žena pismo

 

 

ŽENA PISMO

 

 

PISMO

Pismo RANJENE žene ONOM gore

Neka je sramota svakog muškarca koji je podigao ruku na ženu.

Bilo koju osobu slabijeg pola. Kolumna Sandre Todorović o ženama koje su prepuštene same sebi, ali koje se bore kao lavice!

Ej ti gore, što vrtiš svet u krug, ostavi sve što radiš na trenutak i pogledaj me. Neću te dugo zadržavati, samo me pogledaj i saslušaj.

Ti najbolje znaš da sam se rodila pravedna i plemenita. Zapravo sam takva na majku. Ona je mislila da je dobro da me takvom načini, jer ću tako pravedna mirno spavati noću, a to je najvažnije. 

I evo pogledaj, sve radim kako valja i dolikuje. Brinem da deca imaju sve što im treba, a to nije lako, čak i kada imaš sa kim da ih gajiš. Brinem o svim njihovim potrebama i obavezama. Delim ovu enormnu ljubav koju imam na nekoliko jednakih delova. Pravedno. Da niko ne dobije ni više ni manje, već tačno koliko treba. Kuvam im zdravu hranu i trudim se da imaju na sebi čisto. Da odu na vreme na trening i u školu. Spasla sam i sebe i njih od nasilja i povela velikog psa sa sobom. I tog psa sam spasla sa ulice. Živimo skromno i čestito u malom stanu. Tesno nam je, ali smo se sa time pomirili. Učim ih da budu srećni i kada nemamo mnogo toga na raspolaganju. Ta veština će im značiti u životu.

Čemu, onda, toliki udarci direktno u glavu?! Razumem da ponekad mora, ali je l' može malo u stomak ponekad ili sve mora po glavi?

Ne znaš o čemu pričam?

Samo sam želela da mi neko objasni kako je moguće da čovek sve u ovoj zemlji mora sam? Zašto ne postoji lakši način da dođem do onolikih knjiga za decu, do onolikih patika, rančeva, metalofona, flauta, izleta, ekskurzija, garderobe? Hiljade obroka ni ne računam.

Kako je moguće da neko ko je napravio troje dece ima prava da im ne da ništa? Zašto niko ništa nije smislio da se pomogne ženama koje su odlučile da neće da trpe nasilje? Zašto nam niko ne pomogne?  

Prepuštene smo na milost i nemilost životu! 

A život udara, direktno u glavu, svakog dana, ponekad i nekoliko puta dnevno. Srećna sam kada od života dobijem samo šamar. I ispada da sam pobegla od jednog nasilnika, a sačekao me drugi od koga bežanja nema. Ima zapravo, ali to nije opcija koja rešava išta. A ne mora da bude tako, sigurna sam da ne mora.

Šta kažeš?

Ovo nije u tvojoj nadležnosti? 

Ma znam da nije, ali me ti makar saslušaš, jer nema ko drugi. Zakon ne čuje. Sada deluje sasvim logično što žene trpe dok im nasilnik ne presudi. Mnogo je više snage potrebno da se boriš sa životom nego sa ljudskim bićem.

Nasilnik ti je obezbedio krov nad glavom. Taj usrani krov nad glavom je predmet trpljenja. I da deca ne bi bila na ulici, žene se prepuste se i čekaju da im njegov udarac bude poslednje što su doživele na ovom svetu. Ja sam odlučila da želim da živim, da volim ponovo, da radim i stvaram, da crtam i pišem... a teško je, preteško opstati čak i kada si skroman. Gde je pravda za nas?

Znam da ne znaš... jasno mi je da si ti nadležan za neke druge stvari, ali ako bi mogao nekako da šapneš, dojaviš, najaviš moje reči, moju molbu nekome ko će nešto preduzeti u našu korist, bila bih ti do neba zahvalna.

Kako misliš - već sam to uradila sama? Misliš da će neko nadležan pročitati ovo što sam napisala? A, ma ne čitaju oni kolumne. Ne čitaju oni ništa osim sitnog teksta na ambalažama dok sede na WC šolji.

