Page 217 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

66.

Puls! Puls!

Poslušaj moj savet
i nikad tie pokušavaj da izumiš išta sem sreće.
Herman Melvil

- Ne mogu nikog da volim a da ga malo i ne sažaljevam - primetila je
Katarina.
Gde li je to Nikola već čuo?
- Zašto? - upitao je, pokušavajući da se seti.
- Zato što je čovek. Zato što će umreti. Zato što ne zna šta je život
kao ni ja.
Tog oktobarskog popodneva sreli su se u redakciji „Senčurija”. Rob-
ert je imao sastanak sa Kasterovom udovicom, čije se memoare spremao
da štampa. Nikola je otpratio Katarinu u Central park.
- Divan dan - rekla mu je. - Sa nebom tako plavim da se sva iznutra
osećam plava.
Koračali su kroz žutilo i rumen indijanskog leta. Neminovno su
osećali slatkoću vazduha, milinu udisanja. Uobraženi velosipedisti su vo-
zili po parku. Mrmljao je šljunak i pucali su žirevi pod njihovim gumama.
Veverice su se jurile ispod krošnji, preko veselih travnjaka. Nalet vetra za-
pljusnuo je stazu žutim i crvenim lišćem.
- Ona obasjana klupa čeka na nas - pokazala je Katarina.
Tesla se obraćao Katarini sa skoro ženskom milinom. Podigao je
prst:
- Pogledajte veverice.
Pred klupom veverica je napravila tri valovita skoka pa se ukočila.
Zatim se rep našao tamo gde joj je bila glava. Za petama hitre prijateljice,
ona je šmugnula uz drvo. Njih dve su se zatim progonile preko tankih
grana, vrteći repovima.
- Ritmovi. Ritmovi- mrmljala je Katarina.
221