Page 104 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

33.

Svetlost smrtnih

Za vreme puta, nesaničar Nikola Tesla je mnogo puta pratio kako
jutarnja zvezda otvara kapiju noći, ružoprsta zora dotiče more, a zatim
Helije, svetlost smrtnih, kolima polazi na svakodnevni put.
Stalno je mislio o prvom susretu sa božanstvenim Tomasom Ediso-
nom, jedinim čovekom na svetu koji ga može shvatiti. Edison se kao pauk
na zlatnoj žici spuštao s neba i njih dvojica su vodili duge razgovore.
- Dobro jutro! - vikao je Tesla u prazninu nad vodama.
Šuštalo je more i sve u njemu. Pod Teslom i pod „Saturnijom” zmi-
juljila su „nekatalogizovana bića dubina”.
Naš putnik je jednog dana tepao moru:
- Belokapo, gorko more.
Drugog dana je govorio:
- More koje se prevrćeš zauvek.
- Ribonosno, hladno more. Neljudsko more - dozivao ga je Home-
rovim stihovima.
U nigdini između dva sveta Tesla se osvrtao oko sebe. Stezao je ogra-
du i gledao liniju gde se susreću nebo i more. Pri tom je ponekad gubio
identitet osećajući da je beskrajna plavet okolo - njegova duša.
Dogledom je nadgledao vodeni beskraj, koji su prešli. I, naravno,
moglo mu se učiniti... šta?... Da u sivim valovima nazire glavu usamljenog
plivača. Plivač je nekad tonuo među valove, a nekad su ga zamasi ruku
iznosili iznad njih.
Ko?
Ko je to pristajao za brodom? Dvostruka sfera durbina koja se preta-
pa u jednu, zaokružila je lice. I Tesla ga je poznao. To je bio Dane, brat,
koji se odavno utopio u okeanu vremena.
Nikola je odavno naučio da se nosi sa čudom velikim kao smrt.
Počeo je da šapće, jer Bog najbolje čuje reči izgovorene šapatom.

107