Frontmen grupe The Black Flag, ikona
alternativne scene, javni govornik i zastupnik
prirodnog sveta tera čovečanstvo da se zamisli
oko svog tretmana majke prirode.
Često mi vrlo teško pada da se družim sa našom
vrstom. Stvarno smo prilično užasni kad bolje
razmisliš. Svidjaš mi se ti ali ne i mi. Ima
mnogo živih vrsta na planeti - za sada. Možda je
baš naša vrsta ona koja ne ume da postoji.
Zaboga, ala smo slabi! Organizmi koji su
nevidljivi golom oku nas istrebljuju, alergijske
reakcije na sve od ujeda insekta do orašastih
plodova može dovesti do smrti. Predatori na
zemlji i u vodi nas ubijaju bez po muke i
izgledaju stvarno dobro dok to rade, dok se mi
koprcamo u našim zadnjim momentima pokušavajući
da napravimo zadnji selfi. Ne možemo da trčimo
toliko daleko niti brzo, da se penjemo ili da
izdržimo dugo bez vode. Kad razmišljamo na ovaj
način, mi smo istovremeno čudo kao i frustracija
za majku prirodu i za planetu, jer su kovali
zaveru od početka ljudskog postojanja da prekinu
ljudsko postojanje.
Konstantno se smejemo u lice prirodnom poretku
stvari i nastavljamo da živimo. Naša krv je
prepuna vakcina i lekova. Plaćamo specijalcima
da režu naše ružne delove da bismo izgledali
atraktivnije drugima koji bi nas inače odbacili
da nismo stvorili čudovišta od samih sebe.
Prekrivamo lica bojom i senkom da prikrijemo
činjenicu da se smežuramo i sušimo.
Molim vas nemojte ni u jednom trenutku da
pomislite da hoću da kažem da je sve ovo vaša
krivica i da ja ne učestvujem u ovoj patetičnoj
pobuni poricanja. Ja vas pratim u stopu! Iako je
činjenica da Homo sapiens ne može da opstane u
"pravom svetu", to se retko pominje. A i zašto
bi? Kakva nam je korist od toga da zaključimo
kako niko od nas ne bi trebao da bude ovde, da
smo trebali da izumremo još pre mnogo vekova, da
moderna medicina na prevaru oduzima višoj sili
ono što joj pripada? Naš inteligentan dizajn je
prepun mana do te granice da bi skoro svi mi
trebali da se zapitamo. Stvorovi poput pataka i
zmija se izlegu sa svime što im je potrebno. Ja
i ti - pa ne baš. Ne. Ne predlažem ja da bismo
svi trebali da skočimo sa litice, samo to da
neverovatno frustriramo "grim reapera" i to
svakodnevno.
Ali čekajte, ima još toga. Toliko smo arogantni
da smo ubedjeni da smo zasluženo na vrhu lanca
ishrane, i da planeta pripada nama da bismo je
pljačkali i otimali njena bogatstva jer, ipak,
sve nam je to ovde stavio Glavni. Sve ove
prelepe životinje s pravom možemo da koljemo.
Okeani su ogromni, tu su zbog zadržavanja svog
ugljen dioksida koji ispuštamo. Fotosinteza,
neverovatni stvaralac kiseonika koji je priroda
smislila, je levičarska, socijalna greška, koju
je verovatno u globalnu konverzaciju ubacio
govornik iz Bele Kuće. Očigledno je da ako se
drva žrtvuju zbog finansijskog napretka, onda se
nivo fitoplanktona - zaduženih za pola svetske
fotosinteze - smanjuje alarmantnom brzinom, onda
ćemo i dalje da budemo u redu jer ljudi nemaju
nimalo efekta na mehanizme planete. Što će reći,
globalna promena klime je samo
pseudo-intelektualna komunistička glupost.
Čini li se kao da govorim da je ljudska rasa
osudjena na propast? Jesmo, apsolutno, ali glavu
gore, postoje makar još dva razloga zašto ne
treba sad očajavati: biće potrebno još neko
vreme i hiljade drugih vrsta će izumirati, tako
da makar nećemo biti usamljeni ili izgledati
glupavo. Naši leševi će da eksplodiraju na
sunčevoj svetlosti zajedno sa ostalim
stvorenjima, i domaćim i egzotičnim.
U ovom momentu se možda pitate zašto sam odlučio
da vas podvrgnem ovako depresivnim mislima.
