Page 391 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim

Nisam lično poznavao A., ali medu ljudima koji su ga pra­
tili bilo je nekoliko mojih poznanika, čak i nekoliko prijatelja;
dvoje, troje ih je dolazilo na naše sastanke.
Posle nekoliko dana u novinama za koje je A. radio izašao
je članak pod naslovom »Na Putu«, u kome je A. opisao misli i
utiske koje je imao na svom putu od Petersburga do Moskve.
Čudan čovek sa orijenta je putovao sa njim u istom kupeu, koji
je, medu gomilom drugih ljudi ostavio snažan utisak na njega,
svojim dostojanstvom i mirnoćom, baš kao da su svi ti ljudi oko
njega muve na koje je gledao sa nedostižnih visina. A. ga je pro-
cenio kao »kralja nafte« iz Bakua, a nekoliko zagonetnih fraza
koje su izmenili još ga je više učvrstilo u tom utisku da je on
čovek kome dok spava milioni rastu sami od sebe i koji gleda sa
visine na ljude koji se teško bore da zarade za život.
Moj saputnik je bio veoma povučen; bio je Persijanac ili
Tatarin, tih čovek sa astraganskom šubarom na glavi; na krilu
mu je bio francuski roman. Pio je čaj, pažljivo spuštajući čašu
dok se čaj ne ohladi, na mali stočić pored prozora; povremeno
je sa velikom pažnjom pogledavao na gužvu i ljude koji mlata­
raju rukama i viču. I oni su gledali njega, barem je meni tako iz­
gledalo, sa velikom pažnjom, možda sa poštovanje. Ono što me
je najviše zainteresovalo, je bilo to, stoje on izgledao kao daje
potpuno istog porekla, orijentalnog, kao i mnogi u gužvi, jato
orlušina koje leti negde u Agrionijski prostor da bi razneli neku
strvinu — bio je mrke puti, sa kao zift crnim očima i brkovima
nalik na one Zelim-Kana Zbog čega on izbegava svoju krv i
meso? Ali na moju sreću počeo je da razgovara samnom.
— Mnogo se brinu, — rekao je, ne praveći nikakve grima­
se na licu, na kome su se te crne oči, orijantalno ljubazne, bla­
go smešile. Zaćutao je za trenutak nastavivši zatim:
— Da, sada je u Rusiji takva situacija da pametan čovek
može, uz dobar posao, da zaradi prilično novaca. — Posle još
jedne pauze, objasnio je:
— Ipak je ovo rat. Svako želi da bude milioner. — U nje­
govom tonu, koji je bio hladan i. miran, osetio sam neku vrstu
fatalizma, bezosećajnosti koja je bila na ivici cinizma, pa sam ga
upitao, malo oštro:
- A vi?