RADNE NAVIKE
Ovu poslanicu pišem za mlade ljude.
Koji su na početku života i na početku poslovne
karijere.
Koji me sve više čitaju.
Koji mi pišu i nameću teme o kojima ,kažu, moram
da pišem.
Evo, prihvatam.
Danas je tema – radne navike.
Pisaću iz svog ličnog iskustva.
Možda će to moje iskustvo da pomogne mladim
ljudima.
Koji hoće da uče i da se menjaju.
Koji nisu umišljeni da su najpametniji.
Koji nisu lenji i koji se brzo ne smaraju.
Koje ne mrzi da čitaju i da saslušaju nekog
iskusnijeg.
Želeći da, na tuđim primerima, nešto, ipak,
nauče.
Biću otvoren i direktan.
Mislim da je to pošteno.
Prvo o osnovnim načelima.
Koja moraju da se znaju.
Doba u kome danas živimo možemo da nazovemo –
vreme razaranja društva.
Raspada se zapadna civilizacija, koja je
počivala na pogrešnoj pretpostavci da je čovek
središte sveta i da je čovek merilo svih stvari.
Propada potrošačka civilizacija, koja je čoveka
svela na sebičnog, pohlepnog, samoživog,
gramzivog i nezasitog konzumenta komercijalnog,
totalitarnog sistema za porobljavanje i
zaglupljivanje širokih narodnih masa.
Laž o slobodama, demokratiji, ljudskim pravima,
manjinskim pravima i nedodirljivom
individualizmu građanina je propala pod teretom
uzetih i neotplaćenih kredita, koji su građane
sveta pretvorili u dužničke robove Familije.
Lobotomijom mozga narod se pretvara u poslušne
debile, ograničene idiote, programirane robote i
infantilne kretene, koji omogućavaju besprekorno
funkcionisanje totalitarnog režima.
Takav izrabljivački i nemoralni sistem je mogao
da funkcioniše neko određeno vreme. Nije više
važno za savremenog čoveka koliko je to vreme
bilo – decenija ili čitav vek.
Danas je mnogo važnije da savremeni čovek
shvati da je došlo do kraha tog otuđenog i
nakaradnog sistema porobljavanja čoveka. Isteklo
mu je vreme. Iscurilo. Ne može više sistem da se
održava na starim lažima, demagogijama,
pretnjama, zavođenjima, potkupljivanjima i
permanentnim pljačkanjima države i građana.
Stari sistem se raspada, ali se ne naziru
konture novog društva.
{adselite}Normalan čovek ostaje rastrgnutog
između starog, koje propada i koje ga lično
uništava, i novog društva, koje se ne porađa i
koga se, duboko u sebi, iskreno plaši. Ta
neizvesnost je teška i to je ono što mase drži
još uvek pod nekom kontrolom.
Svaki raspad i raskid moraju da bole. Ljude boli
ovo svetsko ludilo u kome živimo.
Ludilo pogoduje ludacima, jer je to njihovo
prirodno stanište. Ludaci na vlasti svojim
ludilom dovode do još bržeg i većeg raspada
bolesnog društva.
Strateški gledano, ne može se očekivati brzi
slom sadašnjeg svetskog totalitarnog sistema,
gde Imperija u rastrojstvu širi zarazni virus
raspadanja, nego moramo biti spremni da taj
proces bude nešto duži.
Koliko duži?
Retrospektivno gledajući kroz svetsku istoriju
nijedna imperija se nije raspala preko noći,
nego je to umiranje bilo dugačko i teško.
Vizantija je bila bolesnik na Bosforu skoro
četristotine godina. Osmanlijsko carstvo je
počelo da se raspada posle Sulejmana
Veličanstvenog.
Nova carstva se znatno brže raspadaju, jer
savremeno društvo je izloženo znatno više
planetarnim uticajima nego što su to bila
društva u vreme starih imperija.
Sovjetsko carstvo se raspadalo samo jednu
deceniju, dok je Varšavski blok propao
rušenjem berlinskog zida.