Nedavno sam se vratio sa najneverovatnijeg
putovanja u svom životu - Antarktičkog
poluostrva. Prvi znaci toga koliko čovečantsvo
nervira Zemlju su se pokazali nakon što je naš
mali brod nekoliko sati putovao kroz prolaz
Drejk. Brod se zabijao u talase i ljuljao kao
igračka. Zidovi bele vode su zapljuskivali
strane, prskajući me kao sprejom. Talasi su se
topili. Jedino što u celoj ovoj slici nije
valjalo je bilo naše bedno sredstvo za prevoz
koje se uplitalo u ovo inače perfektno
prostranstvo.
Nekoliko dana kasnije, dok sam stajao na obali
pingvini su mi prilazili, kljucali moje čizme,
buljili u mene i nastavili svojim putem, a onda
sam shvatio koliko je zapravo nepodnošljiva naša
vrsta i koliko voli da uništava. Svaki pingvin,
kit ili foka koju sam imao sreće da vidim su
bili prelepi, elegantni, i što je najvažnije,
uskladjeni sa okolinom u kojoj su živeli. Nikad
u životu nisam bio suočen sa takvim slikama
neverovatnog prirodnog savršenstva. Neke stvari
su izgledale tako očaravajuće da su bile izvan
mog shvatanja. Bilo mi je jasno da je svako
biće, živo ili ne, bilo neophodno i da ja nisam
ništa više nego smrtonosna vreća kojoj treba
svašta nešto.
Srećom, pre nego što me je potpuno obuzelo
gadjenje prema samom sebi, vratio sam se
poznatom svetu. Dok sam vozio pokraj Warner
Brothersa, opet sam bio zauzeo svoje mesto
gospodara svega. Glavu gore! Za nekoliko vekova
ili manje, zadnji pripadnik naše vrste će da
izdahne po poslednji put, proklinjući nepravdu
svega što postoji. Živeli!
Naša planeta je treća od
Sunca i najveća od stenovitih planeta. Zemlja je
jedinstvena i po drugim osobenostima. Ona je jedina
planeta bez očiglednih kratera, jedina sa tečnom vodom,
jedina sa obiljem kiseonika u atmosferi – i jedina
planeta na kojoj se razvio život.
Zemlja kruži oko Sunca na srednjem rastojanju od 149,6
miliona kilometara. Kreće se po elipticnoj putanji,
veoma malog ekscentriciteta (e=0,017). Oko Sunca obiрe
za 365,2564 dana ipri ovom kretanju njena prosečna
brzina iznosi oko 30 km /s.
Zemlja ima specifican oblik, sferno telo, spljosteno na
polovima (geoid). Spljostenost je posledica njene
rotacije čiji period iznosi 23h56m4s. Osa rotacije je
nagnuta ka ravni njene putanje za ugao od oko 23,5°.
Srednji prečnik Zemlje je 6370 km (ekvatorski prečnik
iznosi 6378, a polarni 6357 km). Po masi Zemlja je peta
planeta u Sunčevom sistemu, masa joj iznosi
5,975h1024kg. Prosečna gustina planete je 5,52 g/cm3.
Za razliku od Merkura i Venere, Zemlja ima jedan
prirodni satelit – Mesec. Srednje rastojanje Mesec –
Zemlja iznosi oko 384400 kilometara. Masa Zemlje je 81,3
puta veća nego masa njenog pratioca; stoga se centar
mase sistema Zemlja – Mesec nalazi unutar Zemlje, i to
blize povrsini nego centru Zemlje. Posmatrana sa Meseca,
Zemlja je plavkasta i ta boja potiče od vodene površine
(hidrosfera), koja prekriva oko 71% ili skoro 2/3
Zemljine površine. Zemlju čine osnovno telo, vodena
površina – hidrosfera i gasoviti omotač - atmosfera.
Predstavu o unutrašnjosti Zemlje dobili smo zahvaljujući
seizmičkim istraživanjima. Zemljotresi proizvode talase
koji nose informaciju o unutrašnjosti planete i na
osnovu tih informacijazaključeno je da je Zemlja
nehomogena, tj. da se sastoji od slojeva. Osnovno telo
Zemlje se sastoji od kore, mantije (omotača) i jezgra.
Jezgro ima mnogo veću gustinu od prosečne gustine
Zemlje, sastoji se uglavnom od gvožрa i nikla (oko 80 -
90%). Gustina unutrašnjeg jezgra iznosi 15 do 18 gr/cm3.
