će i ta korona, no kako ju preživjeti? Život ide dalje i poslije nje.

 Dobili smo, gospodarske mjere koje će nam sigurno pomoći da lakše prebrodimo ovaj gospodarski kolaps koji je prouzročila pandemija. Ja bih išao malo dalje.

 Postavljam pitanje svima nama: nije li pravi trenutak, da državnim mjerama očuvamo i tako slabašnu gospodarstvenu aktivnost, ali i da krenemo u novi, potreban razvoj?

 Vladine mjere su tu za spašavanje i održavanje onoga što imamo. No, kriza je prilika da pokrenemo ono što nemamo.

 Pandemija je natjerala sve zemlje da se zatvore i okrenu sebi, tako i velika Njemačka ne dozvoljava izvoz onoga što nedostaje na njenom tržištu.

 ​Mi samoodrživu proizvodnju imamo u malo toga. Naše tržište se otvorilo bez rezerve. Posljedice toga su da proizvodimo samo dva ili tri npr. poljoprivredna proizvoda dovoljno za domaće potrebe. Zato mislim i pokušavam dokazati upravo na primjeru hrane (ali vjerujem i u drugim proizvodnim djelatnostima) da je pravi trenutak da se uz pomoć države pokrene ili bolje proširi naša postojeća proizvodnja.

 Zbog virusa nećemo moći uvoziti, npr. hranu kao do sada. Nije li to prilika da se pomogne našim proizvođačima povrća, voća, mesa i drugog da udvostruče dosadašnju proizvodnju i tako zadovolje domaću potražnju - posebno za turizam. Tako ćemo pomoći domaćim proizvođačima da narastu, ojačaju i pozicioniraju se na domaćem tržištu ove godine, a dogodine i šire. (...)

 Dakle, pravi je trenutak pokrenuti novi razvoj na temelju naše male domaće proizvodnje. Prilika je to da naši mali poduzetnici s povećanom proizvodnjom ubuduće budu rentabilniji i konkurentniji, ali i da otvore nova radna mjesta (probajmo zaustaviti i zaposliti one koji su se zbog krize trenutno vratili iz Europe). (...)

 Koliko mi je poznato, dugoročno znatniji rast nije nigdje u svijetu ostvaren spontano, nego je bio plod svjesne akcije države, počevši od Japana, Južne Koreje, Irske, pa do Kine. Država mora preuzeti svoj dio odgovornosti za gospodarski razvoj.

 “Povijest je ponovo pokazala da dobra vlada nije luksuz, nego vitalna potreba. Bez uspješne države održivi je rast, bilo ekonomski, bilo socijalni, nemoguć” (World Bank, 1997:II).

 “Naša dugogodišnja ekonomska politika bez cilja i svrhe, dovela nas je, ne samo do uvozne zavisnosti hrvatskoga gospodarstva, već i do visoke uvozne zavisnosti javnih prihoda. Frapantno zvuči činjenica da je od ukupno naplaćenih 34,9 milijardi kuna PDV-a u 2006. godini oko 27,6 milijardi kuna (4,7 milijardi US dolara), ili oko 79 posto, otpadalo na PDV naplaćen na uvezenu robu”, (dr. Ivo Družić).

 Svrha gospodarenja je povećanje proizvodnje kako bi se omogućilo zapošljavanje ljudi i njihov veći dohodak. (...)

 Kako kod nas većina poduzeća nema, ni u normalnim vremenima, mogućnost samostalnog financiranja razvoja i uvođenja tehnoloških inovacija u poslovne procese, mislim da je sada pravi trenutak da se snažnim uplivom države očuva postojeća proizvodnja i zaposlenost, ali i krene u novi razvojni ciklus na temelju buduće potražnje koju neće moći zadovoljiti, kao do sada uvozom.

 Takvoj novoj razvojnoj politici hrvatskog gospodarstva trebaju sada mjere kojima se na konkurentskoj osnovi potiču proizvodnja i rast domaće ponude što bi posredno djelovalo na rast optimizma potrošača i zadovoljenje i oživljavanje domaće potražnje.

 Za to su nam potrebni ljudi dobrih namjera s velikim operativnim iskustvom iz svih ključnih područja (osobito iz gospodarstva), znalci koji iza sebe imaju dokazane i mjerljive rezultate u operativnoj praksi, a ne samo iz knjiga, fakulteta, instituta, akademije. Bez vlastitih ideja koje je trebalo provesti, prepustili smo se uvozu i tako ostali bez vlastite proizvodnje i naših proizvoda (jeftinije je uvesti nego proizvesti).

 Ostao nam je uglavnom turizam i naglasak na snažnom tečaju kune koji kroz godine potiče uvoz i jača stranu proizvodnju i njihov izvoz.

 Stoga, ostavimo koronu stručnjacima, epidemiolozima, liječnicima, a svi ostali (naravno oni kompetentni) neka se bave budućnošću hrvatskog gospodarstva i naše države. Za one pametne, mudre, odlučne i sposobne upravo sada je vrijeme za to, a za sve druge nikada neće ni biti.

 U krizama, jedni vide probleme, a drugi izazove i prilike. Pronađimo ove druge i dajmo im priliku! 

izvor: vijesti.me ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Gojko Berić ›››

 

Svijet će se promijeniti, ali će ljudi ostati isti

 Ljudska priroda je nepromjenljiva i ništa je nije uspjelo “popraviti”.

Homo sapiens je egoistična zvjerčica.

Vjerovanje da će ga mali virus iz Wuhana opametiti

prije spada u sferu teologije, nego stvarnosti

 Mladić je sjedio u svom taksiju na štandu kod Katedrale i čitao novine. Sjeo sam na zadnje sjedište njegovog taksija i prije nego što smo krenuli, on reče: “Pogledajte šta piše na prvoj strani: Prijeti nam katastrofa! Koga oni više zajebavaju? Nisam glup i jasno mi je da je sve ovo neko smislio, ali ne znam s kakvim ciljem”. Nisam znao šta da mu kažem. Da se s njim složim, nisam mogao, a nisam želio ni da mu protivrječim, imajući u vidu količinu lažnih informacija kojima smo proteklih mjeseci bili izloženi. Razlika je samo u tome što se mladi taksista, poput mnogih drugih građana, priklonio jednoj priči, a ja drugoj. Bilo kako bilo, možda nijedna pojava u istoriji čovječanstva nije u tako kratkom roku proizvela toliko svojih tumača kao aktuelna pandemija. Smrtonosni virus iz Wuhana razbuktao je ljudsku maštu do te mjere da je gotovo svaki čovjek postao teoretičar pandemijske pošasti. Naravno, običnom svijetu najbliže su razne teorije zavjere, nerijetko potaknute i iz političkih ili čak naučnih krugova. Takav je slučaj sa teorijom prema kojoj je neko, najčešće se pominjala Kina, namjerno pustio virus iz boce. Začuđujuće je, takođe, koliko zvanih i nezvanih futurista širom svijeta učestvuje u slikanju bliske budućnosti, koju neki nazivaju “novom normalom”.

 Svijet kakav poznajemo će nestati

 Prema jednom sociologu kulture, prisustvujemo labudovoj pjesmi jedne veličanstvene civilizacije stare tri hiljade godina, a da to i ne primjećujemo. Svijet kakav poznajemo će nestati, što će promijeniti naše živote kao potrošenu prošlost. Život kojim smo živjeli prije pandemije izgledaće nam, tvrde neki futuristi, kao ugodan godišnji odmor u poređenju sa onim što nas čeka. Svakodnevnica će biti svedena na online ritam, od kupovine i zdravstvenih usluga, do studiranja, svadbi i sahrana. Život bez mobilnih telefona biće nezamisliv. Pesimisti među sociolozima i psiholozima mišljenja su da će tzv. Covid generaciju odlikovati depresija, do sada neviđeni individualizam i surova borba za sopstvenu egzistenciju, što će dovesti do “rata svih protiv svih”. Ekonomska kriza i siromaštvo mogli bi poprimiti takve razmjere da će na ulicama velikih gradova ljudi napadati jedni druge i otimati hranu. Fizička izolacija i svođenje socijalnih kontakata na najnužniju mjeru učiniće da ljudi žive u društvu bez dodira.

 • Zašto ne razumijemo našeg prijatelja Borisa Budena

 • Kozačka skupština i ataman Vučić

 • Izbori će biti i proći, ali će “mostarizacija” ostati

 Možda će i rukovanje zauvijek nestati. Više neće imati ko da vam pozvoni na vrata. Hvala na takvom životu, daleko mu kuća od moje – rekao bi taksista iz ove kolumne. Život generacija na ovim prostorima bio je nezamisliv bez svakodnevnog vršnjačkog kontakta, od dječijih dana, do starosti. Na sreću te naše običajnosti i našeg komšijskog mentaliteta, iako ni komšiluk nije više ono što je bio, Bosna u svemu zaostaje za svijetom, pa će možda još dugo ostati oaza života iz 20. vijeka. Ali, ima futurista koji na budućnost gledaju optimistički. Oni smatraju da će nove generacije biti emancipovanije, promišljenije i racionalnije, i svijet učiniti boljim, preferirajući solidarnost, poštenje i znanje. Po njima, svijet se nalazi pred “novom nadom”. Knjige o propasti civilizacije, do koje bi moglo doći zbog uništenja životne sredine, osvojile su evropske i američke knjižare. Njihovi autori su nazvani „prorocima propasti“. „Zbog čega će sve propasti“, „Čovječanstvo u opasnosti. Promijenimo kurs, svi“ ili „Bolje dostojanstveno potonuti, nego plutati u bijedi“ – karakteristični su naslovi njihovih knjiga. O tome se moglo pročitati u internacionalnom sažetku Monde diplomatiquea, objavljenom kao prilog magazina Nedeljnik. “Apetit medija za apokalipsom je toliki da je France 2 u svom dokumentarcu ‘Smak svijeta: šta ako je stvar ozbiljna?’, emitovanom u junu 2019. iznio predviđanje o decembru 2029. Na ekranima se mogla vidjeti scena u kojoj francuski vojnici kontrolišu redove ispred posljednjih mjesta sa pijaćom vodom; električna i vodovodna mreža su uništene, banditi pljačkaju i ubijaju, klimatske izbjeglice preplavljuju Evropu…”. Međutim, neki od “proroka propasti“ skloni su mišljenju da mogućnost apokalipse motiviše na akciju: “Čeka nas sretna apokalipsa. Obuzeće nas bol i sreća. Bol što ćemo posmatrati propast života, mjesta u kojima smo živjeli, svoje budućnosti i svojih bližnjih, sreća što ćemo konačno vidjeti kraj termoindustrijskog svijeta i mnogih drugih toksičnih stvari, što ćemo imati moć da osmislimo nove svjetove, da se vratimo jednostavnom postojanju, da povratimo sjećanje, autonomiju i moć, da uzgajamo ljepotu i autentičnost i da održavamo realne veze sa obnovljenom divljinom”. Poruka je jasna: Sve treba da propadne, da bi novo bilo bolje!

 Ljudi neće postati bolji nego što jesu

 Novinari nisu proroci i najčešće ne znaju ni kakav ih posao čeka sutra. Ipak, prema onome što znam o ljudima, bilo iz knjiga ili ličnog iskustva, kladio bih se da ljudi nikada neće postati bolji nego što u suštini jesu. Homo sapiens je egoistična zvjerčica. Od antropologa ćete čuti da je savremeni čovjek, uprkos fantastičnim dostignućima svog uma, u moralnom smislu čak gori od svog pretka iz kamenog doba. Ljudska priroda je nepromjenljiva i nije je uspjela “popraviti” ni religija, ni bilo koja ideologija ili politički sistem. Ratovi, nasilje i pohlepa nikada nisu prestali. Šestog avgusta 1945. na Hiroshimu je bačena atomska bomba koja je razorila polumilionski grad i usmrtila na desetine hiljada ljudi. Nedugo nakon eksplozije, lokalne bande su krenule u pljačku kuća i leševa, iako su bile izložene opasnom zračenju. Prema Toynbeejevoj periodizaciji vremena, čovjek je stvorio ukupno 20 civilizacija. Sve osim posljednje, a i ona je pred nestankom, uništio je ratovima, revolucijama i masovnim ustancima. Robovlasnički sistem je ukinut, ali trgovina ljudima i danas cvjeta. U prvih 40 dana pandemije koronavirusa jedan posto najbogatijih Amerikanaca uvećao je svoje bogatstvo za čak 40 milijardi dolara, dok je istovremeno više od 40 miliona Amerikanaca ostalo bez posla. Države su jedna drugoj krale respiratore i drugu medicinsku opremu. Prvoosumnjičeni u “aferi respiratori” u BiH je federalni premijer!

 Sve u svemu, vjerovanje da će mali virus iz Wuhana naučiti čovjeka pameti, prije spada u sferu teologije, nego stvarnosti. Što reče Michel Houellebecq, jedan od najprovokativnijih pisaca današnjice, koji je u svojim knjigama mnoge događaje predvidio - Sve će biti isto, samo malo gore!

izvor: oslobodjenje.ba ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Gojko Drljača ›››

Posljedice pandemije o kojima se premalo govori:

U Europi nije dijagnosticirano milijun slučajeva raka

Hoće li doista broj mrtvih zbog izostalih pregleda, terapija i zahvata kod raznih bolesti biti više nego broj mrtvih od covida? 

European Cancer Organisation, najveća multiprofesionalna organizacija za borbu protiv raka u Europi, objavila je kako procjenjuju da zbog Covid-19 pandemije nije dijagnosticirano oko milijun slučajeva raka u Europi.

 Stoga pokreću kampanju Time to Act kojom se poziva javnost, pacijente oboljele od raka, zakonodavce i zdravstvene stručnjake da se pobrinu da virus Covid-19 ne nastavi slabiti borbu protiv raka.

 Osim što su procijenili kako u Europi nije dijagnosticirano milijun slučajeva raka European Cancer Organisation procjenjuje kako je propušteno 100 milijuna pregleda za rano otkrivanje raka tijekom pandemije. To je dovelo do dijagnoza u kasnijim, težim stadijima bolesti te do niže stope preživljavanja. Tvrde kako jedna do dvije osobe s mogućim simptomima raka nije žurno poslana na dijagnostički pregled, dok svaki peti pacijent oboljeli od raka u Europi još uvijek ne prima potrebnu kiruršku terapiju ili kemoterapiju. Ukupno je u klinikama u Europi u prvoj godini pandemije zabilježeno 1,5 milijuna osoba oboljelih od raka manje, što je, naravno nemoguće. U veljači 2021. procijenjeno je kako se po 100.000 slučajeva raka ne dijagnosticira svaki mjesec.

 Ispod je grafikon koji pokazuje u grupi odabranih zemalja koliko su pojedinačno liječnici pregledali manje pacijenata u 4 vala pandemije.

Ovi dramatični podaci European Cancer Organisation otvaraju pitanje je li doista moguće da će zbog propuštenih pregleda, terapija i zahvata tijekom pandemije u EU umrijeti više ljudi nego što ih je umrlo od Covid-19 bolesti. Naravno da neće umrijeti svih milijun ljudi kojima nije dijagnosticiran rak, ali treba voditi računa kako postoji niz drugih ozbiljnih bolesti koje mogu voditi do najtežeg ishoda ako se ne krene s pravovremenim terapijama i(ili) zahvatima.

 Vrlo je vjerojatno da će se značajno skratiti život mnogih građana koji bolu od, primjerice, srčanih i krvožilnih bolesti ili dijabetesa, zbog izostalih pregleda i terapija, ali te prerane smrti kumulirat će se tek u godinama koje dolaze, i to kad, vjerojatno, pandemija više neće biti aktualna. Vrlo je teško procijeniti koliko će ljudi izgubiti život zbog izostalih medicinskih usluga i intervencija tijekom pandemije, ali postaje očigledno kako je taj problem bio jako podcijenjen. Pri tome je jasno kako se nije moglo dopustiti da SARS-CoV-2 virus hara bolnicama, ali su kasnija iskustva pokazala kako dvoznamenkasti postotci pada u outputu bolničkog sustava, što je bio slučaj i u Hrvatskoj, nisu bili potrebni za obranu od virusa. Dio pobornika oštrih mjera naglašava kako su osobe koje su zbog pandemije morale propustiti preglede, terapije i zahvate također žrtve virusa, ali ta teza podcjenjuje činjenicu da virus ipak nije odgovoran za neadekvatnu organizaciju nego za paniku koja je uzrok nedovoljno dobre organizacije zdravstvene skrbi za vrijeme pandemije.

 Ispod je grafički prikaz koji pokazuje smanjenje/odgode operacija, dijagnoza, kemoterapija i promjena u protokolima terapija u četiri vala pandemije.

 Ono što je utješno tijekom pandemije jest da je značajni broj liječnika i pacijenata prihvatio savjetovanje na daljinu kao novu praksu.

„Prikupljeni podaci ukazuju na ozbiljnost utjecaja virusa Covid-19 na rak. Doista su nam potrebne hitne mjere na najvišim razinama europskih i nacionalnih politika za rješavanje neriješenih slučajeva raka, vraćanje povjerenja u usluge njege pacijenata oboljelih od raka i suočavanje s nedostatkom radne snage / opskrbe, poručuje dr. Mtti Aapro, predsjednik European Cancer Organistion. Puni rezultati istraživanja te organizacije bit će predstavljeni 12. listopada pred svim ključnim europskim političkim liderima. Više od Time To Act kampanji možete pročitati na stranici TimeToActCancer.com.

 Time To Act je kampanja u kojoj se europski građani potiču da daju svoj osobni doprinos; pripaze na uobičajene rane znakove raka (npr. krvarenje pri obavljanju nužde, kvržica na dojci, poteškoće pri gutanju, neočekivan gubitak težine) i odmah se obrate svom liječniku ako uoče sumnjive simptome. Odlazak na zakazane preglede za rano otkrivanje raka od ključne je važnosti za povećavanje vjerojatnosti rane dijagnoze kada se rak može učinkovito liječiti.

 Objava European Cancer Organisation do sada je najdramatičniji apel na europskoj razini koji ukazuje na krupne greške u pristupu zdravstvenoj skrbi tijekom pandemije. To se pogotovo odnosi na prvi dio pandemije 2020. godine kada strah od širenja infekcija u bolnicama nije zaustavio samo značajni dio hitnih pregleda i terapija za rak, nego i za cijeli niz drugih bolesti. 

izvor: jutarnji.hr ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Jure Vuga ›››

 

Da li svi moramo da uzgajamo genetski modifikovani Montsant kukuruz? 

Propaganda nikada nema apsolutnu podršku, čak i ako se pretvara da je ima, jer cenzurom guši debatu. Jedan od najvećih uspeha aktuelne kampanje vakcinacije protiv Covid-19 je to što su vakcinisani (koji nisu imali neželjene efekte) u velikoj meri postali nosioci ideje o dobrotvornosti vakcinacije, koja ne izdržava konfrontaciju. Zašto nema ili ne bi trebalo da bude okruglog stola ili sučeljavanja mišljenja različitih eksperata u vezi sa covid merama? Profesija u belim mantilima kaže se da je kredibilna i ujedinjena u podršci vakcinama. Da li je profesija zaista komplikovana? Pročitajte Buringtonovu deklaraciju, koja se naziva „Velika Buringtonova deklaracija“.

1. Jer su je potpisale desetine hiljada stručnjaka i potpuno se protivi politici lečenja kao jedinog spasioca. Pročitajte apele Svetske alijanse lekara.

2. Ili oštre kritike vladinih mera za obuzdavanje pandemije, koje su engleski lekari objavili u otvorenom pismu britanskoj vladi.

3. Pročitajte otvoreno pismo nevakcinisanim, koje je napisala Asocijacija za građanske slobode Ontarija , u kojem nekoliko kanadskih akademika izražava podršku onima koji su odlučili da se ne vakcinišu vakcinom protiv kovid-19.

4. Među takvim pozivima na oprez i oprez uvršćeno je i otvoreno pismo lekara i zdravstvenih radnika belgijskim vlastima i medijima.

5. Rezolucija Saveta Evrope (br. 2361 iz 2021. godine) izričito zabranjuje svaku diskriminaciju po osnovu vakcinacije protiv covid-19, a pre svega prinudu/prinudu na vakcinaciju. Član 7.3.2. pomenute rezolucije glasi: da niko ne bude diskriminisan zato što nije vakcinisan zbog mogućih zdravstvenih rizika ili zato što ne želi da se vakciniše. Član 7.3.1. glasi: obezbeđivanje informisanja građana da vakcinacija nije obavezna i da niko nije politički, društveno ili na drugi način prisiljen da vakciniše ako ne želi da to uradi sam.

 Ko ćuti kad treba da govori, ćutke odobrava! Ni sam više ne verujem u zapoveđeno degenerisano saosećanje, koje pod izgovorom zaštite ugroženih grupa podriva osnovne egzistencijalne resurse suviše mnogih, onemogućava im normalno funkcionisanje, učenje i druženje i time opasno sužava njihov pregovarački potencijal, sve dok ne padaju kao zrele kruške u ceh „dobrih građana”.

 Ako nešto ne izazove „simpatije“ mnogih miliona pojedinaca u različitim državama sveta (autonomnim centrima iskustva), niko nema pravo da ih siluje protiv njihove volje, pregazi ih kao buldožer i pretvara se da je demokratija nije istekao, što je izuzetno opasno. Imamo svoje (subjektivne, možda i pogrešne) razloge da nešto odbacimo, utoliko što ne verujemo u kredibilitet, iskrenost i dobru volju onoga ko nam nameće novodobnu vakcinu. Pravo na sumnju i izražavanje nepoverenja je kardinalno pravo varalice. Svako ko odbije da dodeli odštetu osobama povređenim vakcinama samo pojačava važnost ovog postulata. Masa ljudi koja nema poverenja u vlasti u ovom slučaju, uprkos naporima zvanične propagande, takva je da ima nepobitno etičko sidro i pravo da bude, autonomna zona, prava internacionala!

 Zapitajmo se: kod koga prestaje lična odgovornost, odn bolje na kom nivou neznanja? Može li se neko čak pretvarati da nije čuo za relativno visok rizik od vakcinacije novim vakcinama i nedostatak kritičnih dugoročnih komparativnih studija? Sa svakom dozom mRNA vakcine, u krvotok primamo milijarde sintetičkih šiljastih proteina, koji bi trebalo da budu eliminisani iz tela tokom vremena, ali zaista?

 Apsurdno je kriviti ljude što žele (ostati) moralni i, u slučaju infekcije, da se leče lekovima koji će uskoro biti dostupni i koji radikalno ne ometaju funkcionisanje imunog sistema. Pogotovo ako je reč o zaštiti od bolesti koja spada u istu kategoriju kao i poznati doživotni saputnik gripa, koji stalno mutira i za koji ne postoji definitivna vakcina koja bi jednom zauvek iskorenila grip, npr. male boginje ili boginje. U Izraelu, važenje zelene propusnice ističe nakon šest meseci, kada se prava vakcinisanih poništavaju ako ne pristanu na dozu.

 Administrativnom, ali i brutalnom policijskom represijom pokušavate da nas naterate da prihvatimo nešto što ne uživa i ne može da uživa naše poverenje. Zašto svi moramo da gajimo istu Monsanto monokulturu genetski modifikovanog kukuruza na svim slovenačkim poljima? Čak više od polovine zaposlenih u NIJZ nije moglo da se vakciniše – imaju svoje razloge.

 Lekarka, koja je naša porodična prijateljica, rekla mi je da uporno prijavljuje teške posledice poput moždanog udara, koje su njeni pacijenti pretrpeli posle vakcinacije, ali se one ne vode u evidenciji NIJZ. Takođe sam saznao za vakcinisanu medicinsku sestru koja je imala sinusitis, ali se nije testirala. Otišla je na posao i nesvesno (iako je bila vakcinisana) zarazila kovidom nadolazećeg gospodina, koji je na kraju izgubio bitku sa bolešću. Pa ko koga drži kao taoca, pitam vas, dr. Crack ako vakcina ne pruža zaštitu? I koliko će puta vakcinisani ljudi morati da se vakcinišu u budućnosti da bi bili proglašeni zaštićenim? Šta nije u redu sa vladom? Upravo u tome su samo slobodni građani najmaštovitiji i najkreativniji u svim oblastima, dok je najbolja moguća vlast ona koja je toliko efikasna i pravedna da niko ne treba da se meša u njen rad.

 Pojedinci u našem društvu, uključujući i intelektualce, nedavno su i sami pozvali na ukidanje demokratije: posle uvođenja striktura, novog oduzimanja ustavnih prava, posle uvođenja obavezne vakcinacije. Levo, desno, nema veze, ovde su ujedinjeni, rukuju se – treba nam vladavina terora! U svojim prilozima, istaknuti društveni komentatori banalizuju veliki deo populacije klišeiranim terminima kao „antivakcinatori” i „oni koji ne veruju u postojanje virusa”. Oni čak i ne pokušavaju da balansiraju diskurs: kao da sufražetkinje nazivaju „histeričnim kopiladima“. Svaki članak objavljen u medijima nudi nam isti konsenzus, čak i pod obećavajućim naslovom: Ne smemo pretiti Slovencima, postići ćemo suprotan efekat, napominje psiholog. Očekivali bismo tumačenje u smislu: ljudi su obrazovani, više ne veruju slepo u autoritet (što mislim da je izuzetno za inače poslovično pohlepnu naciju), skeptični su, razmišljaju, traže dodatne resurse za učenje – tj. pozitivne kvalitete sebe. Međutim, tumačenje psihologa ide u drugom pravcu: doktrina im se mora servirati „mik po mikrofon” da bi je prihvatili. I sam dodajem: postepeno, kao da kuvam žabu na laganoj vatri. Da li bismo smatrali prihvatljivim da nacionalna TV i svi mediji promovišu čudesne prednosti genetski modifikovane hrane? Bez sučeljavanja mišljenja, bez okruglog stola, bez javne debate, do te mere da neko bude žigosan kao konzervativac i teoretičar zavere zbog spasavanja semena zelene salate iz sopstvene bašte!

 Za racionaliste, nauka je novi bog i bog je čvrst u svojim odlukama, bog nije u krivu. Međutim, ako postoji nešto što nauka nije, onda nije dogmatska. Mit da se stručnjaci slažu je upravo to – samo mit. Istorija nauke puna je kontroverzi: sećamo se samo suđenja Galileju Galileju. Poznati američki nutricionista T. Kolin Kembel naučno je dokazao u svojoj epohalnoj kineskoj studiji na višemilionskom uzorku kineskih građana da ishrana životinjskog porekla značajno ko-utiče na razvoj mnogih bolesti, uključujući i rak, na duži rok. Drugi stručnjaci će tvrditi upravo suprotno i braniti ustaljeni tradicionalni model piramide ishrane objavljen u svakom srednjoškolskom udžbeniku. Da li je mleko kvalitetna hrana? Zavisi koje stručnjake pitate! Da li je genetski modifikovana hrana bezbedna? Zavisi koje stručnjake pitate! Dokumenti otkrivaju da su duvanske kompanije pomogle u stvaranju kontroverze pušenja finansirajući naučna istraživanja koja su namerno zamaglila činjenice, obmanula javnost i produžila debatu o zdravstvenim efektima pušenja 1950-ih. Ništa drugačije nije ni sa vakcinama, samo se javna rasprava aktivno ometa.

 Svedoci smo savremenog nameštenog procesa sa tendenciozno skrojenim zaključcima, a u trenutku kada to kažemo, i sami smo predvidljivo žigosani kao „teoretičari zavere“. Ali takva je priroda zagonetnih društvenih procesa: ludilo u očima ljudi je daleko od toga da se poklapa sa onim što se u očima Boga prepoznaje kao ludilo, da parafraziramo Erazma Roterdamskog Himnu ludilu.

 Državni krvni sudija Kranjske u 17. veku bio je doktor prava Janez Jurij Hočevar, koji je diplomu stekao na Univerzitetu u Padovi. Bio je poznati kompozitor, član ljubljanske opere i filharmonije i otac 11 dece. Imao je dobro plaćen posao krvnog sudije između 1695. i 1703. i isticao se po okrutnosti i maltretiranju polupismenih prostih žena. 1701. godine u Ribnici je po nalogu krvnog sudije Hočevara optužena, mučena i streljana Marina Česarek, trudna žena i majka šestoro dece. U međuvremenu, neki savremeni pisci su ogorčeno pitali: „Da li da verujemo da su hiljade veštica nevino spaljene?“ Odbrana represivnih vladinih mera, navodeći statistiku kao lažni autoritet, danas bi na sličan način glasila: Da li zaista mislite da smo vakcinisali milione ljudi sa neefikasnom i rizičnom genskom terapijom? Napredni prosvetni radnik i mnogoumnik Janez Vajkard Valvasor takođe je bio dete svog vremena i pisao je u Slavi Vojvodina Kranjska neoprostive rečenice, koje u potpunosti opravdavaju svirep progon veštica.6 Čak i da su pomenuta gospoda postupila u dobroj veri (ali ne bez posrednog ili direktnog lične koristi), u istorijskoj perspektivi, njihovi „prosvetiteljski“ napori za „više dobro“ ispadaju izopačeni, čak zločinački i psihopatski!

 Nekada su postojali Inkvizicija i Indek Librorum Prohibitorum, danas imamo kaste stručnjaka koje plaćaju korporacije koje stigmatizuju i javno diskredituju sve neistomišljenike. Sve potencijalno opasne mahinacije oligarhijskih elita po čovečanstvo su „teorije zavere“. Sve ovo što se ne može patentirati i plasirati na tržište je „pseudonauka“: uključujući meditaciju, pažljivost, akupunkturu, herbalizam, prirodne energetske centre na selu, da ne spominjemo homeopatiju i linč koji je pretrpeo nekada istaknuti francuski imunolog Žak Benvenist, koji je objavio naučnu članak u časopisu Nature, iz kojeg sledi da voda ima „pamćenje“. Neostvareni planovi Nikole Tesle su „fantastični projekti”. Rupert Šeldrejk, koji ukazuje na neodrživost dogmatskog mišljenja ukorenjenog čak i u naučnim krugovima, je „naučnik novog doba”. Ako ne pronađu nijedan drugi greh osim u slučaju eminentnog mikrobiologa Suharita Bhakdija, koji širi „dezinformacije“ o globalnoj pandemiji covid-19, oni ga oklevetaju – i to je zaista idiotski – kao antisemitskog. On je takođe „antisemit“, tako piše Rajk Gerd Hamer na Vikipediji, osnivač holističkog pristupa medicini koji proizilazi iz ljudske psihologije i, prema sumarnoj oceni establišmenta, najviše je „pseudo-medicina“. Čuveni francuski mikrobiolog Didije Raul širi dezinformacije i promoviše hidroksihlorokin kao lek za kovid, i kaže da su postojeće vakcine „naučna fantastika“. Francuski virolog Luc Montagnier, koji je dobio Nobelovu nagradu za medicinu 2008. godine, „promotor je zavere“ u vezi sa epidemijom kovida i „širi opasne poruke koje prevazilaze njegovo polje znanja“. Dakle, ne samo laici, čak ni nobelovac za medicinu nema pravo da se izjašnjava po ovom pitanju.

 Nemački advokat dr. Rajner Fuelmih, zajedno sa kohortom advokata i lekara, pokrenuo je međunarodnu tužbu protiv grupe međunarodnih elita odgovornih za prenaglašenu pandemiju ili korona prevaru kojoj smo svedoci. Pitam se kako će diskreditovati dr. Fuelmich i njegove kolege, da li će i oni biti stigmatizovani kao antisemiti?

 Nisam lekar, niti imunolog, i po racionalistima, ne znam ništa o funkcionisanju svog tela kao laik: mogu da se bavim samo kozmetičkim stvarima, a svoj bios (grčki život) treba da prepustim upravi specijalista. Nikada u istoriji čovečanstva nismo pokušali da zaustavimo nezaustavljivo širenje virusa gripa koji uvek mutira. Ove godine radimo upravo to: kao da svom moćnom tehnologijom i nadljudskim naporima pokušavamo da sprečimo aktivnost kvasaca.

 Mogli bismo jednostavno prihvatiti da postoje kategorije ljudi sa različitim, naizgled kontradiktornim kognitivnim putevima: poput Aristotela i platonista, frojdovca i jungovaca. Zašto bi jedna struja misli pobedila drugu? Konačno, ujedinjeni smo: moramo biti oprezni i zaštititi se od infekcije i naglog povećanja širenja virusa. Zašto bi u ovom slučaju bio samo jedan put do cilja – zloglasna vakcina. Uvek postoji nekoliko ruta na raspolaganju, neke brže, druge kraće, ponekad krivudave ili napornije. Ali ko može da tvrdi da je najkraći i najbrži put jedini trajno efikasan. Dozvolite nam korist od sumnje. Zato budimo oprezni na različite načine, ujedinjeni u oprezu, kreativni, iskričavi, živi, budni u pronalaženju načina da savladamo ovaj virus, svako za sebe i svi zajedno. U slučaju infekcije, lečio bih se preporučenim preparatima poput vitamina D, C, cinka i dokazano efikasnim lekovima koji su drastično ograničili posledice epidemije u Indiji.

 Ono što me više čudi jeste gde je nepokolebljivi suverenitet govornika koji kao pokvareni rekord na javnoj televiziji ponavljaju da je dostupna eksperimentalna vakcina najbezbednije i najefikasnije sredstvo u borbi protiv tvrdoglavog virusa. Da bi zadržali svoj autoritet, ne smeju da pokažu ni mrvicu nesigurnosti, čak i ako blefiraju kada govore ono što govore. Da ste želeli da budete iskreni, uskoro biste u dubini duše mogli da shvatite da su efekti ovih vakcina nepoznati javnosti, pošto su prvi put ugledali svetlost dana.

 Postoje dobro konstruisane fraze koje su uvek tačne, koje političari koriste u svoju korist i čiju zlonamernost ne bi otkrio ni detektor laži (jedna takva predsednička još uvek odzvanja u mom sećanju i ide ovako – i uvek je tačno: "U našoj kancelariji (posle rata za nezavisnost) nikada nisu brojali novac (od prodaje oružja)". Svakako ne u kancelariji, ali drugde verujem da je novac pevao. Mogli bismo samo da se kiselo osmehnemo da nemamo posla sa profesionalnim lažovima i beskrupuloznim manipulatorima .Pravno gledano, navodno su sve vakcine klasifikovane kao "neizbežno nebezbedne", tj. neizbežno rizične. Zato nema nadoknade. Gde je tu savest koja treba da uvidi nesklad i razmisli o tome?

 Tako da mogu da zaboravim, da poreknem svoj unutrašnji kompas i evolutivno oštar osećaj opasnosti i da "kupim" opsesivno reklamirani novi farmaceutski hit. Dozvoljavam sebi da uporedim vakcinu koja je dostupna sa automobilom sa tehničkim nedostacima, napravljenim na brzinu radi hitnih slučajeva. Vozilo je dobilo sve dozvole komisija za vanredne situacije i komiteta EU, ali sve ove neophodne dozvole važe samo dok je vanredno stanje proglašeno. Ovo savremeno vozilo ne bi trebalo da bude na putu za vreme „mira“ jer bi to bilo protivzakonito, krivično ili svesno krivično delo.

 Unutar svake naučne discipline postoje mehanizmi kritičkog prosuđivanja, ne razumem zašto ih se u ovom slučaju sa tako gracioznom lakoćom odričemo. Kao što mnogi priznati stručnjaci sa visokim akademskim ocenama, fenomenalnim faktorima uticaja i prestižnim publikacijama u stručnim časopisima osporavaju doktrinu vakcinacije, ali njihova upozorenja ne nalaze mesto pod suncem osim na internetu. Još jednom ukazujem na Buringtonsku deklaraciju, o kojoj mediji uporno konspirativno ćute, ali su njeni postulati nepobitno jasni: nastavljamo da živimo sa covidom bez maski i prebolimo ga – ne govorim ja to sam, oni, stručnjaci za imunolog , bezbroj imunologa to govori.

 Dokle god je prevara kolosalna, dobija globalne dimenzije i samopotvrđuje, samolegitimiše i samoistoriju beskonačnim brojem dnevnih objava, vreme potrebno da se previdi skriveni plan iza maglovite zavese je mnogo duže i meri se u decenija. Biće potrebne decenije da se uspostavi objektivna distanca od onoga što se danas dešava. U međunarodnoj diplomatiji važi pravilo da se arhivi otvaraju tek pedeset godina nakon događaja, kada je većina aktera već pod ruševinama.

 Pogledajmo, na primer, događaje od pre dvadesetak godina. U avgustu 2001. prisustvovao sam Globalnoj konferenciji omladinskih lidera u Njujorku i Vašingtonu. Dobio sam stipendiju američke vlade koja je pokrivala sve životne troškove. Između ostalog, fotografisao sam se sa učesnicima konferencije iz celog sveta na vrhunskoj platformi nebodera Svetskog trgovinskog centra. Mesec dana kasnije, 11. septembra 2001, svet je šokirano zurio u svoje televizijske ekrane. VTC se raspao u prašinu, uništen kao u scenariju holivudskog filma. Pored kula bliznakinja, srušio se i VTC 7, zahvaćen vatrom, ali potpuno neoštećen u padu aviona. Dvadeset godina kasnije, struka se oglašava: Udruženje arhitekata i inženjera (Architects & Engineers for 9/11 Truth), koje broji preko 3.000 međunarodno priznatih stručnjaka, postavlja krajnje nezgodna pitanja. Oni jednostavno obilaze svet predstavljajući gole zapise i insistirajući na temeljnoj istrazi, možete zamisliti kakva je to smelost! Oni su takođe objavili publikaciju pod naslovom FIZIKA SVETSKOG TRGOVAČKOG CENTRA, Zašto konstantno ubrzanje opovrgava progresivni kolaps, koja je takođe dostupna na njihovoj veb stranici. Pitaju: Kako je moguće da se moderna visoka zgrada VTC 7, izgrađena po svim savremenim standardima zaštite od zemljotresa i požara, srušila za sedam sekundi zbog požara u kancelarijama? Svi se slažu da je ovo događaj bez presedana. Unos na Vikipediji klišejalno i jeftino žigoše sve članove pomenutog udruženja kao teoretičare zavere: odnosno svih 3.000 visokoobrazovanih arhitekata, inženjera i građevinara sa iskustvom vođenih nepoznatim revanšizmom, zašto bi inače rizikovali svoje dobro ime? Ipak, u istom dahu, odmah možete pročitati da je to prvi takav slučaj iznenadnog i zapanjujućeg urušavanja zgrade. Naravno, bolje je prihvatiti metafizičke nepoznate razloge nego inkriminišuće fizičke činjenice.

