G

 

transhumanizam tekst

 

 

TEKST

 

I kako sad da bilo ko shvati ovaj tekst ozbiljno. Nikako.

Nije pisan sa ozbiljnim namerama. Pisan je sa dobrim namerama.

 

transhumanizam tekst

 

G

 

G

 

transhumanizam tekst

 

 

Andrej Fajgelj ›››

 

U školama uče dečake da ljube drugare!

Našeg osmogodišnjeg sina su u školi učili da se ljubi sa drugim dečacima, da se predstavlja kao devojčica i da može imati seksualne odnose sa istim polom. Najstrašnije od svega je što ove lekcije nedeljama niko nije primetio.

 Saznali smo sasvim slučajno, tako što je dete kroz stidljivi kikot prijavilo "danas smo radili seksija". Kada se klupko razmotalo, svi smo bili podjednako zaprepašćeni: roditelji, učiteljice i direktor škole.

 Lekcije nisu bile deo redovne nastave već programa "Promocija humanih vrednosti" koji sprovodi Crveni krst Srbije uz podršku Ministarstva zdravlja, a sa ciljem smanjenja vršnjačkog nasilja.

 Umesto dobročinstva, vrednosti po kojoj ga svi poznajemo, Crveni krst je izabrao da promoviše "interkulturološke vrednosti". Ako nije dovoljno jasno, to su tolerancija, poštovanje različitosti, rodna ravnopravnost, dečja prava. I dalje nije jasno?

 Evo ovako: kad vaši sinovi ljube drugare to je "tolerancija", kad glume devojčice to je "rodna ravnopravnost", kad se uče homoseksualizmu to su "dečja prava".

 Nije sarkazam, deci su za te vrednosti zaista ponuđena ta objašnjenja.

 Promocija homoseksualizma se po svoj prilici dogodila slučajno. Volonterka je govorila o seksualnom zlostavljanju, deca su se zasmejala, ona im je objasnila da niko ne sme da ih pipa dok ne napune 18, a da posle mogu imati seksualne odnose "sa suprotnim i sa istim polom".

 Ups! Nehotice je pred decom ponovila politički korektni izraz kojim su je bombardovali na svim radionicama svih NVO i koji svi donatori vole da čuju.

 Možemo li je kriviti?

 Kriv je onaj ko bira vrednosti koje će se promovisati našoj deci. Da li promocija homoseksualizma spada u promociju humanih vrednosti?

 Liberalna dogma koja preovlađuje u velikom delu najrazvijenijih zemalja, pogotovo u Evropskoj uniji i SAD, na ovo pitanje daje potvrdan odgovor. Ona uči da su seksualnost i rodni identitet stvar dečije slobode izbora: "kao čarolijom, dečak postaje devojčica, a devojčica postaje dečak" - piše u programu koji je podržalo Ministarstvo zdravlja Srbije.

 Naša duboka uverenja da dečak treba da bude dečak, da maloj deci ne treba uopšte govoriti o seksu, a pogotovo ne sa istim polom, po liberalima nisu ništa drugo nego represija.

 Udarna pesnica liberalizma u Srbiji je novi građanski zakonik. Njegovi zastupnici "uvode nove standarde ponašanja u porodici" kao da su naše porodice njihova dedovina. Cilj im je isti - smanjenje vršnjačkog nasilja - a glavna reforma je proglašavanje roditeljske ćuške za zlostavljanje.

 U nekim školama deci već dele telefonski broj za denunciranje mama i tata - roditeljske osovine zla. 

Ponovo će nastupiti doba da država otima decu od roditelja, nešto što Srbi nisu doživeli od turskog danka u krvi. Vaspitana protiv naše volje i okrenuta protiv nas, naša deca će postati liberalni janjičari.

 Ovde sam izneo lično iskustvo u javnost, zbog čega dugujem izvinjenje ostatku razreda. Naša škola je među najboljima, što je dokazao i naš zajednički odgovor na ovu krizu. Ali sa istim problemom se suočavaju i drugi: znate li vi čemu uče vašu decu?

 Dokle ćemo ćutati?

 Ako od ovog ne napravimo javno pitanje nećemo moći da sprečimo daleko veće probleme koji prete svim porodicama u Srbiji.

 Na nama roditeljima je da pošaljemo poruku da naše škole i porodice nisu probni poligon za radikalni liberalizam. O vaspitavanju naše dece, o standardima ponašanja u našim porodicama, odlučivaćemo mi, a ne nabeđeni ideolozi koji preziru stvarnost i nadmene birokrate koje nikom ne polažu račune.

 Vršnjačko nasilje je naraslo kada su liberali umanjili autoritet učitelja. Njihovo "rešenje" da umanje i autoritet roditelja će samo doliti ulje na vatru. Potrebno je vratiti autoritet u škole. Vršnjačko nasilje se neće rešiti tako što će dečaci postati devojčice, već tako što će postati vitezovi. Potuci se, ali ne da bi maltretirao slabijeg, već da bi ga zaštitio.

 Izdiktirajmo spisak svojih vrednosti, da nam ga ne bi diktirali drugi.

izvor: balkanpress.com ›››

G

 

transhumanizam tekst

Andrej Fajgelj ›››

Pradeda ti je bio gazda i jebač, a ti si sluga i drkadžija!

Hajde malo da pričamo bez uvijanja. Da li živiš bolje od svojih pradede i prababe?

 Seks? Do osamnaeste su bili venčani i mogli da spavaju kako i kad su hteli.

 Novac? Bili su vlasnici svoje vode i svoje zemlje, na njoj su podizali svoje kuće i proizvodili svoju hranu. Tako su mogli da zbrinu i sebe i decu i decu svoje dece. Hrana je imala ukus a novac protivvrednost u zlatu. Nisu dugovali nikom ništa.