Jezgro se deli na tvrdo - unutrašnje jezgro i nešto
mekši omotač – spoljašnje jezgro. Temperatura jezgra
iznosi oko 6900 K. Danas se smatra da je u jezgru
skoncentrisanooko 10 - 20% ukupne mase Zemlje.
Mantija ili omotač Zemlje se može podeliti na tri dela;
donja mantija, prelazna zona i gornja mantija. Ovaj deo
Zemljine unutrašnjosti je složeniji, ne samo po obilju
prisutnih hemijskih elemenata, nego i po tome što
minerali obrazovani od tih elemenata, pri izmeni
temperature i gustine menjaju svoju kristalnu strukturu.
Posebno je interesantan sloj gornje mantije, čija je
temperatura bliska temperaturi topljenja materijala,
tako da tu dolazi do obrazovanja tečnih frakcija koje
dovode do magmatskih izliva na površini Zemlje.
Elastičnost mantije dovodi do kretanja vanjskog
Zemljinog omotača – litosfere (sloj debljine do oko 100
km, a sačinjavaju ga kora i pokrov mantije). Ovo
kretanje dovodi do stvaranja nabora na površini Zemlje
(planinskih lanaca).
Zemljina kora je različite debljine, od 5 – 10 km ispad
okeana, do 25 - 90 km na kopnu. Uzima se da je prosečna
debljina kore oko 35 km. Gornji slojevi Zemljine
unutrašnjosti su nešto bolje ispitani. Pored litosfere i
kore, postoje astenosfera i tektonosfera. Astenosfera je
oblast ispod litosfere dubine oko 100 km Tektonosfera
obuhvata koru i gornje delove mantije. Okeanska
tektonosfera je identična litosferi, dok kontinentalna
može imati dubinu i do 400 kmTektonosfera se kreće
parcijalno, sastavljena je iz delova koji se kreću
različito (kao ploče).
Mi zivimo na dnu vazdusnog okeana – atmosfere. Malo ko
bi se dao ubediti da na sebi nosi oko 40 kg tereta –
neznatnog dela ovog omotača. Masa atmosfere je mnogo
veća i iznosi oko 5,16h1018 kg. Ovaj pritisak opada kako
idemo ka gornjim slojevima atmosfere, tako da je oko 50%
mase atmosfere smešteno u omotač čija je debljina oko
pet kilometara (visina nad površinom), u sloju visine do
10 km smešteno je oko 75% mase, a oko 90% mase se nalazi
u vazdušnom omotaču od 16 kilometara. Atmosfera nema
tačno odvojenu granicu, a ukupna debljina vazdušnog
sloja se procenjuje na oko 10000 km. Zemljina atmosfera
je nešto interesantnija za astronome zbog toga što
predstavlja filter u kojem ostaje veliki broj
informacija koje stižu sa udaljenih objekata. Do
Zemljine površine stiže samo mali deo elektromagnetnog
zračenja. Pored toga tu su i drugi efekti koji utiču na
posmatranja (refrakcija, apsorpcija, turbulencija itd.).
Atmosfera je sastavljena od oko 77% azota, 21% kiseonika
i 1% vodene pare, svega 1% otpada na sve ostale
elemente, od čega ugljen dioksid (kojeg najviše ima u
atmosferi Venere i Marsa) čini svega oko 0,03%. Zemljina
atmosfera je slojevita, najčešće se pominju podele po
sastavu hemijskih elemenata u odreрenim slojevima i po
karakterističnim promenama temperature sa visinom.
Po zakonima fizike može se očekivati da će teži elementi
biti u nižim slojevima, a lakši da se nalaze na većim
visinama. Meрutim zbog turbulentnih kretanja to nije
slučaj, negde do oko 120km visine, i ovaj deo se naziva
hoiosfera. Na većim visinama dolazi do raslojavanja
hemijskih elemenata ovi delovi se nazivaju heterosfera.
U heterosferi na visinima do 250 km najzastupljeniji je
azot, zatim do 700 km kiseonik i do visina 1500 km
najzastupljeniji su helijum i vodonik. Spoljašnji omotač
Zemljine atmosfere čini vodonik i ovaj deo se naziva
vodonična geokorona.
Po temperaturskoj zavisnosti od visine, Zemljina
atmosfera se deli na troposferu, stratosfejru, mezosferu
i termosferu.