 Visoki neboderi su građeni širom sveta najmanje od 1900. godine, bilo je požara i zemljotresa i teških eksplozija, ali visoke zgrade su projektovane da izdrže ove udare: ruše se najviše, nikada jednoliko i simetrično, u slobodnom padu. Merenja, na koja se pozivaju i zvanične vlasti, pokazuju da se VTC 7 srušio na sebe za 7 sekundi, dok su se kule bliznakinje srušile za 9 i 11 sekundi - uz veliko ubrzanje, bez usporavanja i otpora stotina tona armiranog betona na jezgro zgrade ispod pogođenog područja. Uzimajući u obzir osnovnu fiziku, počev od ubrzanja urušavanja sve tri zgrade, koje niko ne dovodi u pitanje, jasno je da se ove zgrade nisu urušile pod sopstvenom težinom – to je naučna činjenica.7

 Bi-Bi-Si je najavio uništenje VTC 7 20 minuta pre nego što se zapravo srušio, kasnije se izvinio za grešku. U zvaničnom izveštaju NIST-a (Nacionalnog instituta za standarde i tehnologiju) piše da su dva nosača trebalo da popuste na VTC 7, ali simulacija urušavanja pod ovim uslovima ne odgovara stvarnim događajima: da se postigne istog efekta, svih osamdeset nosača zgrade moralo bi da popusti u isto vreme u isto vreme, što je nemoguće s obzirom na razmere požara. Društvo arhitekata i inženjera stoga tuži NIST zbog falsifikovanja izveštaja o uzrocima totalnog kvara zgrade, jednog od najgorih u istoriji. Svi Amerikanci sa kojima sam od tada razgovarao su uglas rekli: „Nijedan Amerikanac ne bi uradio tako nešto“! Nijedan Amerikanac ne bi uradio tako nešto! Ovo je nemoguće! Procenjuje se da je milion ljudi ubijenih na Bliskom istoku kao rezultat ovih događaja bila „kolateralna šteta“.

 Šta spaja pomenute vredne arhitekte i inženjere i pomenute grupe virologa i lekara koji rizikuju medijski linč kada se suprotstave covid-gatu ili covid-skandalu, usmerenom pre svega na pripitomljavanje stanovništva? I jedni i drugi sa zaprepaštenjem primećuju da se empirijske činjenice (fizike ili biologije) ne poklapaju sa zvaničnom doktrinom koja nam je bez muke nametnuta svim javnim obaveštajnim kanalima. Za političare i zvanične medije, svi navedeni su pre svega „teoretičari zavere“ i stoga ne postoje. Mogli biste da slušate hiljade sati izveštaja i konsultacija sa akreditovanim stručnjacima, ali ne biste znali ni jednu stvar o svemu navedenom. U oba slučaja, priča je geopolitički složena, pojedincima je teško proverljiva, i uključuje „nepobitne” mitove o zapadnoj superiornosti i nepogrešivosti vakcina, koji nailaze na opšte odobravanje i identifikaciju javnosti.

 U oba slučaja, nezavisni stručnjaci tuže umešane. Arhitekte i inženjeri tuže NIST (Nacionalni institut za standarde i tehnologiju) zbog falsifikovanog izveštaja o izgradnji, imunolozi i lekari predviđaju tužbu protiv SZO (Svetske zdravstvene organizacije) i CDC (Centar za kontrolu bolesti) zbog falsifikovanja podataka u vezi sa epidemijom kovida: u Evropa je iznad pomenutog advokata Rajnera Fuelmiha i njegove kolege su već podnele tužbu. Sve ovo će se vući decenijama. U međuvremenu će se desiti novi incident, zapaliće se novo žarište globalne opasnosti i pažnja će se pomeriti. Na lokacijama blizancima na mestu nesreće u Njujorku dominira spomenik žrtvama i muzej koji učvršćuje široko rasprostranjeno uverenje većine i - uz mantru pobožnosti - zapečati zvaničnu doktrinu na najmanje nekoliko decenija.

 izvor: vrabecanarhist.eu ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Jurica Pavičić ›››

 

 

Hrvati su zbog korone bili u 'germanskom' modu,

a onda se ovog tjedna pokazalo kako slučajna država može podlokati onu 'namjernu'

 Prvu ozbiljnu pukotinu u epidemiološkom kordonu nisu skrivili ni piciginaši, ni berači šparoga, ni džogeri, ni omladina koja tulumari u zamračenom kafiću, dakle - nitko od tih mitoloških “neodgovornih pojedinaca”. Pukotina se dogodila unutar sustava, na mjestu gdje je stražu držao stranački HDZ-ov pijun

 Slavni marksistički teoretičar književnosti Terry Eagleton napisao je jednom da stereotipovi o narodima postanu stereotipovi zato što su barem u nekoj mjeri točni. To po svemu sudeći vrijedi i za stereotipove o Hrvatima.

 Jedan od čestih stereotipova o Hrvatima jest onaj da su oni u doba mira i rutine najgori Balkanci, a da se u trenucima kriza i kataklizmi pretvore u Nijemce. Kad nema ratova, epidemija i kataklizmi, Hrvati su - pa, znamo već kakvi. Neuredni su platiše, korumpirani i nepotisti, izbjegavaju porez, krše komunalna pravila, ne poštuju prometne propise, znanje ni autoritete.

 Sad kad konačno imaju državu, podlokali su je i izbušili klijentizmom i korupcijom, pretvorili u “slučajnu državu” koja nije kadra sprovesti ni elementarno planiranje, reguliranje ili strateško djelovanje. Ne funkcioniraju kao organizirana zajednica, nego kao plemenska skupština koja vazda ište “ćaću”, a tom “ćaći” je posao da se skrbi o “rodbini”, bilo doslovnoj rodbini, bilo zemljačko-sunarodnjačkoj, bilo - naravno - onoj stranačkoj.

 Po tom istom stereotipu Hrvati se - međutim - kad je stani-pani najednom pretvore u nešto sjeverniju verziju sebe. Kad zapuca, zatrese ili poplavi, “slučajna država” nekom se mirakuloznom transformacijom pretvori u “namjernu”. Najednom iz drugog plana počnu izlaziti neki ljudi koji nešto znaju: školovani oficiri iz JNA, gorski spasioci, vatrogasci, epidemiolozi.

 Svi najednom postaju disciplinirani i solidarni, iz pozadine u prvi plan najednom iskorače kompetentni i meritorni, a kljasta i gubava država koja bez travestije nije kadra provesti ni banalni urbanistički natječaj najednom se pretvori u učinkovitu mašineriju koja zaustavlja ratni napad, gradi nasipe, spašava neoprezne nautičare i vadi ljude iz zgnječenog lima.

 Tijekom prva četiri tjedna zaraze živjeli smo u zemlji koja kao da je nanovo perpetuirala taj stereotip. Onog časa kad su ljudi shvatili da je to s tim virusom zaozbiljno, najednom su se građani republike prešaltali iz svog standardnog “moda” u alternativni, germanski. Najednom su s radara nestali pučki tribuni, ideološki trbuhozborci i pijavice opće prakse. Ako su do pred mjesec dana hrvatskom politikom i društvom dominirali vučićevsko-lukašenkovski demagozi, najednom su se povukli.

 U Hrvatskoj nitko nije na TV dovodio doktore koji govore o “smiješnom virusu”, nitko nije slao žene u šoping u Italiju, niti “liječio” pandemiju rakijom, traktorima i kiselim kupusom. Na čelo zajednice suočene s belajem najednom su izišli neki ljudi koji zrače autoritetom i nekog vraga znaju. Jedna ozbiljna, autoritativna epidemiloginja najednom je postala zaštitno lice nacije, a njoj uz bok su se u toj “task force” jedinici našla dva ministra.

 Jedan je od njih liječnik koji zrači autoritativnim mirom, a drugi sivi aparatčik, diplomant općenarodne obrane i najmrži lik u mitologiji antiplenkovićevske desnice. Nakon što je tri godine proveo uglavnom tako što je ustrajno lagao oko onog što se događa na granici s migrantima, u epidemiji je demonstrirao zanat koji je izučio na jugoslavenskom studiju ONO i DSZ. Božinović je pokazao - svojim profesorima predvojničke na čast - da ga doista “ništa ne smije iznenaditi”.

 Tako je to izgledalo prva četiri tjedna pandemije. Trio fantastikus je - kako se veli - sproveo pravodobne mjere. Naučili smo kako se to kaže: “izravnali su krivulju”. Eto Hrvata u “germanskom” modu: umjesto pernara i zekanovića, svi slušaju doktoricu Markotić.

 I sve je to tako bilo, lijepo smo se i ponosno gledali u umiveno ogledalce - do ovog tjedna. A onda se ovog tjedna u Splitu dogodio incident koji lijepo pokazuje kako slučajna država može podlokati onu “namjernu”.

 O incidentu u splitskom Domu umirovljenika u Vukovarskoj ulici puno se već pisalo, a očito će se još pisati. Ne zna se sve, no sad se već zna mnogo. Nažalost, zna se i to da će zbog onog što se tamo dogodilo biti izgubljenih života.

 Tijekom idućih dana saznat će se je li uprava Doma zaista prikrivala brojne fibrozne bolesnike, je li liječnička patronaža ignorirala nagovještaje zaraze i je li došlo do proboja mjera karantene. No, ono što je sigurno jest da taj Dom nije bio kompetentno vođen. A nije bio kompetentno vođen jer ga nije vodio nitko od struke, nego diplomirani povjesničar i arheolog kojeg je tamo zaposlila stranka.

 Ivan Škaričić dva je desetljeća bio grozno loš gradonačelnik Omiša. Nakon dva desetljeća izgubio je izbore od nezavisnog kandidata i budućeg Mostova ministra Ivana Kovačića. Nakon što ih je izgubio, pokušao je okrenuti kotač fortune time što je bezrazložno izazvao izvanredne izbore.

 Kad je njih izgubio još uvjerljivije, našao se u tipičnoj egzistencijalnoj nevolji karijernog političara koji nije dostatno “narastao” da bi imao zajamčen Sabor ili konzularno mjesto, a opet - bio je “prevelik” da bi se vratio ponižavajućoj egzistenciji - apage, boženedaj - rada u struci. Bio je premalen da bi ga postavili na ulazno mjesto za parlament, ili mu dali neki resor, a - opet - nećemo valjda našeg čojka izložiti poniženju da, recimo, radi u školi.

 Stoga se kreativni gremij Stranke Svih Stranaka domislio uobičajene sinekure: dajmo mu da bude ravnatelj. Nesreća srednjodalmatinskog HDZ-a, kao i osobna nesreća Ivana Škaričića, svodi se na to da ga nisu uhljebili u nekakve županijske ceste, vode ili šume, u nacionalni park, lučku upravu ili muzej. Na svoju i njegovu žalost, uhljebili su ga na ravnateljsko mjesto Doma umirovljenika. I - rest is history. Može se stoput sad Škaričić vaditi na revizije i uvide inspekcije. Jer, ma što god oni izrekli kao pravorijek, za tragedijom u Vukovarskoj će ostati sjena: činjenica da je ustanovu vodio netko tko o tom poslu nema stručnih znanja.

 “E, neće to proći”, odbrusio je ljutiti Andrej Plenković kad su ga novinari zapitali za kadroviranje u splitskom Domu umirovljenika. Plenković se ljuti što se spominje kako je ravnatelja postradalog Doma zaposlila stranačka veza. Premijer također prigovara medijima što ne ističu kako su popularni i uvaženi članovi Kriznog stožera dio njegove izvršne vlasti.

 Beroš je član stranke. Capak i Markotić (koliko znamo) nisu. Ali, njegova ih je Vlada imenovala, postavila, pa sad premijer traži da i njega obasja sunce zasluga. I u pravu je: ali, upravo je onoliko u pravu koliko su i novinari u pravu kad mu na nos nabijaju Škaričića. Jer, onoliko koliko je Plenković zaslužan ili “zaslužan” za Markotić i Beroša, toliko je kriv ili “kriv” za Škaričića: a u oba bih slučaja ja - ako me pitate - navodne znakove skinuo.

 Kao što, naime, Hrvatska ima dva radna “moda”, tako ih ima i HDZ kao izvršna vlast. Činjenica da je arheolog i HDZ-ovski kaplar mogao postati ravnatelj Doma umirovljenika govori rječito o standardnom, mirnodopskom modu po kojem je HDZ vodio državu. Hrvatske institucije pune su takvih rukometašica koje vode kinoteke, saborskih zastupnika uhljebljenih u županijskim cestama, HDZ-ovaca koji vode državne inspektorate, turističke zajednice i nogometni savez.

 A onda se dogodio rat (pardon, epidemija…) pa su HDZ-u najednom potrebni i dobri i stručni, kao što su ‘91. Tuđmanu bili dobri i potrebni generali jugovojske. Najednom ti treba netko tko će obaviti posao koji zna, jer ginu ljudi. Da se sad bira ravnatelj Doma, ni Plenković ni Boban sigurno ne bi na to mjesto postavili rukometašicu, pardon arheologa. Ali, frigaj ga - oni su tu. U svoj sili institucija ostali su uhljebljeni, nepotizirani i stranački uvaljeni, počivaju u njima poput virusa spavača, s tim da nam ti virusi sad ne rade samo o novčaniku, živcima i felgama auta, nego nam doslovce rade o glavi.

 U slučaju Doma u u Splitu “slučajna je država” naprosto sustigla i podrovala onu “namjernu”. Možete vi stoput imati kompetentno interventno vodstvo i meritorno krizno odlučivanje, ali desetljetno zapuštanje institucija, višegodišnja negativna selekcija i partijski “business as usual” na koncu će podrovati i njihov posao i javno zdravlje.

 Jer, prvu ozbiljnu pukotinu u epidemiološkom kordonu nisu skrivili ni piciginaši, ni berači šparoga, ni džogeri, ni omladina koja tulumari u zamračenom kafiću, dakle - nitko od tih mitoloških “neodgovornih pojedinaca”. Pukotina se dogodila unutar sustava, na mjestu gdje je stražu držao stranački pijun. Nakon devedeset dana, meritorna se tehnokratska vlast našla u situaciji da se ne hrva samo s virusom, prirodom i famoznim “neodgovornim pojedincima”, nego i s nataloženom kaljužom zapuštenih institucija i partijskog kadroviranja.

 I lijepo bi bilo sad reći: nakon virusa će biti drukčije. Virus će nas opametiti, pa ćemo češće prati ruke, nećemo jesti šišmiše i nećemo na ravnateljska mjesta postavljati škaričiće. Ali, nekako nisam sklon u to povjerovati. Prije mi se čini da će se - kad ovo završi - stvari, kako kod nas već biva, vratiti na mirnodopski mod. Čim se stvari smire, neće više biti važno kola li virus. Nego - kako i preko koga kolaju javne nabave, klima-uređaji, sanitarne potrepštine, juneće polutke i konzerve biža. Neće biti važno da li čovjek nešto zna. Nego je li naš.

 izvor: jutarnji.hr ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Marko Šelić Marčelo ›››

 

Ništa omekšivač, samo centrifuga

  PREDSEDNIKOVE DNEVNE SOLILOKVIJUME PRESKOČITI, JER DOSEŽU ZENIT SVOJE OGAVNOSTI, SAMO ČUTI KOJE SU MERE I PRIDRŽAVATI SE. SVE ONO OSTALO U NJEGOVOM NASTUPU OBILUJE LJIGOM I SLUZI VIŠE NEGO SVETSKI SAMIT PUŽEVA GOLAĆA, AKO TAKO NEŠTO POSTOJI

 Desilo se da je neposredno pre proglašenja vanrednog stanja u Srbiji, krajem februara, objavljen spot Udahni o svetu u kome je nenormalno normalna pojava a nada je zombi, jaka slika puna gneva i tuge. Marko Šelić Marčelo, autor teksta, poručuje da je to svet iz koga bi voleo jednostavno da nestane. Marčelo je i vokal ovog spota, kompozitor je Rade Sklopić Raid, Nevena Glibetić Nensi je vokal, Filip Krumes je violina, uz osamnaestočlani hor predvođen Vladimirom Lalićem. Razgovarali smo imejlom. Marčelove druge pesme i njegove romane nismo pominjali ne zato što sam zaboravila ili nisam htela da ga o njima pitam, nego zato što je utisak koji ostavlja Udahni trenutno veći povod za razgovor od prethodnih naslova.

   "VREME": Šta radite, kako čekate da pandemija prođe?

 MARKO ŠELIĆ MARČELO: Koliko god okolnosti bile onespokojavajuće, ponudile su nam i priliku da se posvetimo sebi. "Znaš kad se najviše plašim smrti? Kad gledam u svoju biblioteku i shvatim da verovatno neću stići da pročitam sve te godinama prikupljane knjige" – dosećam se te replike, ima je u jednom od mojih romana. Ne odnosi se samo na književnost, nego i na film, strip, muziku, serije, pozorište. Ovi su dani ukinuli svu onu ludačku užurbanost koja nam se onormalila, a nikad nije bila dobra. Moj prijatelj i kolega iz benda Rade Sklopić pokrenuo je akciju "Karantin jam", u kojoj smo se nadovezivali, svako iz svog doma, na njegovu osnovnu melodiju; kroz kratku strofu rekoh otprilike to: povod je užasan, ali kad smo već naterani da nagazimo na kočnicu, hajde da to iskoristimo za sve ono što inače nismo postizali. Kao urednik svih edicija Dilana Doga u izdanju Veselog četvrtka, radim od kuće na izdanjima, a tu su i novi stihovi, novi roman… što će reći: pazim na virus, ali dosada će još teže ući u moj stan.

 Da li vam je na osnovu informacija o virusu jasno o čemu se radi – ne mislim samo na oprečne stavove koji su stizali sa vrha države.

 Na stranu sve pop-kulturne (post)apokaliptične distopije za koje znam, ne razumem se nimalo u virusologiju – ali ono osnovno prilično je jasno i dovoljno: novi virus je tu, svako ga može dobiti, svako ga može preneti, mnogo ko od njega može umreti i stoga treba čuvati i sebe i druge, ozbiljno i odgovorno, a pritom ne klonuti duhom. Predsednikove dnevne solilokvijume preskočiti, jer dosežu zenit svoje ogavnosti, samo čuti koje su mere i pridržavati se. Sve ono ostalo u njegovom nastupu obiluje ljigom i sluzi više nego svetski samit puževa golaća, ako tako nešto postoji.

 Pre neki dan je objavljeno da su se američke demokrate i republikanci dogovorili o paketu pomoći građanima i kompanijama SAD. Kako virus deluje na suprotstavljene stranke Srbije?

 Svakako se nadam da će silne nove nepravde i režimske spletke posle ovoga ljudima postati daleko očiglednije, te da će opšta šalabajzerizacija države napokon naljutiti ogroman broj građana. A opet, ne bi me čudilo ni da većinu opije snaga čuvenog "ma, samo kad smo preživeli", te da se naša tiha agonija propadanja posle ovoga mirno nastavi.

 Apeluje se na solidarnost kao na jedini spas. Međutim, ispostavilo se da je Evropa, koja podrazumeva postojanje saradnje i zajedništva, pala na tom ispitu. Čime je moguće popraviti ovaj autogol?

 EU je i pre ovoga ličila na onog roditelja koji tutka detetu pare i gleda svoja posla, ne brinući o njegovoj mentalnoj higijeni. Ne samo što tolerišu radikala čija se neverovatna promena zapravo svodi samo na to što poslednjih godina ima naočare, nego ga i svesrdno uzgajaju. Fun fact: oni koji su ranije proglašavali izdajnikom svakoga ko je za EU, sad nas vode u EU, a to čini da ranije pristalice te ideje, gledajući farsu, postaju evroskeptici. Nećemo sad o tome, ali šou se nastavlja odmah posle korone, ne menjajte kanal.

 Naša država se ko zna koliko godina unazad ponaša kao da joj zdravstvo nije prioritet, što nam se sad sveti. Kako u tom kontekstu sada vidite naše lekare, medicinske sestre, vozače...

 Kao heroje. Sada svakako, ali nije da to ne mislim i inače. Teško je obavljati predano svoj posao pod režimom koji više ceni podaništvo nego znanje, i čiji je jedini prioritet da ostane na vlasti. Nemojmo misliti da nam posle ovih dana, kada se samo silom prilike gleda u struku, neće opet nametati martinoviće, đuke i raznu krlad22 kao društvenu elitu. Kako se država inače ponaša (to jest, skupina koja je državu suspendovala i otela) verno je opisao Kokan Mladenović, rekavši da mi živimo najveću talačku krizu ikada viđenu – svi smo taoci tih ljudi.

Zašto ste spot Udahni objavili kad je virus korona počeo da se približava Srbiji?

 Pesma nema nikakve veze s pandemijom. Sve aktivnosti tekle su svojim tokom pre no što nas je ovo snašlo, i nastaviće se kad prođe. Udahni najavljuje naš novi, šesti studijski album, koncipiran tako da pripoveda jednu priču kroz pesme koje funkcionišu kao poglavlja. Eventualna paralela može biti jedino ta što se lirski subjekt, iliti "onaj ja s albuma", odlučuje na samoizolaciju, povlačenje u ličnu Nojevu barku, konstatujući sveopšti potop: društveni, moralni, pa i muzički.

Ako je, kao što poručuje Udahni, nada sada zombi, šta to znači? Da ni svet nije među živima?

 Da ne bude zabune, ponovo kažem: pesma ne govori o pandemiji, nego o onoj uobičajenoj, nama normalnoj nenormalnosti. U tom svetu, nada ima sve odlike zombija: mrtva je a još mrda, baulja unaokolo i može da zavara izdaleka – ali poješće te ako priđeš. Sveta, međutim, ima, i nastanjen je zombisanim ljudima, nama. Šta to znači? To znači da od pukog nadanja nema ništa, a ni od nas dok god smo mrtvosani.

 Da li je Udahni autobiografska pesma?

 Iskreno se nadam da jeste, budući da je reč o albumu koji putuje prema sopstvenom naslovu – a to je Nojeva varka, sa v. Ideja je, dakle, da se na kraju to povlačenje u barku ispostavi jalovim poduhvatom, da se pokaže kako ne možete postati ravnodušnik ako već niste rođena flegma. Kao i mnogima, junaku priče je napokon dosta svega, on poput jednog od glavnih likova proze Dževada Karahasana sada urla moto "bez mene!", jer se ovde svaki plemenit napor izvrgava podsmehu od strane hroničnih ciničara ili ledenom nerazumevanju od strane pretpolitičkog društva, onog koje će za ljude poput Baneta Trifunovića, Koje ili Raleta Milenkovića, samo zato što su kao građani ove zemlje izašli na proteste i uprli prstom u očiglednosti, reći ne samo ono odvratno "ušli u politiku", nego ono još odvratnije "a bili su dobri glumci" (kao da zbog tog gesta više nisu). Jednom će se za te svoje reči gorko kajati, mislio sam. A onda mi se prikrala pomisao: ne, verovatno neće. I to je prelomna tačka: kad se zapitaš odakle ti onda pravo da spasavaš ljude od njih samih. Jedan stih, zato, glasi "ukidam i Marčela i Marka". Haldora Torodsen, dobitnica Nagrade EU za književnost, veli na jednom mestu u nagrađenom romanu da "vrištimo svako u svojoj pećini, a do nas dolazi samo odjek vlastitog glasa"; ako to u našim krajevima nije filozofska misao nego društvena zakonitost, onda ni ta vriska nije nužna. Onda, ako se sve zapali ili digne u vazduh, neka to bude bez mog saučestvovanja, i bez mog saučešća. To je tačka A Nojeve varke: osećaj da si ovde suvišan. Odatle treba nekako izbiti do tačke B, koja bi dala argumente za suprotno. Dakle, od emigracije u samog sebe do tačke novog preloma, nove rešenosti na borbu za ideale.

 "Ljudi su pukli. I samo nek pucaju, predsednik i dalje drži čas fašizma", kažete u pesmi, a zatim i: "Ceo dan s medija laže te lik / piša ti u usta, ti moliš za bis. Kao da sam dva’es’ godina bio u komi i probudio se danas".

 Iz pesme u pesmu Nojeve varke slušaoci će osetiti kako bunker u koji se junak zatvorio sve više popušta, čineći ravnodušnost nemogućom. Šta će ga vratiti nazad sebi, pa onda i svetu? Ne znam još. Uzdam se i kao autor i kao osoba da će iskrsnuti ono što svaka dobra priča ima: obrt.

 U jednom stihu kažete da ne kapirate ništa od ovoga, pa ni milenijalce, koji su vaši fanovi, ali i – IDJ-a i Cece. Milenijalci su osnova vaše publike, šta ako se naljute?

 Osnova moje čitalačke publike prilično je drugačija, a starosna granica osetno se promenila i na koncertima. Šira javnost pak teže menja percepciju, za njih sam "onaj pristojni dečko što lepo priča u emisijama", jer je lakše ispratiti taj deo aktivnosti nego zapravo čuti pesme, kamoli pročitati knjige. I onda je sve ovo prokazano kao "nešto za klince". Iskreno, muka mi je i od toga. Ali sve to na stranu, verujem u sledeće: stvaralaštvo se obraća svakome (u tom su smislu svi još kako dobrodošli u redove publike), ali se ne sme udvarati apsolutno nikome. Ništa omekšivač, samo centrifuga. Dakle, pitate o ljutnji... "neki novi klinci" i treba da se naljute što slušaju suprugu kriminalca koja je i sama osvedočeni kriminalac ili ljude lišene svakog talenta koji bi, da nema studijskih efekata, zvučali kao mačke u februaru (a ni ti efekti ne pomognu mnogo), estradne nadničare koji su, pod velom lake zabave, ozbiljne ideološke i kulturološke štetočine i masovni proizvođači onoga što je Rable, u maestralnom Vinaverovom prevodu, naprosto zvao serivom. Zašto uvijati, to je serivo. Ljudi dragi, imamo internet, svaki ikada snimljen album sada je svima dostupan, toliko blaga, toliko virtuoznosti i magije – i ako neko od svega toga odabere ovo spomenuto, treba da bude vrlo ljut. Na sebe.

 U pesmi ste se izjasnili kao neopredeljen, nemoguće je da ne znate koliko je to nepopularno? Ne može se biti ni na čijoj strani.

 Tačnije: "... Utisak nedelje – ja neopredeljen. Ne želim da čujem, da vidim, da jedem se." Odnosi se, dakle, na Oljinu emisiju, čiji sam verni gledalac, te na to da je sve češće istinski mučno odlučiti koja je gadost te nedelje bila najgadnija. Dosledno pesmi, nisam glasao kad sam bio Oljin gost.

 Zašto ste zabranili komentare na spot?

 Napisali smo ispod videa. Odlukom i predanim radom režima, u Srbiji nema slobode govora bez posledica; mi više ne bismo da budemo izdajnici, pa se solidarišemo s državom i stoga ukidamo komentare, molim lepo. Ako ljudima smeta, odlično, to me raduje, neka se masovno pobune čim pandemija prođe.

 Kad nam budu objavili da je opasnost od pandemije prošla, da li ćete biti sigurni da je zaista više nema?

 Pa, virusa će svakako biti i tada. A svet, kažu, više neće biti isti. Biće, nadam se, bolji, mudriji, s(a)vesniji. Nas, što reče Vidojković, posle borbe s virusom čeka borba s parazitima ovog društva. Nazad na onaj željeni obrt u Nojevoj varci, uzdam se u neki novi elan, i lični i kolektivni. U jednoj pesmi Zvonka Karanovića stihovi kažu: "Ustaću sa stolice i izaći na ulicu, jer glavni junak mog života mora da pobedi." Ako ustane, bar će imati šansu.

izvor: vreme.rs ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Matthew Syed ›››

 

Korona virus: Može li nešto dobro da proistekne iz sveta prevrnutog naglavačke?

 Naš svet se u poslednjih nekoliko nedelja neizmerno promenio, ali među svim prevratima i neprilikama, zatekli su se i razlozi da verujemo kako iz ove krize možemo da izađemo sa unapređenim ljudskim kvalitetima, piše Metju Sajed.

 Pre nekoliko godina, Majkl Mikalko, bivši oficir američke vojske, došao je na ideju kako da pospeši kreativnost. On je to nazvao „izvrtanjem pretpostavki". Uzmete osnovne premise iz bilo kog konteksta, oblasti ili discipline i onda ih, pa, okrenete naglavačke.

 Dakle, zamislimo da razmišljate o tome da otvoriti restoran (očigledno nemoguće u ovom trenutku!). Prva pretpostavka mogla bi da bude - „restorani imaju jelovnike".

 Izvrtanje te premise bilo bi - „restorani nemaju jelovnike". To navodi na ideju da kuvar lično obaveštava svaku mušteriju šta je kupio toga dana na pijaci, omogućivši joj da izabere jelo prilagođeno samo njoj.

 Poenta nije u tome da to može da postane održiva šema, već da narušavanje konvencionalnih obrazaca mišljenja može da dovde do novih asocijacija i ideja.

 Ili, da uzmemo jedan drugačiji primer, zamislimo da razmišljate o tome da otvorite novu taksi službu. Prva pretpostavka mogla bi da bude - „taksi službe poseduju automobile". Izvrtanje te misli bilo bi - „taksi službe ne poseduju automobile".

 Pre dvadeset godina, to je moglo da zvuči suludo. Danas najveća taksi služba svih vremena stvarno ne poseduje automobile: Uber. Mi trenutno živimo u poremećaju (možete čak da ga nazovete izvrtanjem) do sada neviđenih razmera.

 Korona virus nam je svima preokrenuo živote naglavačke i, iako se nadamo da ćemo se u narednim mesecima vratiti u neku verziju normalnosti, vrlo je moguće da ništa više neće biti sasvim isto.

 Mnogi su izgubili izvore zarade i poslove, a ne mogu se umanjiti poteškoće - emotivne i finansijske - koje je to sa sobom donelo.

 Ali, u svom tom mraku, postoje i neke prilike.

 Prilika da se iznova izmašta svet i čovekovo mesto u njemu. Tehniku izvrtanja obično koriste ljudi koji rade u kreativnim industrijama da bi smislili nove proizvode ili inovacije. Pitam se možemo li da je iskoristimo da potražimo sunčev zrak ili dva među svim tim sivim oblacima.

 Uzmite na primer obrazovanje. Ono se tradicionalno doživljava kao mesto na kom deca upijaju znanje. U Zlim vremenima Čarlsa Dikensa, Gredgrajnd kaže: „Dajte mi činjenice, gospodine!"

 Obrazovanje je od tada, naravno, uznapredovalo, ali i dalje vlada sklonost da se učionice doživljavaju kao forumi za prenošenje formalnog znanja. Šta kažete, onda, na ovo izvrtanje: „Suština obrazovanja nije u prenošenju znanja".

 To nagoni na ideju pomaganja deci da razviju veštine koje nisu nastale iz tradicionalnih disciplina. Mekše veštine.

 Veštine koje su važne u stvarnom svetu, ali za koje nastavnici ne nalaze vremena zbog zahtevnosti školskog plana i programa. Improvizovanje, na primer. Debatovanje. Razmišljanje u hodu. Timski rad.

 Većina roditelja (ako su iole slični meni) već je shvatila koliko je teško učiti decu kod kuće. Ali evo nekih „buntovnih" ideja koje proističu iz izvrnutih pretpostavki.

 Zamolite vašu decu da izađu na čelo prostorije, izaberu okrenutu kartu, okrenu je i vide koja je tema. Njihov zadatak je da se okrenu ostatku prostorije i govore o toj temi 60 sekundi.

 Isprobao sam to sa ćerkom (sedam godina) i prvi put se zamrzla. Imala je temu „meda Padington" i uspela je da se zadrži na temi pet sekundi pre nego što se pogubila.

 Ali već drugi put (tema je bila „tenis") stigla je do kraja, uz blaga zapinjanja doduše, dok je četvrti put (o „divljim životinjama") bila tečna do samog kraja. Počela je da ovladava veštinom improvizacije.

 Zamolio sam i nju i njenog brata da zapišu na papir svoj najveći neuspeh i šta su naučili iz njega.

 Ideja je bila da se preokrene koncept neuspeha iz nečega što predstavlja stigmu u sastavni deo našeg odrastanja. Razmenili smo priče o slavnim ljudima koji su imali neuspeha u životu.

 Citat Dž. K. Rouling bio je od velike pomoći: „Nekakav neuspeh u životu je neizbežan. Nemoguće je živeti bez neuspeha u nečemu, sem ukoliko ne živite toliko oprezno da možda uopšte ni ne živite - u kom slučaju ste već u startu neuspešni."

 Ovo su samo izvrnute ideje vezane za obrazovanje, ali siguran sam da ćete se setiti desetak drugih konteksta u kojima ova tehnika može da funkcioniše.

 Poenta u primeru s obrazovanjem nije da deca prestanu da stiču formalno znanje, već da se pronađe način da se dopune drugim veštinama (i usput zabave). Inovativne škole već su počele da koriste neke od ovih ideja.

 Druga pozitivna stvar koja bi mogla da proistekne iz ove krize jeste porast dobrote. U Velikoj Britaniji se prijavilo više od 700.000 dobrovoljaca da pomognu Nacionalnoj zdravstvenoj službi, a čitava zemlja iskazala je zahvalnost zdravstvenim radnicima koordinisanim aplauzima.

 Dobrota se često smatra (naročito među ekonomistima) anomalijom kratkog veka. Ali pitam se da li dobrota može da postane održivi deo naših društava, naročito kad ljudi shvate da altruizam i koristoljublje nisu toliko daleko jedno od drugog.

 Uzmite na primer studiju sprovedenu nad više od 600 studenata medicine, koja je pokazala da su oni sebični - ljudi koji bi se usredsredili na vlastiti napredak a nije im mnogo stalo do drugih - prošli veoma dobro na prvoj godini.

 Ovi „uzimaoci" bili su dobri u izvlačenju informacija i time što su nudili malo toga zauzvrat mogli su da se posvete vlastitom usavršavanju. Oni koji su bili velikodušniji sa vlastitim slobodnim vremenom i bili voljni da ponude kolegama uvide u materiju, „davaoci", zaostajali su za njima.

 Ali evo nečeg zanimljivog.

 Na drugoj godini, dobrodušnija kohorta je sustigla, a na trećoj godini čak i pretekla vršnjake. I zaista, na poslednjoj godini, davaoci su počeli da dobijaju znatno više ocene.

 I zaista, dobrodušniji stav počeo je da bude jači predskazatelj školskih ocena nego što je bio efekat pušenja na stopu dobijanja raka pluća. Šta se desilo? Nisu se izmenili davaoci, već se izmenila struktura programa.

 Kao što je napisao psiholog Adam Grant: „Kako studenti napreduju kroz medicinski fakultet, oni prelaze sa pojedinačnih časova na kliničku rotaciju i negu pacijenata. Što više napreduju, to njihov uspeh više zavisi od timskog rada i pružanja usluge.

 Dok uzimaoci nekad pobeđuju u nezavisnim ulogama gde se u izvedbi gledaju samo pojedinačni rezultati, davaoci cvetaju u uzajamno zavisnim ulogama u kojima je bitna saradnja."

 Ovo su rezultati koji se uporno javljaju u sociologiji: ljudi sa stavom davanja napreduju u svetu međusobne zavisnosti. Dokazi pokazuju i da su najuspešniji davaoci stratezi, traže raznovrsnost, ali odbacuju sebičnjake koji žele da ih iskoriste.

 Kao što je jedan istraživač to definisao: „Pristup davanja moćno je sredstvo u savezništvu sa socijalnom inteligencijom."

 Ne želim da umanjim razmere naših aktuelnih poteškoća, ali isto tako ne verujem da nam je budućnost nužno sumorna. Vredi se nadati svetu sa više dobrote i kreativnosti.

 Pokušaćemo da iznađemo nova rešenja, bunićemo se protiv zastarelih ideja, a sve to u duhu saradnje, što će nam pomoći da budemo uspešni.

 Kao što je jedan psiholog rekao: „Prema tradicionalnoj mudrosti, visoko uspešnim ljudima su tri stvari zajedničke: motivacija, sposobnost i prilika… ali postoji i četvrti sastojak: uspeh umnogome zavisi od toga na koji način pristupamo interakciji sa drugim ljudima.

