Nezavisne smo žene.
U iščekivanju nove ljubavi
dišemo astmatično. Hranimo se
pilulama
neispunjenih obećanja. Tonemo u
mutne snove.
Dvadeset i četiri časa bolno
vodimo ljubav
sa migrenom
i opraštamo joj jer je ženskog
pola.
Nezavisne.
Svojim muškarcima
kuvamo jela kojima su nas naučili
njihovi prethodnici.
Makarone u obliku klitorisa.
Kečap što klizi kao menstrualna
krv
i obećava samo lizanje tanjira.
Al’ još uvek verujemo u
trijumfalne kapije
koje rastu između postelje
i kuhinjskog stola.
Puštamo im muziku koju smo
slušale
pri gubljenju nevinosti i
devojaštva.
Među zavodljivim vešom
setno čuvamo primerke
sa nevidljivim tragom prethodnih
spermi.
Njišemo bedrima kao da okrećemo
mlin:
posle izvesnog vremena curi
još samo lepljiva žuč.
I kažemo, da ne verujemo više
u zajednički vazduh
koji se može deliti između usta i
usta,
a sve češće ostajemo bez daha.
I kažemo, da centrifugu
veš-mašine
koristimo samo kada se na njoj
može odigrati dobar snošaj.
A u program pretpranja i ceđenja
sve češće, umesto rublja,
ubacujemo
parče po parče svoje istanjene
kože.
Nezavisne žene.
Cenzurišemo
svoje odveć meke reči.
Podupiremo reviziju osećanja i
teoriju
po kojoj je prvo nastala nedužna
Eva,
a Adam zagrizao otrovnu jabuku
jer je poželeo da mu Bog
od zmije stvori još dva falusa:
mislio, jadničak, da mu jedan
dovoljan neće biti.
Nezavisne,
kažemo, više no ikad.
A u osamljenim noćima, u usku
vulvu
spuštamo svoj čudesni prstić sve
češće
kao da ubacujemo metak u puščanu
cev
koja opaliti neće.
I smešimo se, s tugom, u snu bez
snova.
I ruka je na sigurnom, dok kruži
oko meke nule.