 Prava? Bili su slobodni i nezavisni građani slobodne i nezavisne Srbije, kovači svoje sudbine.

 Pre nego što poveruješ u obećanja liberalno-progresivnih prodavaca magle, izmeri njihovim merilima: možeš li da sanjaš ono što je pradeda imao? Redovni seksualni odnosi, stan, hrana? Vlasništvo, nezavisnost, sloboda?

 Dobro, priznajem, pradeda nije mogao da masturbira u kupatilu uz protočnu vodu, centralno grejanje i internet pornjavu, ni da objavi selfi s gej parade na Instagramu. Ali šta će nam taj komfor i te slobode ako izgubimo ono osnovno, ono pravo?

 Izvinjavam se ako kvarim tvoj savršeni život ili snove o njemu. I meni je trebalo dvadeset godina i svi uspesi koje sam mogao da postignem – čak sam bio i vlast – da bih se probudio i shvatio da sam prevaren, da žena i ja nemamo ni dinara ušteđevine i od dve profesorske plate jedva sklapamo kraj s krajem. Napravili smo troškovnik: najveći deo novca ode hrvatskim tajkunima za hranu, zatim međunarodnim bankarima za kredit za stan. Da ovog trenutka umrem, deci ne bih ostavio ništa, sem ovog računara na kojem pišem.

 Osetio sam se kao najslabija karika u porodičnom stablu. Koji od mojih predaka od Adama naovamo, u mojim godinama, nakon dve decenije rada, nije uspeo da obezbedi krov nad glavom za svoju porodicu?

 Liberal-progresivizam je postavio ekonomiju iznad svega, iznad politike, iznad nacije. Atlantisti nam uporno ponavljaju da zaboravimo istoriju, bombardovanje i Kosovo, jer to je ništa. Slobodno tržište, kupovna moć i standard života su sve. I?

 Oni rovare i buše našu zemlju i nedavno su ispod Bora otkrili najveću žilu zlata na svetu. Zaista je potreban natčovečanski genij stranog investitora da bi se našlo zlato usred srpskog rudnika zlata na čijem području smo rudu vadili još u Vinčanskoj kulturi, pre sedam hiljada godina.

 Mi to više ne umemo. Što bi rekao Vučić, polako usvajamo „tu vrstu nemačkog duha”, ali stranac je stranac. Srpska zemlja u svojim nedrima čuva najstariji i najbogatiji rudnik u Evropi, ali Srbin u njemu može da bude samo rudar a Srpkinja sekretarica. Ili obratno, sekretarak i rudarka, ako njegovo veličanstvo strani investitor tako preferira zbog homoseksualnosti i rodne ravnopravnosti.

 Samo taj jedan resurs, jedna zlatna žila, mogla bi da otplati veći deo duga Srbije. Ali zalud, i u tu žilu vampir je stigao da zarije zube. To nisu ni strani investitori ni strane gazde, to su strani gospodari. A ovo nije ekonomija, već kuluk.

 Subvencije su samo za njih. Naša zemlja, naša voda, samo za njih. Kad nam ne ostane ništa, zadužujemo se samo kod njih. Da bismo otplatili dug, radimo samo za njih. Od crkavice koja nam ostane platimo porez da bi naša država isplaćivala subvencije, samo za njih. Krug je zatvoren.

 A seks? Ne ovaj ekonomski, već pravi? Seksualna revolucija nije dovela do većeg, već do manjeg uživanja u seksu. Mladi su usamljeni. Zavladala je epidemija zavisnosti od internet pornografije. Za glumce je pornografija seks bez plodnosti, bez bliskosti, bez ljubavi, bez uživanja. Muškarci dok prodiru drže ruke na leđima zato što je važno samo slikanje, da kadar bude slobodan. Za gledaoce je još gore. Oni drže jednom rukom sebe, drugom mašinu: seks bez partnera. Spajanje je postalo razdvajanje.

 Živimo u društvu sluga i drkoša a pradeda je bio gazda i jebač. Ako je to progres, tu me seci!

izvor: pljevaljske novine ››› 

G

 

transhumanizam tekst

 

 

Andrej Tarkovski ›››

 

Slovo o Apokalipsi  

U okviru Sent Džejmskog festivala 1984. godine u Londonu organizovana je retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koji se u to vreme, postavivši u teatru Kovent Garden operu “Boris Godunov” Musorskog, spremao za snimanje “Žrtvovanja”. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu “Stvaranje filma i odgovornost umetnika” i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkvi Tarkovski je održao “Slovo o apokalipsi”

 „Umetnost potvrđuje sve ono što je najbolje u čoveku – nadu, veru, ljubav, lepotu, molitvu… Ono što sanja i ono čemu se nada…“ Andrej Tarkovski (1932-1986) 

 

Nisam baš navikao na nastupe kao što je ovaj koji nameravam da održim, na nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih koncepcija. Ali pošto ne nameravam da držim nikakva stručna predavanja nego ću prosto pokušati da razmišljam povodom toga šta Apokalipsa znači za mene kao umetnika, mislim da će to na neki način da spasi situaciju i da objasni zašto sa na ovo odlučujem ovde.

 Sam fakt učešća na ovom festivalu ima, po mom mišljenju, potpuno apokaliptički karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo moguće, ja ne bih poverovao. Međutim, u poslednje vreme sam moj život slaže se donekle apokaliptički, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logičan.