 Da li pokušavamo da prigrabimo za sebe onoliko koliko možemo ili i sami dajemo nešto zauzvrat? Ispostavlja se da ovi izbori imaju ogromne posledice po uspešnost." 

izvor: bbc ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Mića Nešić ›››

 

Pandemija

Neverovatno je da mnogi iskusni lekari, stručnjaci svedskog glasa, lekari sa višedeceniskim iskustvom na mnogim svedskim medijima, skoro svakodnevno, nastupaju sa dokazima da C19 virus izaziva ARDS (akutni respirsatorni distres sindrom) i da je taj sindrom uzrok smrti kod obolelih od coronavirusa! Ne verujem da neznaju istinu. Sklon sam verovanju da namerno, iz ko zna kojih interesa i razloga obmanjuju javnost. U relativno malom broju urađenih autopsija preminulih od C19 virusa, nema ih ni 100 urađanih u celom svetu ( što je izuzetno čudno ako se uzme u obzir da se radi o veoma opasnoj pandemiji?!) utvrđeno je da se niti jedan uzrok smrti ne može dovest u vezu sa direktnim delovanjem C19 virusa. Dilema da li je pacjen umro od corana virusa ili sa coronavirusom je lažna dilema. Kod svih obdukovanih pacjenata patohistološkom analizom obolelih pluća nađene su veoma teške promene na malim krvnim sudovima-kapilarima koji se nalaze u zidovima alveola (mehurićima pluča) Destrukcija kapilarne mreže alveola je bila tolika i takva da nije bilo protoka krvu u kapilarima zbog njihove potpune obliteracije (zapušenosti) U patogenezi bolesti leži nemogućnost hemoglobina da dođe u kontakt sa kiseonikom iz alveola zbog apsolutne nepropustljivosti kapilara za kiseonik u zidovima alveola. Promene nisu molekularne, na nivou hemoglobina koji je intaktan – celovit. Hemoglobin ne vezuje kiseonik u plućima jer mu je kiseonik nedostupan, zbog bloka u kapilarima alveola. Ova pojava se ne može povezati sa delovanjem bilo kog virusa, pa ni C19. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da oksigenoterapija nema nikakvog efekta. Ma kako i koliko pacjent primao kiseonik (nazalnom kanilom, maskom, ili asistiranom ventilacijom-respirator) saturacija(zasićenje) hemoglobina kiseonikom u fatalnim slučajevima biće daleko ispod 80% Hipoksija, manjak kiseonika, nastaje istovremeno sa povećanom koncentracijom ugljendioksida u celom organizmu. Kao što kapilarna mreža u alveolama ne može da apsorbije kiseonik, u istoj meri ne može da otpusti ugljendioksid. Razvija se rerpiratorna acidoza sa padom vrednosti Ph krvi ispod kritičnih granica što dovodi do potpubog bankrota metabolizma (blokada svih procesa razmene materije i stvaranja energije) sa fatalnim ishodom po obolelu osobu. Ovo nije nepoznat proces u medicini i nastaje kao terminalna faza mnogih hroničnih bolesti. U metaboličkom sindromu (gojaznost + bijabetes+ hipertenzija+ masnoće u krvi) svi pacjenti imaju promene na krvnim sudovima. Naravno da te promena zahvataju i kapilarnu mrežu alveola pluća. Neverovatan je podatak da 1/5 ljudi na zemlji ima metabolički sindrom. Broj umrlih od posledica metaboličnog sindroma godišnje u svetu je preko 4 miliona. Taj broj može biti i mnogo veći jer ne postoji valjana statistika na globalnom nivou. Mnoge hronične bolesti progredijentnog karaktera pogoršavaju se sa godinama života. Sve imaju kao rezultat i promene na krvnim sudovima. Mehanizam bološkog umiranja organizma prethodno opisan je završna faza mnogih hroničnih bolesti. Ako možemo povezati smrt od hroničnih bolesti i starosti sa bilo kojim virusom uloga virusa u tom procesu nije ni inicijalna ni završna faza. Virusi su tu samo kao jedan od negativnih faktora. Učinci negativnih faktora se sabiraju i vremenom dovode do smrti kao prirodne pojave. Čak i da postoji kao nezavisni patološki entitet, corona virus je tek kap u prepunoj čaši predhodnih paloloških događanja u jednom organizmu i nikako se ne može okriviti kao osnovni i jedini uzrok smrti. Nema specifičnu kliničku slika. Nema specifičnu patologiju. I nema specifiču patogenezu. Ono što koronavirus ima to je nezabeležana mediska promocija i propaganda. Iza toga se skriva mnogo štošta drugo a pandemija je samo paravan, sredstvo ili način da se ostvare neki drugi ciljevi na globalnoim nivou!

izvor: mića nešić ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Mića Nešić ›››

 

Milosrdni anđeo

 Da  bi se shvatilo zbog čega ne treba verovati Milosrdnom anđelu  potrebno je prisetiti se kako je sve počelo.  Bolest je nastala tako što je neki nesrećnik u nama dalkom gradu Vuhanu na pijaci kupio i pojeo  slepog miša (zapravo njegovog bliskog rođaka) koji je, na njegovu nesreću  u sebi nosio mutirani virus korone. Taj mutant je kasnije nazvan  naučno  SARS-CoV-2.  Ove ,,činjenice,, su malo verovatne.  Čak i veoma gladan, Kinez neće pojesti živog slepog miša.  Slepi miševi se obično peku  kao kod nas ražnjići.  Dobro spremljem slepi miš je  hrskav, dobro pečen,  i verovatno ukusan, sa virusom i bez njega.  Poznato je da virusi izloženi visokim temperaturama  brzo uginu. Ovo posebno važi za korona viruse.  Ako je  miš bio dobro pečen ( a oni su majstori za pripremanje miševa) to znači da je i virus u mišu bio dobro pečen, pa makar bio i mutant nije mogao da preživi.  Ipak pođomo od teze da je virus preživeo proces pečenja miša.  Taj virus je preživeo i proces varenja u želucu Kineza što znači da je otporan i na želudačnu kiselinu.  Hajde da poverujemo u nemoguće. Iz želuca virus dospeva u creva  gde preživi napad brojnih  dobrih bakterija crevne flore i ulazi u krvotok  gde preživi napad  imunih ćelija. Preko krvi dospe do pluća  gde izazove  sve poznate respiratorne simtome korone. Taj nulti zareženi , zarazi ostale u svojoj okolini  izbacujući virus  suvim nadražajnim kašljem, jednim od osnovnih simtoma korone.  Kada neko ima suv nadražajni kašalj  ne izbacuje sekret i nema aerosloa. Tako da je taj način širenja virusa malo verovatan. O tome kao se virus širio može da se diskutuje satima ali to nije sada tema. 

 Druga misterija proističe iz činjenice  da se,  gle  čudnog slučaja, u istom gradu  gde se nalazi pijaca  nalazi i institut koji se već dugo bavi ispitivanjem virusa.  Viris je mogao biti porizveden i u instirutu  slučajno ili namerno,  najtačnije rečeno namerom slučaja. Taj mutant je  uprkos velikom obezbeđenju pobegao iz instituta, slučajno ili namerno, i gde će, nego pravac pijac.  Gde se virus korone našao sa virusom side i još jednim svojim corona rođakom njije utvrđeno.  Možda su se sreli već u samom institu i prijateljski razmenili  delove svoje molekularne građe.  Slučajno ili namerno ili namerom slučaja?!  Ako poverujemo da je virus konstrukcija tri virusa  što ne treba isključiti, to objašnjava njegovo kasnije  opasno patogeno delovanje.  Nikada se neće moći utvrditi prava istina o poreklu virusa  jer ,,mrtva usta ne govore,,  

 Zvanično virus SARS-CoV-2 od svoje pojave  mutirao je bezbroj puta. Zanimljivo je da su te mutacije,zvanično, sve opasnije i opsanije!  Najavljuju se još opsnije mutacije. Do takvog saznanja može se doći samo onaj  ko   učestvuje u  kreiranju  pandemije.

 Znanja  i iskustva do sada stečena iz ove pandemije ukazuju da je ona  biološko, hemisko, tehnološki rat, koji je do sada izazvao  ogromnu ljudsku parnju i ne mali broj nevinih žrtava. 

 Kao odgovor na pandemiji pojavljuje se  ,,spas na kraju tunela,,  u vidu vakcine  koju možemo nazvati Milosrdni anđeo.  Pametna mRNK vakcina  uništiće svaki virus korone ma koliko puta on mutirao jeć će prizvoditi antitela na bilo koji korona virus. Pri tome neće poremetiti imuni sistem primaoca vakcine i neće delovati na njegovu genetsku osnovu.  To  nije ni malo verovatno. Ni jedan proizvođač vakcine na daje garancije za njenu bezbednost ne samo po zdravlje već i po život vakcinisane osobe!?  Zamislite da odete u kupovinu namirnica i kada kupite sve što ste želeli i dođete do kase, kasirka vam poturi da potpišete papir na kome piše da vi kao kupac snosite sve eventualne neželjeno posledice koje mogu da prouzrokuju namirnice koje ste kupili. Da li bi te namirnice kupili ili bi možda demonstrativno sve vratili prodavcu?!  Zar nije ista situacija sa vakcinama. Čak i gora. Jer posledice po vakcinisanu osobu mogu biti veoma treške.

  Svakim danom pojavljuje se sve veći broj vakcina  koje su zbog kratkog roka njihovog ispitivanja opasane i neefikasne. Nije pitanje koja će vakcina biti bezbednija i efikasnija već je osnovni problem koja će vakcina najmanju štetu napraviti.  Ta će vakcina biti najmilosrdniji anđeo.

 Umesto zaključka ko je  lud a ko zbunjen?  Odgovor na ovo pitanje je bar jasan. Svi koji su plan  koronavirusne pandemije osmislili i u delo sproveli su ludi, a oni nad kojima se plan sprovodi su zbunjeni. Pandemija će prestati kada ludi budu  na mestu koje im po prirodi njihove bolesti pipada .

 Mi imamo već iskustvo sa jednim Milosrdnim anđelom.  Nisu svi uspeli da se sačuvaju od njegove ,,milosti,,  ali većina jeste.  Štetne posledice po zdravlje ljudi i po životno okruženje  su ostale i trajaće neodređeno dugo.  Nema sumlje da će  većina  preživeti i  ovog  Milosrdnog anđela. Mnogi sa trajnim posledicama i fizičkim i psihičkim. 

 Bilo bi dobro da sve ovo ne postoji, da je deo nekog  ružnog sna.  Individaualog i kolektivnog.

 Setite se refrena  pesme:  ,,Voleo bih majko mila da sve ovo samo snevam,,  Svi se trebaju probuditi i shvatiti da  je sve što nam se događa stvarnost, a da je buđenje i sna put ka slobodi.

izvor: mića nešić ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Mića Nešić ›››

 

Ništa neće biti tajno što neće biti javno

 Za praćenje širenja neke infektivne bolesti bitan  pojam je indeks kontagioznosti.  On je različit za različite infektivne bilesti. Najveći  je  kod malih i velikih boginja  95%.  Sam pojam  podrazumeva  broj obolelih  od 100 izloženih zaraznom agensu.  Ako  100 osoba bude izloženo  virusu malih boginja   95 će oboleti. 

I posle više od godinu dana pandemije koronavirusom  nepoznat je indeks kontagioznosti  za  koronavirus. Namerno ili slučajno?   Pratiti epidemiološku situaciju  bez poznavanja indeksa kontagioznosti je nemoguće.   Ovo je velika bruka za medicinsku struku. Posebno za  epidemiologe.  Zbog toga imamo  blago rečeno čudne situacije.  Da u jednoj porodici  jedan član oboli od korone  a svi ostali budu zdravi, šta više i negativni na testu.  To nije  redak slučaj u ovoj pandemiji. Toliko je čest da skoro postaje pravilo!  Koko objasniti da je virus velikom brzinom zahvatio sve kontinente na Planeti a nema moć da se raširi među članovima porodice koji su u bliskom kontaktu!?  Zašto nemamo objašnjenje epidemioloda o toj pijavi?

Velika sramota za medicinsku struku a naročito za SZO je da  do sada nije biolo ni jednog  simpozijuma, sastanka lekara Sveta na kome bi se razmenila iskustva   stečena u sprečanju  širenja pandenije i načinima lečenja  bolesti.  Kako je moguće da tako strašna pandemija nije zalužila da ima bar jedan kongres lekara na svedskom nivou?  Kongres se iz epidemioloških razloka mogao organizovati putem Skajpa. 

Kako je moguća  da su napravljene vakcine  protiv korona virusa koji prema zvaničnim izvorima struke  mutira veliki broj puta u kratkom vremskom intervalu? Ili je laž da virus mutira ili je laž da su vakcine efikasne preko 90%  Prihvatite po volji od ovih laži koju god hoćete.  Da bi vakcina bila efikana virus mora imati stabilnu formu. Ako nema stabilnu formu ni jedna vakci ne može biti efikasna. 

 Još strašnije je,  da je moguće napraviti vakcinu protiv virusa koji često mutira  tehnologijom  stvaranja  RNK  mesindžer  vakcine.  Vakcina tog tipa  može da izazove stvaranje antitela u organizmu vakcinisane osobe  protiv bilo kog  RNK virusa.  Ta vakcina će stvoriti u orgnizmu vakcinisane osobe antitela protiv vlastitih RNK lanaca u genetkom materijalu.

 Pozne posledice primene takve vakcine su katastrofalne po genom vakcinisane osbe.  Nema nikakve sumlja da će ih biti.  Nepoznanica je  kada će se pojaviti posle primene vakcine.  Spektar štetih posledica je veliki. Od pojave autoimunih bolesti, pojave steriliteta, pojave  malformacija, nakaznosti kod novorođenčadi žena koje su primile vakcinu,  pa sve do smrtnih slučajeva kao posledica primene RNK mesindžer vakcine.

 Sramota je da su ovakve vakcine  dobile odobrenje za primenu širom Sveta.   RNK mesindžer vakcine su biološko oružije.  Ko vrši pritisak na ljude da prime tu vrstu vakcine   ima genocidne namere. 

 Sprečavanje  obavljanja  obdukcija nad umrlim  osobama od korona virusa je jasna namera da se ne otkrije stvarni uzrok  smriti.  Sprečavanje toksikoloških analiza  tkiva preminulih osoba  je jasna namera da se prikriju  toksini koji su mogući uzrok smrti.

 Upotreba PCR testova za dijagnostikovanje bolesti kao ,,zlatnog standarda,,  kojim se prati  broj zaraženih  je trgična glupost ili namera.  Ako test u jednom danu pokaže da je osoba i pozitivna i negativna na zarazu,  testovi su nekorisni i neupotrebljivi za dijagnostiku.  Namerno ili slučajno?

 Kao zaključak može se reći da je pandemija korone kompleksna.  Sam naziv virusa  je okvirna forma za više složenih pojava.  Pandemija je planirana  a  krajni  ciljevi su anticivilizaciski i  nehumani. 

izvor: mića nešić ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Mića Nešić ›››

 

Kovid

 U istoriji ljudske civlizacije uvek je bilo  onih koji su želeli da  zavladaju Svetom.  Od  Rimskog Carstava pa sve do  Trećeg Rajha vodili su se ratovi  čiji je glavni cilj bio porobljavanje i pljačka pokorenih naroda.

 Svedoci smo da je grupa prebogatih i moćnih porodica i pojedinaca  pokrenula rat za porobljavanje Sveta.  ,,Pandemija,, je samo početak tog rata. 

 Dok je Svet  iznedrio u prošlom veku jednog Adolfa,  koji je hteo da  uništi čitave narode  a druge da učini svojim robovima,  sada imamo   pedeset Adolfa. Za razliku od  njihovog  predhodnika koji je bar bio iskren i nije se predstavljao spasiocem čovečanstva,  ovi sebe nazivaju  filantropima.  Njihovo ,,čovekoljublje,,  ide do smanjivanja ljudske populacije na 500.000.000 miliona ludi ili bolje reći robova.  Ostale, po njihovom planu treba uništiti ali na ,,human,, način.  Najhumanije je  po njihovoj zamisli  to uraditi putem vakcina. 

 Pandemija je prvi korak njihovog genocidnog plana. Tokom pandemije prikupili su testerima obilje genetskog materijala i formirali bazu podataka  humanog genoma naroda i etničkih grupa širom Sveta.  To prikupljanje podataka o genomu ljudi je još uvek u toku.   Sprovodi i u Srbiji.    Čemu će poslužiti  formirane baze podataka genoma rasa, naroda i etničkih grupa?!

 Selektivnom uništavanju čitavih naroda putem vakcina koje će delovati samo na genom određenih grupacija, etničkih i/ili rasnih.  Drugi plan  masovnog uništenja je  genetskim inženjerigom kojim bi se  napravio virus  visokospecifičnih osobina. On bi delovao na DNK samo oderđene etničke grupe.  Takvi virusi, vrlo specifični, treba da budu  modelirani do 2025 g. kada se najavljuje  pandemija  mnogo smrtonosnija od  ove, coronavirusne.  Ubacivanje mikročipova putem vakcine je samo još jedan od mnogih monstruoznih planova  za kontrolu preostalog dela čovečanstva

 Ovo su planovi  male grupe prebogatih ljudi . Oni se najavljuju jer kreatori novog svedskog poretka i plana depopulacije Planete to ne kriju.   Šta više smatraju da su toliko moćni da ih niko i ništa ne može zaustaviti u  planu  stvaranja novog Sveta koji bi bio po meri i želji male, odabrane grupe ljudi a sve pod izgovorom spasavanja Planete od prenaseljenosti!?

 Kako ih zaustaviti?  Znanje štiti!  Širite znanje  i nemojte ni jednog trenutka posumljatu  u njihove namere!  One su jasne! Planirane su više decenija unazad i  ostvarivanje tih genocidnih planova je u toku.

 Snagom volje možete  promeniti sve što poželite.  Ako je volja da se nešto promeni, volja velikog broja ljudi,  do promene  sasvim sigurno dolazi i nema te sile koja se volji velikog broja ljudi može suprostaviti.  Za početak  trebate prepoznati  zlo.  Udružiti se. I pobeti ga.

 Zlo se samo pokazalo i nema potrebe otkrivati ga. Zlo su svi oni koji su izglasali zakon za nasilno vakcinisanje. Oni su sluge novog svedskog poretka i globalista. Za početak, svaki narod  mora da  počistu  u svojoj kući! Neka  počne  čišćenje Srbije!   Treba ukloniti i neutralizovati sve saradnike i sluge  globalista. Vi branite pravo na život, svoj i svojih najbližih.   Pravo na život i slobodu je fundamentalno pravo svakog ljudskog bića.  To pravo se brani svim sredstvima i na svaki mogući način.

 PCR test je  višenamenski. Polymerasae Chain Reaction –PCR je metoda kojom se umnožava molekul DNK . Metoda omogućava stvaranje velikog broja kopija  ciljne DNK sekvence koristeći malu početnu količinu DNK uzorka. Polimeraza lančana reakcija se često koristi u medicinskim i biološkim laboratorijama i ima primenu u detekciji naslednih bolesti, identifikaciji genetskog otiska, dijagnozi infektivnih bolesti, kloniranju gena i terstiranju očinstva.

 Ako ste testirani na  SARS-CoV2  samo deo materijala iz rastvora koristi se za otkrivanje virusa i to 0,3 ml. Ostatak se koristi  za analizu vašeg genetskog materijala.  Pri testiranju dali ste im sve relevantne podatke.  Generlije, starost, pol,  mesto  stanovanja,  i GENOM.  Sledeći virus koji se najavljuje biće visokoselektivan i visokospecifičan.  RNK virus, napadaće DNK samo određene osobe kojoj je namenjen. Ako vam ovo zvuči kao naučna fantastika u velikoj ste zabludi.  DNK analiza odavno se koristi  za  otkrivanje različitih krivičnih dela upotrebom PCR testa i prepoznavanjem počinioca.  Okrivljeni je imao pravo da ne pristane na PCR testiranje i ono se nije moglo obavljati nad njim  nasilno. Pandemija je iskorišćena da ogroman broj ljudi  mirno prihvati uzimanje  genetskog materijala za analizu.  Sledeća etapa koja je u toku je  genetski inženjering na  modeliranju visokoselektivnih virusa.  Oni koji najavljuju novi talas  pandemije su u  timu za  depopulaciju Planete primenom visokoselektivnih respiratornih virusa.

 Ovo je izjava Predsednika Srbije data medijima : ,,Moramo da se pripremamo za jesen i za drugi talas koronavirusa.  Prave muke nas očekuju na jesen,,

 Prirodne pandemije se ne mogu predvideti. Kao ni vreme njihovog pojavljivanja.  Ako neko zna  da  će ih biti i kada, učesnik je u njihovom kreiranju i sprovođenju!

izvor: mića nešić ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Milan Ružić ›››

 

Zlatna Milijarda

Pre nekoliko dana, Putin je po prvi put otvoreno govorio o „zlatnoj milijardi“. Izrečenim, dokazao je da je, iako neprijatelj Amerike, prijatelj čovečanstva, što je u geopolitičkoj, pa čak i u kulturološko-humanitarnoj konstelaciji današnjice sasvim logično.

 Elem, na svetskom nivou se priča o „zlatnoj milijardi“ javlja odavno, ali najviše kao „teorija zavere“. Međutim, mene je ta teorija dozvala kao istina onda kada sam 2016. godine, nakon što je princ Vilijam pomenuo „zlatnu milijardu“ podržao njegovu ideju, ali pod uslovom da „Kraljica majka“ bude prva u redu, pa sam mu čak savetovao lapot kao provereno sredstvo koje je ipak deo tradicije, baš kao i vladavina pomenutih prikaza. Tekst je munjevito uklonjen sa Fejsbuka i sa portala na kom je objavljen. Dakle, nema igranja sa milijardama, zlatnim ili ne, ukoliko niste engleski aristokrata ili plovak američke duboke države.

 Valjalo bi znati ko sve prednjači u toj trci ka „zlatnoj milijardi“ i u kojim se patikama ko trka, ali i gde je u svemu tome Srbija kao počasni član sudijskog odbora (jer sudije se ne trkaju, pa samim tim ne mogu ni stići do cilja).

 S obzirom na to da današnji svet voli da mu se neko mišljenje nametne ili fino rečeno da mu se ukus formatira znanjem dobijenim iz zapadnog iskustva, možemo slobodno početi od zaostalog deteta „Kraljice majke“ – Sjedinjenih Američkih Država. Naime, kada se uvidelo da je Holivud industrija koja, pored muzičke, a ipak ona u sebi sadrži i pomenutu, ima najveći kultur-diktatorski uticaj zarađen visokim umetničkim dometima do kraja sedamdesetih godina, onda je valjalo taj uticaj iskoristiti za planove tih nekoliko procenata koji se okupljaju za stolom želeći da vladaju i žive što duže. Da bi se novi Holivud (ovaj današnji) rodio, film je morao da umre. Tako je i bilo. Od velikih srceparajućih zapleta i raspleta, majstorske naracije, fenomenalne glume, sudbinskih epopeja, najtananijih osluškivanja čoveka u čoveku, došlo se do Van Dama, Landgrena i Švarcenegera, do neplodnog dela karijere Tarantina koji je sve svoje nove useve zalivao krvlju. Kada bi neko popisao taj broj ubistava, ekspozija, mučenja, sigurno bismo ostali zaprepašćeni. Međutim, to i jeste bila ideja. Učiniti smrt prostim delom života. Uvaliti ubistvo i stradanje kao neku najnormalniju stvar nad kojom se ne treba čuditi, a kamoli je oplakivati, jer, kako nas američki novofilmovi uče, važniji je viši cilj. Sve je poskupelo, a život je pojeftinio.

 Dakle, kada je životu oduzeta jedna epoleta i kada je prebačen u niži čin, na red je došla lepota. U novim literarnim i filmskim (ne)delima, sve je sivo, pusto, crno, zadimljeno, svuda su uske ulice, saobraćaj, gužve, apokaliptična predskazanja. Te slike potekle iz filma, pratili su mediji, pa su na naslovne strane izveli ostatke ljudi iz saobraćajnih nesreća, davljenike iz jezera izvlačili za glavne najave, obešene vojnike stavljali kao ilustraciju pojedinih vesti i nametnuli opšte mišljenje kako u celom svetu vlada užas i kako mi koji čitamo novine, gladamo filmove, slušamo muziku, treba da budemo srećni samo zato što smo živi.

 Kada je taj osmrtni narativ postao svakodnevica, onda je bilo lako ubediti svet da je kovid pred vratima, pa smo svi videli da je taj veštački virus, koji postoji i koji zaista jeste smrtonosan, uspeo da otelotvori globalističku mantru o svetu bez granica, jer svet kao takav ne postoji za ljude, kako su nas ubeđivali, ali apsolutno postoji za kovid. Savremeno društvo nudi jedan veliki privid slobode. Dalo nam je tehnologiju i internet da nas zavara da smo slobodni. Kovid je samo pokazao da ćelije 21. veka, u zatvoru u koji se dolazi na izvršenje smrtne kazne, mogu biti i malo skučenije. Kovid već neko vreme radi za „zlatnu milijardu“ kao jedan od najaktivnijih zaposlenih, možda i radnik godine 2020. Ali šta je sa ratovima, šta je sa kolonizacijom, šta je sa ucenama malih naroda?

 E pa, kada se već pominje globalizacija, treba znati da ona nije nikada ni služila za ono što smo mislili da joj je cilj, već je poslužila kao reka kojom se tamo gde treba nekakvim brodovima dobrih namera ili zelenih stranaka doprema oprema za samouništenje. Ali ta reka globalizacije i svi njeni tokovi, pokazali su se kao ponornice. Ponornice koristi koje poniru negde u duboke džepove kojekakvih loža, društava, kompanija ili kojih već interesnih grupa. Talasi ove reke, proneli su svetom holivudsku neopropagandu kojom je demonizovana svaka država koja nije dozvolila da se njeni resursi eksploatišu. I baš tu, na toj pritoci, dolazimo i do naše zemlje, do našeg naroda koji više ni sam ne zna čiji je.

 Večito izgubljen u teorijama oko svoje zaostalosti, ratne krivice, neznanja istorije, zažbunja morala i želje da bude ono što nije, idealna je meta za nestanak, a u to ne treba sumnjati, jer smo, ako uzmemo samo 20. vek, videli šta nama sprema „civilizovani Zapad“. Isti onaj Zapad koji kao ideju ima „zlatnu milijardu“ i u okviru nje „Agendu 2030“, finansiranje uništavanja hrane i trovanje one koja ostane. Isti onaj Zapad koji je nama nametnuo ideju o tome da ćemo mi konačno biti priznati za civilizovan narod samo ako pristanemo na to da baštinimo njihove devijacije. Pošto su videli da nam bombe nisu mogle ništa, bombardovali su nas našom slabošću prema želji da budemo „deo Evrope i sveta“. Nas, viševekovni narod čiji su umetnički dometi dragulji u kruni Evrope i sveta. Nas čije su freske tri puta starije od država koje nas savetuju i do čijeg nam je priznanja stalo. Nas, ljude kojima otimaju Kosovo i Metohiju, jer znaju koliko nas neće biti ako to izgubimo.

 Mislite da postoji neki dobronamerni nagon Zapada da nas emancipuje ustupivši nam „Europrajd“? Grdno se varate. Nećemo mi tim skupom dokazati da smo velika demokratija, niti da smo tolerantni, već je to način da se ponizi i dodatno udari na srpski narod, ali očigledno i da se nađe još jedna tema na koji će SPC da oćuti i dokaže se kao poslušna. Zašto ovo govorim? Zato što se evropska gej parada, u vreme dok još traje kovid i spominju se „majmunske boginje“, sa svojih nekoliko desetina hiljada učesnika seli u prestonicu države koja je prestonica sveta kada se priča o beloj kugi. Zašto svetski „prajd“ ili barem afrički ne bude održan u Nigeriji? Zato što su oni podložniji drugom načinu guranja u stranu pred skoro osam milijardi trkača od kojih će samo jedna milijarda osvojiti zlato na kraju i zato što će njima „pomoći“ nekim drugim vakcinama oko „prenaseljenosti“. Ta parada je odličan izgovor onih koji su je podmetnuli da nam objasne kako ćemo njom zaraditi i novac i ugled, a u stvari će se dogoditi obratno.

 Ekonomija… Ta magična reč. Ekonomija, čitajmo zarada – nebitno da li pojedinaca ili država, glavni je motivacioni pokretač naopake zamisli o „zlatnoj milijardi“. Cilj onih nekoliko procenata koji sede za gorepomenutim stolom jeste da nas svedu na korisnike, tačnije da internet sistem preslikaju na pravi svet. Nije u pitanju lakša komunikacija, jednostavniji dolazak do nekog posla, povezanost, to su sve gluposti. U pitanju je lakoća manipulacije sistemom koji se nameće i u kom oni mogu da kreiraju pravila po svojoj meri. Klasno razdvajanje i ogroman jaz koji se tako pravi između ljudi svedoči tome da je cilj ekonomije kao nauke na svetskom nivou postao da se odstrani neproduktivna grupa. Stvoriti tako strašno siromaštvo da će ti siromasi raditi i za koru hleba, a da će oni sa druge strane kanala uživati u luksuzu koji će im omogućiti ovi koji rade za hleb. Siromašniji će se ubijati radom, novim pandemijama, možda čak i tim hlebom, ali će održavati mrežu i obalu one reke kojom u duboke džepove ponire sve.

 Na Srbiji, kao i na svakom od naroda i država koji znaju da za njih neće biti mesta u „zlatnoj milijardi“ ostaje da od tog jaza, od tog kanala koji stoji između moćnih i nemoćnih, napravi rov. Rov iz kog će svojim znanjem, pameću i umetnošću pucati u sve ono što od nas pravi žrtve. I zaista, sramota je biti žrtva nekoga ko postoji dvesta godina, i to bez ispaljenog „metka“.

 Neće se ovde ništa samo od sebe srediti, jer se nije samo od sebe ni uništilo, niti će u sprečavanju propasti pomoći oni koji nas u propast guraju. Možda je „zlatna milijarda“ veliki zloslutni plan većih od nas, ali toliko je velikih carstava padalo, pa može i to. Dakle, jedino što moramo mi opet biti mi. Moramo vaspitavati svoju decu, obrazovati ih, dati im priliku da ono drvo koje iz njih proklija uspe da se razraste i zaštiti nas u nekim budućim šumama u kojim ćemo se zbog opstanka sakrivati, a iz kojih ćemo izletati da zatremo vojske devijacija koje će sasvim sigurno marširati na nas. Iako, ako vizualizujete, ta slika deluje kao poziv na nasilje, to nije tačno. Ovo je poziv na nepristajanje na nestanak, a uz borbu pameću i kulturom. Zašto bismo stvarali izmet koji će Amerika smatrati remek-delom, a nama će da smrdi. Zar nije bolje praviti nešto što ćemo mi sami vrednovati i time se svetu nametnuti kao narod velike pameti, estetike i istorije.

 A što se tiče one gladi i rada za hleb… Zašto mi ne bismo zasadili celu Srbiju voćem i žitom, ionako samo koristimo 20% obradive teritorije naše zemlje. Tad bi morali da nas plaćaju nečim drugim, jer bismo hleb već imali. Ali, nas su ubedili da je zemljoradnja ono što od čoveka čini neku nižu klasu od onih koji rade u kancelarijama. Sve naše nevolje i jesu donekle krenule onda kada smo motiku zamenili kliktanjem mišem. Ovo je pravi trenutak da sebe odbranimo, a to se može uraditi relativno lako u novom svetskom polomu u kom su nam podeljene dobre karte. Samim tim, ako uradimo sve što možemo, i ta „zlatna milijarda“ će nam biti barem jedan stepenik dalje.

 Pogledajmo kako Holandija – u našim očima zemlja sloboda, javnog konzumiranja marihuane i velikih gej parada – odjednom pokazuje necivilizovano lice. Policija puca bojevom municijom na građane koji se bore za parče hleba. U Australiji tuku ljude koji ne nose maske. U Americi farmerima daju duplo veći novac ako unište letinu. Zapad vam i dalje deluje emancipovano?

 Borba naroda sa svojim tlačiteljima je borba protiv grupe političara druge zemlje, ne sa celim narodom i ta borba uvek može da se dobije. Ali ako dozvolimo da nas pokore materijalno i hranu nam postave kao najviše božanstvo, onda ćemo svakodnevno gubiti od prodavnice, jer borba čoveka sa prodavnicom se uvek završava našim porazom. Ona ima ono što mi nemamo i koliko god kod kuće imali, nemamo baš ono po šta smo došli. Što se mene tiče, pre bih išao u prodavnicu po novi računar i ne mogao da ga platim, nego što bih išao po hleb nadajući se da će mi ga neko dati „na recku“.

 I svaki dan u kom ništa ne uradimo za svoj narod, samo je još jedna recka na zidu naše nesposobnosti i maloumlja. 

izvor: iskra.co ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Milutin Mitrović ›››

 

PANDEMIJA: STROGO KONTROLISANI HAOS

15. aprila 2020. 

Na samom vrhu svetske tragedije, za sada, nalazi se Italija. Ona demantuje definiciju Felinijevog scenariste Enia Flaiana da je u njoj “stanje uvek tragično, ali nikada ozbiljno”. Ovog puta je ozbiljno da ozbiljnije ne može biti. Tekst koji sledi je pokušaj da se razume zašto je tako. Odnosno zašto je Italija ovoga puta najgora na svetu. 

 Dakle, Italija je najpogođenija jer je do 12. aprila registrovala 102.253 “pozitivnih” i 19.899 mrtvih. U Italiji je najpogođenija Lombardija sa 59.052 “pozitivnih” i 15.000 mrtvih. U Lombardiji je najgore prošao Bergamo sa kojim, upečatljivosti radi, dajem u tabeli paralele sa Srbijom koja ima 57 puta više stanovnika:

 U tom gradu je procenat smrtnosti u odnosu na početak februara porastao za 400 odsto. Imaju Italijani jednu vrlo upečatljivu reč za one podle i lakome kukavice koje koriste tuđu tragediju da bi iz nje izvlačile korist. Ona glasi: sciacallaggio – šakalisanje. Ne bih da me bilo ko svrsta u tu sve brojniju kategoriju; trudiću se da što neutralnije iznosim podatke.

 Bračni par Abhijit Banerijee i Ester Duflo, dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju, izdali su prošle godine novu knjigu1 “Dobra ekonomija za loša vremena” (Good Economics for Hard Time). U njoj, bar što se tiče teme ovoga teksta, ističu tri ključne stvari. 1. Zdravlje ne pripada tržištu, 2. Ne može se štedeti na račun društva i 3. Mora se uništiti korupcija ili će ona uništiti normalno ljudsko društvo. Jedan aspekt toga zastupa i Svetlana Slapšak u intervjuu za radio Slobodna Evropa konstatacijom da gde propada javno zdravstvo buja epidemija. Taj okvir bih da popunim raspoloživim dokazima. 

Ekonomija postoji zbog ljudi, a ne obrnuto

Postoji teza da novinar ne sme da nameće svoje stanovište, što je dakako, besmisleno. Međutim, novinar, ako drži do profesije, ne sme da prećuti i stanovišta koja mu se ne dopadaju. Jan Verner Miler (Jan-Werner Müller) u The Guardianu, a Peščanik donosi u prevodu, navodi da “Tramp, Bolsonar, Džonson i slični dokazuju da demagozi uvek lako mogu zavesti one koji ne znaju šta im je najbitnije /…/ Vlade koje su slavile ‘slobodno tržište’ – kao put spontanog uspostavljanja ekonomskog poretka – završile su u izgradnji veštačkih ‘tržišta’ u obrazovanju i zdravstvu”.

 Pojednostavljeno rečeno, taj primat tržišta, odnosno primitivno shvaćene ekonomije, vodi ka nehumanim paradama informativnih lešinara. Dobar primer je hravatski zastupnik Ivan Pernar koji u Saboru kao pita građane “smatraju li normalnim da cijela država mjesecima bude paralizirana i u karanteni zato da bi neki djed ili pradjed živio dan, tjedan, mjesec ili godinu dulje”. Dotični “redikul” (kako takve zovu u Dalmaciji) je u svojoj partiji izabran za predsednika tročetvrtinskom većinom. Ne zaboravimo da su na početku ismevali i Adolfa H. Ako je ovaj drugi ekstremista za ismevanje, nisu njegovi brojni sledbenici. Još manje je bezopasan holandski novinar Jort Kelader kad piše da je “spasavanje pregojenih osamdesetogodišnjaka, koji još i puše – bacanje para jer treba voditi računa o ekonomiji”. To trabunjanje, koje polazi od pretpostavke da ljudi postoje zbog ekonomije a ne obratno – opasno je. Dotični novinar je bliski prijatelj premijera Marka Rutte-a, koji u EU blokira svaki pokušaj humanog međurazumevanja. 

Reforma zdravstva u Lombardiji

Ovaj obiman uvod vodi ka zbivanjima u Italiji. Predsednik regije Lombardija Roberto Formigni izgurao je 11.7.1997. godine zakon kojim se revolucioniše zdravstvo u regiji, ne samo otvaranjem vrata, nego čak i direktnim investiranjem budžetskih sredstava u privatni sektor. Privatne ustanove dobile su isti tretman kao i javne u pristupu budžetskim sredstvima. Čak 47 medicinskih objekata i 200 miliona evra slilo se u ruke Formigonijevih prijatelja2. Oni su mu za uzvrat obezbedili ugodan život, obilje šampanjca, letovanja na jahtama i 18 godina na vlasti (sve do hapšenja), jer im je praktično poklonio monopol nad izvorom nepresušnih prihoda. Zdravstvo u Italiji košta 114,1 (od toga 30,5 privatno3 ) milijardi evra. More novca i izazova da se deo prelije u privatne džepove.

 Formigoni je diplomirao sa tezom o idejama mladog Marksa, ali je i njega iskoristio da uoči kako kapital ima mnogo presudniji praktičan nego teoretski značaj. Za korupciju mu je suđeno i dobio je 5 godina i 10 meseci zatvora. Razorno dejstvo korupcije je u tome što – da bi neko stekao neosnovanu dobit mora načiniti višestruku štetu javnim dobrima. Što je šteta veća, teže se zapaža i dokazuje ukradeni deo. Lombardijska korupcija meri se, na žalost, i brojem mrtvih.

