Page 88 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 88
неко дете. Зар вас то може тако занимати? рећи ће гост. Све што интересује њега, интересује
и мене. Али ко је она?« И он се сети шта се десило у Москви... »Па шта да радим?... Ја нисам
крив. Али одсад ће ићи све друкчије, по новом. Бесмислица је казати да живот то неће
допустити, да прошлост то неће допустити. Треба се борити да би се живело лепше, много
лепше...« Он подиже главу и замисли се. Стара Ласка, која се не беше стишала од радости
што је он дошао, и која је истрчала била на двориште да полаје, вратила се машући репом и
уносећи споља свежину хладног ваздуха, пришла му, подвукла главу под његову руку цичећи
жалосно, тражећи да је он помилује.
- Само што не говори - рече Агафја Михаиловна. - Што ти је пас!... Разуме да је газда
дошао, и да није расположен.
- По чему нерасположен?
- Е, зар ја не видим, баћушка? Ваљда је време да познајем своје господаре. Та ја сам
поред господе одрасла. Не мари, баћушка. Само да бог да здравља, и савест да је мирна.
Љевин је пажљиво гледаше и чудио се како је она разумела његове мисли.
- Да ли да донесем још чаја? - рече, узе шољу и изиђе.
Ласка је још једнако гурала главу под Љевинову руку. Он је помилова, а она се сави ту
крај његових ногу у круг и метну главу на опружену задњу шапу. И у знак да је сад све лепо
красно, она мало зину, помљеска губицама, и боље покривши влажним губицама старе зубе
смири се, сва срећна и задовољна. Љевин је пажљиво пратио тај њен последњи покрет.
- Тако ћу и ја! - рече он у себи - тако ћу и ја! Не мари ништа... Све је добро.