 Apokalipsa je možda najveće poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji u suštini izražava sve zakone koji su čoveku dati odozgo. Znamo da se veoma dugo vode sporovi povodom različitih tumačenja ovih ili onih odlomaka u Otkrivenju Svetog Jovana. Znači, grubo govoreći, mi smo navikli da se otkrivenje tumači, da ga tumače. To je baš ono što, po mom mišljenju ne treba raditi, zato što apokalipsu nije moguće tumačiti. Zato što u apokalipsi nema simbola. To je slika. U tom smislu ako je simbol moguće interpretirati, onda sliku nije. Simbol se može dešifrovati, tačnije iz njega se može izvući određeni smisao, određena formula, dok sliku ne možemo da razumemo, nego možemo da je doživimo i primimo. jer ona ima beskonačan broj mogućnosti za tumačenje. Ona kao da izražava bezkonačan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonačnim. Apokalipsa je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja završava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu reči. Mi živimo u veoma teškom vremenu i njegove složenosti se pojačavaju svake godine. Mada, ako i makar malo znamo istoriju, možemo se prisetiti da se više puta govorilo o približavanju apokaliptičnog vremena. Rečeno je: “Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju reči proroštva, i čuvaju ono što je napisano u njemu, jer vreme je blizu.” Pa ipak, uslovonost vremena toliko je očigledna da mi ne možemo sa tačnošžu da odredimo kada će se desiti ono o čemu piše Jovan. To može biti sutra, može za hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog stanja čoveka koji treba da oseća odgovornost pred sopstvenim životom. Nemoguće je da je Otkrivenje nastalo tada kada se naše vreme iscrpilo. Zato ne smeju da se izvode nikakvi zaključci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao takvog. Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tačnih cifara, datuma. Navodi se broj žrtava i broj pravednika. Ali sa moje tačke gledišta, to uopšte ništa ne znači, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doživljava emocionalno. Cifre, neki tačni momenti, važni su da bi se osetila čovekova sudbina, da bi se upoznala budućnost. Objasniću primerom. Od malih nogu veoma sam voleo knjigu Rombinzon Kruso – uvek mi se strašno sviđalo i uzbuđivalo me nabrajanje onoga što je bilo izneseno na obalu i što je bilo Robinzonov plen. Mi živimo materijalizovano, ponavljajući o postojanju prostora i vremena. To jest, mi živimo zahvaljujući prisustvu ovog fenomena, ili dvaju fenomena, i vrlo smo osetljivi na njih zato što oni ograničavaju naše fizičke okvire. Ali, kao što je poznato čovek, čovek je stvoren po slici i prilici Božijoj, i prema tome, ima slobodu volje i sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i ne samo poslednje nego već prilično dugo, mi često postavljamo sebi pitanje: nije li stvaralaštvo grešno? Zašto se javlja takvo pitanje kada mi nesumnjivo znamo da stvaralaštvo podseća na to da smo stvoreni, da nam je Otac jedan? Zašto se javlja takva, rekao bih bogohulna misao? Zato što je kulturna kriza poslednjeg veka dovela do toga da umetnik može bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad stvaranje biva neka vrsta instikta, šta li već. Pa mi znamo da neke životinje takođe imaju estetsko osećanje i da mogu da stvaraju nešto završeno u formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, saće koje stvaraju pčele da bi u njega stavljale med. Umetnik je počeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao prema svome vlasništvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na šta ne obavezuje. Ovim se objašnjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistička traganja, ili u robu za tržište. Ne treba da vam objašnjavam da se kinematografija nalazi u samom centru ovakvog stanja, – uostalom, kao što je poznato, ona se rodila krajem prošlog veka na vašaru sa ciljem čiste zarade. 

 

Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana posvećenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato što je užasno. I ja ne razumem zašto se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove takvog muzeja. Kako ovo može da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu katoličku upravu. To je prosto poražavajuće.

 O savremenoj krizi. Mi živimo u pogrešnom svetu. Čovek je rođen slobodan i hrabar. Ali naša nevolja je u želji da se sakrijemo i zaštitimo od prirode koja nas sve više i više prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi opštimo ne zato što volimo da opštimo, ne zato da bi uživali u opštenju, nego zato da ne bi bilo toliko strašno. Ova civilizacija je pogrešna ako se naši odnosi grade na takvom principu. Sva tehnologija, sav takozvani tehnički progres koji prati istoriju, u suštini stvara proteze – on produžava naše ruke, izoštrava vid, omogućuje da se krećemo veoma brzo. I ovo ima principijelan značaj. Mi se danas krećemo nekoliko puta brže nego u prošlom veku. Ali od toga nismo postali srećniji. Naša ličnost, naša da tako kažem, personaliti, ušla je u konflikt sa društvom. Mi se ne razvijamo harmonično, naš duhovni razvoj je toliko zaostao da smo već žrtve lavinskog procesa tehnološkog rasta. Mi ne možemo da izronimo iz ove bujice čak i ako bi hteli. Na kraju krajeva, kada se kod čovečanstva stvorila potreba za novom energijom radi tehnološkog razvoja, i kad je čovečanstvo otkrilo ovu energiju, tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo kao divljaci koji ne znaju šta da rade sa elektronskim mikroskopom. Možda njime zakivati eksere, rušiti zidove? U svakom slučaju, postaje jasno da smo mi robovi ovog sistema, ove mašine, koju je već nemoguće zaustaviti.

 Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko počeli da ne verujemo jedni drugima, da ne verujemo da jedni drugima možemo pomoći (mada se sve čini da bi se preživelo zajedno), da mi sami, svako od nas lično, zapravo ne učestvujemo u društvenom životu. Ličnost nema nikakav značaj. Kraće rečeno, mi gubimo ono što nam je bilo dato od samog početka, – slobodu izbora, slobodu volje. Eto zašto ja smatram našu civilizaciju pogrešnom. Ruski fislosof i istoričar Nikolaj Berđajev vrlo je precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija kulture kada je razvoj čoveka manje-više harmoničan i zasnovan na duhovnoj osnovi, i druga, kad počinje lančana reakcija koja nije potčinjena volji čoveka, kada dinamika izmiče kontroli, kada društvo gubi kulturu.