 Profesorka dr Maria Elza Sartor, savetnica regije, svedočila je da upravljanje privatnim medicinskim strukturama ni po čemu nije efikasnije, nego je čak rasipnije u trošenju javnih sredstava. Na primer, brojne privatne klinike obavljaju operacije i tamo gde je lekovima moguće sanirati bolest, jer se za operaciju dobija više para. Obavljaju usluge koje zakon ne priznaje kao neophodne, ali ih knjiže kao urgentne da bi bile priznate. Gotovo nijedna privatna klinika ne poseduje hitnu pomoć i druge sektore u kojima je profit mali ili postoji veliki rizik. 

Urušavanje javnog sektora

Skrajnuto javno zdravstvo se raspada. Italija je 2000. godine bila druga na svetu, posle Francuske, po dostupnosti zdravstva građanima, a po najnovijim podacima je četrdeseta. U zlatno doba 1980. godine imala je 540.000 bolničkih ležajeva, a danas ih ima 190.000. Dakle, 350 hiljada manje! Nakon dramatičnih kresanja sredstava namenjenih zdravstvu tokom 2008. godine, javni sektor je ostao bez 72.000 kreveta, a 42.800 lekara i bolničkog osoblja prešlo je u privatne klinike ili otišlo u inostranstvo. Za deset godina zdravstvu su uskraćena ukupna sredstva u visini od 37 milijardi evra.

 “Corriere della Sera” tvrdi da 47,8 odsto sredstava4 iz budžeta namenjenih zdravstvu odlazi u privatne ustanove. Od 55 miliona profitabilnih medicinskih analiza više od polovine obavlja se u privatnim institucijama, jer javne nemaju sredstava da investiraju u proširenje kapaciteta. Nije li to ona neoliberalna tendencija da se urušavanjem javnog sektora olakša put ka totalnoj privatizaciji?

 Novine pokazuju na konkretnim primerima kako se prelivaju sredstva u privatne ruke. U bolnici Sant Agostino u Milanu, navedeno je, ako odete bez lekarskog uputa na muskuloskeletričku magnetnu rezonancu platićete 90 evra. Ako to isto uradite sa lekarskim uputom vas neće koštati ništa, ali će bolnica od regije naplatiti 169,97 evra, odnosno 87 odsto više. Takve su uglavnom cene što važe za sve usluge i u celoj Italiji, a određuje ih regionalna politika. 

Medicina kao biznis

I konačno, pošto su u javnom sektoru kapaciteti za urgentne slučajeve nedovoljni, a privatni ih gotovo i nemaju, jedan broj zaraženih koronavirusom smeštan je u domove penzionera. Tako je stvoreno zarište epidemije među najnezaštićenijima. Dom Trivulcio u Milanu raspolaže sa 1.200 ležajeva i nije bio popunjen, pa je smeštanjem zaraženih u njemu postao masovni distributivni centar zaraze u kojema je smrt našlo 105 osoba, ali je ustanovljeno da se krio jedan broj mrtvih, pa se broj stvarno umrlih licitira na 142 osobe.

 Sprega privatizovanog zdravstva i korumpiranih političara neizbežno se nameće kao razlog bujanja epidemije u Italiji i posebno u Lombardiji. Nisu u pitanju samo pojedinci. Uz žestoka prepucavanja, Lega (suverenistička partija desnice) uspela je da se dograbi mesta direktora AIFA – direkcije za distribuciju lekova i da na to mesto postavi jednog medicinskog tehničara, odanog člana partije. Ukupno se u Italiji potroši iz budžeta nešto preko 20 milijardi i još 8,77 milijardi iz džepova građana na lekove i ko stavi šapu na tu sumu vlada u sprezi sa farmaceutskom industrijom. Gde je novac, tu je i vlast. 

Fantomske bolnice

Tako stoje stvari sa Italijom, a kako je u Americi koja preuzima svetski primat u broju “pozitivnih” i mrtvih ne bih precizno znao. Osim onoga što mi prijatelj odande piše – da je sadašnji predsednk uspeo da neutrališe najveći deo mera tzv. Obamacare, odnosno težnje da se uvede besplatno zdravstvo za sve građane. Nema sumnje da je američka medicina na samom vrhu, međutim njeno zdravstvo je tek na tridesetom mestu u svetu – podatak WHO! Leči se ko može da plati bez premca najskuplje usluge: u SAD se za zdravstvene usluge po stanovniku utroši 10.246, a u Italiji 2.840. I pre nego što išta loše kažemo o našem zdravstvu imajmo u vidu da ono troši bednih 528,5 dolara po stanovniku godišnje! Svi koji u tom kontekstu bde nad našim zdravljem i životima zaslužuju divljenje.

 Naravno niti su sve privatne ustanove nepoštene, niti su sve javne poštene. Javne su poštenije pre svega zato što su kod njih presušile investicije, pa nema korupcije pri nabavki opreme. Ali ima pri nabavki lekova i potrošnog materijala. Italija je i zemlja fantomskih bolnica, koje su nastale u vreme obilatijih fondova EU, kada su se prilično lako dobijali krediti za zdravstvene centre u nerazvijenim područjima. U knjizi “La Mangiatoia” (Jasle) autori Boći i Tonaći (Bocci/Tonacci) navode da je u 16 italijanskih regija izgrađeno, a nikada dovršeno 132 bolnice. Gradnja je plaćana po fazama, pa kad su završeni građevinski radovi i dobijene najveće pare za opremu – izvođač bi bankrotirao i nestao zajedno sa najvećom tranšom kredita. Kredite je primala država, a krala ih mafija. 

Kad ne funkcioniše država, funkcioniše – mafija

Kada konzervativni nemački “Die Welt” piše kako mafija trlja ruke i čeka nove pare od EU, onda i navedeno valja imati u vidu. Jeste u pitanju cinizam bogatih, ali Italija nikada neće biti dostojna političkog položaja u svetu dok ne izađe na kraj sa mafijom.

 I u virusnoj krizi mafija se pokazala ekspeditivnijom od države. Prva je počela da deli pomoć siromašnima. Kamate na zelenaške kredite svela je na nivo ispod bankarskih. Prva će biti spremna da preko posrednika preuzme kredite za izlazak iz krize. Njena je budućnost sigurna dokle god se ne postigne nacionalni konsenzus da bude uništena. Italija zvanično protestuje protiv pominjanja mafije, ali ne preduzima dovoljno energične mere da joj stane na put. Pitanje je da li je to uopšte moguće, jer mafija obrće preko 96 milijardi evra godišnje i “zapošljava” najvećim delom nezaposlene mlade ljude. Studija Coldiretti Ixe pokazuje da 6 od 10, odnosno oko 230.000 nezaposlenih izjavljuje da bi prihvatilo posao uz saznanje da ga nudi mafija. Kad država ne funkcioniše – funkcioniše mafija. Šta više, njena je budućnost svetlija, jer se predviđa da će oko 190.000 Italijana ostati bez posla na kraju korona virus krize. 

Stari-novi svet

Širenju epidemije u Italiji doprineo je i pritisak iz biznisa i industrije. U okuženom i prokaženom Bergamu nedeljama je sakrivano pravo stanje stvari jer su industrijalci pritiskali lokalne valsti da ne proglašavaju “crvenu zonu” tj. prekid industrijskih aktivnosti. Jedini ko je izolaciju samoinicijativno proglasio bili su Kinezi nastanjeni u Pratu, gde ih ima 23.217 i drže najveći deo tekstilne proizvodnje. Prema podacima od 7. aprila 71.000 italijanskih preduzeća podnelo je zahteve za odobravanje nesmetanog rada. Zahtevi su odobravani na osnovu izjave podnosioca da je rad firme od značaja za održavanje nasušnih potreba građanstva. Fabrike oružja (Beretta revolveri) nisu ni prestajale sa radom. Tražnja je neverovatna, Amerika je na vrhu a u Češkoj i Mađarskoj kupovine su petostruko porasle. Sindikat je ustao u zaštitu radnika, ali kasno, kada su brojni već postali plen virusa.

 Postoji još masa drugih okolnosti koje su doprinele širenju zaraze, međutim prostor je nedovoljan za njihovo nabrajanje. Valja reći da je epidemija iznela na videlo i bezbroj lepih, ljudskih gestova, ali je malo verovatno da će oni odrediti budućnost. Floskula da posle epidemije “ništa neće biti kao pre” ne zaslužije više od prisećanja na hit grupe R.E.M. od pre tri decenije, što sam i učinio u prošlom tekstu.

 Zbunjuje masovno verovanje uticajnih intelektualaca od Jozefa Stiglica do manje ozbiljnog Slavoja Žižeka da će stari svet otići u nepovrat i doći novi, lepši kakav oni priželjkuju. Žižekov dolazak novog komunizma malo ko će shvatiti ozbiljno. Bojim se da njihov racio nije u stanju da se suprotstavi još jednom talasu uzavrelih nada. 

Nova dužnička kriza

Mnogo je izvesnije da će ekonomska cena pandemije biti vrlo visoka. Italiji se prognozira pad BDP od oko 7 odsto, što je gore nego u vreme finansijske krize 2008. godine. Proizvodnja i standard će pasti, ali će se vremenom i podići. Trajniji i opasniji problem je strahovito akumuliranje dugova. Američki privatni dugovi iznose 14.154 miljardi i veći su za 1.500 milijardi nego 2008. godine kada je zbog njih izbila svetska kriza. Nacionalni dugovi (javni plus intragovermentalni) Amerike iznose 25.300 (a članica EU 12.202) milijarde dolara. To je stanje pre sadašnje neobuzdane emisije dolara i evra. Ako se ti Himalaji dugova sruše, biće to katastrofa i patnja kakvu svet nije video, jer nije bez osnova izreka da kad se Amerika zakašlje svet dobije zapaljenje pluća. Pritom je koronavirus upečatljivo pokazao koliko je ceo svet nepovratno globalizovan. Za virus se možemo tešiti izmišljanjem da su nam ga donele životinje, ali za dugove tog izgovora nema.

 Ovu ekskurziju kroz nevolje završio bih tematskim povratkom na početak citirajući Miljenka Jergovića: “Totalna privatizacija zdravstva diljem svijeta ne samo da je bezdušna, već je pristala uz eugeničke, rasističke i fašističke principe prema kojima pravo na život imaju samo oni koji su genetski, rasno i kapitalom jači i moćniji /…/ slabljenje javnog zdravstva vodi katasrofi za sve, pa i za one koji su jako bogati”. Neozbiljno zvuči, ali su sami Italjani shvatili da se jedino mogu pouzdati u ministra zdravlja, koji se preziva Speranza – u prevodu Nada!

 izvor:bif.rs ›››

Knjigu nisam čitao ali sam slušao njihov intervju na TV u kojem su govorili o sadržaju knjige. [↩]

Na suđenju za korupciju Franćeska Storaće, predsednika regije Lacio, čiji je Rim centar, ustanovljeno je da je dotični prodao privatnicima za bagatelu 52 bolničke strukture javnog sektora. [↩]

Podatak se odnosi na tzv. konvencionirane – privatne klinike koje pružaju usluge i osiguranicima. To naplaćuju od države/regije. [↩]

U rekordno smrtno ugroženom Bergamu čak 53 odsto. [↩]

G

 

pandemija tekst

 

 

Momčilo Pantelić ›››

 

Vremena za poređenje

Pandemija kojoj se ne nazire kraj pojačala je, naravno, žal za “starim dobrim vremenima”, ali uz slutnje da se naziru “aveti prošlosti”. Kontraevolucija jezdi od pluskvamperfekta ka prezentu. Da li nam je sjutrašnjica u repriziranju (ne)ugodne jučerašnjice?

 Manimo se prošlosti, posvetimo se budućnosti.

 Ta milozvučna poštapalica za relaksiranje svakojakih napetih odnosa trpi udare osporavanja, pa se čak pod dejstvom aktuelnih smandrljavanja sve češće premeće u svoju suprotnost - da nam je sutrašnjica u repriziranju (ne)ugodne jučerašnjice.

 Pandemija kojoj se ne nazire kraj pojačala je, naravno, žal za “starim dobrim vremenima”, ali uz slutnje da se naziru “aveti prošlosti”. Kontraevolucija jezdi od pluskvamperfekta ka prezentu.

 Već je poduže u opticaju podsetnik - kako su padale davne imperije, pa da slično čeka i sadašnje; da je na pomolu primena drevne Tukididove zamke prema kojoj je neizbežan oružani sukob pri spoljnom ugrožavanju statusa dominantne sile; da je sadašnja situacija slična onoj pred Prvi svetski rat; da koronavirus napreduje tragom katastrofalnog “španskog gripa”; da se pomaljaju simptomi Velike depresije; da smo na pragu modernizovanog Hladnog rata… Hronologija sugeriše da nam je prošlost sve bliža, takoreći pred svakim nosem koji može da namiriše opasnost.

 Naglo su narasle zebnje od repriziranja osme decenije prošlog veka u kojoj su mnogi događaji izgledali neponovljivi, a neki se ipak mimo očekivanja ispostavili kao predznaci današnjih iskušenja. Meni je pak draga jer sam na njenom startu 1971. postao novinar i u tom svojstvu istrajavam evo punih pola veka.

 Sadašnje poređenje s tom dekadom proizilazi iz slutnji da bi kao i onda mogle svet da zadese grdne nevolje u snabdevanju energijom i drugim potrepštinama kao što su bile onda zbog naftnog embarga koji su Arapi zaveli kao odgovor Zapadu što je stao na stranu Izraela u ratu protiv njihove koalicije. Cene petroleja tada su vrtoglavo skočile i izazvale velike poremećaje u globalnoj ekonomiji, uz scene slične ovima koje viđamo pred britanskim pumpama.

 Do mnogostrukih lomova i strepnji danas dolazi iz drugih razloga. Ali, bilo da su proistekli iz naglo povećane tražnje posle karantinskih privrednih zastoja, bilo da im doprinose zavrzlame oko isporuka ruskog gasa ili nedostatak radne snage, ili… oni potvrđuju da je svet manje spreman da zaustavi globalna tumbanja nego da ih izazove.

 Najznačajniji događaj, a u svojoj dalekosežnosti i najparadoksalniji, bio je, čini mi se, uključivanje NR Kine u glavne globalne tokove mahom normalizacijom odnosa sa Amerikom. Zauzela je (tek) 1971. mesto u UN, koje je dotad držao Tajvan, načinila je otklon od SSSR i priklonila se Zapadu čijim se velikim prilivom kapitala upustila u unutrašnje reforme, da bi danas postala druga ekonomska sila. Za tim epohalnim preokretom usledio je strateški zaokret - Peking danas rivalizira s Vašingtonom, a uortačuje se pritom s Moskvom.

 Bile su to godine i kada su otvorene ratove povele socijalističke zemlje, kako je ovde zvanično konstatovano - invazija SSSR na Avganistan, Vijetnama na Kampućiju, napad Kine na Vijetnam. Prethodno je Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji isticanjem ljudskih prava podrila sovjetski model, pa i nagovestila pad Berlinskog zida. A sa druge strane, general Augusto Pinoče je u Čileu svrgnuo socijalističku vlast i instalirao prvu “neoliberalnu ekonomiju” koju su potom globalizovali Margaret Tačer i Ronald Regan.

 U tim vremenima ukazali su se i prvi uverljivi znaci o potencijalnom rastakanju SFRJ. Prisećam se.

 Kada su me povodom Titove smrti 1980. godine pojedine strane kolege pitale postoje li izgledi da se ovde kao komunističkoj zemlji, najbližoj zapadnim vrednostima, u doglednoj budućnosti uvede višestranački sistem, odgovarao sam potvrdno. Uz diskretno teoretisanje da bi iz tog procesa, ako krene po nacionalnim i republičkim linijama, mogla da proistekne pluralizacija ne samo partija nego i država.

 Ne samo kod nas, i drugde su bitne promene ubrzavane “biološkim pučevima”, to jest smrtima lidera. Pre nego što je Mihail Gorbačov došao na čelo SSSR-a i raspustio istočni blok, u kratkom razmaku su umrla trojica prethodnika - naslednik preminulog dugoročnog Leonida Brežnjeva, Jurij Andropov umire posle 16 meseci, a njegov naslednik Konstantin Černjenko skončava pre napunjenih godinu dana na vlasti.

 I druge tri ideološke sile imale su neuobičajene smene na vrhu. Papa Jovan Pavle Drugi je na čelo Vatikana došao kada je dotadašnji izdahnuo posle samo 33 dana na tom mestu. Tek kada je Mao Cedung napustio ovaj svet, skrajnuti Deng Sjaoping se uzdigao i postavio osnove za ekonomski uzlet Kine. A prethodno je Ričard Nikson, “sponzor” otvaranja Kine, bio primoran da podnese ostavku na funkciju predsednika SAD zbog prisluškivačke afere Votergejt.

 Nikada valjda u novijoj istoriji nije bilo tolikog niza gotovo istovremenih vanrednih smena na vrhu unutar sila koje su na različite načine oblikovale svet. Ali, ta osma dekada iznedrila je i stvari za široku upotrebu. Lansirani su prvi kompjuteri za kućnu upotrebu, mejlovi, vokmeni, video-igrice. Premijerno se ispilila i prva beba iz epruvete. Rasplamsao se feminizam, pojavile su se ekološke stranke.

 I mi ovde imamo neposredan razlog da sadašnjost uporedimo sa 1970-im. Onda se munjevito protiv velikih boginja vakcinisala cela Jugoslavija. Danas Srbija ne stiže da vakciniše ni polovinu od trostruko manjeg broja stanovnika. Umesto reprize blagotvornog čina prošlosti, mi imamo lidere s “repovima” iz nemile prošlosti…

izvor: novimagazin.rs ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Nikola Malović ›››

 

 

Grobljanske karijatide, Кotor (Foto: N. M.) 

Кovid-ekser za u glavu

Cijeli narativ oko korone nalikuje drami Čekajući Godoa 

 U našim se ušima svakog sata, svakog dana, mjesecima, dvije godine već, događa drska zamjena pojmova. Uzmi ovu zdravu jabuku, kaže vještica Snežani. I Snežana uvijek uzima otrovanu jabuku, vjerujući da staramajka ne bi lagala. A laže, vještica, prilikom svakog čitanja! Zna svako dijete.

 Svaki sat, svakog dana, od marta prošle godine, počinje zabijanjem informativnog kovid-eksera u glavu: toliko i toliko novih slučajeva zaraze korona virusom, umrlo toliko, na respiratovima toliko, sa varijacijama koje su razvijane vremenom. Od: ruke-maske-distanca, preko laži zvane „dvije naredne sedmice biće ključne“, onda vakcinacije (prva doza, druga, treća…), do najnovije faze u kojoj intenzivno slušamo kako umiru mladi i nevakcinisani.

 I sada, dok neke zemlje poput Britanije, Švedske i Norveške, Indonezije, Tajlanda i Vijetnama, odustaju od svih mjera prisile, dok u našim zemljama fašizam narasta kao kvasac, Australija je već ogrezla: za Boga ne znaju, drže pola kontinenta u karantinu, nema ulaska, nema izlaska iz zatvora – čime je istorijski krug te zemlje na simboličkoj ravni zatvoren.

 Cijeli narativ oko korone nalikuje drami Čekajući Godoa. Кad god čovjek pomisli da je uhvatio smisao, da nazire logiku, da je ušao u trag zakonitosti obolijevanja (jer obolijevaju i mornari koji mjesec i duže nemaju kontakta sa svijetom), stvarni autori ovog zla izmisle novu priču, koju opet poreknu i demotivišu u narednom koraku. U Beketovoj drami, ko god je pomislio da dvojica glavnih junaka čekaju Boga, jer ime Godo može i na to da asocira, pogriješio bi, jer je Godo, saznajemo, neki čovjek koji drži koze i ovce.

 U godini 2020. čekali smo vakcinu kao injekciju spasa i povratka u normalu.

 Nada je demotivisana novom pričom (storytelling  to i jeste: stalno pričanje storija koje se slušaocu na kraju uvijek obiju o glavu) da jedna doza nije dovoljna, što je bio prvi atak na logiku, budući da je postojeća definicija vakcine (da štiti od bolesti) bila tog trenutka ukinuta.

 Sledeći obrt dogodio se kada smo iz centra za globalno zajebavanje i ubijanje saznali da i vakcinisani treba da nose maske, te da čak i oni mogu da prenose virus, ali i da ponovo obole. Ovdje je podvučena crta: definicija vakcinacije je poništena. Struka je silovala zdrav razum.

 Manje je ludih iza sebe ostavila sirena zvana „šizela“, kada je 1999. godine tokom NATO bombardovanja Srbije i Srne Gore najavljivala vazdušnu opasnost. Ako ni zbog čega, a ono zato što smo tada svi bili jedno. Da je kogod kazao kako će NATO kancelarija da bude u zgradi našeg Generalštaba, pljunuli bismo ga kao provokatora uz sočno hrakanje: Hrrrk! Taj rad.

 Кompromitovana struka sa sve kompormitovanim epidemiolozima i imonulozima ne prestaje da zavađa narod, jer je i sama postala dio vlasti.

 Po agendi nametnutoj sa strane, vlast danas više nije samo trojedna, zakonodavna, izvršna i sudska, nego je dobila četvrtu nogu da ugradi na tronožac: medicinsku vlast. Što kaže ona, povučena koncima od strane ne-medicinara iz Svjetske zdravstvene organizacije, mora da se poštuje, pa taman bilo i suludo, kao što je nedavno zatvaranje cijelog Novog Zelanda zarad jednog oboljelog od kovida. Zbog jednog jedinog oboljelog od kovida.

 Кo je god danas živ, svjedok je vremena u kome logika posrće pod terorom generisane alogičnosti. Nisam li relativno nedavno kazao kako Zapad može napredovati još samo u zlu. Neka bude što biti ne može: muškarac da postane tek lišaj na ženi, žena da postane majka samoj sebi (ubacujući jedro somatske ćelije u vlastitu jajnu i noseći je do porođaja u materici), seksualizovani mladi da budu svi sa svima, crkve da se prodaju ili sruše sve, porodica da crkne, bijelci da kleče pred crncima u Americi, Evropa da bude slijepa spram proroka Uelbeka koji joj vidi Muhameda na čelu Francuske, mitropolit da biološko žensko krštava kao muško, Njamačka do konca da ostane američka mala od geopolitičke kužine, Rusija da nastavi s uzdržanim potezima na velikoj šahovskoj tabli, Izrael da laguma džamiju Al Aksu ne bi li se u njoj zacario mesija, muslimani ujedinili, i Кina ne bi li pokazala svoje pravo pagansko lice i urotila se sa samim vragom kontra same sebe, misleći, u predvečerje opustošenja, da će, terminom iz društene igre „Riziko“, završiti zadatak.

 Pazimo…

 Francuski virusolog i nobitnik Nobelove nagrade za medicinu (2008), Luk Montanje, naziva masovnu vakcinaciju nezamislivom istorijskom greškom koja kreira nove sojeve virusa i vodi ka smrti, jer se kriva vakcinacije poklapa sa krivom smrti. „Istorijske knjige će pokazati da se zbog vakcinacije kreiraju novi sojevi“, kazao je u intervjuu koji je objavljen od strane američke RAIR Fondacije (RAIR Foundation).

 Prof. dr Tomislav Terzin, iako nije imunolog nego molekularni biolog i genetičar – metodičnije od svih – objašnjava s čim smo se susreli, te da svaka nova doza cjepiva smanjuje imunitet. U našim se ušima upravo odvija redefinicija pojma vakcinacije, koji je do juče označavao ubrizgavanje izolovanog, oslabljenog, virusa koji podstiče potom organizam na stvaranje antitijela, što je vakcinacija u pravom smislu riječi. Danas pak imamo vuka u jagnjećoj koži jer i dalje niko ne zna šta je u „vakcini“, posebno u zapadnima, baziranim na mRNК, genetičkim sredstvima, koja našem tijelu daju genetičku instrukcije da na ćelijskom nivou upravo postaju mete nevidljivog neprijatelja. To što se naziva vakcinom nije vakcina, kao što ni ubrizgavanje droge iglom nije vakcinacija.

 U našim se ušima svakog sata, svakog dana, mjesecima, dvije godine već, događa drska zamjena pojmova. Uzmi ovu zdravu jabuku, kaže vještica Snežani. I Snežana uvijek uzima otrovanu jabuku, vjerujući da staramajka ne bi lagala. A laže, vještica, prilikom svakog čitanja! Zna svako dijete.

 Uvođenjem famozne druge doze, nekmoli treće, sa sve maskom i mogućnošću obolijevanja u paketu – sintagma „biti potpuno vakcinisan“ postala je utopija. Zdravstvena šargarepa na štapu. Test inteligencije. Na ovaj način čovjek nikad neće biti „potpuno vakcinisan“. Vakcina ima neku drugu, od nas skrivenu ulogu.

 U poslovično osunčanom Herceg Novom, obruč je, kao i na drugim mjestima, počeo da se opasno steže. Prvo se nije moglo da uđe u šoping-molove, a onda bez kovid-ausvajsa ni u Кuću nobelovca Iva Andrića. Onda se više ni Bjelogrlićev film „Toma“ nije mogao da pogleda bez istog dokumenta. Činjenica da se „Toma“ davao danima, u više termina, u dupke punoj sali, u kojoj vakcinisani mogu vakcinisanima da prenesu zarazu, znači da su vakcinisani u većini, jer su stimulisali distributera da emituje i reemituje film. Onda su iz istog proročišta koje je početkom avgusta znalo da 4. talas kreće 15. avgusta, zabranili ulazak u… kratim… sve objekte u kojima čovjek može da kupi šporet, bojler, ili mašinu za veš. Vakcinisanje, ako se tako ispravno kaže, nije obavezno, si čerto, iako je ultimativno. I eto nas ponovo u beketovskoj situaciji…

 Tako su isto umozritelnici radili i u Izraelu, čiji se Netanjahu, dok je još bio premijer, hvalio kako će Izrael da postane zemlja-etalon, zemlja za uzor drugima, jer je procijepila preko 95% stanovništva i uvela kovid-ausvajse, kako se stilski korektno na ovom mjestu imenuje deboto izraelska verzija multipasa.

 I?

 Zemlja sa najviše često ucijenjenih, posla radi, vakcinsianih i revakcinsianih – Izrael je postao zemlja na koju danas cijeli svijet pokazuje prstom. 

 Jer su se porazboljevali mnogi vakcinsiani.

 A na Izrael se gledalo kao na prvu zemlju koja će uspjeti da pobijedi virus. Ispostavilo se da je Izrael u grupi država sa trenutno najvećim brojem obolelih.

 I dok naši vanparlamentarni opozicionari postavljaju pitanja ministru Lončaru, tipa: Кoja je poenta kovid-propusnica ako i vakcinisani prenose zarazu?, krši li se ustav uvođenjem kovid-propusnica?, da li je tačno da pripadnici političke i medijske sekte dobijaju lekove nedostupne građanima Srbije?, zašto odavno nema jeftinog i efikasnog leka ivermektina u javnoj prodaji?… čitalac, gledalac, slušalac – je zbunjen.

 Zašto mi apotekarka kaže da je uvoz ivermektina zabranjen u Crnu Goru? Zašto jeftinog ivermektina, kao u prvoj fazi i jeftinog hlorokina, nema u Srbiji? Zašto australijske vlasti pretražuju poštanske pakete i uništavaju ivermektin kad ga pronađu? Niti čujemo da je droga, niti da škodi? U vezi sa ivermektinom vlada medijski muk, dok od uva do uva čujemo upravo suprtono: da niko ko je oralno uzeo ovaj lijek nije obolio.

 Planiram da ivermektin nabavim ispod žita. Кazaću da li sam u tome uspio i da li me je medikament sačuvao od boelsti s beketovskim simptomima.

 Nama znani svijet vode do te mjere bogati ljudi da bi mogli svaki organ da zamijene po 1001 put samo da nisu ograničeni tijelom. Njihovo bogatstvo je toliko da više nisu od ovoga svijeta. Oni na ljude po raznim nigerijama, gvajanama, pa i indijama i kinama… gledaju kao na skakavce. Osjećaju se višima, jer su našli način kako da kupe pravo da legalno pljačkaju sve. Na naše oči, kupili su sve naše vlade. I naredili im da, prvo mekom, potom tvrdom silom, vakcinišu cjelokupno stanovništvo. Nakon izraelskog iskustva, nakana je providna, motivi su iščitani, planovi provaljeni.

 Vakcina nešto drugo radi u futuru drugom. 

izvor: pečat.co.rs ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Petar Jasak ›››

 

 

Koronakriza – Prihvaćam biti prvi, ali ne ovca.

Koronakriza broji svoje zadnje tjedne ili mjesece. Bar ova o kojoj pišemo, a koja nas je zbila u kuće. Portal Logično nudi dvije strane priče o koroni. Jednu, usklađenu s mainstream medijima i drugu, prijeko potrebnu, koja propituje svjetske “autoritete”. Bez oprečnog mišljenja i znanstvenog propitivanja, oportunisti djeluju, a pošteni gube. Prije svođenja računa, koje neminovno stiže, potrebno je rezimirati aktualnu situaciju, te ostaviti trag i poruku za pouku.

1. 9. čovjek u generalštabu Izraelske vojske

2. Kod koronakrize svi žele “ubiti” 9. čovjeka

3. Švedski ili Kineski model? Samo logika!

4. Što kažu u Švedskoj?

5. Moje okruženje

6. Što reći za kraj?

Osobno me koronakriza ne dodiruje. Ured mi 10-tak metara od spavaće sobe. U nekoj vrsti “karantene” sam više od 5 godina. Posla, projekata i ideja, nikada nije bilo više. Svi zovu i žele digitalizirati svoju aktivnost. Netko bi na mom mjestu poželio da sve traje. Međutim, osobno sam vrlo nesretan zbog drugih koje ova kriza pogađa – privatno i poslovno.

 

9. ČOVJEK U GENERALŠTABU IZRAELSKE VOJSKE

Prije nekoliko godina, gledam na nacionalnoj francuskoj televiziji dokumentarac o izraelsko-arapskim sukobima. Jedan izraelski general (mislim da se radi o Arielu Sharonu), objašnjava kako je Izrael iz jednog od ratova izvukao pouku i time spriječio svoj nestanak.

 Tehnički i vojno jači od svojih arapskih susjeda, samouvjereni izraelski generali su analizirali iznenadnu dominaciju svojih neprijatelja. Shvatili su da su pogriješili i da je “generalski konsenzus” bila velika greška. Atmosfera u generalštabu je bila ledena, a zabrinutost na licima generala očita. Nakon početnog šoka, generali su sjeli za stol i zaključili da su pogriješili. Posumnjali su u dotadašnju vojnu strategiju, nakon čega je došlo do vrlo kreativnog prijedloga.

 Odlučili su između sebe odabrati najboljeg i najinteligentnijeg generala koji će igrati ulogu neprijatelja. General je morao iskoristiti sve svoje talente, kako bi izdominirao svoje kolege koje su razrađivale strategiju protiv arapskog neprijatelja. Tog su generala nazvali “9. čovjek“.

 Prema tvrdnji sugovornika, od tada izraelska vojska postiže puno bolje rezultate na bojnom polju, a u generalštabu i danas sjedi, najbolji među njima, 9. čovjek.

 

KOD KORONAKRIZE SVI ŽELE “UBITI” 9. ČOVJEKA

Koronakriza u mnogome sliči dokumentarcu kojeg sam rezimirao. Na jednoj strani imamo cijeli svijet i znanstvenu zajednicu koja uvjereno tvrdi da sve zna, a na drugoj strani pojedince koji postavljaju logična pitanja, na koja državni i drugi “autoriteti” ne žele odgovoriti. Mediji ih vrijeđaju i stigmatiziraju. Pronalaze im dlaku u jajetu, ne bi li ih diskreditirali, jer ih postavljena pitanja, iz njima poznatog razloga, smetaju. Svi žele ubiti 9. čovjeka čije je mišljenje od krucijalne važnosti za razumjeti koronakrizu.

 U Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji… također postoje kandidati za 9. čovjeka. Lako ih je prepoznati. Djeluju javno, s punim imenom, prezimenom, znanjem, zvanjem i djelima. Možemo ih čitati i gledati samo u alternativnim medijima, jer javni i mainstream mediji ih rijetko zovu. Osim kada primijete beznačajni tipfeler u tekstu. Ne mogu ubiti poruku, ali zato žele ubiti autora. Narod je ovim zakinut i doveden u opasnost.

 

ŠVEDSKI ILI KINESKI MODEL? SAMO LOGIKA!

Živim u gradu koji s okolicom broji 14 milijuna ljudi. Prema statistikama Svjetske zdravstvene organizacije, Francuska je zemlja visokog rizika gdje umire na stotine, od koronavirusa, oboljelih dnevno.

 Jučer sam nazvao kćerku svojih kućnih prijatelja. Ona radi u odjelu gerijatrije jedne velike pariške bolnice. Svaki dan je u kontaktu s oboljelima od koronavirusa. Pazi ih, daje im lijekove i hranu, pomaže liječnicima i drugom osoblju, te ih ispraća na onaj svijet.

 “Petre, to su stari ljudi koji čekaju smrt. Imaju mnoge bolesti i samo je pitanje dana kada će umrijeti. Prije koronavirusa su također umirali, ali sada kada se zaraze koronavirusom, smrt dolazi ubrzano. Slično je i s običnom gripom, samo što koronavirus to učini malo brže.

Mi te ljude ne liječimo, nego ih održavamo u životu, te dajemo maksimum da umru na što lakši način. Bilo kakvo liječenje stvara im velike bolove zbog kašlja. Produljenje agonije za nekoliko dana, nema nikakvog smisla.

 Kako se ne bi patili, držimo ih kontinuirano na morfinu i drugim analgeticima. Osobe su u polusnu gdje ništa ne osjećaju. Sve činimo da svoj život završe što lakše. U sobe ulazimo s maskama, rukavicama i specijalnim odjelima. Ne želimo te ljude zaraziti gripom ili koronavirusom. Mnogi od nas u bolnici su već preboljeli koronavirus, bez ikakvih simptoma”, završava svoju priču kćerka mog prijatelja.

 Iz ove izjave, jasno se vidi da Francuska radi po švedskom modelu, kojeg toliko stigmatiziraju. Glavi cilj je zaštiti stare i rizične osobe. One koji se zaraze gripom ili koronavirusom ne liječe, jer lijeka za sada nema, nego ih održavaju u životu nadajući se da će se tijelo izboriti za život. Pri toj borbi za život, francuski liječnici nastoje da sve prođe humano i po bolesnike bezbolno.

 

ŠTO KAŽU U ŠVEDSKOJ?

Prije pisanja sam nazvao više prijatelja u Švedsku. Naš blizak prijatelj Predrag objašnjava:

 “Šveđani su poslušan narod. Slušaju svoju vlast i slijepo slijede preporuke. Vrlo su organizirani i nakon svake nove krize izađu bolji i jači. Sve što čitate ili gledate na televiziji nema veze sa švedskom realnošću. Istina, ljudi su se malo povukli, ali život ide kao i prije.

 Restorani rade. Trgovine također. Osnovci idu normalno u školu, kao da se ništa ne događa. Radim u poduzeću koje ima 500 zaposlenika, ali nitko nije obolio. Podijeljeni smo u dvije grupe, jer su Šveđani oprezni. Još nisam čuo da je netko umro, a da ga znam. Većina osoba koja umire, nalazi se u staračkim domovima i bolnicama. Posjete tim ustanovama u Švedskoj je jedino važno ograničenje, sve ostalo su preporuke.”, završava svoju priču prijatelj.

 

MOJE OKRUŽENJE

Živom 8 km od Eiffelovog tornja. Legalista sam i respektiram što nalaže zakon. Šetam svaki dan po 3 kilometra i za sada mi je dovoljno. Predgrađa Pariza, ali i grad Pariz su velika sela. Sve se zna. Kao u mom rodnom gradu. Ništa ne možete sakriti.

 Mjesec dana nakon koronakrize još nisam čuo da je netko preminuo. Oko mene živi na tisuće starijih osoba, a malo dalje na milijune. Pitao sam bar 20 prijatelja i poznanika, poznaju li oni nekoga tko je nastradao od koronavirusa, ali je odgovor još uvijek negativan.

 Svjetska medijska kampanja svakodnevnog brojanja mrtvih je učinila svoje. Imamo osjećaj da ljudi umiru kao nikada do sada, što prema izjavama mojih poznanika nije istina.

 

ŠTO REĆI ZA KRAJ?

Hrvatskoj i drugim zemljama trebaju logične i intelektualno poštene osobe koje će igrati ulogu 9. čovjeka. Ne može se jedna država osloniti samo na mišljenje druge države. Sasvim je uredu poslušati tuđa iskustva, ali odluke svaka zemlja mora donositi sama. Suverena zemlja mora imati osobe profila izraelskog 9. čovjeka, koje će bezinteresno propitivati svaki detalj, voljeti svoju zemlju i ljude koji u njoj žive.

 Naše bake i djedove,  te osobe s rizikom je trebalo odmah zaštiti, kao što ih se štiti od gripe. Umirovljenicima je trebalo dati duplu mirovinu i staviti ih u karantenu. Donositi im hranu i lijekove na kućni prag. Domove za umirovljenike i bolnice je također trebalo izolirati kao što to rade u Francuskoj i Švedskoj. Novac kojeg smo izgubili zbog karantene i neoliberalne politike mogao bi se iskoristiti za poboljšanje zdravstvene njege. Sve se to moglo, ali možda nemamo samo problem koronavirusa?