U svakom slučaju, hvala ti na tvom vremenu. Znam da si prezauzet. Ako ništa, makar nas ti pričuvaj koliko možeš, a mi ćemo same nekako.

Nema gore zveri od majke sa decom kojoj je naneta nepravda...

izvor: mondo.rs ›››

 

 

žena pismo

 

 

PISMO

PISMO ŽENE MUŽU:

Tvoje SRANJE i sedenje na WC šolji po sat vremena je SEBIČNO!

Rita Templeton majka je četiri dečaka, a njen muž joj je dozlogrdio zbog dugotrajnog sedenja u WC i trenutka kada baš mora da otrčati u toalet da obavi veliku nuždu dok je ona za to vreme obavljala potrebne stvari.

Zato mu je napisala pismo što misli o njegovom sranju. Pismo prenosimo u celosti:

Dragi Mužu, Ti si poprilično super lik. Da to ne mislim, ne bih se udala za tebe (jer, kao što znaš, imam odličan ukus). Ali, postoji nešto o čemu moramo da razgovaramo. To su tvoje WC navike. One smrde, i to na više nivoa.

Razumem da nekad kad moraš da ideš, moraš. Ali u ovome je stvar - malo sam sumnjičava zbog tvog tajminga, npr. kad stižemo kući s autom punim kesa i ti odjednom više ne možeš da izdržiš ni sekundu više i moraš u WC.

Odletiš i mene ostaviš s tonom kesa da ih iznesem. Neverovatno, ista stvar se desi i u trenucima sličnima ovom, npr. kad treba da uspavamo decu ili da opreremo suđe za koje si obećao da ćeš ti uraditi.

Oboje smo odrasli ljudi sa iskustvom. Nismo amateri. Zato mi je teško da poverujem da baš nikad ne možeš da izdržiš. Verovao ili ne, i ja kakim isto, ali rutinski sam sposobna da odgodim to do nekog prikladneg vremena.

Da samo znaš koliko jutara sam trpela na ulazu u školu kada bih ostavila decu. Uspela sam celi svoj odrasli život proći kroz sramoćenja i bez incidenata sa svojim sranjem. Kad se nešto treba obaviti u određeno vreme, odradim svoju nuždu pre nego ona dosegne krajnju potrebu.

Ja nisam neko čudo koje super kontroliše svoje potrebe za pražnjenjem; normalna sam osoba s normalnom crevnom aktivnošću, zato s mnogo samopouzdanja mogu reći da tvoja iznenadna potreba da baciš sve i odeš na WC je vrlo sumnjiva.

Takođe, dragi moj, postoji ogromno neslaganje s tvojom hitnošću i vremenom završetka. Ljudi kojima je stvarno stislo - kao što ti tvrdiš da ti je svaki put - obave to što imaju u sekundama pošto sednu na šolju. A eto tebe, pola sata posle, još zalepljen na porculanskom tronu s mobilnim u ruci. Nešto mi govori da je tvoje hitno st(r)anje više kao maratonski Fejsbuking, virtualni lov na jelene ili sezona Game of Thronesa.

Dok si ti odsutan i sam, blaženo trošiš vreme u svojoj gajbi, JA obavljam druge važne stvari vremenski bitne: *spremam mleko pre nego se pokvari*stavljam decu da spavaju pre nego prođe pola sata od njihovog uobičajenog vremena za spacanje* perem suđe pre nego se toliko stvrdne da ostatke neću moću odstraniti. Nadam se da vidiš što je problem ovde.

Mužu, ukratko, tvoje sranje užasno nervira.

Zato, zapamti ovo:

1. Nesebično sranje je stvar opše pristojnosti.

2. Toalet nije muški kavez.

3. Ako sediš tamo dovoljno dugo da ti noge utrnu, verovatno nije ni trebalo da toliko jako žuriš u WC.

To su tri ključne tačke za koje se nadam da ćeš shvatiti posle ovog pisma. I šaljem ti ovo na mejl da bi to mogao čitati u toaletu, jer oboje znamo da ćeš tamo i biti.

S ljubavlju, tvoja žena

žena pismo