 Šta je Apokalipsa? Kao što sam već rekao – to je slika čovekove duše sa njenom odgovornošću i obavezama. Svaki čovek proživljava ono što je tema Otkrovenja Svetog Jovana. To jest, ne može da ne proživljava. I na kraju krajeva zato, upravo zato, mi možemo reći da su smrt i stradanje u suštini jednaki ako strada i umire ličnost ili se završava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato što čovek može da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna. 

 O našem konformizmu. U Otkrovenju Jovanovom rečeno je. ”Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.” To jest, ravnodušnost, neučešće, izjednačava se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. S druge strane: ”Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se.” Ukratko, ovo je osećanje čoveka koji se kaje, ovo je uopšte – početak puta. Takva osećanja imaju različiti ljudi na razne načine i u različito vreme. Recimo Dostojevski, postoji verzija da je to religiozni, pravoslavni pisac koji je ispričao o svojim traženjima i o osobinama vere. Meni se čini da nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkrića samo zato što je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni žele, ali su izgubili taj organ kojim se veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve više razumljiv, čak moderan. Upravo na račun što ovaj problem narasta sve više i više. Zato što je najteže – verovati. Zato što je pouzdati se u blagodat, uopšte uzev, nemoguće. Naravno da je sretan čovek koga je posetilo ovo stanje. Ali teško da se svaki čovek može time pohvaliti. Najvažnija stvar da bi se osetio slobodan i sretan je – hrabrost.

 Na neki čudesan način svi ovi problemi sadržani su u Apokalipsi. Apokalipsa – to je na kraju krajeva, priča o sudbini. O sudbini čoveka koji je neraskidiv između sebe kao i ličnosti i društva. Kada priroda spašava vrstu od izumiranja, tada životinje ne osećaju dramu postojanja, opstanka. Pošto čovek bira sam svoj put zahvaljujući slobodi volje, on ne može da spasi sve ljude, nego može da spasi samo sebe. Baš zato on može da spase druge. Mi ne znamo šta je to ljubav, mi se sa užasnim omalovažavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno shvatamo šta znači voleti samoga sebe, čak se i ustručavamo od ovog pojma. Zato što mislimo da voleti samog sebe znači biti egoista. To je greška. Zato što je ljubav – žrtva. U tom smislu, da je čovek ne oseća – ovo može da primeti sa strane treće lice. I vi, naravno znate ovo, jer je rečeno: ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova osećanja, merilo. I ne samo zato što je čovek postao svestan sebe i smisla svog života nego takođe i zato što uvek treba počinjati od samog sebe.

 Ne želim da kažem da sam ja uspeo u svemu ovome o čemu sada govorim. I, prirodno, daleko sam od toga da bih sebe postavio kao primer. Naprotiv, ja smatram da sve moje nesreće proističi upravo iz toga što ne slušam sopstvene savete. Nevolja je u tome što su okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga će nas dovesti pogrešan pogled na stvari. Ali netačno bi bilo da Apokalipsa nosi u sebi samo koncepciju kazne. Možda je glavno što ona nosi – nada. I pored toga što je vreme blizu, – ali za sve zajedno nikad nije kasno. Apokalipsa je strašna svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao Otkrovenja. Na kraju krajeva, baš ta dijalektika, izražena na slikovit način, za umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujuće načelo, da se i nehotice čudiš koliko u njemu može da se nađe oslonac u bilo kojem stanju duše. 

 

Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, rečene su zadivljujuće lepe reči. Povodom iščezavanja prostora: ”I zvezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vetar. I nebo izmače kao svitak kada se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenuše se s mesta svojih.” Nebo se izmaklo savivši se kao svitak. Ja nisam čitao ništa divnije. A evo još o tome šta se desilo posle skidanja sedmog pečata. Šta da kaže bilo koji umetnik o načinu na koji je ovo izraženo! Kako izraziti ne samo ovu napetost, nego ovaj prag! “ I kada On (to jest Jagnje) otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa.” Kako kaže moj prijatelj, – ovde su reči izlišne. Skinut je sedmi pečat, i šta biva? Ništa. Nastupa tišina. Ovo je neverovatno! To odsustvo slike u ovom slučaju je najsnažnija slika koja se samo zamisliti može. Pravo čudo!

 Postoji knjiga u kojoj je autor, Kastaneda, napisao priču jednog novinara, to jest svoju priču o tome kako se učio kod jednog meksičkog vrača. To je zapanjujuće interesantna knjiga. Ali stvar čak nije u tome. Pročulo se da nije bilo vrača, da to uopšte nisu beleške iz dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda – način sopstvenog obučavanja pomoću kojeg on hoće da izmeni svet, i samog vrača, i njegov metod. Ali ovo ni malo ne pojednostavljuje suštinu stvari, naprotiv usložnjava je. To jest, ako je sve ovo izmislio jedan čovek onda je to još veće čudo nego kada bi to stvarno postojalo. Kraće rečeno, moja misao se svodi na to da je umetnička slika, na kraju krajeva, uvek čudo.