 Osobno, vjerujem svojim dobrim prijateljima koji me nikada nisu slagali i svojim očima. Vjerujem više poštenim znanstvenicima i liječnicima koji ispaštaju zbog svoje iskrenosti i logičnog razmišljanja, nego mainstream medijima, korporacijama, političarima i karijeristima. Mitoman jučer, ne može biti nositelj istine danas.

 Riječ treba dati svima. Konstruktivna javna polemika svih strana će izroditi puno objektivniju odluku. Nakon takve odluke, ako treba, spreman sam ići u 10-to godišnju karantenu, nositi maske ili se ukopati pod zemlju. Prihvaćam biti prvi, ali ne ovca.

12.04.20

 izvor: logično.com ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Siniša Luković ›››

 

Država nezaustavljivo klizi u fašizam

 Što nam je pokazala borba protiv koronavirusa u Crnoj Gori

 Nakon četrdesetak dana primjene u praksi vanrednih mjera nečega što se zove Nacionalno koordinaciono tijelo za borbu protiv zaraznih bolesti i svega što se u tom periodu izdešavalo sa vladavinom prava u našoj državi, možemo slobodno održati 40-dnevni pomen pokojnoj Crnoj Gori kao demokratskoj državi u kojoj se slovo Ustava i zakona (manje-više) poštuje.

 Naime, pod plaštom borbe protiv infekcije, crnogorski režim je od 13. marta naovamo izveo svojevrsni državni udar, suspendovao Ustav, veći dio zakona i osnovnih ljudskih prava građana, pritom zvanično ne proglasivši vanredno stanje. Proglašenje vanrednog stanja jedino, po Ustavu,može dati legalni obol preduzimanju takvih mjera koje van snage stavljaju zakone i građanska prava u okolnostima koje bi primjetile samom opstanku države i društva. „Kreativno tumačenje“ raznih propisa i odlučnost vlasti da se „potpuno vrati u sedlo“ nakon što je od Nove godine naovamo značajno uzdrmala „kaša koju je sama sebi skuvala“ - diskriminatorski Zakon o slobodi vjeroispovijesti, doveli su Crnu Goru u predvorje fašizma - svidjelo se to nekome da prizna, ili ne.

 Kako drugačije osim kao čisti i nepatvoreni fašizam nazvati praksu u kojoj se donose pravno vrlo diskutabilne mjere i naredbe tijela kojeg ne poznaju važeći zakoni u državi, a koje je na sebe preuzelo da upravlja kompletnim životom u državi? I pritom donosi mjere i naredbe koje suspenduju ili direktno krše osnovna ljudska prava građana, ili pak, van snage stavljaju čitave zakone, iako su sve te mjere i naredbe NKT-a, akti sa manjom pravnom snagom od zakona? Pa onda recimo, zna osnovu mjera NKT-a, završite u zatvoru jer ste u svom autu vozili troje ljudi, iako Zakon o bezbjednosti saobraćaja (koji nije stavljen van snage) kaže da se vozilom može transportovati onoliko lica za koliko je ono registrovano - pet osoba u slučaju putničkog automobila. A onda još pride i to što se takve mjere i naredbe nejednako primjenjuju na sve građane i pravne subjekte u državi, pa za nekoga one važe do mjere da se građani hapse iz idiotskog razloga zato što sjede po dvojica na parkovskoj klupi, a za neke nema ni „packe po prstima“ kao kada predsjednika danilovgradskog DPS-a uhvate da za vrijeme policijskog časa sjedi sa prijateljima u kafani u tom gradu? Nije li fašizam kada neposlušnog i lajavog opozicionara prisilno strpate u karantin jer je „narušio mjere samoizolacije koje je bio dužan ispoštovati kada se vratio u CG iz inostranstva“, a predsjednika države i DPS-a ni ne opomenete da bi i on morao da 14 plus 14 dana „ostane doma“ i ne izlazi iz kuće dok se pouzdano ne utvrdi da nije, ne daj Bože, i on pokupio gdje kovid-19 na svojim putešestvijima po zemljama Baltika? Nije li najcrnji mogući medijski mrak to što press konferencijama NKT-a ne mogu da prisustvuju novinari (uz poštovanje svih mjera održavanja fizičke distance i korišćenja zaštitne opreme) kako bi ekspertima iz tog tijela mogli da postave elementarno suvisla pitanja, već redakcije moraju delegirati pitanja Vladi satima prije pressa, u vrijeme kada se ni ne zna ko će na konferenciji za štampu tog dana i govoriti? Koliko osvjetljavanju takvog medijskog mraka doprinosi činjenica da pitanja koja se i postave na pressu NKT-a, prethodno moraju da prođu selekciju Biroa za odnose sa javnošću Vlade?

 Kako drugačije nego kao fašizam nazvati društveno-politički sistem u kome se članovi porodice ministra zdravlja slikaju i sprdaju sa najskupljim i najdeficitarnijim zaštitnim maskama na licu, u vrijeme kada ljekari po crnogorskim bolnicama nemaju čak ni dovoljan broj najobičnijih hirurških maski da stave preko svog lica, iako im one ne pružaju ama baš nikakvu zaštitu od udisanja kapljica sa virusom u vazduhu, već samo predstavljaju psihološku „odbranu“ ? I sve to prolazi nekažnjeno za ministra zdravlja koji je dozvolio da crnogorski zdravstveni sistem proteklih godina napuste brojni ljekari, bolnice se raspadaju, a u njima nema ničega u dovoljnoj mjeri - čak ni hrane za pacijente koji se u njima liječe.

 Da li je jedna od glavnih karakteristika fašizma nejednakost ljudi pred zakonima, odnosno voluntarizam u postupanju vlasti, nevezano za formalo važeće propise - jeste. Što onda u 21.vijeku imamo u Crnoj Gori koja NEUSTAVNO i NEZAKONITO u periodu od 13. do 16. marta uvodi npr. zabranu autobuskog i taksi prevoza, uplovljavanja jahti i kruzera, rada knjižara, cvjećara, frizera, kozmetičara, zubara, ugostitelja i drugih, a Vlada, međutim, tek 18. marta donosi „Odluku o preuzimanju mjera za sprječavanje i suzbijanje novog koronavirusa“, a tek 25. marta se usvaja akt kojim se korona virus stavlja u „Pravilnik o listi zaraznih bolesti nad kojima se sprovodi epidemiološki nadzor i protiv kojih se primjenjuju mjere sprječavanja i suzbijanja zaraznih bolesti“?

 Kako to da su sve gorenavedene kontroverzne mjere donešene i počele se sprovoditi (a ljudi selektivno hapsiti i kažnjavati zbog njihovog kršenja) još od 13. marta, a tek 26. marta je Ministarstvo zdravlja dobilo „Naredbu o proglašenju epidemije zarazne bolesti kovid-19 u Crnoj Gori“? Kako su neke djelatnosti poput gorenavedenih prepoznate kao rizik za širenje korone, pa ih je trebalo ugasiti a ljude koje od njih žive dovesti u težak socijalno-finansijski položaj, a neke druge djelatnosti, poput recimo građevinskih poslova na izgradnji stanova za prodaju na tržištu nisu rizične, pa je onima koji se time bave omogućeno da i dalje to rade i nastavljaju da zgrću novac? Kako nazvati državu u kojoj hapse popove jer su im vjernici došli ispred crkve, a ne hapse političkog direktora DPS-a koji se kršeći sve mjere NKT-a dva dana šetka po opštini u kojoj ne živi, sreće sa velikim brojem ljudi i obećava im kule i gradove u ime svoje partije? Neke su životinje ipak jednakije od drugih, rekao bi stari dobri Orvel, zar ne?

 Kako to da je „izazivanje panike“ zbog koje ga policija hapsi to kada neki građanim prenese na fejsbuku lažnu vijest tabloida o navodnoj bolesti crnogorskog predsjednika, a nije izazivanje panike i širenje lažnih vijesti kada Vlada na svojim zvaničnim profilima na društvenim mrežama objavi da je iz Pekinga poletio avion sa 19 toma kupljene medicinske opreme za CG, a onda da je u Podgoricu stiglo samo 17 tona? Kako to da su Tuzi, Podgorica i Danilovgrad za NKT „jedna cjelina“ pa njihovi stanovnici mogu da se kreću kroz sve tri opštine, a npr. Boka Kotorska ili Vasojevići nisu druge cjeline, pa njihovi stanovnici nemaju tu privilegiju? Kako to da šefica jednog od operativnih timova NKT-a građanima sa neskrivenom dozom paternalizma, docira o njihovom navodnom neodgovornom ponašanju, a onda ista bezobrazno javno ustvrdi da NKT nije bio dužan da Krizni štab jedne od opština na sjeveru uopšte obavijesti o tome da se u bolnici u tom gradu 11 dana mimo svih procedura koje je isto to NKT utvrdilo za postupanje sa takvim pacijentima, liječi čovjek zaražen koronavirusom? Nije li ponižavanje vlastitih građana to što im godinama i decenijama uzimate porez i doprinose za zdravstveno osiguranje, pa onda u krizi kada se vidi da država nenamjenski i loše troši taj novac, od njih ponovno tražiti da donacijama pomažu državu i nedovoljno opremljeni sistem zdravstva? Nije li fašisoidnim režimima svojstvena organizacija ispraznih akcija širenja navodnog patritozma i davanja javne podrške službama koje rade posao za koje su predviđene i plaćene, poput stupidnog javnog apaludiranja svake večeri medicinarima sa balkona zgrada i kuća, a sve to da se naglasi „herojstvo kojim nas ljekari brane od korone“ i pod tom dimnom zavjesom sakrije nesposobnost države da na vrijeme preduzme adekvatne mjere, kupi neophodnu opremu, bolje plati to isto medicinsko osoblje, napravi robne rezerve, obezbijedi rezervne kontingente mediciske opreme i zaštitnih sredstava... Da jednostavno, uradi sve ono što je uradila jedna normalna i sposobna država kakva je bila SFR Jugoslavija? Ili je to previše tražiti od „Male“ koja izgleda ne može shvatiti ni da su joj svi građani, makar na papiru, jednaki pred zakonom, sa jednakim pravima i obavezama?

 izvor: vijesti.me ›››

G

 

pandemija tekst

 

Slavoj Žižek ›››

 

Veliki umor

Neprimjetno prolazimo kroz društveni preobražaj bez presedana.

Kapitalistički sistem se neprekidno mijenja od početka pandemije i veliki slom koji svi sa zebnjom iščekujemo već je u toku.

Opšti zamor koji je pandemija izazvala proširio se i na teoriju: i meni je početkom ove godine dosadilo da o tome pišem - jedna te ista situacija već se otegla u beskraj i svima nam je dojadilo da po ko zna koji put konstatujemo jedno te isto. Na delu je dakako svojevrsni paradoks: iako je sam čin povinovanja repetitivnim i ustaljenim običajima i uzansama taj koji život čini ubitačnim, ovih nas dana upravo njihovo odsustvo zamara. Premoreni smo od življenja u permanentnom vanrednom stanju, stalno iščekujući nove direktive države, nesposobni da pronađemo i trunku predaha u ovakvoj svakodnevici.

 Septembra 2020. nemački sociolog Rainer Paris objavio je kratak esej pod naslovom „Destrukcija svakodnevice“ (Die Zerstörung des Alltags, Die Welt), u kom sa žaljenjem konstatuje (i u tome nije jedini) tekući raspad svakodnevice. Po njemu je pandemija ugrozila običaje i norme koje garantuju socijalnu koheziju svakog društva. To me podseća na jedan od bezbroj viceva o Semjuelu Goldvinu: nakon što su ga obavestili o pritužbama kritičara na preveliki broj bajatih klišea u filmovima koje je producirao, Sem Goldvin je svojim scenaristima uputio dopis sledeće sadržine „Ono što nam je potrebno je više novih klišea!“ I bio je u pravu, a to je upravo onaj krajnje delikatan zadatak koji je danas pred nama: stvoriti neke „nove klišee“ sasvim obične svakodnevice. Naravno, način na koji se taj umor manifestuje razlikuje se u zavisnosti od kulture. Filozof Byung-Chul Han s punim pravom naglašava da je zamor izazvan pandemijom daleko osetniji u zapadnim razvijenim društvima budući da su u njima - mnogo više nego drugde - subjekti više izloženi pritisku imperativa postignuća:

 „Imperativ postignuća kom smo se podvrgnuli… prati nas i u slobodno vreme, tišti nas čak i u snu, neretko ostavljajući za sobom neprospavane noći. Nemoguće je oporaviti se od imperativa postignuća. Upravo je taj unutrašnji pritisak koji sami sebi namećemo ono što nas iscrpljuje… Širenje egoizma, društvene atomizacije i narcizma jesu globalna pojava. Društvene mreže nas sve pretvaraju u producente, u preduzetnike čiji se „biznis“ sastoji u tome da sami sebe predstavimo na što bolji način. Tako globalizovana kultura ega nagriza društvo i erodira sve dimenzije društvenog života. Sami sebe produciramo i sami sebe neprestano režiramo. Ta neprekidna produkcija i režija samih sebe nas zamara i deprimira… Fundamentalni umor u konačnici je svojevrsni umor ega. Rad od kuće samo ga pojačava, čineći da se sve više upetljavamo u respektivna sopstva. Oni drugi, koji bi mogli da nas odele od našeg ega, vode se kao odsutni… Odsustvo rituala još jedan je faktor umora koji indukuje rad od kuće. U ime fleksibilnosti gubimo fiksne vremenske strukture i arhitekture koje stabilizuju ali i okrepljuju svakodnevicu.“ (The Tiredness Virus, The Nation)

 Budući da naše permanentno samo-eksponiranje - kao zahtev poznog kapitalizma - upravo i uzrokuje depresivni umor, lako smo pomislili da bi karantin značio izvesno olakšanje, da bi nam društvena izolovanost omogućila da nekako pobegnemo od pritiska obaveze postizanja rezultata. Nažalost, efekat karantina je gotovo u potpunosti suprotan: naši profesionalni i društveni odnosi u velikoj meri preneti su na Zoom i druge društvene mreže, gde se još revnosnije upuštamo u igrariju samo-eksponiranja, posvećujući još veću pažnju utisku koji ćemo ostaviti - dočim prostor rezervisan za socijalizaciju, onaj koji nam omogućava da predahnemo i pobegnemo od obaveznog egzibicionizma ostaje skrajnut. Na krajnje paradoksalan način, logika kontinuiranog mizanscena sebe samih čak se i pojačala kroz karantin i rad od kuće: trudeći se da zablistamo na Zoomu, sve smo iscrpljeniji, sami, u svom domu…

 Jasno se, dakle, može videti da je i najobičniji osećaj umora u konačnici izazvan ideologijom, igrom samo-eksponiranja koja danas čini sastavni deo ideologije koja nas svakodnevno prati. Slovenački filozof Mladen Dolar slikovito mi je opisao našu krajnje delikatnu situaciju pojmom koji je preuzeo od Waltera Benjamina - Dialektik im Stillstand - dijalektikom u zastoju, koja je u ovom slučaju svojevrsna dijalektika u neizvesnosti, u anksioznom iščekivanju da se situacija najzad promeni, da nešto novo konačno iskrsne. Međutim, osećaj zastoja, umrtvljenost i rastuća bezosećajnost koji sve veći broj ljudi teraju da ignorišu informacije, dotle da prestaju da brinu za svoju budućnost, veoma su varljivi: oni nas zapravo sprečavaju da uvidimo da prolazimo kroz društveni preobražaj bez presedana. Od kako je zdravstvena kriza nastupila, svetski kapitalistički poredak umnogome se promenio - veliki slom koji svi sa zebnjom iščekujemo zapravo je već u toku.

 Uobičajena reakcija na tekući slom, dominantni način promišljanja trenutne situacije, kombinuje krajnje očekivane motive: pandemija je ne samo oslobodila društvene i ekonomske tenzije prisutne u našim društvima, već nas je podsetila da smo tek sastavni deo prirode, a ne njen centar, te da bi nužno trebalo da promenimo način života - da zauzdamo naš individualizam, razvijemo nove vidove solidarnosti i prihvatimo skromno mesto koje zauzimamo na ovoj planeti. Ili, kako bi to rekla Judith Butler: „Svet pogodan za život ljudi zavisi od zdravlja planete u čijem središtu nisu ljudi. Borimo se protiv otrova iz okruženja ne samo da bi ljudi mogli živeti i disati bez bojazni da će se otrovati, već i zato što i voda i vazduh moraju imati svoj sopstveni život, koji ne zavisi od naših života. U ova vremena opšte međupovezanosti, onoliko koliko razgrađujemo rigidne oblike individualnosti, toliko bi trebalo da zamislimo neku skromniju ulogu koju bi ljudi ubuduće morali igrati na ovoj planeti od čije regeneracije i sami zavisimo - a koja, opet, zavisi od naše uloge, koja mora biti skromnija“. (Creating an Inhabitable World for Humans Means Dismantling Rigid Forms of Individuality, Time)

 Barem dve stvari mi se čine problematičnim u ovim redovima. Prvo, zašto ciljati „rigidne oblike individualnosti“? Nije li danas problem upravo suprotno? Nije li problem upravo u predominaciji hiper-fleksibilnih oblika individualnosti, koji omogućavaju neposredno prilagođavanje uvek novim situacijama, u vremenu u kom se živi pod stalnim pritiskom imperativa lične reinvencije, u kom se svaki stabilan oblik smatra „opresivnim“? Osim toga, ne leži li objašnjenje same činjenice da pandemiju doživljavamo tako traumatično upravo u tome što nas ona lišava stabilnih svakodnevnih rituala na koje je bilo moguće osloniti se s punim poverenjem? Nije li Butler u ovom slučaju tek odabrala uobičajenu putanju, držeći se svoje ideje subjekta koji radi na razgradnji svakog krutog i opresivnog identiteta kroz svojevrsnu igru permanentne rekonstrukcije?

 Drugo, nije li odviše jednostavno ustvrditi da „voda i vazduh moraju imati svoj sopstveni život koji ne zavisi od naših života“, ustvrditi da moramo prihvatiti skromniju ulogu na ovoj planeti? Ne zahtevaju li, naprotiv, globalno zagrevanje i druge ekološke pretnje koje nam vise nad glavom, upravo kolektivnu i masovnu intervenciju usmerenu na naše okruženje - intervenciju koja se, samim svojim obimom neminovno mora odraziti i na krhku ravnotežu postojećih oblika života? Kada kažemo da se globalno zagrevanje apsolutno mora održati ispod dodatnih 2°C, govorimo (trudeći se da tako i delamo) kao kakvi generalni direktori života na zemlji, a ne kao predstavnici vrste koja stremi nekakvoj skromnosti. Očigledno da regeneracija planete ne zavisi od „uloge koja mora značiti skromnost i posvećenost“. Naprotiv, ona zavisi od inicijativa koje moraju biti doslovno nesagledivih razmera. U tome i leži istina koja se krije ispod diskursa o našoj kratkovečnosti i smrtnosti. Ono s čim se ovde suočavamo jeste ekstremni oblik rascepa koji je već na delu u modernoj nauci i subjektivnosti: morao bi da postoji dijalektički odnos između moderne nauke i subjektivnosti koje obe streme ovladavanju prirodom i koje su striktno ko-zavisne, i vizije čovečanstva kao tek sasvim obične vrste među brojnim drugim vrstama. To što moramo da se pobrinemo i za život vode i vazduha, jeste upravo zato što smo, kako kaže Marx, „univerzalna bića“, takoreći sposobna da „iskorače“ izvan sebe samih, da tačno procene sopstvenu snagu i uzdaju se u nju, te konačno u stanju da sebe spoznaju tek kao minoran element jedne sveobuhvatne prirodne celosti. U predmoderno doba, čovečanstvo je sebe smatralo vrhuncem kreacije, njenom krunom, a ta je vizija paradoksalno podrazumevala jedan dakako skromniji položaj.

 Upravo je to paradoks u kom bismo morali istrajati u ova sumanuta vremena: prihvatiti da smo tek jedna od bezbroj vrsta na planeti, a istovremeno promišljati i delati kao univerzalna bića. Beg u udobnu skromnost naše kratkovečnosti i smrtnosti nije opcija već put koji vodi pravo u propast.

09.06.2021

izvor: peščanik.net ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Slavoj Žižek ›››

Poslije korone neće biti povratka u normalu. Ulazimo u post-ljudsku eru

Vreme je da prihvatimo kako je pandemija zauvek promenila način na koji postojimo. Sada se čovečanstvo mora upustiti u izuzetno težak i bolan proces donošenja odluke o tome kako će izgledati naša „nova normalnost“. 

 

 

 Svet je veći deo 2020. živeo sa pandemijom, ali u kakvoj smo situaciji sada, usred onoga što evropski mediji nazivaju „drugim talasom“? Prvo, ne treba zaboraviti da je razlika između prvog i drugog talasa karakteristična za Evropu: u Latinskoj Americi virus je sledio drugačiji put. Vrhunac je dostignut između dva evropska talasa, a sada, kako Evropa trpi drugi od njih, situacija u Latinskoj Americi se neznatno poboljšala.

 

Takođe treba imati na umu razlike u načinu na koji pandemija utiče na različite klase (siromašni su pogođeni jače), različite rase (u SAD-u crnci i Latinoamerikanci trpe mnogo više) i različite polove.

 A posebno bismo trebali imati na umu zemlje u kojima je situacija toliko loša – zbog rata, siromaštva, gladi i nasilja – da se pandemija smatra jednim od manjih zala. Uzmimo za primer Jemen. Kako je Guardian izvestio, „U zemlji koju proganja bolest, kovid se jedva registruje. Rat, glad i razorni rezovi pomoći učinili su nevolje Jemenaca gotovo nepodnošljivim.“ Slično tome, kada je izbio kratki rat između Azerbejdžana i Jermenije, kovid očigledno nije bio prioritet. Međutim, uprkos ovim komplikacijama, postoje neka uopštavanja koja možemo napraviti kada upoređujemo drugi talas sa vrhuncem prvog talasa.

 

 Šta smo otkrili o virusu

 Za početak, neke nade su propale. Čini se da imunitet stada ne funkcioniše. A smrtnost je na rekordnom nivou u Evropi, tako da nada da imamo blaže varijacije virusa, iako se on širi više nego ikad, ne drži.

 Takođe imamo posla sa mnogo nepoznatih, posebno o tome kako se virus širi. U nekim zemljama je ova neprobojnost rodila očajničku potragu za krivcima, poput privatnih kućnih skupova i radnih mesta. Česta fraza da moramo da „naučimo da živimo sa virusom“ samo izražava našu kapitulaciju pred njim.

 Iako vakcine donose nadu, ne treba očekivati da će one magično okončati sve naše nevolje i vratiti nas u staru normalnost. Distribucija vakcina biće naš najveći etički test: da li će princip univerzalne distribucije koji pokriva čitavo čovečanstvo preživeti ili će se razblažiti oportunističkim kompromisima?

 Takođe je očigledno da se sve više pokazuju ograničenja modela koji mnoge zemlje slede – uspostavljanja ravnoteže između borbe protiv pandemije i održavanja ekonomije u životu. Jedino što izgleda da zaista funkcioniše jeste radikalan lockdown. Uzmimo za primer državu Viktoriju u Australiji: u avgustu je imala 700 novih slučajeva dnevno, ali krajem novembra Bloomberg je izvestio da je „prošlo 28 dana bez novih slučajeva virusa, što je zavidan rekord, naročito jer se SAD, a i mnoge evropske zemlje bore sa rastućim infekcijama ili obnovljenim blokadama“.

 A što se tiče mentalnog zdravlja, retrospektivno možemo reći da je reakcija ljudi na vrhuncu prvog talasa bila normalan i zdrav odgovor ljudi suočenih sa pretnjom: njihov fokus bio je na izbegavanju infekcije. Bilo je to kao da većina njih jednostavno nije imala vremena za mentalne probleme. Iako se danas mnogo govori o mentalnim problemima, dominantan način na koji se ljudi odnose prema epidemiji je čudna mešavina različitih elemenata. Uprkos sve većem broju infekcija, u većini zemalja pandemija još uvek nije previše ozbiljna. U nekom čudnom smislu, „život ide dalje“. U zapadnoj Evropi mnoge ljude više brine hoće li moći da proslave Božić i obave kupovinu ili uzmu uobičajene godišnje odmore za zimske praznike.

 

Prelazak iz straha u depresiju

 Međutim, stav „život ide dalje“ – pokazatelj da smo nekako naučili da živimo sa virusom – potpuno je suprotan opuštanju koje dolazi kada najgore prođe. Neraskidivo je pomešan sa očajanjem, kršenjem državnih propisa i protestima protiv njih. S obzirom da ne postoji jasna perspektiva, na delu je nešto dublje od straha: od straha smo prešli u depresiju. Osećamo strah kada postoji jasna pretnja i osećamo frustraciju kada se neprestano pojavljuju prepreke koje nas sprečavaju da dostignemo ono čemu težimo. Ali depresija signalizira da i sama naša želja nestaje.

 Ono što uzrokuje osećaj dezorijentacije jeste to što nam se jasan poredak uzročnosti čini poremećenim. U Evropi, iz razloga koji ostaju nejasni, broj zaraza sada pada u Francuskoj, a raste u Nemačkoj. Bez da je iko tačno znao zašto, zemlje koje su pre nekoliko meseci smatrane uzorima kako se nositi sa pandemijom sada su njene najgore žrtve. Naučnici se igraju različitim hipotezama, a upravo ovo nejedinstvo jača osećaj zbunjenosti i doprinosi mentalnoj krizi.

 Ono što dodatno pojačava ovu dezorijentaciju je mešavina različitih slojeva koja karakteriše pandemiju. Christian Drosten, vodeći nemački virusolog, istakao je da pandemija nije samo naučni ili zdravstveni fenomen, već prirodna katastrofa. Ovome treba dodati da je to takođe socijalni, ekonomski i ideološki fenomen: njegov stvarni efekat uključuje sve ove elemente.

 Na primer, CNN izveštava da je u Japanu u oktobru ove godine više ljudi umrlo od samoubistva nego od kovida, a najviše su pogođene žene. Ali većina pojedinaca izvršila je samoubistvo zbog nevolje u kojoj su se našli zbog pandemije, pa je njihova smrt kolateralna šteta.

 Tu je i uticaj koji pandemija ima na ekonomiju. Na Zapadnom Balkanu bolnice su pred pucanjem. Kao što je rekao lekar iz Bosne, „Jedan od nas može raditi posao troje (ljudi), ali ne i petoro.“ Kako je izvestio France24, ne može se razumeti ova kriza, a da se ne razmišlja o „krizi odliva mozgova, sa egzodusom obećavajućih mladih lekara i medicinskih sestara koji će potražiti bolje plate i obuku u inostranstvu“. Dakle, opet, katastrofalni uticaj pandemije očigledno je uzrokovan i emigracijom radne snage.

 

Prihvatanje nestanka našeg socijalnog života 

 Stoga možemo sa sigurnošću zaključiti: ako se pandemija zaista odvija u tri talasa, opšti karakter svakog talasa biće drugačiji. Prvi talas je razumljivo usmerio našu pažnju na zdravstvena pitanja, na to kako sprečiti širenje virusa. Zbog toga je većina zemalja prihvatila karantine, socijalno distanciranje itd. Iako je broj zaraženih mnogo veći u drugom talasu, strah od dugoročnih ekonomskih posledica ipak raste. I ako vakcine neće sprečiti treći talas, možemo biti sigurni da će njegov fokus biti na mentalnom zdravlju, na razarajuće posledice nestanka onoga što doživljavamo kao normalan društveni život. Zbog toga će, iako vakcine deluju, mentalne krize i dalje trajati.

 Konačno pitanje s kojim se suočavamo je sledeće: Da li treba težiti povratku našoj „staroj“ normalnosti? Ili bismo trebali prihvatiti da je pandemija jedan od znakova da ulazimo u novu „post-ljudsku“ eru („post-ljudsko“ s obzirom na naš prevladavajući osećaj šta znači biti čovek)? Ovo očigledno nije samo izbor koji se tiče našeg psihičkog života. To je izbor koji je u nekom smislu „ontološki“, tiče se celokupnog našeg odnosa prema onome što doživljavamo kao stvarnost.

 Sukobi oko toga kako se najbolje nositi sa pandemijom nisu sukobi između različitih medicinskih mišljenja; oni su ozbiljni egzistencijalni sukobi. Evo kako je Brenden Dillei, voditelj chat-emisije u Teksasu, objasnio zašto ne nosi masku: „Bolje biti mrtav nego kreten. Da, mislim to doslovno. Radije bih umro nego da trenutno izgledam kao idiot.“ Dillei odbija da nosi masku jer je za njega hodanje sa maskom nespojivo sa ljudskim dostojanstvom na najosnovnijem nivou.

 U pitanju je naš osnovni stav prema ljudskom životu. Jesmo li – poput Dillei – libertarijanci koji odbacuju svako zadiranje u naše individualne slobode? Da li smo mi uslužni službenici spremni da žrtvujemo hiljade života za ekonomsko blagostanje većine? Da li smo mi autoritarci koji veruju u to da nas samo čvrsta državna kontrola i regulacija mogu spasiti? Da li smo duhovnici New Age-„a koji mislimo da je epidemija upozorenje prirode, kazna za naše eksploatacije prirodnih resursa? Da li verujemo da nas Bog samo testira i da će nam na kraju pomoći da nađemo izlaz? Svaki od ovih stavova oslanja se na određenu viziju onoga šta su ljudi. To se tiče nivoa na kojem smo, u nekom smislu, svi filozofi. 

 Uzimajući sve ovo u obzir, italijanski filozof Giorgio Agamben tvrdi da ako prihvatimo mere protiv pandemije, napuštamo otvoreni društveni prostor kao srž svog bića i pretvaramo se u izolovane mašine za preživljavanje pod kontrolom nauke i tehnologije, koje služe državnoj administraciji. Dakle, čak i kada nam kuća gori, trebali bismo skupiti hrabrosti da nastavimo sa normalnim životom i na kraju umremo dostojanstveno. Piše: „Ništa što radim nema smisla ako kuća gori. Ipak, čak i kada kuća gori, potrebno je nastaviti po starom, sve raditi pažljivo i precizno, možda čak i više nego ranije – čak i ako to niko ne primeti. Možda će sam život nestati s lica zemlje, možda neće ostati nikakvo sećanje na ono što je učinjeno, bilo u dobru ili u zlu. Ali vi nastavite kao i pre, kasno je za promene, više nema vremena“

 Treba primetiti dvosmislenost u Agambenovoj liniji argumentacije: da li je „kuća u plamenu“ zbog pandemije, globalnog zagrevanja itd? Ili je naša kuća u plamenu zbog načina na koji smo (preterano) reagovali na stvarnost pandemije? „Danas je plamen promenio oblik i prirodu, postao je digitalni, nevidljiv i hladan – ali upravo iz tog razloga je još bliži i okružuje nas u svakom trenutku.“ Ove rečenice jasno zvuče Hajdegerovski: oni lociraju osnovnu opasnost u tome kako je pandemija ojačala način na koji medicinska nauka i digitalna kontrola regulišu našu reakciju na nju.

 

Zašto ne možemo nastaviti putem starog načina života 

 Da li to znači da, ako se suprotstavimo Agambenu, treba da se pomirimo sa gubitkom čovečanstva i zaboravimo na društvene slobode na koje smo bili navikli? Čak i ako zanemarimo činjenicu da su ove slobode zapravo bile mnogo ograničenije nego što se čini, paradoks je da samo prolaskom kroz nultu tačku ovog nestanka možemo držati otvorenim prostor za nove slobode do kojih treba doći.

 Ako se držimo svog starog načina života, sigurno ćemo završiti u novom varvarstvu. U SAD-u i Evropi su novi varvari upravo oni koji nasilno protestuju protiv antipandemijskih mera u ime lične slobode i dostojanstva – oni poput Jareda Kušnera, zeta Donalda Trampa, koji se još u aprilu hvalio kako Tramp vraća zemlju nazad „od lekara“ – ukratko, od onih koji jedino mogu da nam pomognu.

 Međutim, treba primetiti da u poslednjem pasusu svog teksta Agamben ostavlja otvorenu mogućnost da se pojavi novi oblik post-ljudske duhovnosti. „Danas čovečanstvo nestaje, poput lica nacrtanog u pesku i ispranog talasima. Ali ono što zauzima njegovo mesto više nema svet; to je samo goli i prigušeni život bez istorije, prepušten milosti računanja moći i nauke. Možda se, međutim, tek na početku ove olupine može pojaviti nešto drugo, polako ili naglo – sigurno ne bog, ali ni drugi čovek – možda nova životinja, duša koja živi na neki drugi način… “

 Agamben ovde aludira na poznate redove iz Foucaultovog „Les mot et les“, kada govori o čovečanstvu koje nestaje poput lika nacrtanog na pesku kojeg talasi brišu na obali. U stvari ulazimo u ono što se može nazvati post-ljudskom erom. Pandemija, globalno zagrevanje i digitalizacija našeg života – uključujući direktan digitalni pristup našem psihičkom životu – nagrizaju osnovne koordinate našeg bivanja čovekom.

 Pa kako se (post) čovečanstvo može ponovo izmisliti? Evo nagoveštaja. U svom protivljenju nošenju zaštitnih maski, Agamben se poziva na francuskog filozofa Emmanuela Levinasa i njegovu tvrdnju da to lice „govori sa mnom i time me poziva na odnos nesrazmeren sa izvršenom moći“. Lice je deo tuđeg tela kroz koje se probija ponor neverovatne Drugosti Drugog.

 Očigledan Agambenov zaključak je da, čineći lice nevidljivim, zaštitna maska čini nevidljivim sam nevidljivi ponor koji odzvanja ljudskim licem. Zaista?

 Na ovu tvrdnju postoji jasan frojdovski odgovor: Freud je dobro znao zašto se u analitičkoj sesiji – kada postane ozbiljna, tj. nakon takozvanih preliminarnih susreta – pacijent i analitičar ne sukobljavaju licem u lice. Lice je u osnovi najosnovnija laž, krajnja maska, a analitičar prilazi ponoru Drugog NE videći njegovo lice.

 Prihvatanje svih izazova koje donosi post-čovečanstvo je naša jedina nada. Umesto da sanjamo o „povratku u (staru) normalnost“, trebamo se uključiti u težak i bolan proces konstruisanja nove normalnosti. Ova konstrukcija nije medicinski ili ekonomski problem, ona je duboko politička: prisiljeni smo da izmislimo novi oblik celokupnog društvenog života.

08.01.2021.

izvor:6uka.com ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Slobodan Reljić ›››

 

Korona virus jeste povod, ali nije uzrok globalne histerije.

    Dr Slobodan Reljić o svetskom haosu.

Inače, Covid-19 je bedna sila i kao povod. Što je takođe lakmus papir sile koja iza nje stoji i koliko je i ona sama u panici. Pogledajmo činjenice.

 Agencija EuroMOMO, Evropski nadzor nad viškom smrtnosti za javno zdravstvo istražila je stanje u 24 zemlje širom Evrope i utvrdila „ne samo da se ukupni mortalitet ne povećava, već je – dosad – daleko ispod nedavnih proseka“. Izveštaji pokazuju da je 2017. („čitava Zapadna Evropa doživela ogroman skok smrtnosti, posebno je loše bilo u svim mediteranskim zemljama“), 2018. „Evropa je bila jako pogođena“, a 2019. „generalno je bilo mnogo gore. Nekoliko zemalja 'iznad proseka', Španija i Portugal na 'visokom nivou', Francuska čak 'veoma viskom'“.

 Pogled unazad jasno pokazuje da su „kako sada stvari  stoji - brojke za 2020. znatno niže u odnosu na prethodne tri godine. Dakle, pitanje je - ako nismo imali 'zaključavanje' u 2017. godini i nismo imali 'zaključavanje' 2018. godine i nismo imali 'zaključavanje' u 2019. godini ... zašto sada imamo 'zaključavanje'?“

 Ili, ako pogledate fakte o smrtnosti širom sveta od januara do 25, marta ove 2020. videćete da je sezonski grip doneo 113 hiljada smrti u odnosu na koronu koja je imala 23 hiljade, a da se ne poredi sa 230 hiljada umrlih od malarije, 250 hiljada samoubistava, 314 hiljada smrti u saobraćajnim nesrećama ili dva miliona umrlih od kancera, dva i po miliona od gladi i 10 miliona izvršenih abortusa!?

 Ili na kojim činjenicama se greje „italijanski scenario“: Nacionalni institut za zdravstvo beleži da je prosečna starost pozitivno testiranih umrlih u Italiji oko 81 godina. 10% umrlih je starije od 90 godina. 90% umrlih je starije od 70 godina. 80% umrlih je patilo od dve ili više hroničnih bolesti. 50% umrlih je patilo od tri ili više hroničnih bolesti.

 Hronične bolesti uključuju naročito kardiovaskularne probleme, dijabetes, respiratorne probleme i rak. Dvoje Italijana preminulih mlađih od 40 godina (oboje stari 39 godina) bili su oboleli od raka i dijabetes sa dodatnim komplikacijama. Manje od 1% umrlih bile su zdrave osobe, tj. osobe bez prethodno postojećih hroničnih oboljenja. Italijanski institut razlikuje one koji su umrli od koronavirusa i one koji su umrli sa koronavirusa.

 Ali, ne držite se činjenica kao pijan plota kad se pokrenu masovne histerije! Uostalom, već je pokazano da je glupo da im verujemo.

 Lep primer je „svinjski grip“ iz 2009. Jedan istraživač se setio naslova ozbiljnog Gardijana iz 16. jula 2009. koji najavljuje 65.000 smrtnih slučajeva od pandemije H1N1. List se pozivao na takođe ozbiljne eksperte.

