Page 63 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIX

Кад Ана уђе, Доли је седела у малом салону, покрај пуначког плавокосог дечка који је већ
сад личио на оца, и слушала његов задатак из француског читања. Дечко је читао и завртао
руком дугме на капуту које се једва држало, трудећи се да га откине. Мати је неколико пута
одстрањивала руку, али пуна ручица је ипак поново дохватала дугме.

Мати откиде дугме и метну га у џеп.

- Гриша, остави руке на миру - рече она и лати се опет покривача, свог старог рада, којег
се увек прихватала у тешким тренуцима живота; плела је нервозно, померајући прстом и
бројећи петље. Мада је јуче наредила била да кажу мужу како је се ништа не тиче хоће ли
доћи његова сестра или не – ипак је све спремила за њен долазак и узбуђено је очекивала
заову.

Доли је била убијена тугом, сва обузета њом. Ипак није заборављала да је њена заова Ана
била жена једнога од највиших чиновника у Петрограду и петроградска grande dame. И
захваљујући томе, она није урадила оно што је рекла мужу, то јест, није заборавила да ће јој
доћи заова. »Најзад, Ана није ничему крива - мислила је Доли. - Ја о њој знам само добро, и

она је према мени увек била љубазна и пријатељски расположена.« Додуше, уколико се
сећала својих утисака из Петрограда код Карењиних, њихова кућа није јој се свиђала: било је
нечега лажног у целокупном склопу њиховог домаћег живота. »Али зашто је ја не бих
примила? Само да јој не падне на памет да ме теши! - мислила је Доли. - Све те утехе, савете
и хришћанска праштања, све сам ја то већ хиљаду пута пребирала у памети, и све то ништа не

вреди.«
Последњих дана Доли је била сама с децом. Да говори о своме јаду, није хтела, а да с
таквим јадом на души говори о нечем другом, није могла. Знала је, међутим, да ће, ма на који
начин, Ани казати све, и час се радовала при помисли да ће јој све рећи, час се љутила због

тога што ће морати да говори о свом понижењу с њом, с његовом сестром, и слушати њезине
већ спремљене фразе утехе и њене савете.

Гледајући на сат, она је Ану очекивала сваког тренутка, и као што се то често дешава,
пропустила баш онај тренутак кад је гошћа стигла, те није чула звонце.
Чувши шуштање хаљине и лаке кораке на самим вратима, осврте се, и на њеном

напаћеном лицу и нехотице се указа не радост, већ чуђење.
Она устаде и загрли заову.

- Зар си већ стигла? - рече љубећи Ану.

- Како се радујем, Доли, што те видим!

- И мени је веома мило - рече Доли осмехнувши се танко и трудећи се да по Анином лицу