U troposferi, polazeći od površinskih delova Zemlje ka
gornjim delovima ovog sloja, temperatura opada. Razlog
padu temperature je to što sunčevi zraci zagrejavaju
tlo, ta toplota se prenosi na bliže (donje) delove
troposfere. U zavisnosti od mesta na Zemlji i od vremena
troposfera se prostire do visine od 9 do 17 km. Gornja
granica troposfere naziva se tropopauza. U troposferi se
stvaraju oblaci i dolazi do padavina. Troposfera je
različita od mesta do mesta na Zemljinoj površini;
takoрe se menja i sa promenom geografske širine i
godišnjeg doba.
Stratosfera se prostire do oko 55 km visine iznad
površine Zemlje. U ovom delu atmosfere se nalazi sloj
ozona, koji apsorbuje ultraljubičasto zračenje. U nižim
slojevima stratosfere temperatura je konstantna, na
visini većoj od 25 km temperatura lagano raste, tako da
na visini od oko 50 km dostiže vrednost od 0 – 10°S.
Inače temperatura se u ovom sloju menja u zavisnosti od
godišnjeg doba.
Mezosfera, sloj iznad stratosfere, prostire se do visine
od oko 85 km. U ovom sloju dolazi do pada temperature sa
visinom. Interesantno je da za razliku od troposfere i
stratosfere, gde je temperatura veća leti nego zimi,
ovde je obrnuto, temperatura ovog sloja je veća zimi
nego leti.
Gornje delove mezosfere od sledećeg sloja termosfere
odvaja mezopauza. U termosferi temperatura brzo raste,
od – 90° na visini od oko 90 km, do 1500°S na visini od
oko 400 km.Na većim visinama temperatura se ne menja sa
visinom. Temperatura i gustina ovog dela atmosfere se
menjaju u velikom opsegu u zavisnosti od dela dana i
godišneg doba, sateliti su ustanovili da je gustina veća
od 1,5 do 2 puta danju nego noću na visini od 200 km. Na
većim visinama ova razlika je drastičnija; tako da na
visini od 600 km gustina danju je čak 6 - 8 puta veća
nego noću.
Magnetno polje Zemlje se može predstaviti magnetnim
dipolom, a osa magnetnog polja zaklapa ugao od 11,5° u
odnosu na osu rotacije. Na ekvatoru srednja jačina polja
iznosi oko 0,31 Gs, a na severnom i južnom polu je oko
dva puta veča. Najviše uticaja na magnetno polje Zemlje
imaju čestice iz Sunčevog zračenja. Sunčevo zračenje
perturbuje geomagnetno polje, tako da ono ima izdužen
oblik, tj. magnetni rep je okrenut na suprstnu stranu od
Sunca. Granica koja razdvaja magnetno polje Zemlje od
perturbovanog kosmičkog magnetnog polja naziva se
magnetopauza. Magnetopauza okružuje magnetosferu -
magnetno polje Zemlje. Dimenzije magnetosfere mogu biti
različite, a zavise od aktivnosti Sunca. U pravcu ka
Suncu magnetosfera se prostire na oko 10 Zemljinih
prečnika, a na suprotnu stranu od 900 do 1000 Zemljinih
prečnika. Polarnost magnetnog polja Zemlje je takva da
je južni magnetni pol smešten blizu severnog pola, a
severni magnetni pol blizu južnog Zemljinog pola.
Interesantno je da se ova polarnost menja. Istraživanja
namagnetisanja materije pokazala su da se ova polarnost
za vreme od 4,5 milijardi godina (od kako je Zemlja
rođena) promenila više puta.
Predviđanja poznatog britanskog naučnika Džejmsa Lavloka
govore da će do 2020. ekstremne vremenske prilike na
Zemlji postati norma, uzrokujući globalna razaranja
Godine 1965. rukovodstvo Shella željelo je da zna kako
će svijet izgledati u 2000. Konsultovali su razne
stručnjake koji su špekulisali o letećim vozilima na
fuzijski pogon i “svim drugim mogućim vrstama
fantastičnih tehnoloških izuma”. Kada su isto pitanje
postavili naučniku Džejmsu Lavloku, on je predvidio da
će glavni problem u 2000. biti životna sredina.
“Situacija će se pogoršati u tolikoj mjeri da će
ozbiljno uticati na vaše poslovanje”, rekao im je. “I
naravno”, kaže Lavlok 43 godine kasnije, “upravo to se i
dogodilo”.