 Kao heroj dana tada se nemetnuo agilni Toni Bler koji je u Dauning stritu 10 sa suprugom Čeri komandovao nacionalnom odbrane od „nevidljivog neprijatelja“. Kad se „neprijatelj“ povukao ovlaštena agencija je sprovela istraživanje o stvarnoj stopi smrtnosti i - od 540.000 poznatih infekcija u Velikoj Britaniji, umrlo je 138 lica.

 Po sličnom scenariju se igralo širom sveta.    Volfgang Vodarg, poznati nemački lekar, svojevremeno član Bundestaga, godina 2009-2010 predsedavajući Odbora Saveta Evropske Unije koji je „istraživao motive Svetske zdravstvene organizacije za proglašavanje svetske pandemije“ (te 2009) našao je da je pandemija svinjskog gripa bila lažna, a Forbs je po tim činjenicama objavio da je to bio „jedan od najvećih skandala veka u poslovima s lekovima“.  „Pandemija svinjskog gripa koju je proglasila SZO, u stvari, bio je jedan od najmekših talasa gripa u istoriji, a samo bi se ptice selice još mogle setiti onog 'ptičjeg gripa'“, objašnjava ovih dana dr Vodarg i podseća da su nas „mnoge institucije koje nas sada upozoravaju nekoliko puta izneverile“.

 Ovo je, inače, doba kad je grip u velikoj modi jer je „u XXI veku, za samo 20 godina, svet zvanično zabeležio 67 'epidemija' - skoro dvostruko više od zabeleženih tokom čitavog kraja XIX i celog XX veka”. Iza toga uvek stoji moćni triangl – mejn-strim mediji, naučnici i političari. A spektakli, naravno, su u zapadnoj produkciji.

 Društvo koje više ne drži do obrednih spektakala, pretvara čitav život i urnebesni spektakl.

 Na osnovu činjenica i znanja ozbiljnih lekara, što bi naše skutonoše rekle „struke“, jasno je da će koronaviris imati mnogo više žrtava kad se pandemija okonča. Ako stopa nezaposlenosti u SAD skoči na 20 odsto (to je najumerenija prognoza!), pogoršaju se uslovi života, medicinska zaštita i hrana će biti sve nedostupnije, rašće depresije i - jedno istraživanje „procenjuje se da će ukupni broj smrtnih slučajeva koji se mogu pripisati posledicama Covid-19, samo iz ovog ograničenog ispitivanja, biti:

 1.Suicidi 59.000, 2.Zloupotreba droga 87.000, 3.Nedostatak medicinskog osiguranja ili lečenja 1.350.000, 4.Siromaštvo i pristup hrani  780.000.

 Ove procene znače ukupno više od dva miliona smrti iznad procenjenih 150. 000 koji se očekuju od samog virusa, a ne uključuju druga predvidljiva pitanja sa posledicama Covid-19.“

 Naravno, u ovoj korona-halabuci o tome niko ne misli. Uključena je mašina za megaproizvodnju straha.

 „Zastrašujuće vesti guše drugačije poglede“, govorio je ministar propagande nacističke Nemačke. Znao je taj izuzetni „sejač straha“ Jozef Gebels, da „nije nemoguće dovoljnim ponavljanjem i psihološkim razumevanjem zabrinutih ljudi dokazati da je kvadrat u stvari krug."

 Tajni idol svih velikih propagandista iz starih i novih demokratija, naravno, ne objašnjava da je to moguće kad se „steknu okolnosti“. Doduše, kao što je govorio Napoleon, ne `pominjite mi okolnosti, ja pravim okolnosti`.

 Tako da je u globalnoj javnosti jedan od mogućih i neposrednih izvora  – strah od podmetanja virusa kao deo biloškog rata.

 Da li je virus Covid-19  stvoren u Fort Detriku, Merilend i onda zgodnom prilikom, kad su krajem oktobra 2019 u Vuhanu održavane svetske vojne igre, posejan na „vlažnu pijacu“?

 Da li je „nulti pacijent“ bila profesionalna biciklistkinja iz američke ekipe Matje Benasi, poreklom Holanđanka, „vojni, diplomatski, bezbedonosni činovnik“ iz obaveštajne strukture američke vojske, kako je tvrdio kineski Global tajms?

 Ameriknci su bili smešteni u hotelu 250 metara od „vlažne pijace“ koja će posle u trenu postati centar sveta. Inače, američka ekipa je na prvenstvu prošla bedno – za razliku od Kineza i Rusa koji su prvi i drugi po broju osvojenih medalja - Amerikanci su bili 35, iza Slovenije, Finske, Litvanije. Srbija je bila na odličnom 54. mestu.

 Ali, i ako je bilo podmetanje, posle se to otelo.

 Ipak, svedoci smo strah se brže širio svetom nego virus! Ključni virus proleća 2020. je strah. Razum je zaključan: skoro četvrtina odraslih u Americi izjavila da su ih poslodavci već otpustili, ali preko 80% ispitanika podržava ostajnje kod kuće da bi sprečili širenje Covid-19, bez obzira na ekonomske posledice. „Moć manipulacije uma deluje kako je planirano.“

 Veliki strah! Baš veliki. Možda će biti velik i kao „Veliki strah 1789“ kako je svoju knjigu naslovio francuski istoričar Žorž Lefevr koji je opisao tu ključnu činjenicu za godinu koja je promenila svet.

 Francuska buržoaska revolucija. Događaj koji je izveo na istorijsku pozornicu kapitalizam i demokratiju.

 I „iako se danas zna koliko je on [Veliki strah], u stvari, bio bespredmetan, a spletkarenje koje ga je podsticalo zasnovano na samim izmišljotinama, ostaje činjenica da u roku od dve nedelje... panika zahvata više od polovine Kraljevstva i da je dala polugu ogromne snage seljačke revolucije“.

 Da, važno je znati ono što su francuski socijalni psiholozi Mišel Kaznev i Rolan Ogo razumeli da „ono u šta su ljudi poverovali često za istoriju vredi isto toliko koliko i sama stvarnost činjenica“.

 Đavo je, izgleda, došao po svoje - što bi reklo narodno iskustvo - pa su država i crkva odlučile da hrišćanske vernike zaštite od vaskrsne liturgije, uprkos činjenici da to nisu radili prethodnih godina kad je opasnost bila veća ali atmosfera normalnija.

 Pandemija straha je već donela mnogo beslovesnih a društveno pogibeljnih posledica. Dok se privreda raspada a eksperti-šarlatani razumeju da je najbolje da štamparije novca rade punom parom (iako je to danas samo IT postupak ukucavanja cifri – kolikih god) sve je više ljudi kojima pada na um da je ideološko-politički poredak koji se rodio u Velikom strahu 1789. stigao na onaj kraj sveta koji je svojevremeno u filmu „Bogovi su pali na teme“ tražio i našao jedan simpatični Bušman ratnik. I onda je Ksi, tako se zvao, zafrljačio u tu provaliju grozni predmet (flašu „koka kole“!) koji je samo svađao dobre ljude u plemenu. I decu. Srećno društvo je vodio u rat do istrebljenja.

 Mali Bušman se sa svojim kopljem vratio u svoje namibijsko pleme i svojim bogovima, a mi smo sve to gledali kao simpatičnu i do neba šaljivu dosetku.

 Kao što nismo ozbiljno shvatali ni ljude poput Imanuela Valerštajna (neki prevodioci kažu Volerstin) koji je još 1989. upozoravao na suludo radovanje Zapada kad je pao Berlinski zid, pa onda Sovjetski Savez! Ljudi, jeste li normalni, šta slavite, pa to je vaš brat sijamski blizanac – drugi deo bipolarnog sveta. Kako on nestaje i vi ste na samrtnoj postelji!

 To se, svedoci smo, tako nekako i odvijalo. U svojoj aroganciji Zapad se bacio na najbeslovesnije pljačkanje obezglavljenog sveta. Prvo tuđih, a onda i svojih građana.

 A mali nedisciplinovani širom sveta kažnjavani su kao prvokažnjeni i prokazani Srbi. Surovo se udralo a i pokazivani su celom sveti kao ludaci.

 Bez ikakvih znakova mudrosti i mera opreza obnavljane su imperijalne tehnike vladanja, ali je Imperija uspevala da sebi puca u nogu gde god da dođe. Za sve svoje laži i nasilje trošila je nesagledivu energiju. Principi su korišteni bez ikakvog samopoštovanja. Pa je građanski rat u Bosni značio da je ujedinjavanje rešenje, ali je podržavanje albanskog separatizma na Kosovu najbolje za svet, raspolućena Makedonija je krpljena a Crna Gora je otkidana referendumom koji nije imao šansu da ne uspe.        

 Antiprincip je branjen kao božansko pravo.

 Civilizacija svedena na „vladavinu prava“ bez morala, vere, ljudskosti, patriotizma, bez poštivanja arhetipskih moći valjala je zakone u blatu a onda od svih tražila da viču kako oni sijaju nepomućenim sjajem. I bilo je bukača. I to koliko. Pred sudom istorije mi Srbi ćemo moći naširoko da svedočimo kako je liberalna Imperija u Hagu odbacila metapravno načelo „ni po babu ni po stričevima“, a dala se u kažnjavanje po načinu koji je pripisivan inkviziciji.

 Ludilo se nije zaustavljalo ni pred najvećim nacijama.

 Zapadni svet neupitno optužuje i presuđuje za kineski „maskar na Tjanmenu“, iako je na Nebeskom trgu maskar o kome su „javljali“ BBC i drugi „nezavisni“ mediji i falange „slobodnih novinara“ – istinit koliko izmišljene vesti u satiričkim časopisima.

 Država koja traje nešto preko dva veka i koja za to vreme nije ratovala samo 16 godina („najmilitarizovanija nacija u istoriji sveta“, Džimi Karter) objašnjavala je čitavom svetu kako je „crvena Kina“ (dotle je stigla posle četiri-pet hiljada godina u koje njima staje i praistorija i istorija) - svetski gubavac. (I u operaciji „korona-virus“ je ponavljano kako taj svet jede šišmiše, što je obična rasistička propagandna izmišljotina širena društvenim medijima.)

 Ali kad se umornik iz „staklene kuće na bregu“ (tako je Regan divinizirao Ameriku) probudio - ispod prozora je bilo toliko „crvenih Kineza“ s osmehom čiju dubinu i smisao beli čovek ne može da razume ni kad je pri punoj svesti i u dobroj nameri. Zavisnost obolele Amerike od zdravije Kine dostigla je razmere o kojima se nije smelo ni sanjati.

 Ironija je da su „braća po hladnom ratu“ iz Vašingtona stigla u Kremlj [za razliku od Napoleona i Hitlera], ali je njihova ruka vođena Alachajmerovskom snagom uspela da rukopoloži Vladimira Vladimiroviča Putina.

 Kad je on odlučio da, ipak, bude ruski predsednik Rusije, oni su se iskreno zaprepastili. I Angela Merkel je razrogačila oči. Da li je moguće da postoji na svetu čovek kome nije „Amerika na prvom mestu“? Čiji najviši interes nije „američki nacionalni interes“? I to na svakoj tački zemaljske kugle?

 Onda su iz Pekinga i Moskve počeli da ohrabruju postojanje BRIKS-a. Ta organizacija nije moguća, ali je i kao zvezda padalica pokazala svetu da i drugi imaju pravo da štite svoje interese. Tako je američka moć, koja podrazumeva ne samo da niko ne može da ostvari svoj interes nego niko ne može ni da postavlja pitanja, postajala sve beskrvnija i neuverljivija.

 Gluva sila sve se više pretvarala u „buku i bes“. Arogantni su, ipak, osećali kako im se strah uvlači u kosti. Najveći ljubitelji „slobodnog tržišta“ za čas su postali najveći korisnici sankcija. Bacali su ih kao pikado strelice. Evo, dve za Rusiju, jedna na Iran, a Kina, šta se čeka...

 Od najvećeg proizvođača najpraktičnijih dobara liberalni kapitalizam se ubrzano sveo na 1) „štampača para“ (što bi njihovi vitezovi-bankari rekli „kreiranje novca“)  i 2) proizvođača magle – najveća propagandne mašinerije u istoriji čovečanstva. Liberalni svet se tako sveo na Nešto što hoće da opstane na dve opsene. I pored toga što je Isak Njutin na engleskom objavio da postoji zemljina teža.

 Da li je to logično?

 U otrežnjenom ljudskom umu nije, ali u istorijskom toku jeste. Imanuel Valerštajn je 1989. godinu video kao kraj istorijske ere koju je on sveo na dva četverocifrena broja 1789-1989. Dva veka trajanja jednog svetskog hegemona. (1989. je uzeta kao očigledan početak kraja.)

 Počelo je Velikim strahom i završava u velikom strahu. Kad je posle teške zime 1788. usledila slaba žetva koja je unela paniku u treći stalež, svaki siromašak se suočio sa realnom mogućnošću da plemstvo nema nameru da učini išta a da oni prežive.

 Naravno, nije to bila prva teška zima niti prva nerodna godina, ali neka mora postati detonator. I to je proizvelo istorijski stampedo. Šta se tražilo? Liberté, égalité, fraternité! Hrišćansko Trojstvo je prevedeno na građanski jezik: svi smo slobodni u Duhu Svetom, svi smo jednaki pred Bogom Ocem našim i svi smo braća u Hristu.

 I - za dva veka stalno se nastupalo korak napred i dva korka nazad. Danas od velikih obećanja nije ostala ni bleda senka. Pričati o slobodi, jednakosti i bratstvu u svetu u kome osam osoba rasplaže vrednostima kao 3,6 milijardi ljudi - to više ne deklamuju ni đaci u školi. Toliko se odaljilo od života.

 Taj svet sebe razume kao božanstva na Zemlji. Ljudi su za njih samo materijal, kao malter i cigla, od koga oni stvaraju svet po svojoj meri. I oni to rade.

 Vidite da je Bil Gejts jedna od najaktivnijih ličnosti u upravljanju pandemijom Covid-19. Ali, on se spremao - u septembru 2019. godine je u Njujorku njegov Savez ID2020 na samitu pod nazivom „Izazovi uspona do dobre lične karte“ odlučio da se sprovede program 2020.

 Njihov program digitalnog identiteta testiraće u saradnji sa vladom Bangladeša.

 U januaru su u Davosu na svom Svetskom ekonomskom forumu usvojili Agendu ID2020: što „uključuje prisilnu vakcinaciju, smanjenje populacije i potpunu digitalnu kontrolu nad svima - na putu ka Jednom svetskom poretku“, tj. Plan za novi američki vek. Uz vakcinu, ovu ili neku sledeću,  „ubrizgati nano-čip, nepoznat osobi koja je vakcinisana“.

 To se, naravno, zove filantropska pomoć. Pa, Bil Gejts, ako pogledate internet, sve ovo radi zbog nas. Voli ljude, ali tako da ih bude što manje i da što manje budu ljudi. On nam nudi ostvarenje Orvelove distopije: Sloboda je ropstvo.

 On zna da dolazi trenutak kad se i nama – uostalom to naši psi i krave imaju! – treba darivati „čip na daljinu opskrbljen svim vašim ličnim podacima, uključujući bankovne račune - digitalni novac. Da, digitalni novac je to na šta 'oni' ciljaju, tako da više nemate ne samo nikakvu kontrolu nad svojim zdravstvenim i drugim intimnim podacima, već i nad zaradom i potrošnjom.“(Kenig)

 Naravno, treba se plašiti ali nema razloga za paniku. Ovi dobri ljudi su malo zakasnili. Da su ovo pokrenuli pre deceniju svet bi se pred njima prostirao kao travnjak. Mogli su samo da gaze i brišu cipele. Ali, kao što nema savršenog zločina nema ni savršene manipulacije.

 Francuski „hrišćanski anarhista“ Žak Elil je u svom kapitalnom delu „Propaganda“ objasnio da je bilo jasno da je Gebels izdao „struku“ kad je negde od 1943. i sam počeo da veruje u ono što je spravljao za druge. Bio je to znak i da je projekat počeo da klizi sa svetske pozornice.

 I ova otvorena ponuda „dobrovoljnog ropstva“ - iza koje je najglasniji Gejts - već hladi i one najveće vernike u zapadni raj. Oni su se nadali da će im bar poklanjati nekavu slobodu. Dali su kolonijalnu demokratiju, obećavali slobodne izbore, slobodne medije, slobodno tržište, građanske slobode (toliko slobode nije se izlivalo na zemlju od doba dinosaurusa), a sad nude digitalno ropstvo.

 I, da mnogo je teže danas za Gejtsovo bratstvo  - sad kad postoje ovakva Kina i Rusija. To bi već samo od sebe bilo neprelazno. A to pokazuje i korona-kampanja.

 Suparnici su uspešniji i u poslednjem utočištu zapadne nedodirljivosti – u propagandi.      

 „Rusija beleži trijumf u pandemijskoj propagandi medicinskom isporukom u SAD“, naslov je, i:„Zajedno s Kinom, Kremlj želi da stekne geopolitičku prednost na Zapadu tako što će žuriti sa isporukom medicinskih zaliha u zemlje koje su teško pogođene koronavirusom.“

 Zato ovi kraljevi visokog podzemlja, „naddržava“ kako ih je zvao Aleksandar Zinovjev, izvode pogrešne račune jer u današnjoj globalizovanoj ekonomiji „svet Zapada u velikoj meri zavisi od kineskog lanca snadbdevanja, robe široke potrošnje i posredničke robe - i, pre svega, lekova i medicinske opreme“.  „Najmanje 80% lekova ili sastojaka za lekove, kao i za medicinsku opremu dolazi iz Kine. Zavisnost Zapada od Kine kod antibiotika je još veća, oko 90%.“ Neko ko hoće da vakciniše čitav svet mora to imati na umu.

 Nije li sumanuta ideja da se Bil Gejts i društvo spremaju da siromašnim – kojima preti raspadanje svega čega su se do juče držali -  preko medija objasne kako je to za njih dobro. To, ipak, ne biva. Nije bivalo u istoriji. Odnosno, ako je neki rod pristao na takvu filantropiju - nestalo ga je.

 Oni koji nisu prihvatili podizali su nove društvene poretke. Dočekali su svoju 1789.

izvor: glas javnosti ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Svetlana Slapšak ›››

Tamo gde nema javnog zdravstva, ima puno žrtava

 Pandemija je pokazala da u državama u kojima zdravstveni sistemi nisu javni, ima veliki broj žrtava, podvlači antropološkinja i spisateljica Svetlana Slapšak u razgovoru za Radio Slobodna Evropa (RSE).

 "Postalo je potpuno jasno da je najviše žrtava u zemljama koje nemaju javno zdravstvo, kao što je Severna Amerika. Sjedinjene Države, zapravo. U Italiji i u Španiji su počeli ozbiljno privatizovati zdravstvenu zaštitu, tako da je situacija potpuno jasna – tamo gde nema javnoga zdravstva, ima veoma mnogo žrtava. Zato će u Americi verovatno biti i najviše žrtava – u veoma razvijenom društvu koje poznaje neverovatne društvene razlike i nepravičnost biće najviše žrtava", navodi Slapšak.

 Ova doktorica antičkih studija, rođena Beograđanka koja živi i radi u Ljubljani od 1991. godine, osvrće se na niz pitanja koja su se otvorila od kada je polovinom marta Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila globalnu pandemiju, a Evropa postala žariše novog virusa korona. No, najpre o zemlji u kojoj je kriza bez presedana zatiče.

 Kako je u Sloveniji?

 Slapšak: Kod Slovenaca se vide različite stvari. Pošto smo veoma ograničeni u tom smislu da više ne možemo ni iz svoje opštine, zapravo se videlo kako nova vlast, mi smo dobili novu esktremno desnu vladu 13. (marta) u petak, želi da manipuliše sa stanovništvom.

 Naime, prethodne subote je bilo divno vreme i mnogi ljudi su seli u kola i otišli na razna lepa mesta, pre svega na obalu. Neki na obalu, neki na druga mesta. Tu nije bila velika selidba, to se nije tako videlo. Međutim, lokalne vlasti na obali i na drugim mestima su htele po svaku cenu da prikažu da je to bio neki masovni napad na obalu… Došlo je do snimanja registarskih tablica, do denunciranja, stvorena je vrlo neprijatna atmosfera koju je onda vlast iskoristila da odredi savršeno besmislenu zabranu izlaska iz sopstvene opštine.

 Dakle, govorimo o stvarima koje računaju, ako hoćete, sa ljudskom niskošću i zlobom.

 Ljudi sa obale i mnogi koji su bili svedoci tvrde da nije bilo takve navale. Tvrde sa su se ljudi ponašali veoma disciplinovano, u grupama, u malim grupama, ako su bili porodično. Udaljeni jedni od drugih.

 Danas je situacija takva da kontrolišu na izlasku iz opštine, što je stvarno besmisleno jer recimo mnogi zemljoradnici imaju zemlju izvan svoje opštine.

 To računanje sa zlobom, sa denunciranjem i sličnim, nije dobro.

 Isto tako, pojavili su se ljudi koji, recimo, onima koji su izašli iz karantina ne dozvoljavaju da se vrate ili ih vređaju na ulici.

 U svetu se pojavio izrazito agresivni rasizam prema ljudima sa azijskim crtama lica. Dakle, neki loši motivi se pojavljuju na sve strane i mnoge zemlje koje su prešle veoma brzo u diktature zapravo razvijaju takva osećanja.

 Međutim, na nekom mikro nivou ja primećujem da su ljudi solidarni. Nama su mnogi mladi prijatelji telefonirali i ponudili se da nam donose stvari. U kući vlada opšta razmena hrane, informacija. Obaveštavamo se međusobno, prenosimo stvari, negujemo nekakav vrt napolju. Prosto, živimo zajedno i to je jedno vrlo prijatno osećanje, moram reći. Ja verujem da u mnogim zgradama vlada upravo takvo osećanje.

 Druga mera koju je vlada zahtevala jeste da se u većim blokovima liftovi, kvake, gelenderi higijenizuju odnosno sterilišu. To je nemoguće i jako je skupo. Još se vodi dislusija oko toga. I tu bi isto tako moglo da se pojavi nešto zle krvi koja je savršeno nepotrebna.

 Na drugoj strani imate to da se, zapravo, stanovništvo ponaša jako disciplinovano i potpuno u skladu sa ovim što se dešava.

 Ali ono što nam ta zaraza donosi i ono što se dešava jeste zapravo jedno novo saznanje.

 Mi, koji smo doživeli jugoslovenski socijalizam, nama je u školskom sistemu nekako ugurano u glavu i od tamo je ostala ideja o jednakosti. Ideja o jednakosti za sobom povlači bar rudimentarne ideje o pravičnosti.

 Sad, pred virusom, zapravo smo stavljeni u novu situaciju. Čak i bez sećanja na jednakost, postavljeni smo u situaciju jednakosti pred smrću.

 Možda nije loše da ljudi o tome naprosto razmišljaju.

 Sličnosti između država Balkana i Mađarske?

 RSE: Sada ste spomenuli na neki način taj “politički lov u mutnom”, da tako kažem. Mađarska je sa zakonom o dekretu prva zemlja u Evropi koja je tako nešto implementirala i zakonski. Da li pratite situaciju u Srbiji i u zemljama bivše Jugoslavije i kako komentarišete stanje tamo – recimo u Beogradu uvođenje policijskog časa od petka u 17 pa do ponedeljka u pet ujutru?

 Slapšak: To je primer besmislene mere. Primer ako hoćete iživljavanja neke diktatorske vlasti. U svim državama danas primećujemo takve poteze i takve želje. Negde se one reprimiraju, negde ne. Negde vlast ima više razumevanja i bolje sluša stručnjake, a negde, očigledno, neuporedivo manje.

 U Srbiji je zdravstveni sistem jednostavno raspadnut. To je potpuno druga situacija. Jeste i privatizacija, a jeste i sistematsko uništavanje zdravstvenog sistema.

 I to da neko hapsi novinarku koja piše o realnoj situaciji u zdravstvenom sistemu, to je zaista zastrašujuće. To jeste pravi potez diktature, nemate šta da mislite.

 S druge strane je opet ovo ponižavanje staraca i nekako stavljanje u zatvor svih starijih od 65 godina, što nam opet dosta jasno kaže koje su namere Vučića (Aleksandar Vučić, predsednik Srbije op. red.). Vučićeve namere su da više nema izbora, jer njegovi glavni glasači su zapravo penzioneri. Kada se tako ponaša prema penzionerima jasno je da neće izbore, čak ni u tom obliku.

 U tom smislu, mislim da Vučić sledi Orbana (Viktor Orban, premijer Mađarske, op. red.).

 Po celoj Evropi, ovoj postsocijalističkoj, počeće se dešavati te stvari. Već pre je Poljska pokazala kako se može bezobrazno bacati u lice Evropi izrazita segregacija, kršenje ljudskih prava i tome slično.

 Sad je tu Mađarska sa još radikalnijim pristupom. Dakle, te će se stvari događati. Kako će Evropa reagovati, naravno, pojma nemamo, ali meni je sasvim dovoljno to što Evropa nema problema sa Vučićem koji predstavlja Srbiju.

 RSE: Poljska je imala situaciju sa “No LGBT Zones”…

 Slapšak: Još uvek ima. Podeljena je u okruge, au mnogima od njih se ne priznaju ljudska prava tih grupa.

 Tako da, nije čak bio potreban ni virus da se to tamo desi.

 U Sloveniji se razvila izrazita agresivna propaganda vlade protiv intelektualaca i umetnika koji u tim merama deljenja para, pre svega poslodavcima, nešto malo radnicima, a nezaposlenima i prekarcima, naravno neće dobiti ništa. I sada smo još dobili odluku Ministarstva kulture da neće podupreti izdavanje knjiga, filmske festival, produkciju filmova, kongrese i tome slično.

 I napade, veoma grube, izrazito grube napade na onu polovinu PEN-a koja stoji za Borisom A. Novakom koji je odmah reagovao na prve postupke vlasti. Sad je tu polovina PEN-a koja ide sa njim, koja se buni, koja smatra da ne sme da bude ugušena slobodna kritička reč.

 Dakle, to je sad situacija i ta gesta slovenačke desne vlade tako pokazuje istu tendenciju kao i Orban, kao i ostale zemlje.

 Suočavamo se sa oblicima tiranije i diktature na koje smo skoro pa zaboravili. Sad se vraćaju modeli koji su istorijski prevaziđeni, a očigledno u nekim podsvestima još uvek žive.

 Zašto fizička, a ne socijalna distanca?

 RSE: Nedavno je Svjetska zdravstvena organizacija preporučila da se umjesto već opšteprihvaćenog termina “socijalno distanciranje” počne koristiti “fizičko distanciranje”. Zašto?

 Slapšak: Zato što je to neuporedivo ubedljiviji termin jer je reč o razmaku između ljudskih tela.

 Sa druge strane, "socijalno distanciranje" ima duboki podsmisao koji je neobično ružan – a to je da se različite društvene grupe udaljuju jedna od druge – što je inače realnost ove situacije.

 Sada su socijalne razlike jasnije više nego ikada, više nego ikada jasna je nepravičnost koja iz toga izlazi, više je nego ikada jasna manipulacija koja se izvodi sa ljudima koji moraju da rade i koji moraju da se izlažu opasnosti svaki dan. I da isto tako izlažu svoje porodice opasnosti. Dakle, "socijalna distanca" je nešto zaista ružno i bilo bi jako dobro da je zamenimo sa fizičkom distancom - koja je realna.

 RSE: Pandemija je uzrokovala i da se na novi način gleda i na pitanje ljudskih, ali i religijskih prava. Kako vi to tumačite? Insistiranje na korišćenju iste kašičice kod pričešća, navala na hramove u Iranu nakon što je vlast izdala nalog da se zatvore…

 Slapšak: Pa ima i na drugoj strani isto tako… Salvini (Matteo Salvini, lider populističke Lige u Italiji, op. red.) je dao predlog, pošto je neko vreme uredno ćutao, to mu je bilo politički bolje, da za Uskrs ljudi napune crkve. (Smijeh)

 Dakle, to versko ludilo je uvek korisno i upotrebljivo za ovakve situacije u kojima crkva ide, naravno, ruku pod ruku sa diktaturom.

 Papa se pobunio protiv Salvinijeve izjave i ceo vatikanski kler se pobunio. Toliko još razuma imaju.

 Međutim, znate kako, ovo je trenutak u kojem sve vere, sve religije na svetu imaju savršeno opravdanje. Nema boga ni bogova koji na ovom planetu nisu uvređeni stvarima koje su se desile prošle godine.

 Pokušajmo samo nekoliko da saberemo: topljenje Arktika, dizanje morske površine, otopljavanje Sibira, zemljotres u Zagrebu, pomor jemenske dece, požari u Australiji, Trampova vladavina, Brexit… pa ne možete da zamislite više katastrofalnih grehova koje smo zaslužili da se ovo uopšte dešava (smijeh)… To je religiozno obrazloženje.

 Kada se vratimo na stranu razuma, onda moramo dosta ozbiljno da razmišljamo o tome šta se dešavalo poslednjih godina – ne u vezi sa kažnjavanjem virusom – nego o tome da sistem vladavine na ovoj planeti više nema smisla. Barem parlamentarna demokratija više nije sposobna da reaguje na takve stvari. Sistemi vladavine koje poznajemo jednostavno su se izgubili u neverovatnoj agresiji neoliberalizma i kapitalizma koji nije nikada bio stvoren za ljude.

 Dakle, ono što se mora desiti, nadam se, posle virusa, jeste neka vrsta ozbiljog preuređenja društvenih odnosa.

 Najbolja poruka u pandemiji - poziv na prestanak ratova

 RSE: Velike prekretnice su i označivači računanja vremena prije i poslije. Prije i poslije Hrista, Prvog i Drugog svjetskog rata… Na Balkanu se vrijeme (skorije) računalo prije i poslije rata 1992-95. godine. Sada će se vjerovatno računati prije i poslije pandemije. Kako vi vidite post-pandemijski Balkan, ali i planetu? Često se čuje da više ništa neće biti isto…

 Slapšak: Naravno, vrlo je teško predviđati, i pri tome su sada, izvinite, predviđanja jako popularna, tako da svaki filozof smatra da treba da da svoje mišljenje o tome šta će biti.

 Ja bih se zadržala na Badiouu (Alain Badiou, op. red.), francuskom filozofu koji misli da treba obnoviti Jugoslaviju… (smijeh).

 Šalu na stranu, mislim da je to jedino rešenje za Balkan, takav kakav je danas sa svim posledicama i svim strahotama koje su izazvale nove države.

 No, vratimo se nekom globalnom aspektu. Bilo bi dobro kada bi u postindustrijskom dobu, koje sasvim sigurno nastupa, građani sveta pokušali da sačuvaju ono što je dobro od današnjeg sveta. To su, pre svega, komunikacije. Ne mislim na saobraćajne komunikacije. Mobilnost sasvim sigurno mora biti temeljno izmenjena. Mislim na elektronske komunikacije, na sporazumevanje, na instantne dogovore i tome slično.

 U tom smislu, ne bih se usudila da gledam u budućnost koju zapravo i ne mogu da vidim drugačije nego kao prevladu nekih veoma umerenih društvenih ideja o jednakosti, o pravičnosti, o raspodeli hrane, što će biti ključno, o zdravlju cele planete, o ukidanju rata… Što je najbolja poruka koju sam čula u ovoj epidemiji, a to je Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija koji je zahtevao prestanak svih ratnih akcija, odmah.

 Dakle, u toj novoj situaciji, u tim blagim merama koje bi dovele do koliko-toliko jednakosti, prepoznajem zapravo osnove komunizma. Nemojmo se zavaravati.

 Društveni projekat komunizma koji se raspao na realizaciji državnog komunizma je itekako aktuelan. On podrazumeva to da svi imaju sve što im je potebno za normalan život. I, ukoliko bismo to uspeli, naravno ne moramo se vraćati na izvore komunizma i na autoritete komunizma, ali zapravo ono što se jedino može ostvariti u postindustrijskom dobu jeste to. Kako god ga nazovemo. Drugačije zaista preti potpuno istrebljenje ljudskoga roda.

 Zamislite kada bi se recimo sad zaustavili svi ratni sukobi i kada bi prestala proizvodnja oružja koja samo Ameriku košta bar sto puta više od one sume koju je Tramp plemenito podelio poslodavcima i nešto siće dao i radnicima i ostalima, ali naravno beskućnicima i onima koji su potpuno izvan sistema ništa. Baš kao i u drugim zemljama.

 Zamislite koliko bi se novca oslobodilo kada bi se prestalo sa proizvodnjom oružja. Koliko bi se sredstava i industrijskih mogućnosti oslobodilo kada bi se prestalo sa proizvodnjom oružja. Tu ne spada samo Amerika, tu su Kina, Rusija i veliki evropski proizvođači oružja kao što su Finska i Švedska.

 Taj prestanak ratnih sukoba bi značio već neverovatno poboljšanje, mnogo sredstava koja bi mogla odmah otići u izučavanje, u poboljšanje, u lečenje, u popravljanje situacije sa zdravstvenim osobljem i ostalo. Stvari mogu početi vrlo jednostavno, radnici koji su izloženi i nedovoljno zaštićeni i u opasnosti su da u svoju porodicu donesu zarazu, mogu jednostavno ne otići na posao.

 To je oblik štrajka o kojem ranije nismo razmišljali.

 RFE: Govorite o radnicima. Kako tumačite nove, da tako kažem, “pandemijske termine”? Jedan od onih, pored niza medicinske opreme i aparata, koji se često čuje jeste i “esencijalni radnici”. Kakav je položaj “esencijalnih radnika”?

 Slapšak: Tu vidite eksploataciju u čistom, krvavom obliku. Najmanje plaćeni, najizloženiji, grupa koja je predviđena da bude deklasirana socijalno, a u ovakvoj opasnosti je izložena smrti. Računaju da će uvek biti dovoljno nezaposlenih koji će ih zameniti.

 To je najsurovija slika neoliberalnog kapitalizma koja nam se nudi.

 I pomaganje tim ljudima i briga za te ljude bi morali biti osnova svake akcije danas. Ne mislim samo na vlast, vlast se naravno neće odazvati. Mislim na ljude koji bi morali nešto uraditi za njih. Čak i ako treba kršiti zabrane.

 Potrebna pametna ideologija

 RFE: Da li je moguće osloboditi se ideoloških predznaka u post-pandemijskom društvu? Da li je to nova šansa ili je utopistički razmišljati na takav način?

 Slapšak: Ideologija nam treba, možda danas više nego ikada. Dobra ideologija nam treba. Treba razmišljati o ideologijama, one mogu imati veoma korisnu upotrebu.

 Ne moramo u potrebljavati stare termine – nazovite komunizam kako god želite, ali efekat toga da celo stanovništvo dobija istu zaštitu i ista minimalna sredstva, iste mogućnosti, kako god to nazovete ustvari je ono što znamo iz istorije. Kao ideja, ne kao ostvarenje. Nigde i nikada nije bila potpuno ostvarena, naravno.

 Međutim, nije reč samo o tome da se oslobodimo mržnje prema ideologiji. Znate, u socijalizmu smo imali luksuz da kažemo pa dosta nam je ideologije. I naravno da nam je bilo dosta ideologije, tada.

 Za vreme nacionalizma, koji vlada već trideset godina u ovim našim prostorima bivše Jugoslavije, jako malo ljudi se oslobodilo te ideologije koja uopšte nije ideologija nego jedna prostačka priča. U koju mogu da veruju samo idioti, i niko drugi.

 Nismo se oslobodili nekih veoma bazičnih, veoma primitivnih oblika priča, čak ne ni ideologije. U tom smislu, da, dajmo neku pametnu ideologiju koja je razumna, koja se zasniva na argumentima, na analizama, statistikama, naučnom radu, dobroj debate, dobroj kritici i tako dalje.

 RSE: To su neka istorijska iskustva koja bi možda sada mogla da poluče pozitivan rezultat. A pandemija kao tema književnosti... U intervjuu koji ste nedavno dali za Pobjedu rekli ste da vam je Tukididova "Istorija" koja opisuje kugu u Atini omiljeno djelo. Zašto?

 Slapšak: Zato što opisuje situaciju pandemije u jednoj savršenoj neposrednoj demokratiji. U kojoj, doduše, žene, robovi i stranci nisu imali pravo glasa, imali su ga samo muškarci. Međutim, i takva demokratija koja se, pred našim očima, u Tukididovim opisima raspada, je savršen primer toga šta može da uradi nešto što ljudi ne mogu uopšte da kontrolišu. I ponašanje ljudi i psihološki tipovi i sve ostalo je neverovatno dragoceno.

 Ima još jedan aspekt koji, naravno, povezujem sa savremenim, današnjim trenutkom a to je karantin - ogromna mogućnost za učenje, za uživanje, za približavanje, za komuniciranje. Koliko, međutim, nesrećnih porodica ima, koliko žena i dece pod nasiljem, koliko neuravnoteženih članova porodice, koliko jednostavne tiranije unutar porodice može biti.

 Porodica nije nikakva idealna zajednica, ni najmanje. Živeti sa nekim sa kim se ne može živeti na najmanjem mogućem prostoru, u nemogućim socijalnim uslovima, to je pakao.

 Tako da, kada ovo, bože zdravlja, prođe mi ćemo imati u svim društvima, ne samo u srpskom, jako mnogo ljudi koji će imati nešto vrlo slično posttraumatskom stresu. Kao veterani iz rata. Njih će trebati lečiti. Njima će trebati psihološka pomoć. Zato solidarnost o kojoj ste govorili na početku i koja je naravno vrlo važna treba da sadrži i taj element.