 Evo još jedan odlomak iz desete glave. Povodom vremena takođe rečeno vrlo lepo.” I anđeo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podiže desnu ruku prema nebu, i zakle se Onim koji živi u vekove vekova, koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće.” Ovo izgleda kao obećanje, kao nada, a ipak ostaje tajna. Zato što u Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobično za Otkrovenje. “A kada progovoriše sedam gromova, htedoh da pišem, no čuh glas sa neba koji govori: Zapečati ono što govoraše sedam gromova, i to ne piši.” Zanimljivo je šta je Jovan sakrio od nas? I zašto je rekao da je nešto sakrio? Čemu ovaj čudni intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa između Anđela i Jovana Bogoslova? Šta je to bilo što čovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrovenja je baš u tome da čovek zna. Možda nas samo shvatanje znanja čini nesretnima. Sećate li se: ”I znanje umnožava muku”? Zašto? Ili je trebalo sakriti od nas našu sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da živim kad bih znao proročanstvo o sopstvenom životu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao kada bih znao kako će se završiti, – naravno, imam u vidu moju ličnu sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko blagorodstvo pred kojim se čovek oseća kao malo dete, i nezaštićen i istovremeno zaštićen. Ovo je učinjeno zato da bi naše znanje bilo nepotpuno, da se ne oskrnavi beskonačnost, da se ostavi nada. U čovekovom neznanju je nada. Neznanje je – blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izražena u Apokalipsi u većoj meri mi daje nadu nego što me plaši.

 I sada se ja pitam: šta treba da radim kad sam pročitao Otkrivenje? Potpuno mi je jasno da ja više ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato što sam se promeniio nego zato što mi je rečeno: budući da znam to što sam saznao, dužan sam da se promenim. U vezi sa svim ovim počinjem da mislim da je umetnost kojom se bavim moguća jedino u tom smislu ako ona ne izražava mene samog, nego ako u sebi akumulira ono što ja mogu da uhvatim opšteći sa ljudima. Umetnost postaje grešna čim počnem da je upotrebljavam radi svojih interesa. I najvažnije je da prestajem da budem interesantan. Možda od toga i počinje moja ljubav prema samom sebi.

 Hoću da se zahvalim onima koji su me pozvali na današnji susret, mada ja i nisam hteo ništa novo da vam otkrijem. Hteo sam – i to sam dobio – da, razmišljajući u vašem prisustvu, na taj način osetim važnost ovog momenta i procesa. Vi ste mi dali mogućnost da dođem do nekih zaključaka i da povratim neke misli, zato o ovome nije moguće razmišljati u samoći. I tako, nameravajući da radim svoj novi film, nameravajući da učinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego kao postupku, kao prema prinudnom činu, kad rad više ne može da pričinjava zadovoljstvo, već dolazi kao nekakav težak i opterećujući dug. Otvoreno govoreći, ja nisam mogao da shvatim da umetnik može da bude srećan u procesu svog stvaralaštva. Ili je ova reč netačna? Srećan? Ne, nikad. Čovek ne živi zato da bi bio srećan. Postoje stvari daleko važnije nego sreća. 

izvor : xxzmagazin.com ›››

G

 

transhumanizam tekst

 

Bojan Jovanović ›››

Šta polije liberalizma?

Kraj čovjeka kakvog znamo Knjiga „Transhumanizam: čovjek poslije čovjeka” sociologa dr Bojana Jovanovića, u izdanju nikšićke izdavačke kuće „Medijska kultura”, predstavljena je podgoričkoj publici u Narodnoj biblioteci „Radosav Ljumović”.

O knjizi koja govori o specifičnom, postomodernom fenomenu – transhumanizmu, odnosno pojavi radikalnog prevazilaženja onoga što danas smatramo čovjekom, a zahvaljujući procesima globalizacije, kiber prostora-kulture (mašinizacije i virtualizacije) i transformacije čovjeka, najprije je govorio teoretičar medija mr Željko Rutović. On je istakao da Jovanović govori o svim ovim procesima, a koji svojom manipulativnošću dovode do transfiguracije čovjeka, njegova priroda i njegova ontološka svojstva, a što dovodi do novog poretka meta stvarnosti, novog meta iskustva, a koji implicira dolazak kraja čovjeka onakvog kakvog smo do sada znali i o kome smo do sada govorili. On se osvrnuo i na činjenicu, a na koju ukazuje autor knjige, da smo mi sami sudionici kiber prostornosti i kiber vremena, u kome se gubi čovjek, a kritička misao anulira, jer se tu stvara „novi čovjek”.

- Nadolazeće decenije su prostor u kome će se socijalno iskustvo, i u kome će se ne samo medijska, već i sve druge umrežene tehnologije - medicine, rada, obrazovanja preobraziti u nova meta svojstva u kojima čovjek gubi svoju izvornost, prirodnost, i u krajnjem gubi svoju supstancu, odnosa prema samom sebi i prema drugome – čovjeku, porodici i društvu. To će na kraju rezultirati cjelokupnom transformacijom čovjekovog bića, a promijeniti jednog čovjeka znači promijenti svijet – rekao je mr Rutović.

To će, dodaje teoretičar medija, doprinijeti i daljem uvećavanju i usložnjavanju konflikata u društvima, što je dijametralno suprotno pojavi širenja kiber prostora, pa će tako jedna tehno-medijska kultura zauzeti mjesto demokratije u smislu kakvom je istorijski poznajemo i praktikujemo. Odnosno, prostor ljudske slobode biće ugrožen, ali, u toj parastvarnosti transhumanizma nastaće „novi čovjek” - unificirana usamljena gomila humanoida. Odnosno, doći ćemo u stanje slobode bez slobode, gdje je čovjek raz-obličen i otuđen.

