Page 496 - Albert Pike - Moral i Dogma

Josefus kaže da je ono bilo nepoznato sve dok ga Bog nije preneo Mojsiju u divljini i da je ono bilo
izgubljeno zbog poročnosti čoveka.

Sledbenici Muhameda imaju predanje da postoji sveto ime Božanstva koje poseduje predivne
sposobnosti i da je jedini način da se neko upozna s njim preko bića koje je inicirano u Misterijama Ism
Allah.

H O .*• M.’. je bio prvi stvaralac nove religije među Persijancima i Njegovo Ime je bilo neizrecivo.

AMUN je među Egipćanima bilo neizrecivo ime, osim za Sveštenike.

Stari Germani su obožavali Boga s dubokim poštovanjem, ali se nisu usudili da mu daju Ime ili da Ga
obožavaju u Hramovima.

Druidi su izražavali ime Božanstva slovima O ••• I .*• W •••.

Kod svih naroda prvobitne antike, doktrina besmrtnosti duše nije bila samo moguća hipoteza koja je
zahtevala tegobno istraživanje i široku argumentaciju da bi se stvorila ubeđenost u njenu istinitost. Njoj
ne možemo lako dati ime Vera; jer je to bila životna izvesnost, poput osećanja nečijeg vlastitog postojanja

i identiteta i onoga što stvarno postoji. Njen uticaj na sve zemaljske poslove mo-tiviše na uzvišenija dela
i poduhvate nego što bilo koji zemaljski interes može da motiviše.

Čak i doktrina transmigracije duše, univerzalna među Drevnim Indusima i Egipćanima, poči-vala je na
osnovama starih prvobitnih religija i bila je povezana sa čisto religijskim osećanjem. Ona je uključivala i
ovaj plemeniti element istine: ako je čovek pošao niza stranu i odlutao daleko od Boga, on mora da učini
mnogo napora da preduzme dugo i bolno hodočašče pre nego što će moći da se sjedini s Izvorom
Savršenstva i čvrsto ubeđenje i potpuna izvesnost da ništa loše, nečisto ili oskr-navljeno sa zemaljskim
mrljama, ne može da uđe u čist region savršenih duhova, a time ne može da bude večno sjedinjeno s
Bogom, zbog čega duša mora da prođe kroz dugo iskušenje i brojna proči-šćenja pre nego što ona može
da dostigne taj blaženi kraj. I kraj, i cilj svih ovih sistema filosofije, bio je konačno spasenje duše od
starih nesreća, užasnih sudbina, užasne kobi, da bude osuđena da luta kroz mračne regione prirode i kroz
razne oblike sirove kreacije, da stalno menja zemaljske oblike do njegovog sjedinjavanja s Bogom, koje
su oni smatrali za uzvišenu sudbinu mudrih i vrlih duša.

Pitagora je dao teoriji o transmigraciji duše ono značenje koje su joj mudri Egipćani dali u svojim
Misterijama. On nikada nije mislio na tu doktrinu u tom bukvalnom smislu u kojem je ona bila shvatana u
narodu. O toj bukvalnoj doktrini ni najmanji trag se ne može naći u tim njegovim preostalim simbolima, ni
u njegovim uputstvima koje je sakupio njegov učenik Lisias. On je smatrao da čovek uvek ostaje, po svom
suštastvu, onakav kakav je bio stvoren i da može da se degradira samo porokom i da oplemeni sebe samo

vrlinom.

Hierokles, jedan od njegovih najpredanijih i najpoštovanijih učenika, slikovito potvrđuje da je onaj koji
veruje da će duša čovekova posle njegove smrti ući u telo životinje, zbog njegovih poroka, ili postati

biljka zbog njegove gluposti, obmanut i da je apsolutna neznalica večnog oblika duše koja se nikada ne
menja. Pošto on uvek ostaje čovek, kaže se da može da postane Bog ili životinja, kroz vrlinu ili porok,
mada on ne može da postane ni jedno ni drugo, ni išta drugo po prirodi, već samo u nalikovanju njegovih
sklonosti prema njihovim.