 Pokušajmo da lociramo porodicu u kojoj je nemoguće živeti – na osnovu prijateljstava, na osnovu znanja, informacija – pokušajmo pomagati onima koji ne mogu da prežive u takvoj porodici da se presele negde drugde, u neku sredinu u kojoj mogu da prežive – to može da se izvede pod karantinom.

 Preuzmimo neke ljude kod sebe kao što smo ih preuzimali za vreme rata kada je trebalo sprečiti mobilizaciju pa su se muškarci skrivali na razne načine. Pokušajmo na te načine da pomognemo međusobno tamo gdje znamo i gdje možemo. Jer te psihičke posledice koje će se ostvariti, koje će postati sasvim jasne, a postaće pogubne kada se stvar završi, možemo možda i tim načinom da sprečimo.

 Karantin je prilika da muškarci nauče šta je feminizam

 RSE: Jedna od tih posljedica odnosi se upravo i na žene za koje ste rekli da ni u Staroj Grčkoj nisu imale prava … Kako gledate na poziciju žena u ovoj krizi? Čuju se nove statistike o porastu nasilja u porodici… porastu razvoda nakon popuštanja mjera izolacije u Kini… Kako će pandemija uticati na novi talas feminizma? Kakav će biti 4. talas feminizma? Hoće li ga uopšte biti?

 Slapšak: O, sasvim sigurno. Biće i tridesetog talasa (smijeh). Uopšte ne sumnjam.

 Znate, situacija žena u postjugoslovenskim državama je danas veoma slična onoj situaciji u kojoj su se našle 1991-92. godine. Tada su se iznašli načini međusobne komunikacije, međusobnog sarađivanja i pomaganja između Bosne, Hrvatske, Srbije. Žene su međusobno radile zajedno. Celo vreme rata, ni jednoga trenutka nisu prestale. I posle toga su nastavile.

 Danas bi samo te prakse morali obnoviti jer su prilično zamrle u godinama posle rata bez obzira na to što su se te iste žene, koje su preživele, vrlo dobro snašle u tom smislu da međusobno sarađuju. Svih tih trideset godina, bez većih problema. To znam jer me pamćenje služi.

 Dakle, žene su sada u veoma posebnoj situaciji, treba da organizuju koliko je mogućno normalno življenje u malim zajednicama, u toj porodici koja, sasvim sigurno nije idealno rešenje za ljudsko druženje. Treba da raspolažu svojim talentima, svojim veštinama, svojim mogućnostima.

 Istovremeno, hajde da kažemo i to da je ova situacija idealna da muškarci koji su u karantinu nauče šta su ženska prava. Možda neki nauče i šta je feminizam. Oni koji su spremni da uče.

 Situacija je takva da je zapravo idealna za širenje feminističkih ideja, za povezivanje žena, za pravljenje zajedničkih planova. Jako mnogo se može uraditi u situaciji karantina. Jako mnogo.

 Neobično mnogo aktivnosti, neobično mnogo pomoći, razumevanja. I naravno za sve nas jako mnogo vremena za učenje.

 Tako da u nekom smislu karantin, kao i ratna situacija, pruža mogućnosti ženama da izraze, hajde da kažemo sasvim otvoreno, svoju moć.

 Naučiti tražiti znanje

 RSE: Iz pozicije antropologije, kao nauke o čovjeku, koliko savremeni čovjek zna o sebi iz holističke perspektive antropologinje. Koliko savremeni čovjek zna sam o sebi, koliko je ova kriza pokazala/otkrila/razotkrila savremenog čovjeka? Njegovo znanje ili neznanje…

 Slapšak: Zadnjih nekoliko godina ja sa žalošću vidim da strašno mnogo ljudi nema osnovna znanja. To je, naravno, problem školstva. U školama se deca ne uče izražavanju, odnosno retorici, ne uče se gramatici što je ključno jer po nekim novijim izučavanjima, gramatika je vrlo važna za uređivanje neurona i njihovog dejstva. Nisu sposobni da komuniciraju i što je najstrašnije od svega, pred sobom su imali veoma dostupnu količinu znanja koja je na internetu a nisu umeli da ga nađu. Nalazili su praznoverice, gluposti, banalnosti, tuposti i sve ostale influensere i ostale gadosti.

 Ima jedan aspekt ovoga trenutka, a to je da se nauče da traže znanje, i da to znanje prodube i da traže dalje, da se nikad ne zaustavljaju.

 Znanje nije istina, istina se prodaje u crkvi. Ako hoćete istinu, idite u crkvu, platite pa ćete je dobiti. Ne, znanje se bavi širenjem znanja, a ne istinom i u tome se istina nadgrađuje, povećava. Ono što je više puta potvrđeno, generacijama, potpuno je svejedno, to se smatra trenutno istinom, a nije rečeno da se ta istina novim istraživanjima može proširiti, promeniti. To je znanje.

 No, kada dođemo do takve spoznaje o znanju, onda nam treba neki mentor koji će nam pomoći da umemo da tražimo. Pre svega da umemo da tražimo na internetu. To je ogroman napor i treba se dobro naučiti jer inače dobijate samo trash i ništa drugo. Ostajete na nivou trasha i mislite na nivou trasha.

 Ovo je vreme u kome može da se desi neka promena u sticanju znanja i da se znanje poboljša, poveća, postane više kritično. Možete naučiti strani jezik, možete prisustvovati sjajnim kulturnim događajima. Ja, recimo, u 18 sati danas idem u Boljšoj i gledam Borisa Godunova koga nikad nisam videla u celini.

 Možete slušati muziku, možete se naučiti nekom instrumentu. Možete svašta. I to nije samo reč o onima koji znaju da čitaju i pismeni su, što bi se reklo. Nego je reč i o onima koji nemaju inače mogućnosti da dođu do nečega drugoga. Recimo, pokazalo se, bar u Sloveniji, da autistična deca fantastično uče muziku jer to odgovara njihovom načinu mišljenja, njihovoj mislenoj strukturi.

 To mogu da rade kod kuće uz mentorstvo.

 Stvari mogu izuzetno da se poboljšaju upravo zato što smo zatvoreni. Iskoristimo to.

 Kupus, jagorčevina, kafa i čaj

 RSE: U rukama držim vašu knjigu "Leteći pilav". Ona se na neki način bavi antropologijom hrane, a hrana jeste jedna od istina i to uvijek pokaže neka krizna situacija. Koje tri namirnice iz vaše knjige "Leteći pilav" preporučujete za ishranu za današnji trenutak? Da li ići na hranu kao utjehu ili hranu za preživljavanje ili opet zdravlje?

 Slapšak: To morate sami odlučiti. To mora svako za sebe da odluči.

 Naravno, kao hranu koja je dostupna i koja može da pokrije veoma mnogo potreba, predlažem kupus, a uz njega krompir i pirinač. Uz to sve vrste luka, od praziluka do crvenog luka i šarlotke.

 Zatim predlažem zrnevlje, razno zrnevlje koje se može kuvati, pre svega sočivo. Najzdravije od svega.

 I, uz sve to zapravo razumećete da meso nije najpotrebnije, skupo je, možda će ga biti sve manje zbog trgovinskog kolapsa.

 To bi bilo rešenje. Sad je trenutak da se iskoriste travice i cveće koje se isto tako može jesti. U Sloveniji je čisto ludilo za divljim belim lukom koji svi idu da traže po brdskim padinama.

 Zatim, kopriva, idealna za kuvanje i neobično zdrava. Bela rada, odlična u salati. Maslačak, sad je doduše malo i porastao, ali zato i cvetovi mogu da se koriste, recimo daju ukus sirćetu.

 Tropotec – ne znam srpski izraz, jedna trava koja je dobra protiv kašlja (bokvica, op.red.).

 Zatim možete praviti bombone protiv kašlja od jagorčevine, jako su ukusne - od cvetova, žute i božanstvene.

 Dakle, hiljadu načina i hiljadu upotreba, samo se treba setiti, to je i napisano u mnogim priručnicima. Treba pitati stariju komšinicu.

 I naravno, za društveno preživljavanje preporučuju se dve osnovne stvari - to su čaj i kafa u svim oblicima.

izvor: slobodnaevropa.org ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Dr. Thomas Binder ›››

Svi elementi prevladavajuće naracije o koroni izmišljeni su iz vakuma bez činjenica 

Besmislena pripovijest o prevladavajućoj koroni, razotkrivena za 10 ili 26 minuta

 Analiza

 Dr Binder je specijaliziran za kardiologiju i internu medicinu, sa tezom iz imunologije i virusologije, te 32 godine iskustva u dijagnostici i liječenju akutnih respiratornih bolesti . Ovaj se tekst uveliko temelji na njegovom izlaganju ( njemački tekst / njemački video ) održanom na konferenciji za novinare ' Aletheia - medicina i nauka za proporcionalnost' , 28. maja 2021. godine.

 Španska verzija , nemačka verzija

 Svaki bolesnik i svaki rođak preminulih ljudi ima moju najdublju empatiju, ali, prije svega, ima i pravo da sazna istinu.

 Htio bih predstaviti stvarnost korona krize, ući u njenu kronologiju i naučno se suočiti s njenim brojnim mitovima i intelektualnim apsurdima. Najvažnije studije povezane su u tekstu. Daljnje naučne informacije, uključujući veze do drugih važnih studija, mogu se pronaći na početnim stranicama 'Aletheia-medicina i nauka za proporcionalnost' , 'Corman-Drostenov izvještaj o pregledu' i 'Doktori za Covid etiku' , čiji sam ja član.

 Epidemija PCR testiranja, 2006

 Kao odgovorni ljekari i naučnici, u slučaju infekcija dijagnosticiranih brzim PCR testovima u kontekstu navodne nacionalne ili pandemije međunarodnog opsega, uvijek moramo razmotriti mogućnost pseudo ili epidemije testiranja.

 Dana 27. januara 2007., New York Times, doslovno biblija novinara čijem integritetu su tada još mogli vjerovati, objavio je važan članak pod naslovom: 'Vjera u brzi test vodi do epidemije koja nije bila' .

 Doktor Herndon, internist u jednom medicinskom centru u američkoj saveznoj državi New Hampshire, naizgled neprestano kašlje dvije sedmice, počevši od sredine aprila 2006. Uskoro, specijalist zaraznih bolesti ima uznemirujuću ideju da bi ovo mogao biti početak velikog kašlja epidemija. Do kraja aprila i drugo bolničko osoblje kašlje. Teški, uporni kašalj vodeći je simptom hripavca. A ako je riječ o hripavcu, izbijanje se mora odmah obuzdati jer bolest može biti smrtonosna za bebe u bolnici i dovesti do opasne upale pluća kod krhkih starijih pacijenata.

 To je početak bizarne epizode u medicinskom centru: priča o epidemiji koja nije.

 Mjesecima gotovo svi uključeni vjeruju da postoji velika epidemija hripavca u medicinskom centru sa dalekosežnim posljedicama. Skoro 1.000 zaposlenih ima brzi PCR test i odlazi na posao dok rezultati ne budu postignuti; 142 ljudi, 14,2% testiranih, uključujući dr. Herndona, pozitivno je testirano u brzom PCR testu, pa je dijagnosticiran hripavac. Hiljade, uključujući mnogo djece, primaju antibiotike i vakcinu kao zaštitu. Bolnički kreveti se iz predostrožnosti isključuju iz upotrebe, uključujući i neke na odjelu intenzivne njege.

 Mjesecima kasnije, svi oni koji naizgled pate od hripavca zaprepašteni su saznanjem da se u bakterijskim kulturama dijagnostički zlatni standard za veliki kašalj, bakterija koja uzrokuje veliki kašalj nije mogao otkriti ni u jednom uzorku. Cijelo ludilo bilo je lažna uzbuna.

 Pretpostavlja se da se epidemija velikog kašlja nije dogodila u stvarnosti, već samo u glavama uključenih, potaknuta slijepom vjerom u vrlo osjetljiv brzi PCR test koji je postao tako moderan. Istina, svi oni koji su se razboljeli patili su od bezopasne prehlade. Infektiolozi i epidemiolozi ostavili su po strani svoju stručnost i zdrav razum i očito ignorisali ovu najvjerovatniju diferencijalnu dijagnozu simptoma kašlja.

 Mnogi od novih molekularnih testova brzi su, ali tehnički zahtjevni. Svaka laboratorija ih izvodi na svoj način kao takozvane „domaće napitke“. Obično nisu komercijalno dostupni i rijetko postoje dobre procjene njihovih stopa grešaka. Njihova visoka osjetljivost čini vjerovatno lažne pozitivne rezultate. Kada se stotine ili hiljade ljudi testira, kao što se ovdje dogodilo, lažno pozitivni rezultati mogu dati izgled epidemije.

 Infektolog je rekao: Imao sam tada osjećaj da nam je to dalo sjenu nagovještaja kako bi to moglo biti za vrijeme epidemije pandemijske gripe.

 I epidemiolog je objasnio: Jedan od najneugodnijih aspekata pseudo-epidemije je to što su se sve odluke u to vrijeme činile tako razumnima.

 Ludilo pseudo ili epidemije testiranja izgledalo je sasvim normalno za mnoge uključene.

 Preporučujem vam da pročitate ovaj članak objavljen u New York Timesu 2007. godine i zapitate se: “Zar ne bismo svi trebali naučiti mnogo iz ovoga za budućnost?”

 Skandal sa svinjskom gripom, 2009

 Kao odgovorni ljekari i naučnici, u navodnoj ili stvarnoj epidemiji nacionalnog ili pandemije međunarodnog opsega uvijek se moramo sjetiti prethodnih navodnih ili stvarnih epidemija ili pandemija. Evo posljednjeg.

 Čini se da u proljeće 2009. vrlo zarazan, vrlo opasan virus influence, H1N1 prijeti čovječanstvu. Bolest koju uzrokuje klinički se ne razlikuje od sezonske gripe i naziva se svinjska gripa.

 Stručnjaci poput njemačkog virologa prof. Christiana Drostena širili su horor scenarije koji predviđaju milijune smrti širom svijeta. U maju WHO ublažava kriterije za proglašenje pandemije iz razloga koji nikada nisu objašnjeni. Uklanja opasnost uzročnika iz definicije pandemije. Sada je dovoljno brzo i masovno širenje relativno bezopasnog patogena u najmanje dvije regije SZO. Svaki endemski, sezonski val bilo kojeg virusa gripe ili prehlade, koliko god bio bezopasan, može se nazvati pandemijom. Odmah, WHO je 11. juna proglasila pandemiju H1N1.

 Političari ozbiljno shvaćaju upozorenja stručnjaka i WHO -a. Bez savjetovanja sa stanovništvom, oni nabavljaju stotine miliona pakovanja rijetko efikasnih, skupih antivirusnih lijekova i stotine miliona doza žurno odobrenih vakcina koje se, na kraju krajeva, proizvode konvencionalnim metodama.

 Kritičari koji opisuju virus kao relativno bezopasan ismijavaju se ili se ignoriraju. Konačno, naučnici u Evropi, posebno njemački mikrobiolog i epidemiolog infekcije prof. Sucharit Bhakdi i njemački pneumolog i političar dr. Wolfgang Wodarg, privlače pažnju u masovnim medijima i politici. Globalno ludilo koje je u to vrijeme već prijetilo može se spriječiti na vrijeme.

 U svijetu je oko 150 do 600 hiljada ljudi umrlo sa ili od H1N1, što se pokazalo manje opasnim od sezonske gripe. Shodno tome, spremnost za vakcinaciju je bila niska. Ipak, samo u Švedskoj je oko 700 djece oboljelo od onesposobljavajuće narkolepsije, bolesti spavanja, uzrokovane na brzinu odobrenim nepotrebnim i nesigurnim vakcinama. U Švicarskoj je 1,8 miliona doza vakcine prodano ili poklonjeno, a 8,9 miliona je zbrinuto. 

Gotovo da nije bilo medijskog praćenja skandala sa svinjskim gripom. Privremeni uspjeh medijski izazvane panike prvenstveno je posljedica međusobne povezanosti stručnjaka, farmaceutske industrije, SZO-a i zdravstvenih političara. Na kraju, naizgled potpuno preplavljene zdravstvene vlasti pale su na gotovo savršeno orkestriranu propagandnu kampanju.

 Preporučujem vam da pogledate dokumentarni film „Profiteri straha - posao svinjske gripe“ , koji je Arte producirao na njemačkom jeziku u novembru 2009. godine, i zapitajte se: „Zar ne bismo svi trebali naučiti mnogo iz ovoga za budućnost?“

 'Događaj 201': Simulacija pandemije korone, 2019

 Situacija je prijeteća. Novi korona virus širi se svijetom. Broj slučajeva na nadzornoj ploči Univerziteta Johns Hopkins raste i raste. Vrlo zarazan, imunološki otporan, opasan virus paralizira globalnu trgovinu i transport i šalje svjetsku ekonomiju u slobodan pad.

 Ono što zvuči kao navodno izbijanje navodne pandemije SARS-CoV-2 u kineskoj provinciji Wuhan u decembru 2019., je scenarij 'Događaja 201' .

 oktobra 2019. godine, Bill i Melinda Gates Foundation, Univerzitet Johns Hopkins i WEF organiziraju simulaciju pandemije pod ovim imenom. Nakon španjolske gripe, ptičje gripe i svinjske gripe, kao uzročnika ne biraju drugi virus gripe, već koronavirus koji je do sada potpuno nepoznat laicima, posebno ne političarima i novinarima.

Ovoj simulaciji pandemije korona virusa koja je izbila u Južnoj Americi ne prisustvuju ljekari, već zapadni predstavnici organizatora, UN -a, SZO -a, vlada, vlasti i globalnih korporacija iz oblasti visokih finansija, farmacije, logistike, turizma i mediji, kao i dr. George Gao, virolog i direktor kineskog CDC -a, kineskog ekvivalenta švicarskog Federalnog ureda za javno zdravstvo (FOPH).

 Učesnici se slažu da je pandemija korona virusa remetilačka, može se prevladati samo globalnom vladinom i privatnom saradnjom, globalne korporacije relevantne za sistem moraju se finansijski podržati, srednja preduzeća moraju se žrtvovati ako je potrebno, glasovi koji odstupaju od prevladavajuće naracije moraju biti dosljedno cenzurirani u masovnim i društvenim medijima, a pandemija se može prekinuti samo vakcinisanjem cijele svjetske populacije.

 Simulacija završava sa 65 miliona smrtnih slučajeva širom svijeta.

 Preporučujem vam da pogledate dokumentarni film „Događaj 201: Pandemija korone sa stola za izradu nacrta“ , koji je ExpressZeitung proizveo na njemačkom jeziku sa engleskim titlovima u junu 2020. godine, i zapitajte se: „Zar masovni mediji nisu trebali o tome detaljno izvještavati?“

 Skandal sa koronom, 2020

 Dva i po mjeseca kasnije, 31. decembra 2019., kineski CDC, predvođen dr. Georgeom Gaom, prijavljuje WHO -u 27 slučajeva upale pluća nepoznatog uzroka - od kineske populacije od 1,4 milijarde. 7. januara 2020. kineske zdravstvene vlasti identificirale su novi koronavirus kao uzročnika.

 Dana 21. januara 2020. godine, profesor Christian Drosten i dr. predati rad , recept za koji laboratorije mogu proizvesti brzi RT-PCR test za otkrivanje virusa nazvan 2019-nCoV. Prihvaćen je sljedećeg dana i objavljen u časopisu Eurosurveillance dan kasnije.

 SZO je već sedmicu dana ranije na svojoj web stranici objavila brzi test Drosten RT-PCR i preporučila ga kao globalni dijagnostički zlatni standard.

 Dana 30. januara, Drosten i dr. objavila je opravdanje narativa o epidemiološki relevantnom asimptomatskom prenošenju 2019-nCoV u pismu uredniku časopisa New England Journal of Medicine, gotovo jednoj od biblija nas ljekara čijem smo integritetu u to vrijeme još uvijek mogli vjerovati, s naslovom 'Prenos 2019.-nCoV Infekcija iz Asimptomatske Kontakt u Njemačkoj ".

 SZO je 11. februara imenovala novi virus korona SARS-CoV-2, bolest koju izaziva COVID-19; koronavirus bolest. To čini protivno zahtjevu kineskih virologa. Radije su ga zvali HCoV-19, ljudski koronavirus, zbog opasnosti da bi ime SARS-CoV-2 moglo izazvati neutemeljene strahove zbog njegovog biološkog i epidemiološkog nedostatka sličnosti s mnogo opasnijim SARS-CoV-1.

 SZO 11. marta proglašava pandemiju COVID -a. U međuvremenu, njegov generalni direktor, biolog, imunolog i filozof dr. Tedros Adhanom Ghebreyesus, optužen je za genocid u Etiopiji pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu. Pretpostavka nevinosti važi, naravno.

 Sada se gotovo sve događa kao tokom skandala sa svinjskom gripom 2009. godine, ali na još podmazaniji način. Stručnjaci, uglavnom laboratorijski liječnici i biolozi koji rade kao virusolozi ili epidemiolozi, koji nikada nisu pregledali nikoga tko boluje od respiratorne infekcije, a kamoli ih liječio, izjavljuju da je SARS-CoV-2 praktički vanzemaljac o kojem ne znamo apsolutno ništa i da moramo smatrati izuzetno opasnim, sve dok uglavnom isti stručnjaci u nekom trenutku ne dokažu suprotno. U Švicarskoj se konstituiraju kao 'švicarska nacionalna naučna radna grupa za COVID-19' i nude se Federalnom vijeću Švicarske kao naučni savjetnici.

 Izvršni i zakonodavni političari, kao i federalni i kantonalni zdravstveni organi, svi u panici, prihvaćaju njihovu ponudu i čini se da ih slijepo slijede kao što je Federalno vijeće očigledno slijepo slijedilo WHO kada je proglasilo pandemiju COVID -a. Za razliku od bilo kojeg kluba sa devet igara, sada službeni naučni savjetodavni odbor švicarske vlade kroz ono što bi trebala biti najveća švicarska kriza od Drugog svjetskog rata ne vodi evidenciju o njegovim aktivnostima.

 Švicarsko federalno vijeće 16. marta proglašava "izuzetnu situaciju", najveći nivo opasnosti od epidemiološkog zakona, na osnovu tačno nula naučnih dokaza.

 Masovni mediji, uključujući švicarski javni servis SRG, preuzimaju treći dio u ovom konglomeratu međusobno eskalirajućeg neznanja, arogancije, nesposobnosti i organizirane neodgovornosti. Bez mozga i bez srca, udaraju nam u glavu 24 sata dnevno:

 Postoji pandemija vrlo zaraznog, pa čak i epidemiološki relevantnog asimptomatski prenosivog virusa korone. Svako naizgled zdravo i srdačno ljudsko biće može biti vaš anđeo smrti!

 Za razliku od 2009. godine, masovni mediji dosljedno cenzurišu, diskreditiraju i kleveću ispituju doktore i naučnike, uključujući i svjetiljke poput Johna Ioannidisa, profesora medicine, epidemiologije i javnog zdravlja na Medicinskom fakultetu Univerziteta Stanford, jednog od najpoznatijih svjetskih i najcitiranijih naučnika , specijalizirani za naučne prijevare, prof. Sucharit Bhakdi i dr. Wolfgang Wodarg. Nakon što me je privatna osoba, meni lično poznata, klevetala, uključujući navodne prijetnje političarima i mojoj porodici, u svojoj praksi brutalno uhapsila antiteroristička jedinica, a nakon što se odmah pokazalo da nikome nisam prijetio , samo pogled na svijet ludih ljudi, otpremljen sam na zatvoreno psihijatrijsko odjeljenje na šest dana zbog 'samoopasnosti dok sam bio u ludilu COVID-a' .

 Čini se da su vlade gotovo svih zemalja zaboravile svoje epidemijske planove koji mudro štede pojedince, društvo i ekonomiju. U slijepoj poslušnosti prema SZO-u i lobistima, koji se zovu stručnjaci, oni preduzimaju samouništavajuće nefarmakološke intervencije, uključujući karantine koji se dosad nisu razmatrali, slijedeći autoritarni kineski uzor. Oni to rade gotovo globalno, korak po korak.

 Bez konsultacija sa stanovništvom, oni nabavljaju milijarde doza hitnih injekcija mRNA i DNK, koje čak privremeno odobrava Swissmedic. Ova se tehnologija prvi put široko koristi na ljudima. Skoro širom svijeta, ustav, vladavina prava, ljudska prava, građanske slobode, etika, naučnost i zdrav razum žrtvuju se u korist kvazi-globalnog autoritarnog režima pod kontrolom SZO:

 Ko kontroliše SZO, kontroliše svijet!

 Svi elementi prevladavajuće naracije o koroni izmišljeni su iz vakuuma bez činjenica

 1. SARS-CoV-2 se nije pojavio u Wuhanu u decembru 2019. Prvo, u studenom 2020., studija iz Milanapokazala je da je SARS-CoV-2 bio endemičan u Italiji već u rujnu 2019., prije sezone gripe 2019/20. I druge studije su pokazale isto kasnije, na primjer u Francuskoj.

2. Ne postoji epidemija SARS-CoV-2 nacionalnog opsega, pa stoga ni pandemija. To je već evidentno iz nedostatka prekomjerne smrtnostikorigiranog prema demografskim podacima, te iz prilično niske popunjenosti odjela intenzivne njege, čiji su kapaciteti, osim toga, značajno smanjeni od travnja 2020.

3. Indikacije za testiranje, naime ne samo kritično bolesnih hospitaliziranih pacijenata s potrebom za specifičnom antivirusnom terapijom, u sustavu nadzora i u studijskoj skupini, već i za testiranje čak i asimptomatskih, ranije nazvanih zdravih ljudi, i povrh toga , pogrešno je testirati samo jedan jedini respiratorni virus koji se mora uzeti u obzir pri diferencijalnoj dijagnozi respiratornih infekcija.

4. Drosten RT-PCR test nije dijagnostički za infekciju SARS-CoV-2 niti za bolest ili smrt od COVID-19. Dana 27. novembra 2020. godine, međunarodna grupa od 22 naučnika o životu, uključujući i mene, objavila je 'Vanjskistručni pregled Corman-Drostenova papira'.

Objašnjavamo da postoji sukob interesa, da je navodna recenzija u roku od 24 sata apsurdna i deset osnovnih naučnih nedostataka. Ova najvažnija medicinska publikacija 2020. godine, koja se teško može nadmašiti u smislu nedostatka naučnosti, nikada nije trebala biti objavljena.

 Corman-Drosten RT-PCR test protokol je izrađen loše i neodređeno, bez validacije i standardizacije. Kao rezultat unakrsne reakcije s drugim koronavirusima , njegova specifičnost od oko 98,6%, što odgovara 1,4% lažno pozitivnih rezultata, što je već nisko u nedostatku virusa, dodatno se smanjuje na 92,4%, što odgovara 7,6% lažno pozitivnih rezultata , tokom sezone gripa. Svuda se test izvodi drugačije i na previsokim pragovima ciklusa. Iako su studije pokazale da u uzorcima sa vrijednošću Ct iznad 28 nema kultivisanih virusa, testovi se i dalje provode s vrijednostima praga ciklusa iznad 35. Njihovi rezultati objavljeni su u cijelom svijetu bez upućivanja na kliničke simptome.

 5. Simptomi, klinički, laboratorijski i radiološki nalazi COVID-19 ne razlikuju se jasno od bolesti uzrokovanih drugim respiratornim virusima.

6. Ne postoji epidemiološki relevantan asimptomatski prijenos respiratornih virusa. Ono što smo naučili na medicinskom fakultetu potvrđeno je u međuvremenu i za SARS-CoV-2 brojnim studijama. 'Asimptomatski kontakt' koji je izmislio prof. Drosten u Pismu uredniku od 30. januara 2020. bio je vrlo simptomatičan: pacijentica je potisnula svoje simptome lijekovima.

Stoga su sve nefarmakološke intervencije za asimptomatske, ranije nazvane zdrave osobe, izvan dokazano učinkovitih mjera za suzbijanje širenja SARS-CoV-2, higijene i samoizolacije bolesnih ljudi, nedjelotvorne .

 7. Dugo citirana visoka stopa smrtnosti od smrtnih slučajeva (CFR) od 2% bila je pogrešna. Svaki učenik osnovne školezna da nije relevantan CFR, već stopa smrtnosti od infekcije (IFR), koja se lako može smanjiti za oko stotinu puta zbog broja neotkrivenih slučajeva.

8. Početna tvrdnja da će 5% zaraženih ljudi trebati liječenje intenzivnog liječenja bila je pogrešna, iz istih razloga koje razumije svaki učenik osnovne škole. To je dovelo do nabavke oko 1.000 respiratora i do odgode ne hitnih, ali neophodnih operacija.

9. SARS-CoV-2 nije masovni ubica. Je najnovija realnu procjenuglobalnog IFR je 0,15%, što je ispod 0,05% za manje od 70-ih godina. Nakon što je broj umrlih u roku od 28 dana zamijenjen pozitivnim PCR testom na bilo koji uzrok brojem umrlih od COVID-19, on je čak i znatno niži, znatno ispod broja sezonskog gripa.

10. Epidemija se ne širi eksponencijalno, već prema logističkoj ili Gompertzovoj funkciji.

11. Zbog osnovnog i unakrsnog imuniteta samo oko 10-20% ljudi zarazi se sezonskom koronom i virusima gripa tokom svake sezone gripa. Imunitet stada vjerovatno će postojati od kraja sezone Corona-19, na našim srednjim sjevernim geografskim širinama u travnju 2020. Stoga je 'n-ti val respiratornog virusa' također biološka nemogućnost.

12. Postoji efikasna profilaksa: na primjer zdrav način života, puno društvenih kontakata i vitamin D3.

13. Postoji efikasna, dobro podnošljiva, jeftina terapija: na primjer topikalni budezonid, normalne doze hidroksihlorokina i ivermektina.

14. Serijske eksperimentalne injekcije mRNA i DNAsu nepotrebne (IFR 0,15%, za <70a: <0,05%, čak i znatno niže nakon zamjene broja umrlih iz bilo kojeg uzroka u roku od 28 dana pozitivnim PCR testom prema broju umrlih od COVID-19, štoviše SARS-CoV-2 mutira trajno i u smislu da postaje sve zarazniji dok je manje opasan), nedjelotvoran (prema registracijskim studijama , koje nisu vrijedne papira na kojem su napisane, injekcije mRNA smanjuju rizik od blage bolesti COVID-19 apsolutno (!) za <1%, nema podataka za teške tečajeve i kod> 75-godišnjaka), i nije siguran (anafilaktičke reakcije, tromboembolija, trombocitopenija, DIC i miokarditis u kratkom roku, mogući ADE u srednjem roku, moguće autoimune bolesti, rak i druge u srednjoročnom do dugoročnom razdoblju).

SARS-CoV-2 nije vanzemaljac! Riječ je o novootkrivenom članu poznate porodice beta koronavirusa. Stoga se samorazumljivo javlja sezonski od studenog do travnja i mutira, bez ljudske intervencije, na takav način da postaje sve zarazniji, ali manje opasan. Zbog postojećeg osnovnog i unakrsnog imuniteta, samo dio stanovništva se razboli. Bolest je obično samoograničavajuća i ostavlja imunitet, vjerovatno doživotno, koji je bolji od najboljeg vakcinalnog. Ubija relativno malo ljudi i, za razliku od gripe, nema djece.

 Cijela prevladavajuća priča o koroni je besmislica. Opravdava globalno dominirajuće nenaučno, nehumano ludilo. To se može dogoditi s bilo kojim respiratornim virusom: ako više ne testiramo sve ljude s preosjetljivim, niskospecifičnim RT-PCR testom koji ukršteno reagira s drugim virusima na teoretski jedan RNA fragment SARS-CoV-2, ali na jedan od recimo, gripa ili metapneumovirusi, odmah imamo pandemiju testiranja na influencu ili metapneumo.

 Usput, svaki student druge godine medicine mora proučavati osnove epidemiologije. Tamo saznaje da se, kada se proglasi epidemija nacionalnog opsega, mora odmah formirati predstavnik populacije kohorte studija. Koristi se za praćenje broja slučajeva, težine bolesti i statusa imuniteta, u ovom slučaju određivanjem antitijela i imuniteta T-stanica.

 Iako je prošlo više od godinu dana od kada je SZO proglasila pandemiju COVID -a, takva reprezentativna nadzorna grupa ne postoji. Još gore: od 13. do 44. sedmice, FOPH je također pauzirao sistem nadzora, čime je dovršen potpuni slijepi let.

 Epidemija je uglavnom nestvarna epidemija testiranja PCR -a, ali represivne mjere koje je proizvela su stvarne; ugrožavaju našu slobodu, sredstva za život, pa čak i živote.

 Poštovane odgovorne kolege!

 Molimo zapamtite Hipokratovu zakletvu ("Prvo, nemojte nauditi, da biste izbjegli treći lijek") i Ženevsku deklaraciju Svjetske medicinske asocijacije ;

 Neću koristiti svoje medicinsko znanje za kršenje ljudskih prava i građanskih sloboda, čak ni pod prijetnjom.

 Dragi odgovorni ljudi!

 Probudite se, ustanite i borite se, mirno, ali čvrsto; ako ne zbog vas samih, onda zbog budućnosti vaše djece i budućnosti vaših unuka!

izvor: doctors4covidethics.org ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Tomislav Jakić ›››

 

Pošast kapitalizma

 Okoštale forme dominantnog društveno-ekonomskog sistema pokazale su se kao osnovna prepreka u efikasnoj borbi protiv pandemije, odnosno demonstrirale su svoju najcrnju stranu omogućivši onima koji imaju da se liječe, a prepuštajući one koji nemaju bolesti i smrti

 U poplavi vijesti o pandemiji, o tome kako se ona širi posvuda, dok su vlade iz različitih razloga - od političkih kalkulacija sračunatih na održavanje izbora i opstanak na vlasti pa do populističkog podilaženja javnosti - popuštale, pa čak i ukidale mjere usmjerene na sprječavanje njezina širenja, jedna je informacija prošla, kako se to voli reći, ispod radara. Nezasluženo. Jer upravo ona upućuje na ključnu opasnost s kojom je suočen današnji svijet. A to nije virus!

 Citiramo: ‘Brazilski predsjednik Bolsonaro uložio je veto na odredbe zakona koji obvezuje vladu da usred pandemije Covida-19 osigura zajednicama starosjedilaca pitku vodu, dezinfekcijska sredstva i bolničke krevete’. I to nije skinuto s neke od društvenih mreža. Riječ je o vijesti što ju je objavila ugledna novinska agencija Reuters. No tek u nastavku slijedi ono što je bitno, a ujedno i doslovno monstruozno. Dolazi odgovor na pitanje zašto je brazilski predsjednik to učinio. I opet doslovni citat: ‘Kancelarija brazilskog predsjednika objavila je da su odredbe zakona, što ga je odobrio Kongres, protiv javnog interesa i neustavne jer nameću troškove saveznoj vladi bez novih izvora prihoda’. Prevedeno na jezik svakodnevice to znači sljedeće: ako nema zarade (profita), onda nema ni pomoći. Pritom valja imati na umu da su upravo autohtone plemenske zajednice u Brazilu (inače zemlji drugoj u svijetu po broju zaraženih i umrlih od Covida-19) izrazito ranjive i da upozoravaju kako im prijeti potpuno istrebljenje ukoliko im se ne pomogne.

 Da je riječ samo o Brazilu, mogli bismo to pripisati tamošnjem predsjedniku koji je uporno ignorirao opasnost pandemije, dok se i sam nije zarazio. No nije to usamljen slučaj, u pitanju je trend. I u SAD predstavnici nekih indijanskih plemena koja (sva) i dandanas žive u rezervatima kamo su ih strpali bijeli kolonizatori, tuže se kako naprosto nisu u stanju poštivati upute zdravstvenih stručnjaka da na primjer često peru ruke jer, kako kažu, ‘mi jedva da imamo dovoljno vode za piće’. Trumpu ne pada na pamet odrediti da se u takve rezervate dnevno upućuju cisterne s vodom za pranje, najvjerojatnije također zato što bi bila riječ o trošku ‘bez novih izvora prihoda’.

 Pogledajmo sada malo širi kontekst. Sva ona upozorenja što se ovih dana mogu čuti iz razvijenih kapitalističkih zemalja svode se na konstataciju da gospodarstvo ne bi moglo izdržati još jedno blokiranje poput onoga kakvo se pokazalo djelotvornim (ovisno o tome kada je uvedeno i kako je prakticirano) u prvim tjednima pandemije. Pa se umjesto toga lansira krilatica kako moramo ‘plesati s virusom’, odnosno kako moramo naučiti živjeti s virusom. Što ne znači ništa drugo nego da potrošačko društvo ne može opstati bez potrošnje pa se mirno preuzima rizik širenja pandemije (s krajnjom konzekvencom umiranja tisuća i tisuća ljudi) ako je to cijena da opstanu gospodarstva fokusirana isključivo na ostvarenje profita. Što nas vraća na zaključak s početka ovoga teksta. Naime, da najveća opasnost za čovječanstvo nije još uvijek nedovoljno istražen virus, nego nesposobnost liberalnog kapitalizma (koji se sveo na predatorski kapitalizam u svojem najogoljenijem obliku) da se pandemiji odupre. I to zato što su u pitanju ‘troškovi bez novih izvora prihoda’. A to znači da je primarna opasnost za ljudski rod društveno-ekonomski sustav što ga vladajuće gospodarsko-političke oligarhije smatraju bogomdanim i nedodirljivim. Neupitnim i vječnim!