Publici se obratio i autor knjige, dr Jovanović, objašnjavajući što je u stvari transhumanizam – to je prevazilaženje čovjeka od strane samog čovjeka, a u tom procesu se obilato koriste moćne performanse novih tehnologija. Po njemu, treba akcentirati i da je došlo do promjene u govoru o teoriji evolucije, gdje je dosad čovjek bio na vrhu lanca. Sada, teorija evolucije evolucije, koja je bazična u transhumanizmu, ističe se da ovo nije kraj evolucije već čovjek treba da evoluira dalje, odnosno, da će za „novog čovjeka”, ovaj čovjek kakvog danas poznajemo biti kao za nas nekada majmuni, objašnjava Jovanović plastično.

- Zato na pitanje da li je transhumanizam politika odgovor je da, da li je ideologija, odgovor je opet da, da li je to pogled na svijet, odgovor je opet da, a odgovor je da i ako se zapitamo da li je to religija – kaže Jovanović.

I zato ova transformacija čovjeka dovodi do logičnog pitanja što će biti suština čovjeka, da li će postojati ta suština, za koju se vjekovima unazad vjerovalo da je čovjek ima. Jer, suština mu je omogućavala nepromjenljivost, a to bi mogao biti remetilački faktor ove mračne vizije transhumanizma, ističe Jovanović. Zato, glavni problem ovog „pokreta”, kako se moglo zaključiti iz Jovanovićevog obraćanja jeste imoralizam, nedostatak svake etičnosti, jer je izuzetno upitan način na koji se želi doći do - formiranja „novog čovjeka”.

Veče je ispred izdavača moderirao Budimir Damjanović, izvršni urednik Medijske kulture.

 

Ž.J.

izvor: dan.co.me ›››

G

 

transhumanizam tekst

 

Olga Četverikova ›››

 

Transhumanizam

 Transhumanizam je od samog početka sebe proglasio za bogoborački, antihrišćanski pogled na svet, koji otvoreno ustaje protiv čoveka kao Božje tvorevine

 Transhumanizam je postao najnovija forma „evolucionog humanizma“. Ovaj termin je pozajmljen od Džulijana Hakslija. No, Haksli govori o „razumevanju novih mogućnosti ljudske prirode“, pri čemu čovek, svejedno – ostaje čovek. Savremeni transhumanisti razmatraju evoluciju kao proces koji je usmeren na prevazilaženje same čovekove prirode i prelazak u kvalitativno novo stanje.

 

Sredstvo za dostizanje toga je primena i konvergencija NBIK tehnologija (nano-tehnologije, biologija, informatika i kognitivne nauke). Prvi put pojam „transčovek“ upotrebio je futurolog F.M. Esfendijari (koji je uzeo pseudonim FM-2030), polazeći od Ničeovog pojma čoveka kao prelazne karike u evoluciji od majmuna ka natčoveku (ne bez razloga, Fridrih Niče se sa svojim: „Čovek je nešto što treba prevazići“, smatra glavnim inspiratorom transhumanističkog pokreta). Shodno tome, transhumanist je određen kao „prelazni čovek“, kao samospoznajuće biće, koje evoluira u „postčoveka“ – „potomka čoveka“, modifikovanog do te mere da više nije čovek.

 Kao njegove glavne karakteristike Esfendijari je izdvojio telo poboljšano implantima, bespolnost, veštačko razmnožavanje i podeljenu individualnost, to jest podeljenost svesti i ličnosti u par tela – biološkom i tehnološkom. Onoga ko se sprema da postane postčovek smatraju transhumanistom.

 Kao idejna, kulturno-intelektualna struja transhumanizam se stvara 80-tih godina u onoj istoj Kaliforniji iz koje su izašle i nove tehnologije (Silikonska dolina), i „Nju ejdž“ (Esalenski institut). Osnovali su ga – filozofi i futurolozi koji su se okupili na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu. Vodeću ulogu je odigrao budući arhitekta „prelepog sveta“, engleski filozof i futurolog Maks O‘Konor, koji je uzeo pseudonim Maks Mor. Godine 1990. razradio je sopstvenu doktrinu „Principi ekstropijanstva“ (ekstropija – stepen životnosti ili organizovanosti sistemske inteligencije), u kojoj je izložio puteve prelaska čoveka u postljudsko postojanje. Godine 1992. zajedno sa Tomasom Morom osnovao je Ekstropijski institut u kojem su se proučavali neodarvinistički futurološki projekti koji su predlagani kao „ideologija budućnosti“. Na kraju, 2010. godine Mor je postao generalni direktor velike američke krionističke firme „Alkor“.

 Ekstropijanska antropologija je, kako tvrdi E. Dejvis, „stari humanizam, kome su uključeni svi motori“. Ona je objedinila njuejdžovsku perspektivu (šesta rasa) sa tehničkim libertarijanstvom, koje ne priznaje nikakve prirodne barijere za čovekovu evoluciju. Kako Mor tvrdi, „kada nam tehnologija dozvoli da prevaziđemo sebe u psihološkim, genetskim i neurološkim aspektima, mi, postavši transljudi, možemo sebe pretvoriti u postljude – bića fizičkih, intelektualnih i psiholoških sposobnosti bez presedana, koja se samoprogramiraju, koja su potencijalno besmrtna, ničim neograničene individue“.