Mislim da će se Imperija u rastrojstvu znatno
brže raspadat od očekivanogi, jer je
eksponencijalna funkcija štampanja dolara bez
pokrića potpuno srušila sve mostove koji su
vodili do nekog mogućeg spasa savremenog
kapitalizma.
Bilo kako bilo, da li će raspadanje savremenog
neoliberalnog kapitalizma biti zaista tako
dugačko ili će da bude, kako ovde iznosim,
mnogo brže, ostaje činjenica da će stanje u
svetu da se pogorša i da nas očekuje jedan
izuzetno težak, dramatičan i opasan period
života. U svakom slučaju, neće biti nimalo lako,
jer se svet našao na raskrsnici i pred velikim i
sudbonosnim izazovima.
Pored toga, moram i to da istaknem, radi
otvorenog razmatranje svega što nam može da se
dogodi, postoje velike pretpostavke da izbije
neki veliki rat i da će tada nastati opšta
klanica, koja će se završiti gubicima velikog
dela stanovništva na planeti.
Ako sve ovo znamo, onda se postavlja pitanje –
šta da se radi i kako se ponašati u slučaju da
sve bude ovako negativno, pogotovo ako
čovečanstvo stvarno upadne u još veće nevolje i
iskušavanja.
To pitanje prvenstveno treba da postave mladi
ljudi, koji su na početku života, koji tek
počinju da žive, koji očekuju da nešto urade sa
svojim životom i koji su najviše zainteresovani
za svoju budućnost.
Mada su moje generacije i oni stariji od nas,
takođe, zainteresovani za sudbinu čovečanstva,
prirodno je da mladi ljudi budu više angažovani
u rešavanju svoje budućnosti, jer oni tek treba
da žive, dok su moje generacije i oni stariji od
nas nešto od života videli, proživeli i
doživeli, pa naše zalaganje i borba za boljim
životom u budućnosti mora da se usmeri na naša
pokolenja.
Uostalo, to nam je i moralna obaveza, jer smo mi
i glavni krivci što pokolenjima ostavljamo
društvo u raspadu, državu u rasulu, naciju u
nestajanju, građanstvo u umiranju i ekonomiju
potpuno uništenu.
Pokušaji nekih da pobegnu od problema, da se
isele iz Srbije, da odu iz lude zemlje, kako
kažu, koja nema nikakvu perspektivu, da se
konačno skrase u nekom normalnom okruženju,
pokazaće se vrlo brzo kao uzaludan pokušaj, jer
će se raspad i rasulo dešavati u svim razvijenim
zemljama, kuda se obično beži, pošto je planeta
postala globalno selo i više se niko ne može sam
da se spasi sa planetarnog TITANIKA koji uveliko
tone u ledenu vodu. U elektonski umreženom
sistemu nema usamljenih i izolovanih, pustih
ostrva, gde se može stvoriti nova Utopija, gde
se može normalan čovek skrasiti, gde se
brolomnici mogu smestiti i oporaviti, gde se
živi u skladu sa prirodom i svojom dušom, nego
smo svi mi prokleto upleteni u te čvrste paukove
, nevidljive interenet mreže i moramo, hteli to
mi ili ne, da nosimo na svojim leđima sveopšti
bol čovečanstva u pokušaju da se spasi velike
nesreće koja nam se nadvila nad glavama.
Više se niko ne može isključiti iz sistema i
ne može se praviti da se ništa ne dešava, da ga
ništa ne zanima, da on gleda samo svoja posla i
svoje lične interese, da spašava samo svoju
glavu, više niko ne može da sanja, pekićevski
ili krležijanski, zavisi kome se koji pisac više
svidi, tropska, daleka mora i prvobitnu
zajednicu jednakih i slobodnih Tavoda, gde se
živi u skladu sa prirodom i ljudskom zajednicom,
više niko ne može da se nada da će doživeti
prosvećenje i ulazak u raj, jer raja u
globalnom selu nema.