Temelj nauke o klimatskim promjenana
Svoja crna predviđanja Lavlok šalje iz svoje privatne
laboratorije smeštene u starom mlinu u Kornvolu, s
dosljednom tačnosti koja mu je donela reputaciju jednog
od najuglednijih, nezavisnih, naučnika, uprkos svoj
njegovoj ekscentričnosti. Od svoje 40. radi samostalno,
izumio je uređaj za detekciju CFC
(hloro-fluoro-ugljenika), kojim je pomogao otkriće
rastućih rupa u ozonskom omotaču, i uveo Geja hipotezu,
revolucionarnu teoriju po kojoj je Zemlja samoregulišući
super-organizam. U početku ismijana od mnogih naučnika
kao new age glupost, danas ta teorija čini temelj gotovo
cjelokupne nauke o klimatskim promjenama.
Njegovo zalaganje za nuklearnu energiju već decenijama
izaziva otpor njegovih kolega ekologa - ali u posledenje
vrijeme sve više njih se slaže s njim. Njegova najnovija
knjiga Osveta Geje predviđa da će do 2020. ekstremne
vremenske prilike na Zemlji postati norma, uzrokujući
globalna razaranja; da će do 2040. veći dio Evrope imati
klimu sličnu saharskoj; i da će dijelovi Londona biti
pod vodom. Najnoviji izvještaj Međuvladinog panela o
klimatskim promjenama (IPCC) napisan je manje
dramatičnim jezikom - ali proračuni u njemu su slični
Lavlokovima.
Kao i kod većine ljudi, moja panika zbog klimatskih
promjena adekvatna je mojoj zbunjenosti šta bi s tim u
vezi trebalo da se radi. Susret s Lavlokom zbog toga
pomalo liči na susret sa prorokom. Skriven na kraju
vijugave šumske staze, u sobi punoj knjiga, papira i
nekih naprava sa brojčanicima i žicama, ovaj
88-godišnjak prezentuje svoje misli mirno, s čvrstom
uvjerenošću koja obeshrabruje. Još alarmantnija od
njegovih apokaliptičnih klimatskih predviđanja je
njegova beskrajna ubjeđenost da je gotovo sve što
pokušavamo učiniti pogrešno.
Uzaludne fantazije
Na dan našeg susreta, časopis Dejli mejl pokrenuo je
kampanju da se V. Britanija jednom za svagda riješi
plastičnih vrećica. Ova inicijativa udobno je smještena
među kanonadom drugih ekoloških ideja, odmah uz etičku
potrošnju, karbonsko izravnanje, recikliranje i tako
dalje - a sve one zasnovane su na pretpostavci da
individualno prilagođavanje životnog stila još uvijek
može spasiti planetu. To su, kaže Lavlok, zaludne
fantazije. Većina od onog što nam je rečeno da trebamo
raditi možda će nam pomoći da se osjećamo bolje, ali
neće napraviti nikakvu razliku. Globalno otopljavanje je
prošlo svoj vrhunac, katastrofa je nezaustavljiva.
“Prosto je prekasno”, kaže on. “Da smo kojim slučajem
pošli tim putem 1967, možda bi nam još i bilo pomoći.
Ali sad više nema vremena. Sve standardne “zelene”
stvari kao što je održivi razvoj, samo su riječi koje ne
znače ništa. Posećuje me dosta ljudi koji mi govore: ne
možete tako pričati, ne ostavljate nam prostora da nešto
uradimo. Ja im kažem, naprotiv, pred nama je ogroman
posao. Samo to nije ona vrsta posla koju biste vi htjeli
da radite”.
Odbacuje eko ideje žustro, jednu po jednu. “Karbonsko
izravnanje? Ni u snu ne bih pomišljao na to. Mora da se
šale. Uplaćivati novac kako bi se zasadilo drveće koje
će neutralisati oslobođeni ugljenik? Tako stvari
vjerovatno postaju samo gorim. Mnogo je bolje platiti
dobrotvornoj organizaciji “Cool Earth” koja taj novac
daje domorocima da ne sijeku svoje šume”.
Da li on i njegova supruga pokušavaju ograničiti svoja
putovanja avionom? “Ne, to nema smisla. I recikliranje
je gotovo sigurno čisto gubljenje vremena i energije”,
dok je priklanjanje “zelenom životnom stilu” tek nešto
više od “razmetanja velikim gestovima”. On ne vjeruje u
etičku potrošnju “zato što to uvijek na kraju ispadne
neka muljaža… ili ako nije bilo tako u početku, vremenom
se u to pretvori”.