 Svoje principe Mor posmatra kao etička načela koja daju smisao, smer i cilj ljudskom životu, to jest, koja su povezana sa religijom. I zaista, iako ekstropijanstvo nastupa pod maskom nauke, njegovi religiozni koreni su se pojavili u jednom Morovom članku, koji očigledno ne računa na veliku publiku. Reč je o radu „U slavu Đavola“, štampanom u žurnalu „Libertarijanska alijansa“ 1991. godine. [3]

 U pomenutom tekstu Mor izlaže poznatu gnostičko-teozofsku ideju o Luciferu – „svetlonoši“, koji je ustao protiv Boga zato što je čoveka držao u tami. Pojasnivši da pohvala Luciferu nosi čisto apstraktan karakter, on, ne skrivajući, izjavljuje da mu je zadatak – da pokaže koliko se fundamentalno sistem vrednosti i pogledi esktropijanaca razilaze sa vrednostima i pogledom na svet koji zagovara hrišćanska tradicija, a koji on naziva „iracionalna religiozna dogma“. Đavo – Lucifer, po njemu, ovaploćuje „moć za dobro“, razum, intelekt i kritičko mišljenje. Zamrzevši Carstvo Božje i zahteve da slepo sledi dogme, napustio je Nebesa, tu užasnu duhovnu „Državu“ i postao simbol sposobnosti čoveka za „večni progres“.

 Mor otvoreno upućuje bogoborački poziv :

„Bogu se gadi što mi uživamo u životu. Jer, ako osećamo zadovoljstvo možemo prestati da budemo pokorni i poželeti da u životu dostignemo pozitivna osećanja, a ne da izbegnemo kaznu… Lucifer nas sve vreme ubeđuje da nema razloga da budemo altruisti. Možemo sami za sebe birati vrednosti na isti način kao što mislimo sami za sebe. Za Lucifera takve vrednosti su potraga za srećom, novim znanjem, novim iskustvima… ŽELIM DA NAPOMENEM DA STE SVI VI – PAPE. Vi ste sebi najviši autoritet. Vi ste sebi sami izvor delovanja. Vi, sami, nije važno da li aktivno ili ne, birate sebi sistem vrednosti i životne ciljeve. Vi, sami, birate u šta ćete verovati, koliko ćete snažno verovati i šta ćete prihvatiti kao diskreditujuće činjenice. Niko nema vlast nad vama – vi upravljate sobom, birate prilaz životu, mislite. Pridružite se meni, pridružite se Luciferu, i pridružite se Ekstropijanstvu u borbi protiv Boga i njegovih entropijskih sila i posvetite svoj um i srce i hrabrost ovom delu…. Napred ka svetlu!“

 A šta zapravo Mor podrazumeva pod „svetlošću“ proizilazi, konkretno, iz njegovog drugog članka, objavljenog pod naslovom „Seks, prinuda i uzrast za pristanak“ u kojem autor brani pravo na pedofiliju, tvrdeći da „dobrovoljni seks sa nepunoletnom osobom nije nemoralan, već je samo stvar ukusa.“

 Godine 1998. Morov istomišljenik, profesor Oksfordskog univerziteta Nik Bostrom (specijalista za pitanja kloniranja, veštačkog intelekta, nanotehnologije, krionizma itd.) i Dejvid Pirs (pristalica „hedonističkog imperativa“ u sferi ostvarivanja nanotehnologije) osnovali su Svetsku transhumanističku asocijaciju (VTA). To je bila nevladina organizacija čiji je cilj da transhumanizam postane priznat u širim naučnim krugovima i državnim strukturama (godine 2008. da bi „imidž“ VTA dobio u većoj meri ljudsku dimenziju, počeli su da koriste naziv „Čovečanstvo plus“).

 Upravo je VTA pripremila Transhumanističku deklaraciju koja je prihvaćena 2002. godine, u kojoj se govori da napredne tehnologije ne samo što radikalno menjaju ljude (prevazilazi se starenje, ograničenost prirodnog i veštačkog intelekta, patnje i „zatočenje u granicama planete Zemlje“), već i o neophodnosti da se brani moralno pravo osoba koje nameravaju da koriste te tehnologije – od tehnofobije i besmislenih zabrana.

 Ta pretenzija na ničim ograničenu „rukotvorenu evoluciju“ ojačana je i sledećim stavom: transhumanizam „štiti pravo na dostojan život svih bića sa čulnim opažanjem, bez obzira o kakvom je mozgu reč – ljudskom, veštačkom, postljudskom ili životinjskom.“

 To jest, čovek se posmatra kao eksperimentalni objekt, kao biološki materijal za primenu novih tehnologija. Njegovo korišćenje nije ograničeno bilo kakvim usklađivanjem sa moralnim normama, i definisano je samo pravima eksperimentatora, zapisanih u koncepciji „prava Čoveka“, koja su našla svoj izraz u zakonima bioetike, i koja su krajnje konjukturna pa se menjaju u zavisnosti od potreba naručioca. Na primer, Nik Bostrom, koji je sada direktor Instituta budućeg čovečanstva, ubeđen je da nema nikakvih moralnih i etičkih uzroka koji onemogućavaju mešanje u prirodu radi postizanja besmrtnosti. I više od toga, on posmatra kao opasne, čak smrtonosne one religiozne doktrine koje uče o vaskrsenju u drugom svetu, pošto su „bespomoćne i podstiču na neaktivnost.“

 Na taj način transhumanizam je od samog početka sebe proglasio za bogoborački, antihrišćanski pogled na svet, koji otvoreno ustaje protiv čoveka kao Božje tvorevina i „lika Boga“. No, zajedno sa tim, transhumanizam predstavlja i samouništenje humanizma, jer za „ljudsko pravo“ proglašava i ukidanje samog čoveka. Danas transhumanizam predstavlja široki pokret u čijim okvirima postoje različiti tokovi (tehnokratski, ekološki, libertijanski, anarhistički i dr.) i u čijim su okvirima objedinjeni ljudi različitih religioznih pogleda. Jedni govore o svojoj „svetskoj duhovnosti“, drugi izjavljuju da su ateisti, treći – sledbenici budizma, hinduizma i religioznih struja iz sfere uticaja Nju ejdža. Član VTA je i Transhumanistička asocijacija mormona.

