Page 109 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 109

GLAVA XVI


                             FEDERALNE REZERVE



                       Međunarodni bankari, pošto ni putem dva uzastopna rata nisu uspeli da ubede Amerikance da im
            je  potrebna  centralna  banka,  odlučili  su  da  promene  taktiku.  Umesto  ratovima,  počeli  su  da  ubeđuju
            Amerikance posredstvom veštački stvorenih kriza, recesija i panike.
                       Njima je bilo lako da izazovu paniku.
                       U samoj prirodi bankarskog posla, a to znaju svi bankari, jeste da se samo mali procenat ukupno
            uloženog novca podiže u jednom danu. Zbog ovoga, tek nekih dvadeset procenata se čuva u banci, a ostalo je
            pozajmljeno, uz kamatu, ljudima koji taj novac reinvestiraju u kapitalna dobra ili potrošnu robu.
                       Odavde sledi da je bankarima lako da izazovu paniku, koja se zove „navala”, time što će štediše
            bilo koje banke ubediti da je ona nesolventna, odnosno da nema novac kojim bi isplatila ulagače ukoliko bi
            odlučili da podignu svoju gotovinu. Ovo je, naravno, istinita tvrdnja, jer kada bi svi ulagači (štediše) došli u
            isto vreme da podignu svoj novac, banka ne bi mogla sve da ih isplati. Takva novost brzo bi se raširila, tako
            da bi i drugi ljudi otišli u svoje banke da provere da li mogu da podignu novac. Nastala bi navala na banke,
            čime  bi  se  od  slučaja  jedne  napravila  prava  i  potpuna  nacionalna  panika.  A  osoba  koja  bi  prorekla
            nesolventnost banaka bila bi priznata za proroka prvog reda.
                       Banke koje bi iskusile navalu na uloge zahtevale bi povraćaj novca od onih kojima je pozajmljen,
            onda bi nastala trka da se prodaje imovina da bi se otplatio dug banci. Kada bi se ovo masovno dešavalo,
            cene imovine (kuća, zemljišta itd.) bi padale, što bi omogućavalo ljudima koji imaju novca da kupuju po
            sniženim cenama. Planirana panika mogla je da deluje u dve faze: bankari koji bi znali šta se sprema mogli bi
            da povuku svoj novac pre izbijanja panike, a potom da sa njim izađu na tržište i pokupuju kapitalna dobra po
            bagatelnoj ceni.
                       Ovo  je,  dakle,  bilo  moćno  oružje  u  rukama  ljudi  koji  su  želeli  da  izmene  bankarski  sistem
            Sjedinjenih Država, tako da više ne postoje individualni bankari, već samo grupa bankara koja operiše u
            Nacionalnoj banci.
                       Posle  ovakvih  scena  panike,  bankari  bi  okrivili  postoji  bankarski  sistem  za  sve  ekonomske
            nedaće.
                       Ali, što je još važnije, imali bi i rešenje za sve probleme: centralnu banku.
                      Taktika se, znači, promenila. Umesto izazivanja ratova, trebalo je izazivati bankarske panike i
            tako uticati na Amerikance da prihvate centralnu banku.
                      Jedan od najznačajnijih igrača u ovoj „igri” bio je Dž. P. Morgan, čiji je otac bio agent Rotšilda i
            silno se obogatio probijajući blokadu koju je Linklon namestio Jugu. (Interesantno je zabeležiti da je Dž. P.
            Morgan, propagator američke potrebe za centralnom bankom, rođak Aleksandera Hemiltona, koji se, takode,
            zalagao za centralnu banku u doba revolucionarnog rata protiv engleske vlasti. Ova veza otkrivena je tek
            1982,  kada  je  časopis  „Tajm”  objavio  da  je  umro  Pijerpont  Morgan  Hemilton,  prapraunuk  Aleksandera
                                            1
            Hemiltona i nećak Dž. P. Morgana.)
                       Godine  1869,  Dž.  P.  Morgan  je  otišao  u  London  i  postigao  dogovor  da  formira  kompaniju
            „Nordern  sekjuritis”  (Northern  Securities)  koja  bi  zastupala  interese  kompanije  „N.M.  Rotšild”  u
            Sjedinjenim Državama.
                       Prva  velika  panika  koju  su  izazvali  međunarodni  bankari  dogodila  se  1893,  kada  je  lokalnim
            bankarima širom zemlje bilo rečeno da opozovu svoje zajmove.
                       Senator Robert Oven „... je svedočio pred Kongresnim komitetom da je banka čiji je on vlasnik
            od Nacionalnog bankarskog udruženja primila cirkularno pismo, koje će kasnije biti poznato kao 'Cirkular
            panike  iz  1893.'  U  njemu  je  stajalo:  Vi  ćete smesta povući jednu trećinu vaše gotovine i  polovinu vaših
                       2
            zajmova...”
                      Kongresmen Čarls A. Lindberg (Charles A. Lindbergh), otac slavnog pilota, video je to pismo o
            kojem je svedočio senator Oven, i izjavio je da je namera tog cirkulara bila da proizvede napetost koja bi
                                                                                                            3
            „prinudila  poslovne  ljude  da  od  Kongresa  zahtevaju  donošenje  zakona  koji  bi  išli  u  korist  bankara”.
            (Bankari nisu izazvali paniku tako što su ljudima punili uši da su banke nesolventne. Oni su izdali cirkularno
            pismo drugim bankarima kako bi oni sami izazvali paniku. Strategiju koju smo na početku izložili čuvali su
            za kasnije.)


                                                           109
   104   105   106   107   108   109   110   111   112   113   114