Page 155 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 155
nom svoje populacije, bila ona mala ili velika. I to što hitnije. Kada se takva politika uspostavi, moramo
preduzeti korake da je sprovedemo u delo. Doći će vreme kada će zajednica, kao celina, morati da obrati
6
pažnju i na izvesne kvalitete, a ne samo na puki broj svojih budućih članova.”
U ovom tekstu gospodin Kejns nije objasnio kako je isplanirao da ograniči veličinu populacije.
Mora da je za ljude poput Kejnsa frustrirajuće kada uoče problem a nisu u stanju da objasne ljudima da nje-
govo rešenje podrazumeva masovna ubistva onih koji prelaze željeni broj stanovnika. Teško je Kejnsu i
sličnima da ljudima objasne kako treba da nestanu da bi drugi živeli.
Indija je u kontroli rasta svoje populacije preduzela korake primenom prisilne sterilizacije svojih
građana. U indijskoj državi Maharaštri, na primer, u kojoj se nalazi grad Bombaj, svi muškarci do 55 godina
starosti i sve žene do 45 godina moraju se sterilizovati u roku od 6 meseci po rođenju njihovog trećeg deteta.
Parovi s troje dece koji nemaju dete mlađe od 5 godina su izuzeti - ali moraju se odlučiti na abortus ukoliko
7
se dogodi trudnoća. U stvari, tokom jednog perioda „posebne opasnosti”, indijska vlada sprovela je nekih 10
8
miliona prinudnih sterilizacija.
Kina je, međutim, još vodeća zemlja u kontroli rasta populacije. Država je trenutno ograničila
9
porodice na po jedno dete. „Oni koji budu imali više dece, neće za njih dobiti sledovanje.”
Odluka o rađanju, kao i o smrti, postala je „kolektivna odluka”, sudeći prema izjavi kineskog
lekara, pošto se „stanari svakog kvarta u Narodnoj Republici Kini sastaju jednom godišnje da bi odlučili
koliko će se beba roditi sledeće godine... Onima koji su kolektivnom odlukom obavezni da izbegnu trudnoću
ne uvažava se izgovor da su zaboravili na pilulu. Dobrovoljci... svakoga jutra dele pilule ženama kada stignu
10
na radno mesto.”
Jedan od najstarijih kineskih običaja - čak i pored svih komunističkih napada na strukturu
porodice - jeste da se muški potomci staraju o ostarelim roditeljima. Sada, kada je Kina porodicu ograničila
na samo jedno dete, mnogi Kinezi su u strahu da će, ako im prvo dete bude žensko, ostati bez potpore u
starosti. Zato poneki ubijaju svoju žensku novorodenčad. Štaviše, mnogi roditelji ostavljaju svoje mrtve
11
ženske bebe na stepeništima lokalnih štabova Komunističke partije.
Pored toga što kontroliše rađanje svojih građana, Kina, u sklopu kontrole populacije, kontroliše i
umiranje svojih staraca. U vladinom izveštaju pod naslovom „Komunistički progon crkve u Kini i Severnoj
Koreji, datiranom 26. marta 1959, kaže se da: „Svi ljudi stariji od 60 godina i nesposobni da rade odlaze u
staračke 'srećne domove'. Tamo im se daju injekcije. Kaže im se da je to u cilju njihovog zdravlja. Ali, dve
12
nedelje pošto prime injekciju, oni umiru.”
Dalje, rešenje imaginarne eksplozije stanovništva pogađa i ljude srednjih godina, takođe. U
jednom eseju, pod naslovom „Međunarodna lutrija moralnosti”, američki studenti prinuđeni su da čitaju o
lutriji „... koja će resiti svetski problem viška stanovnika. Svake godine 5 odsto stanovnika ove planete,
13
slučajno odabranih, između 30 i 40 godina starosti, biće ubijeno...”
Ukratko, dakle, postoji drugi cilj mita o prevelikoj populaciji. Njega je sumirao Lorens Rokfeler
(Laurence Rockefeller), brat Dejvida Rokfelera, u članku pod naslovom „Zahtev za jednostavnim stilom
života”, koji se pojavio u „Riders dajdžestu”. Deo tog teksta glasi: „Sve u svemu, celokupna situacija
rezultira novim načinom življenja... Ukoliko ga ne sledimo dobrovoljno i demokratski, može nam biti
nametnut. Neki ekonomisti i analitičari smatraju da će, ako nastavimo da iscrpljujemo resurse kao što sada
činimo, jedini način da se uspostavi balans između snabdevanja i potražnje biti putem autoritarne kontrole.
Robert Heilbroner (Robert Heilbroner), izuzetni ekonomist, delimični je pesimista u pogledu mogućnosti
demokratskih i kapitalističkih zemalja da nametnu disciplinu neophodnu za preživljavanje u svetu
14
oskudica.”
Znači, razlog koji stoji iza mita o „eksploziji populacije” jeste nametanje totalne kontrole od
strane vlasti kako nad građanima tako i nad životnim okruženjem. Ovaj prenos vlasti s pojedinca na državu
podržavao je i Zbignjev Bžežinski, koji je napisao: „Mislim da smo prihvatili ideju o velikom proširenju
ovlašćenja u društvenim propisima. Ona će možda imati i takve forme kao što su zakonski propisi o broju
dece, ili čak o njihovom polu, jednom kada budemo imali takve mogućnosti, zatim propisi o slobodnom
15
vremenu, i tako dalje.”
Postaje veoma važno, kao i u slučaju organizacija o kojima smo diskutovali u prethodnom
poglavlju, da se još jednom upitamo ko plaća za kampanju „eksplozije populacije”. I ponovo otkrivamo da su
u to umešane fondacije oslobođene poreza i njihov novac: „Prve velike fondacije koje su dale donacije na
polju kontrole populacije bile su Rokfelerova fondacija i Karnegijeva fondacija. Njima se kasnije pridružila i
16
Fordova fondacija...”
A Rokfeleri su ubacili svoj novac u pokret za kontrolu populacije finansirajući „Populacijsko
155