Spas nije u povratku prirodi
Lavlok priznaje da je Dejli mejlova kampanja protiv
plastičnih vrećica “na prvi pogled dobra stvar”, ali
jasno je da u stvari smatra da je to samo još jedno
premještanje ležaljki na palubi Titanika. “Naučio sam da
nema smisla izazivati svađu baš oko svega”. Čuva se kako
bi osuo paljbu po onome što smatra najispraznijim lažnim
obećanjem od svih - obnovljivim izvorima energije.
“Nikada iz vjetra nećete dobiti dovoljno energije kojom
biste pokretali društvo kao što je naše”, kaže on.
“Vjetrenjače! Nema šanse da to funkcioniše. Možete
pokriti cijelu zemlju prokletim spravama, milionima
njih. Sve je to gubljenje vremena”. Sve ovo iznosi uz
dobroćudno čuđenje neizrecivoj ljudskoj gluposti. “Ljudi
samo žele da i dalje rade ono što su do sad radili.
Priznaju da ima problema, ali ne žele ništa da
promijene”.
Lavlok smatra da je globalno otopljavanje sada
nepovratan proces i da ništa ne može spriječiti da
velike dijelovi planete ne postanu prevrući za
nastanjivanje, ili da ne nestanu pod vodom, što će
rezultirati masovnim migracijama, glađu i epidemijama.
Britanija će postati čamac za spasavanje za izbjeglice
iz kontinentalne Evrope, pa umjesto što gubimo vrijeme
na turbine na vjetar, moramo početi planirati kako da
preživimo. Za Lavloka, logika je jasna. Ludi su oni koji
misle da se možemo spasiti povratkom prirodi; naša
jedina šansa za preživljavanje neće doći smanjivanjem
tehnologije, već njenim uvećanjem.
Nuklearna energija, tvrdi on, može riješiti naše
energetske probleme - veći izazov će biti hrana. “Možda
će sintetizovati hranu, ne znam. Sintetička hrana nije
neka suluda vizionarska ideja. Možete je kupiti u
Tescou. Nije tako dobra, ali ljudi je kupuju. Može se na
njoj živjeti”. Međutim, on se plaši da nećemo pronaći
neophodne tehnologije na vrijeme, te očekuje da će “oko
80% svjetske populacije biti zbrisano do 2100. Proroci
su predviđali armagedone otkako je svijeta, ali sad je
to realnost”.
Uživajte dok još možete
Novinari često primjećuju suprotnost između Lavlokovog
predviđanja propasti i njegovog smisla za humor. “Ja sam
veseo čovjek! Optimista sam kada vjerujem će do propasti
zaista i doći”. Čovječanstvo je u vremenu sličnom onom
iz 1938/9, objašnjava on, kada smo “svi znali da će se
nešto strašno desiti, ali nismo znali što s tim u vezi
činiti”. Ali kada je II svjetski rat počeo, “on je donio
i uzbuđenje, ljudi su voljeli to što se s tim u vezi
nešto moglo učiniti, pa kad pomislim na ovu predstojeću
krizu, mislim na taj način. Služiti svrsi - to je ono
što ljudi žele”.
Kakve su Lavlokove kvalifikacije za proroka? Socijalista
u mladosti, on sada favorizuje tržišne snage, i nije
najjasnije da li su njegovi politički stavovi uslovljeni
njegovom naukom ili obratno. Njegov neprijateljski stav
prema obnovljivim izvorima energije, na primjer, očituje
se u izrazitom euroskepticizmu, u smislu njegove
iritiranosti subvencijama i birokratijom. Ali smiri se
kad govori o Zemlji ili Geji: “Bilo je sedam katastrofa
otkad su ljudi na zemlji, vrlo sličnih onoj koja upravo
treba da se desi. Mislim da ovi događaji nastavljaju
odvajanje žita od kukolja. Imaćemo na kraju čovjeka na
planeti koju istinski razumije i u stanju je s njom
živjeti onako kako treba. To je izvor mog optimizma”.
Što bi Lavlok uradio kad bi bio na mom mjestu, pitam ga.
On se smiješi i kaže: “Uživajte u životu dok možete, jer
ako budete imali sreće, imate 20 godina prije nego što
sve ode dođavola”.
.jpg)