 No, sve ih objedinjuje jedno – težnja da prevladaju ljudsku prirodu radi dostizanja kvalitativno novog stanja – „novog tela“ i „novog intelekta“ ‒ ili putem velikog broja izmena u samom čoveku, ili stvaranjem veštačkog bića. [10] Da bi se to postiglo razrađuju se različite varijante „evolucije“, među kojima možemo izdvojiti sledeće:

FARMACEUTSKI ČOVEK, to jest čovek s izmenjenim stanjem svesti, koje nastaje kao rezultat korišćenja odgovarajućih hemijskih preparata. To omogućava da se stvore različite vrste raspoloženja, osećanja, čak i verovanja.

GENETSKO-MODIFIKOVANI ČOVEK, koji se „dobija“ kao rezultat genetskog inženjeringa i korišćenja GMO. Reč je o stvaranju ljudi sa izmenjenim genomom, to jest sa tuđim genima (uvođenjem genetskih vakcina), koji će biti imuni na sve bolesti, podnositi sve temperature, radijaciju, živeti pod vodom, umeti da lete, i biti vrlo mali (da bi se rešio problem prenaseljenosti). Najaktivniji su predstavnici postdženderizma, koji nastupaju uopšteno za odbacivanje polova i zahtevaju prelazak na veštačku oplodnju. Nije slučajno jedan od transhumanista Filip Godar istakao da su oni pristalice „poboljšanja ljudske rase u ime prava čoveka i prava manjina, uključujući i prava homoseksualaca“.

BIONIČKI ČOVEK – to je, sa jedne strane, robotizacija samog čoveka, to jest uvođenje u telo i mozak veštačkih imlantata ili čipova, pri čemu se dobijaju ljudi-kiborzi, a sa druge strane – stvaranje čovekopodobnih robota-androida.

 Na kraju, u koncepciju transhumanizma ulazi i „NAUČNI IMORTALIZAM“, to jest pokret besmrtnosti, koji pretpostavlja dva metoda. Prvi predviđa primenu biotehnologije (matične ćelije, kloniranje, krionika i sl.) Drugi – korišćenje informacionih i nanotehnologija. To je takozvano „preuzimanje svesti“, pri kojem dolazi do potpunog kopiranja ljudskog mozga na kompjuter radi stvaranja rezervnih kopija čoveka. Ovaj proces „digitalne metempsihoze“ podrobno je opisan u knjizi poznatog stručnjaka za robotiku Milanskog univerziteta Karnegi Hansa Moraveka ‒ „Deca razuma“, koja je postala klasika ekstropijanstva. Pošto se ljudska ličnost posmatra isključivo kao nosilac genetske informacije kodirane u DNK, a mozak kao – neurokompjuter, besmrtnost se planira dostići putem „dinamičkog prenosa“ svesti sa jednog medija-nosioca na drugi. Ideja se sastoji u tome, da se posle skeniranja moždanih struktura uz pomoć elektronike, ostvare identični dešavanja kao i u neuronskoj mreži mozga. Takve postljude transhumanisti zovu „preuzetim“.

 Kako ukazuje Nik Bostrom, biološki metod dostizanja besmrtnosti je privremen, a digitalni je glavni. Šta će pri tome biti sa samim čovekom, Bostrom opisuje na sledeći način:

„Ponekad se razlikuju preuzimanje sa uništenjem, kada se original mozga uništava u procesu skeniranja i preuzimanje bez uništenja, kada original mozga ostaje ceo i nepovređen zajedno sa preuzetom kopijom. Pitanje pod kojim se uslovima lični identitet može sačuvati za vreme preuzimanja sa uništenjem, ostaje predmet razmatranja. Većina filosofa koji izučavaju ovaj problem pretpostavljaju, da u krajnjem slučaju, pod nekim uslovima, mozak preuzet u kompjuter – predstavlja vas. Suština je da ste živi dok se čuvaju određene informacione strukture, kao što su vaše sećanje, vrednosti, odnosi i emocije; i nije toliko važno da li su oni realizovani na kompjuteru ili u toj odvratnoj sivoj masi unutar vaše lobanje.“

 Pri tome, nastavlja Bostrom, „preuzeti“ mogu čak naći da je za njih korisno da se odreknu svoga tela i žive u kvalitativno novom obliku ‒ kao informacione strukture u gigantskim superbrzim računarskim mrežama koje mogu regularno da prave svoje rezervne kopije. No, tada se pojavljuju pitanje: 

„Koja od njih ste vi? Sve su – vi ili ni jedna od njih? Koja će imati prava na vašu svojinu? Koja će ostati u braku sa vašim mužem/ženom? Pojavljuju se brojni filosofski, pravni i etički problemi. Moguće da će se ovo pitanje naći među najvrelijim političkim pitanjima ovog veka“.

Bostrom otvoreno zaključuje: 

„Transhumanizam je nešto više od proste apstraktne vera da se nalazimo u procesu prelaska naših bioloških granica uz pomoć tehnologije. To je takođe pokušaj da se ponovo definiše ljudsko biće na način drugačiji od onog kako ga obično predstavljaju… Tehnologije nam pomažu da pređemo granice onoga što većina smatra ljudskim.“ 

Zaista, reč je o prelasku ljudskih granica i ulazak u sferu inferalnog sveta. Mi imamo posla sa moralnom i duhovnom mutacijom koja ima duboke religiozne korene.

 Odlomak iz knjige Diktatura „Prosvećenih“ – Duh i ciljevi transhumanizma

 Priredio i preveo: Aleksandar Mirković

izvor: stanje stvari ›››

 

G