 I da ne bi bilo zabune. Ovaj autor ne zagovara povratak na socijalizam u bilo kojem do sada poznatom obliku. Ali ostavlja otvorenom mogućnost da bi jedan drugi i drugačiji sustav koji bi nužno morao sadržavati i određene elemente socijalizma mogao biti (pa bi i bio) ono čemu treba težiti. Hoćemo li ga zvati kapitalizmom s ljudskim likom ili socijalizmom XXI stoljeća, to nije važno. Bitan je sadržaj. U svakom slučaju, okoštale forme u svijetu dominantnog sustava pokazale su se osnovnom zaprekom u efikasnoj borbi protiv pandemije, odnosno demonstrirale su još jednom svoju najcrnju stranu, omogućivši onima koji imaju da se liječe (i izliječe), a prepuštajući one koji nemaju - bolesti i smrti.

 A da sa sustavom nešto (mnogo toga!) nije u redu pokazuju i mjere što ih neke zemlje poduzimaju kako bi spasile svoje zrakoplovne tvrtke. Uglavnom se pritom bježi od izraza ‘nacionalizacija’, ali ono što se poduzima - svodi se upravo na to. Njemačka vlada upumpava goleme svote u Lufthansu, slično radi talijanska vlada s Al Italijom, a upravo ovih dana i Izrael je odlučio nacionalizirati svoju zrakoplovnu tvrtku El Al. Riječ je, suvišno je i spomenuti, o privatnim tvrtkama ili o onima u kojima država ima tek manji udio. Pritom se naglasak posvuda stavlja na privremenost tih mjera, jer šampioni kapitalizma niti mogu niti hoće priznati njegov osnovni nedostatak. Neprikosnoveno i nedodirljivo privatno vlasništvo, privatizacija svega i svačega (od obrazovanja do zdravstva, pa čak i do zatvora), slobodno tržište, ničim ometani ili ograničavani zakoni ponude i potražnje, svođenje države na servis vrlo ograničenog opsega i još manjih ovlasti, kao i profit kao jedino čemu treba težiti, kao pokretač i svrha svega, pa u krajnjoj liniji i postojanja ljudi, sve to ne samo da nije dovoljno kada se treba suprotstaviti pandemiji, već se pokazuje kao ključna prepreka u efikasnom suprotstavljanju. Jer traži troškove bez novih izvora prihoda! Dakle, ako ne prodajemo i ne zarađujemo, ne možemo ni dati. Nikome i ništa. Pa ni lijek, ni vodu, ni dezinfekcijska sredstva.

 Do kojih apsurda, do kojih nakaradnosti vodi takva ‘filozofija’ pokazuju dva primjera. Na samom početku pandemije američki predsjednik Donald Trump pregovarao je s predstavnicima jedne njemačke farmaceutske tvrtke nastojeći ih nagovoriti da - kada uspiju napraviti cjepivo protiv Covida-19 - njegovoj zemlji prodaju ekskluzivno pravo na korištenje toga cjepiva. Da bi liječio sve Amerikance, pa i one Indijance koji nemaju dovoljno vode ni da nekoliko puta dnevno operu ruke? Ni govora! Zato da napravi dobar posao. Da je Amerika uspjela kupiti ekskluzivno pravo na cjepivo, ona bi ga po svojim uvjetima mogla prodavati na svjetskom tržištu. Cjepivo za Trumpa (čitaj: kapitalizam) nije lijek, nego roba koju se profitabilno može unovčiti. Pokušaj nije uspio jer se usprotivila njemačka vlada. I drugi je primjer vezan uz SAD. Trump je svoju zemlju povukao iz SZO. Zato što je ona prikrivala kineske pogreške u inicijalnom suprotstavljanju pandemiji, kao što američki predsjednik uporno tvrdi? Ni slučajno! Riječ je o tome da su sve članice SZO obvezne svako cjepivo (ili lijek) što ga razviju bez ikakve naplate staviti na raspolaganje svim ostalim članicama, a praktički cijelome svijetu. Pa onda nema ni velike zarade, ni golemog profita. Trump vjerojatno smatra kako će Amerikancima uspjeti razviti cjepivo prije drugih, pa opet za sebe želi sačuvati ekskluzivni proizvod. Da bi ga mogao prodavati i ostvarivati profit.

 U svemu tome potpuno se izgubio pojam solidarnosti. Onima koji su je pokazali (Kina, Rusija, Kuba) predbacuje se ‘nepošteno ponašanje’. A na spoznaju da se sve može (i mora) mijenjati očito će se još dugo čekati. Ima li vremena za čekanje? Nema. Postoji li, u eri opčinjenosti tehnološkim napretkom, svijest o tome da čovječanstvo kroz cijelu povijest svoj napredak zahvaljuje ljudskom umu, sposobnosti čovjeka da razvija vizije i da ih ostvaruje? Ne postoji (više ili još?). I zato smo suočeni s pitanjem sustava, a ne virusa.

Tko to ne shvaća danas, shvatit će sutra.

 

 izvor: portalnovosti.com ›››

G

 

pandemija tekst

 

 

Tomislav Klauški ›››

 

Cijena korupcije ne broji se samo novcem

 Zemlje u kojima buja korupcija zemlje su u kojima je na djelu raspad sistema na svim nivoima, što je opet plodno tlo za teorije zavjere, a što onda rezultira šokantnim brojkama o novozaraženima i umrlima

 Što povezuje korupciju i koronu?

 Kratka prečica.

 Hrvatska se ovih dana ponovno zabavlja raspravama o korupciji i koroni. U Hrvatskom saboru donosi se nova strategija spriječavanja korupcije do 2030. godine u trenutku kad Vrhovni sud rafalno donosi pravomoćne presude protiv Ive Sanadera i HDZ-a, a Hrvatska je ovoga tjedna osvanula u tamnocrvenom zbog eksplozije novog vala pandemije.

 Kakve veze imaju te dvije pojave?

 Hrvatska je, zajedno s Rumunjskom i Bugarskom, konstantno, već desetljećima percipirana kao jedna od najkorumpiranijih država Europske unije.

 Hrvatska je, opet s Rumunjskom i Bugarskom, među najslabije procijepljenim državama EU, kao i među državama koje posljedično imaju najveću stopu zaraze i najveću smrtnost od koronavirusa.

 Teorije zavjere

 A u nedavnom istraživanju među građanima članica EU, na tvrdnju "virus je proizveden u laboratoriju kako bi kontrolirao našu slobodu", upravo su ispitanici u Hrvatskoj, zajedno s onima u Rumunjskoj i Bugarskoj, dali najviše potvrdnih odgovora.

 U prijevodu, u Hrvatskoj, kao i u Bugarskoj i Rumunjskoj, dominiraju teorije zavjere u vezi koronavirusa, koje se opet naslanjaju na lošu procijepljenost, veliku zaraženost i smrtnost, a sve to je posljedica raširene korupcije.

 Zbog čega? Ljudi u takvim državama ne vjeruju institucijama, službenim izvorima, vlasti, kriznim stožerima, znanstvenicima i liječnicima, tradicionalnim medijima.

 To je cijena korupcije.

 Prečica do korone

 Najmanja raširenost teorija zavjere, po tom istraživanju, zabilježena je u zemljama s najmanjom stopom korupcije, najvećom procijepljenošću, najmanjom zaraženošću, najsnažnijom političkom kulturom i najvećim povjerenjem u vlast i institucije.

 To je, dakle, prečica od korupcije do korone.

 Korupcija nas nije samo stajala pokradenih ili izgubljenih milijardi, nije nas stajala stotina tisuća ljudi koji su iselili iz zemlje, već i devet tisuća mrtvih i pola milijuna oboljelih.

 Jer, korupcija je - baš poput pandemije - zarazila državne institucije, političke stranke, Vladu, vlast na lokalnim razinama, pravosuđe, policiju, zdravstvo, sport i medije, razorila društvo i kreirala pogubno nepovjerenje u institucije koje nastoje upravljati ovom pravom pandemijom.

 Pa to ne uspijevaju. Hrvati se ne cijepe, Hrvati ne vjeruju u pandemiju, Hrvati ne nose maske, Hrvati vjeruju u teorije zavjere, Hrvati ne slušaju vlast, Hrvati izbjegavaju epidemiološke mjere. Hrvati umiru.

 A u samoj vlasti, odnosno savjetodavnim tijelima, na djelu je obračun znanstvenika u kojem se barata optužbama za korupciju.

 Zemlje u kojima buja korupcija zemlje su u kojima je na djelu raspad sustava na svim razinama, što je opet plodno tlo za teorije zavjere, a što onda rezultira šokantnim brojkama o novozaraženima i umrlima.

 Korupcija nije floskula

 Korupcija je u Hrvatskoj postala floskula na koju nitko više ne obraća pažnju. Ali ovako izgleda korupcija na djelu i ovo su posljedice korupcije.

 Stranka osuđena zbog korupcije nastoji uvjeriti svoje građane da im vjeruje, da sluša njezine savjete, da slijedi njezine upute. A građani osjećaju da su prepušteni sami sebi. Neki bi se cijepili neovisno o preporukama vlasti, neki se ne žele cijepiti upravo zbog ovakve vlasti.

 Hrvatska se tako ne može više nazivati "slučajnom državom", nego neuspjelom državom. S korupcijom kao zajedničkim nazivnikom.

izvor: 24sata.hr ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

 

Zlatko Dizdarević ›››

 

 

Sve nam je govorilo šta se sprema, nismo shvatali:

'Jednom kada stado prihvati prinudnu vakcinaciju, igra je završena!'

 O zlu koje se proširilo kao virus, donoseći, evo, i ovaj karantin što ga danas živimo i niko ne zna sa kakvim krajem. O raspadu takozvanog međunarodnog poretka koji traje dugo, a svijet to nije prepoznavao

 Da mi je neko prije samo nekoliko mjeseci  kazao  da može biti zaključanost od svijeta, zabrane izlazaka bilo gdje sem izvan sebe, natjerivanja da se kao vrlina prihvati  što se ne smije iz kuće i države, kako nema  susreta, raje, kafane, izleta,  promocija,  knjižara i  pijaca, planina i mora – rekao  bih mu  da je lud.  Ali, otkako se,  evo, baš  to  dešava,  jedna  mi se  ranije  nedostižna  mogućnost, a sada zbilja, pojavila  kao blagodet. Eto viška slobodnog vremena  koliko  ga  nikad  nije  bilo da se  zasuču  rukavi  i uroni  u  poslove  koje  smo  sami sebi  obećavali godinama,  a nikada ih nismo uspjeli ni započeti, a kamoli dovršiti. Na red su došle  police, kese,  fascikle, kutije  pod  krevetom  i na ormarima, ladice u koje  se godinama trpalo ono  što se "ne smije baciti, trebaće..." 

 Požutjela  dokumenta  iz  drugog života, zahvaljujući  karantinu čiji se dani više ne broje,  vraćaju  u sjećanja  zaboravljene  ljude, mjesta,  činjenice,  pokazujući  kako je  i puno toga  što je nekada izgledalo nemoguće  postalo  moguće. I kako smo za mnogo šta što će doći  imali signale koje smo ignorisali. Isplivavaju  neupitni  dokumenti  u  šta smo  i kome  vjerovali,  a kome  nismo.  I gdje smo se, sada se vidi, strašno  prevarili, a  gdje nismo ni trena.  Ko je "ostao", a ko je nestao kao da ga nikad nije ni bilo. Nebrojeni  su  zapisi, sada  zlata vrijedni dokumenti, onako lično, fotografije, primjerci novina  koje smo onda  sa ogromnim zadovoljstvom i srećom pravili. Kuljaju  uspomene  koje  sada   mame  osmijeh, pa  čuđenja, ponakad  nevjericu, ali i i tugu. Nepobitno je danas da se život kotrljao kroz dvije različite  državne i društvene  realnosti,  ma kako ih ko nazivao, volio i ne volio. I da je mnogo toga u bivšem svijetu  bilo krojeno za ovu realnost.

Požutjela  dokumenta  iz  drugog života, zahvaljujući  karantinu čiji se dani više ne broje,  vraćaju  u sjećanja  zaboravljene  ljude, mjesta,  činjenice,  pokazujući  kako je  i puno toga  što je nekada izgledalo nemoguće  postalo  moguće

 Mimo  "papira" koji  ovih dana  uzvitlavaju emocije  povodom  spoznaja  ko smo i šta smo bili, a više nismo, ko nam  je bio bitan,  pa  nije, koga nismo ni primjećivali,  a postao nam je  blizak, u šta su se neki oko nas kleli glasno i javno,  a danas  sjećanja na te kletve kriju... puno toga  otkriva  se  i  povodom  svijeta  mimo nas.  O današnjoj realnosti na planeti koju  su  iza kulisa  modelirali drugačije nego što  smo mislili.  O zlu koje  se proširilo kao virus,  donoseći,  evo, i  ovaj  karantin  što ga  danas živimo i niko ne zna sa kakvim krajem. O raspadu  takozvanog međunarodnog  poretka  koji traje dugo, a svijet to nije prepoznavao.    

 Sa  jednog  davnog,  lijepog  putovanja  po  Americi,  gdje mi je kao mlađanom novinaru  bilo  omogućeno da vidim puno  od onoga  što  vjerovatno  nikada ne bih vidio, nakon  cjelodnevnog  kopanja  po  čudesnim arhivama  Vašingtonske biblioteke,  i dokumentima iz istorije  "sile  nebeske" – gdje  su mi pokazali i  najnoviji primjerak sarajevskog  "Svijeta" u kojem sam tada radio –  dopao  mi je ruku i govor  Đorđa  F. Kenana  iz 1948. godine o planiranju vanjske politike SAD-a... Kenan, diplomata i istoričar, bio je jedan od stratega  hladnog  rata. Upamćen je kao otpravnik poslova  ambasade SAD u Moskvi 1946. i autor  dugog telegrama odatle u kojem je ustvrdio "ekspanzionistički karakter  SSSR-a",  na što treba odgovoriti. Na toj je liniji i njegova teorija "zaustavljanja" ugrađena  u Trumanovu  doktrinu i hladni rat. Dobio sam  tada u biblioteci  kopiju tog govora sa ostalim što me interesovalo o istoriji vanjske politike  Amerike.  Sa mnogim drugim "sjećanjima" sa putovanja, pohranjenim pa potisnutim, i ovo je završilo u fascikli na kojoj je pisalo "Put po Americi  '81".

 Ovih dana sam otvorio prašnjavu fasciklu i zaustavio se na pasusu iz Kenanovog  papira:

 "Posjedujemo oko 50 % svjetskoga bogatstva, no samo 6,3 %  svjetskog stanovništva...Takav položaj nameće zavist i srdžbu drugih. Naš  glavni  budući zadatak  jest – osmisliti sistem odnosa  kojima bi smo zadržali takvu nejednakost. Da bismo u tome uspjeli, moramo se odreći sentimentalnosti i sanjarenja... Trebamo prestati  govoriti  o nejasnim i nestvarnim ciljevima poput  ljudskih prava,  poboljšanja životnih uslova i  o demokratizaciji. Bliži se dan kada ćemo morati  upotrijebiti  i otvorene  koncepte moći. Ako nas tada ne budu ograničavale idealističke krilatice, tim bolje".

 Šuškalo se u međuvremenu po  svijetu  i o raznim drugim  paklenim planovima, zavjerama i prevarama  al bez efekta  kod onih što su ovo u svijetu morali da prepoznaju, pa nisu. Čast  istorijskim izuzecima  koji su htjeli  otvorenih očiju trećim putem

 I bilo je što je bilo, Koreja, Vijetnam, Afganistan,  Irak...ukupno 13  "njihovih" ratova, stotine  hiljada  mrtvih, milioni  raseljenih, 14 biliona dolara  za smrt kao biznis. Uz rezultat u kojem je otimačina  cilj, sila pravo, a  realnost  sve  ono što je Kenann kazao o ljudskim pravima, životnim uslovima tamo gdje im je noga došla, i o demokraciji generalno.  Sve je to potvrdio  2017.  godine  u  izuzetnom  govoru od  samo  nekoliko minuta  i  Oliver Ston (ovih dana  govor  kao video kruži  mobitelima u nas ) naglasivši:  "Nije riječ o pojedincu ili partiji, već o sistemu..."   I gle čuda,  minulih dana  uzimajući s  razlogom  ponovo  u ruke  knjigu  Viliema Engdala  "Uništite Kinu -  Što Vašington  čini  da obuzda kineski utjecaj na svijetu" , napisanu  2013. (objavio  "Profil" iz Zagreba 2014.),  vidim  da je baš onaj  pasus  Đorđa F. Kenana  objavljen u uvodu  kao svojevrsni moto  knjige.  Eto linije, 1948 – 2013 – 2020... Pedantno i konzistentno.  

 Šuškalo se u međuvremenu po  svijetu  i o raznim drugim  paklenim planovima, zavjerama i prevarama  ali  bez efekta  kod onih što su ovo u svijetu morali da prepoznaju, pa nisu. Čast  istorijskim izuzecima  koji su htjeli  otvorenih očiju trećim putem. "Nova  klasa" ih danas omalovažava glasno. U nas posebno.

 Sila je grabila a tzv. neoliberalni  kapitalizam  cvjetao  je onako kako je to njegovim  tvorcima  odgovaralo. Sedamdesetih na  krilima  nobelovca  Miltona  Fridmana i čileanske  ekonomske  laboratorije, napisane su himne globalizmu i liberalizmu tržišta. Sjajna  Naomi  Klein  napisala je o tome  kultnu knjigu "Doktrina šoka". Sve što svojevremeno niste znali, a htjeli ste da znate o novcu, profitima, pljačkaškom tržištu neoliberalizma i lažnim snovima  slobode, bilo je tu. Naomi, ne jedina, je na vrijeme rekla  što treba  ali svijet nije na vrijeme povjerovao. Kako reće  ovih dana  dr. Miroslav Radman, zatečen  s razlogom što pitaju  "nauku" šta nam se to dešava: ...Uz sve to što povodom virusa  "imaju  po  bolnicama  Švicarska, Amerika, Njemačka, Engleska ili Francuska... stanje im je gore nego u Africi."  A Fridmanovi studenti,  "Čikago  bojsi",  bili  su  Pinočeovi  savjetnici, a  on je dobio 1976. Nobela  za  ekonomiju. Zapravo za sistem, od  Trumana  preko Regana  do  Buša i evo Trampa,  čiji je smisao  samo  uzeti, milom ili silom, i to  legalizovati  kroz  "novi međunarodni poredak"  kao prirodno  pravo. To smo gledali i navikavali se,  uz stvorene  mitove o sili kao pravu pred  kojima  se  davno savila kičma. 

 Sila je grabila a tzv. neoliberalni  kapitalizam  cvjetao  je onako kako je to njegovim  tvorcima  odgovaralo

 Povratak  kutijama  ispod  kreveta  dovodio  je  svakodnevno  do novih otkrića  od kojih je bezmalo svako  potvrđivalo  Radmanovu  misao iz intervjua  za "Spektar" : Pušteno je tržištu i tehnologiji da misle umjesto nas.  Što one  nikako ne mogu, jer nemaju ni mozga ni duše, ni razuma ni etike. To ionako  više nije u modi...a tržište baš briga za nas...

 Eto, dalje, iz  zaboravljenih spisa  i  jednog, posebno danas,  znakovitog  citata  moćnog  Henrija Kisindžera. Riječ je o govoru na Vijeću za eugeniku, 25. februara 2009.  Dakle, pred  ljudima koji se bave  teorijama i praksom  "poboljšavanja  ljudske  rase", što se kroz  noviju  istoriju  svodilo uglavnom  na sterilizaciju građana  iz raznih razloga "nepodobnih"  najmoćnijima  u vladajućim  sistemima  Zapada. U Americi, dinastija  Rokfelera i moćnici poput  nobelovca  (?!) Kisindžera  bili su,  i danas su viđeniji u tom krugu "tragača  za  savršenim  čovjekom". Zapis o pomenutom Kisindžerovom  govoru  iz 2009. posebno je zanimljiv danas  kada se poveže sa aktuelnom dramom i  korijenima  korona  virusa.

 Kisindžer je tada kazao: "Jednom  kada  stado prihvati obaveznu  prinudnu vakcinaciju, igra je završena! Tada će prihvatiti bilo šta, i prinudnu donaciju  krvi ili organa – za opštu  dobrobit. Kontrolišite um ovaca, i kontrolisaćete  cijelo stado. Proizvođači  vakcina  će  zarađivati milijarde, a mnogi od vas u ovoj prostoriji danas  su  investitori. To je ogromna pobjeda.  Razrijedit  ćemo stado, a pritom će nam oni sami platiti  usluge istrebljenja..."

 Zanimljivo, priča  je nastavljena  ovih  dana. Bil Gejts se sa Kisindžerom, eto kao slučajno tragom  ove istine iz govora 2009.,  a prema  informacijama iz SAD-a, založio za masovnu  vakcinaciju i globalnu vladavinu  povodom  korona virusa.   U terkstu objavljenom  prije deset dana, 3. aprila, dugovječni  kreator  temeljnih principa  američke spoljne  politike  Kisindžer  podvlači tri suštinske tačke  za akciju: Prvo, poziva  na  vakcinaciju najširih slojeva stanovništva  na svijetu. Drugo, Amerika  posebno  mora  se "masovno" vakcinisati  uz  prelazak  na digitalno finansijski sistem. Treće, svim ovim  prigrlit  će se svjetski liberalni  poredak. Dakle, sve ono gdje su milijarderi i korporacije  što vladaju svijetom dobitnici,  dirigujući  "politici"  domaće zadatke. Uz "sterilizaciju" svega i svih što su izvan ovog sistema.

 Jednom  kada  stado prihvati obaveznu  prinudnu vakcinaciju, igra je završena! Tada će prihvatiti bilo šta, i prinudnu donaciju  krvi ili organa – za opštu  dobrobit

 Nekako paralelno sa ovim, stižu i vijesti  sa one strane Atlantika  o objavi Bila Gejtsa da ostavlja po strani  svoj  kultni  projekat Majkrosoft  i ulazi direktno u poslove sa - vakcinom!  Oni koji to znaju kažu da je od februara tržište vakcina šest puta veće nego prije 20 godina, danas je to više od 35 milijardi dolara i osigurava  povrat od 44 dolara za svaki uloženi dolar i to u 94 države s najnižim primanjima na svijetu. Puno toga se o svemu ovome još otkriva tek danas, tragom informacija poznatih još prije deset, dvadeset pa i trideset godina. Uz ostalo, i koliko Svjetska zdravstvena organizacija  (WHO) direktno, bezmalo  sudbinski  zavisi, od  Fondacije  Gejts  i "ogranaka" knjiženih na više članove porodice.  Nije čudo što kažu mnogi da je on danas ne samo za WHO nego i za sve iz grupe G20  "kao šef moćne države".

 Eto,  pa ti čitaj  stara  dokumenta  i povezuj ih – samo zdravom logikom, nikakvim  lokalnim  političko – piljarskim  interesima,  sa našim mahalskim  stranačkim kartelima i njihovim  marifetlucima. A sve dođe na svoje. Zato je puno toga jasnije  kada se  može posmatrati sa neke  realne  distance. Ako se distanca preživi. Tako je i sa  ovim,  ko smo danas, šta smo, gdje smo i iz kojeg smo svijeta ovamo zabasali. U traženju odgovora na takva pitanja,  mjera stvari nam  je ova  jutrošnja do podneva, kobajagi politička, a zapravo  isključivo  sitnosopstvenička. 

 Zato  nam i određuju sudbine  oni što  u teškoj aktuelnoj krizi  kradu  statistiku  i narod u "nepodobnim"  opštinama/općinama, dijeleći  tuđe pare  onima od kojih će se tražiti "povrat" za privatne interese sutra, uz izbore. Taj se lopovluk onda u javnosti zove "gaf" a otkrivenog  lopovluka kao da nije ni bilo; "Država"  se do mizerije dovodi ne htijući ciljano, opet sitno-lopovski, da se dogovori  o kreditu MMF-a, sve  dok  oni nisu  naredili  kome koliko i kako. A morali su taj kredit utrpati i nama, kao što će sutra i svoj virusno-ekonomski razvaljenoj sirotinji. Svaki građanin će onda plaćati cijeli novi dug MMF-a od 330 miliona eura, a dobijat će novac utvrđeni miljenici uz uslov – koliko para, toliko glasova u oktobru.

Mafija  mora ostati na vlasti, prvo da uzima, drugo da se ništa ne promijeni jer promjena ih vodi u zatvor; Država je evo horor i sa "zdravstvenim  sistemom", civilnim štabovima, domovima zdravlja, spaljivanjem šatorskih  karantina  uz granicu. "Lideri" zdravsta su izbrukani, ali nema veze. Važno je samo ne dati da progovore oni koji znaju, a mogli bi da su tamo gdje nisu;  "Država" su  nam i ministarstva koja ne znaju kako omogućiti građanima vlastite zemlje  da se sa legitimnim pasošima vrate svojoj  kući... Zapravo,  skockava se novi sistemi za sutra u kojem će sve  nove-stare zabrane važiti i kad virus prođe, kao i one nove uz postojeći metalitet "mojom odlukom, nazad u izolaciju, ovu ili onu." Sloboda je virus.

 Zato  nam i određuju sudbine  oni što  u teškoj aktuelnoj krizi  kradu  statistiku  i narod u "nepodobnim"  opštinama/općinama, dijeleći  tuđe pare  onima od kojih će se tražiti "povrat" za privatne interese sutra, uz izbore

 Kako će sve ovo izgledati nekom drugom  ko za deceniju ili dvije bude čitao zapise iz današnjih dana.  Dva su rješenja:  Ili se potruditi da ti zapisi budu  drugačiji, mada  je pitanje da li se sa  nama  ovakvima to više  može.  Ili neće biti nikoga  da čita, a svijetom  će  ispočetka  hodati  stvorenja koja ne znaju čitati. Pakosnici  kažu  da bi  ova druga varijanta  po prirodu  bila  bolja.

 Sve skupa, neko se ipak preigrao sa ovom  izolacijom  u globalizaciji koju živimo, pa ostavio još uvijek koliko –toliko normalnim ljudima   vremena da se vrate sebi, prisjete  šta je i kako je bilo pa bi, možda,  mogli na tim osavremenjenim  čipovima opet  na ljudski  put. Greška  je u tome  što se mnogima  omogućilo da u izolaciji  ponovo  razmišljaju o  smislu života,  o sebi, društvu i državi. Da čine ono što se ne smije u sretno  proizvođenoj  sistemskoj retardaciji. I da se  u iznenadnoj  slobodi izolacije prisjete  zaboravljenih  upozorenja.

 Baš kad  je  "vladarima"  dobro krenulo.  Uz  one  što su  sve  posmatrali  šutke,  na leđima, uz sve četiri uvis.  I tako glasali  opet  i  ponovo i opet.

 izvor: depo.ba ›››

 

G

 

pandemija tekst

 

Korona virus, samoća i usamljenost: Najteže je onima koji nisu birali da budu sami

 Početak samostalnog života Bojane Vučković poklopio se sa početkom vanrednog stanja, pošto joj je cimerka otišla kod roditelja.

 „Do kraja vanrednog stanja mi se život svodio na posao, odlazak u kupovinu i čitanje ili gledanje filmova u slobodno vreme", priča ova 29-godišnja profesorka matematike za BBC na srpskom.

 Kada su mere ublažene, Bojana se preselila u novi stan, ali sa pogoršanjem epidemiološke situacije i novim merama, počela je da oseća i neke od nedostataka samostalnog života.

 Osećaj usamljenosti, anksioznost, nervoza, neizvesnost, bes, tuga, uplašenost - samo su neka od stanja koja mnogi danas proživljavaju, bilo da žive sami ili ne, kažu psihološkinje, sagovornice BBC-ja na srpskom.

Kada je o ljudima koji žive sami reč, loše emocije mogu da budu pojačane, naročito kada samostalni život nije bio njihov izbor, kaže za BBC na srpskom psihološkinja Sandra Bjelac.

 Ona je u martu na Tviteru objavila broj telefona na koji mogu da se jave svi oni koji imaju psihološke probleme zbog novonastale situacije.

 Jedan od problema zbog kog su joj se ljudi bez obzira na uzrast javljali bila je i samoća i osećaj usamljenosti.

 „Oni koji su fizički bili sami jesu zvali da bi imali sa kim da porazgovaraju ili da kažu da su uplašeni, ali mi se čini da nisu bili toliko usamljeni."

 „Ljudi koji inače žive sami jer su tako odabrali, nisu se javljali zato što su imali problem što su sami, pa se kaju zbog takvog izbora, već zato što se javljala pojačana anksioznost ili depresija", kaže Bjelac.

 U većem problemu su bili oni koji sticajem okolnosti žive sami - jer su ostali bez partnera ili su ih zaboravili članovi porodice.

 „Takvi ljudi imaju problema i sa samoćom i sa usamljenošću, ali prosto zato što to nije njihov izbor. Svaka krizni situacija takvo stanje pogorša", kaže Bjelac. 

Samoća i usamljenost 

 Mlađima je lakše da prevaziđu ovakve situacije jer su prilagodljiviji i elektronski pismeniji

 Iako često idu zajedno, samoća i usamljenost ne povlače nužno jedno drugo.

 „Usamljenost je generalno problem i ne znam da li je gore bilo kada je bila vanredna situacija ili kada je redovno vanredna situacija u kojoj smo mi inače", objašnjava Bjelac.

 Treba napraviti razliku između usamljenosti i samoće, dodaje ona. Kaže i da su joj se tokom zabrane kretanja javljali ljudi zbog osećaja usamljenosti, iako nisu bili fizički sami u stanovima.

 „Javljali su mi se, recimo, supružnici koji se potpuno ne razumeju, prinuđeni da budu u istom prostoru, ali su im prioriteti potpuno različiti, potpuno različito im je viđenje situacije, potpuno različito je doživljavaju", dodaje ona.

 Stariji ljudi nisu samo fizički ugroženiji zbog korona virusa. U problemu su i oni koje članovi porodice zaboravljaju, navodi Bjelac.

 „Tada se javljala i samoća i usamljenost", kaže ona.

 Virus korona i mentalno zdravlje: Koliko naš mozak trpi

 Slična iskustva ima i psihološkinja Tamara Radivojević.

 „Zanimljivo je da su se u podjednakoj meri javljali i oni koji su sami, kao i oni koji su sada iznenadno celodnevno u kući sa svojim porodicama i za oba je bilo potrebno dosta prilagođavanja", kaže ona.

 Radivojević dodaje da su u najvećem problemu bili oni koji su depresivni ili su tome skloni, a onda su se našli sami, radeći od kuće ili su bili bez posla, bez mogućnosti da se kreću i nalaze sa prijateljima i porodicom u meri kao ranije. 

„Taj doživljaj samoće i izolovanosti od drugih je onda pojačavao potištenost", kaže ona.

 Gubitak volje i povlačenje u sebe tada stvaraju začarani krug koji odražava depresivnost, objašnjava Radivojević.

 „Svakako, čak i bez ovako izraženih psiholoških problema, veliki broj mladih se javljao sa ovim problemom - zbog rastavljenosti od partnera i nemogućnosti da se vide, zagrle, poljube", zaključuje ona.

 Bjelac kaže da je mlađima lakše da prevaziđu ovakve situacije jer su prilagodljiviji i elektronski pismeniji.

 Za Dunju Pajović veći problem od samoće je neizvesnost čitave situacije - koliko će sve još trajati, kakve će se sve mere donositi i šta će se dešavati kada kriza prođe.

 Ona ima 27 godina, živi i radi u Beogradu, stotinak kilometara udaljena od porodice. Kancelariju je preselila u stan i kaže i da se ne oseća toliko usamljeno pošto je na različite načine povezana sa ljudima s kojima i inače komunicira.

 „Ne viđamo se često, doduše, ali se možda i češće čujemo nego ranije, da nadoknadimo to što se ne viđamo", kaže Dunja za BBC na srpskom.

 Vreme koje je primorana da provede sama, prekraćuje baveći se svim onim stvarima za koje je ranije izgovor bio - „nemam dovoljno vremena, previše sam zauzeta ili umorna".

 „Završavam stvari koje sam odlagala, posvećujem više vremena i pažnje hobijima, a otkrila sam i neka nova interesovanja."

 Kaže da joj teško pada neizvesnost i svaka apsolutna zabrana.

 Srpski naučnik iz Njujorka govori o antiviralnom leku opšteg spektra na kome trenutno radi.

 Tamara Radivojević navodi da, ako je pandemija nešto dobro donela, to je spoznaja koliko nam je putem interneta, društvenih mreža i drugih platformi dostupnih sadržaja kojima se možemo posvetiti ili se u njima oprobati.

 „Kroz tu virtuelnu realnost možemo održavati kontakte, možemo se čak i videti putem video poziva, moguće je uključiti i veći broj ljudi, organizovati druženja, igre, karaoke večeri, ideje su bezgranične", kaže ona.

 Stariji su u većem problemu, jer je razgovor preko Skajpa ili Vajbera često vrhunac onlajn komunikacije, objašnjava Bjelac.

 Sagovornice BBC-ja kažu da je važno održavati kontakte sa porodicom i prijateljima i sa njima delioti kako se osećamo.

 „Vrlo često se osećamo usamljeno i u tom smislu što imamo utisak da smo sami u svojim problemima i tek kroz deljenje i razgovor imamo priliku da osetimo razumevanje, da vidimo da se i nama dragi ljudi suočavaju sa sličnim tegobama", kaže Radivojević.

 To je možda i prilika da se od njih čuje i neko koristan savet u vezi sa tim šta njima pomaže, dodaje.

 Za pomoć i savete zbog doživljaja usamljenosti i samoće podjednako su joj se javljali i muškarci i žene.

 Kako je strah od korona virusa promenio našu psihologiju

„Najgore mi je bilo da gledam kako mnogo ljudi umire"

„Nedostaje mi stvari koje leto čine letom"

Da su stvari normalne, Bojana bi sada možda bila na moru, putovala bi i izlazila i to je ono što joj u ovoj „novoj normalnosti" najviše fali.

 „Nedostaju mi stvari koje leto čine letom: putovanja, more, plivanje, žurke. Pretpostavljam da to nedostaje svima, živeli sami ili ne", kaže Bojana.

 Sada, kada nema obaveze na poslu, mnogo više vremena provodi napolju - šeta, trči, vozi bicikl.

 „Tokom vanrednog stanja je do izražaja došla lošija strana samačkog života - jesam bila usamljena, posebno u večernjim satima kada bih zvala pola imenika, samo da razgovaram sa nekim", kaže ona.

 Sada je situacija, kaže, bolja.

 „Sada nema policijskih časova i u bilo koje doba mogu da izađem, makar u šetnju pored Dunava."

 Teško joj pada nošenje maske, posebno po vrućini, a stalno razmišlja i o držanju distance.

 „Primetila sam da se svi sablaznemo kada neko pored nas kine ili se nakašlje. Dobro je jedino što dobijamo malo više ličnog prostora u gradskom prevozu", kaže Bojana.

Novi talas traženja pomoći

 Tamara Radivojević je, kao i mnogi drugi psiholozi, psihoterapeuti, psihijatri, početkom vanrednog stanja počela s besplatnim savetovanjem.

 Po ukidanju vanrednog stanja i povratku koliko-toliko normalnom životu, imala je manje poziva za pomoć, ali su posle nekoliko nedelja ljudi počeli ponovo da se javljaju.

 „Kao i kada je uvedeno vanredno stanje, obraćanju za pomoć je prethodio period tokom kog ljudi nisu bili potpuno svesni kojih je razmera ova drugaepizoda, u kom će pravcu napredovati, kakve će mere biti uključene, šta će to značiti sada za njihovu dalju organizaciju vremena, poslova, odmora i tako dalje."

 Kod ljudi su se, kaže, ponovo probudili strahove i brige, ali i bes i frustriranost.

 „Izgledalo je da je situacija pod kontrolom i da se možemo vratiti toj nekoj normali, a onda odjednom ponovo nastupaju mere i povećanje broja zaraženih, što dovodi do osećaja ljutnje, besa, iritiranosti, novih strahova od uvođenja još strožih mera", kaže Tamara.

 Sandri Bjelac se u ovom drugom krugu još niko nije javio za pomoć.

 Ona objašnjava da će veliki problemi nastati tek kad ova pandemija bude prošla i kada se stvari koliko-toliko dovedu u novu normalu.

 „Mi smo se suočili s jezivim strahovima i poremećen nam je ceo sistem i vrednosti i životnih navika i strukture dana i svega ostalog. Ljudi su posezali za svim što može da im vrati bilo kakav osećaj kontrole, a to su najčešće alkohol i različite tablete. 

 „Sa tim problemom i posledicama ćemo se tek suočavati kada prođe neposredna opasnost", kaže ona. 

 

 I pored brojnih nepoznanica u vezi sa korona virusom, znamo kako se prenosi i šta su simptomi.

 Ljudi su, objašnjava, u konstantnoj neposrednoj opasnosti.

 „Od ujutru od kada otvorimo oči, svi smo u alarmu, u crveno smo. Ljudi posežu za bilo čim što će to crveno da spusti u roze."

 Novonastalu situaciju ilustruje maratonskom trkom, samo što se u ovoj trci ne zna kada će kraj. Kapaciteti se, kaže, troše.

 „Mi smo u situaciji u kojoj ne znamo kad će kraj, ne možemo da predvidimo i svako jutro nanovo aktiviramo sve kapacitete koje imamo. To ne može beskonačno da traje, već smo se dovoljno istrošili", kaže ona.

 U takvim situacijama do izražaja dolaze i samoća i usamljenost, posebno kod starijih.

 „Ako ste sami i imate neke godine, a nemate nikoga ko će vam doći i nemate nikakvu obavezu, onda je to daleko veći problem. Usamljenost i samoća u starijim godinama gori su i teža nego kod mlađih i radno aktivnih", zaključuje Bjelac.

Katarina Stevanović

 izvor: bbc.com ›››

G