Za raj tek treba da se izborimo, kada prvo
uspemo da osiguramo egzistenciju i pristojan
građanski život svakom čoveku na planeti. Toliko
je bar taj naš savremenik zaslužio, jer pripada
istoj vrsti kao i mi. Vrsti koja je ugrožena i
koju šizofreni reptili, kako sada stvari stoje,
hoće da potamane i zamene humanoidnim robotima,
koji ne mogu da budu remetilački faktor u Vrlom
novom svetu bez ljudi.
Šta ,dakle, treba da radi mladi čovek, kada sve
ovo zna?
Moje razmišljanje ide u pravcu da predložim
mladim ljudima da prvo razumeju sve ovo o čemu
sam pisao, da razumeju elektonsko doba u kome
živimo, da razumeju da se ruši dvehiljade godina
stara evropska pretstava o čoveku i da dobro
razmisle koje su njihove komparativne prednosti
za izgradnju bolje budućnosti, kojoj treba da
streme.
Prva komparativna prednost je upravo to saznanje
o svom dobu i onome što se u njemu dešava. Bez
tog znanja i bez sagledavanja uzroka raspada
savremenog kapitalizma, bez razumevanja čovekove
moralne degradacije, gubitka duše i duha,
gubitka smisla i svrhe života, nemoguće je
očekivati da će mladi ljudi pogoditi novi smer
kretanja civilizacije i da neće ponovo, po ko
zna koji put, poput ranijih generacija,
napraviti iste greške u izboru društva koga
treba da izgrade.
Druga komparativna prednost je da žive u vremenu
novog izazova, da su stare vrednosti jednog
totalitarnog društva propale, da nema više
povratka na te stare demagogije i laži, da se
traži jedan novi iskorak i da će se otvoriti
mnogo veći prostor za delovanje umnih, odvažnih,
inteligentnih, hrabrih i slobodarski odgojenih
mladih ljudi, koji ne čekaju da im stariji
serviraju sve na porodičnom tanjiru, nego će ti
mladi ljudi sami biti odgovorni za kreiranje
svoje nove budućnosti. Ako mogu nešto bar malo
da napišem u odbranu svoje metiljave i
poltronske generacije, koja nije imala hrabrosti
niti kuraži da se pobuni protiv nametnutih
autoriteta, roditelja, škole, armije,
socijalizma i šefa na poslu, onda je to
priznanje da su u našem vremenu odrastanja ti
autoriteti bili dosta reprezentativni i jaki, da
nisu bilijoš uvek poljuljani iz temelja kao
danas, da nisu bili pred potpunim raspadom,
obesmišljeni i ismejani, pa je nas bilo vrlo
mali broj koji smo imao petlju da se otvoreno i
dosledno, na liniji svog moralnog dostojanstva,
suprostavi tim stubovima totalitarizma u
socijalizmu.
U neku ruku, ako tako mogu da kažem, mladim
ljudima je danas mnogo lakše da grade neki novi,
svoj pogled na svet, jer nema više tih
nametnutih autoriteta kojima se moja generacija
nije smela, zbog sopstvenog konformizma, da
odlučno suprostavi.
Prostor vam je potpuno otvoren i ja vam, iz sveg
srca, otvoreno i pošteno, kažem – Grabite taj
prostor! Uđite u njega i oblikujte ga prema
sopstvenom viđenju. Krerijate! Utičite!
Menjajte! Borite se za sve ono što stariji od
vas nisu smeli da se izbore.
Mladoj generaciji se danas pruža jedinstvena
istorijska prilika da budu kreatori neke nove
istorije i da se osećaju kao one generacije koje
su gradile i stvarale, nasuprot generacija koje
su parazitski živeli na vrednostima koje su
drugi za njih već bili stvorili.
Treća komparativna prednost je vaša mladost,
koja tek treba da se iskaže i za koje vreme
radi, pa možete biti sigurni da ćete, ovakvim
ubrzanim raspadom države i društva, uništavanjem
morala i svih građanskih vrednosti i
institucija, doživeti potpuni slom neoliberalnog
kapitalizma, krah Imperije u rastrojstvu,
stvaranje nove karte sveta i pojava nekih novih
društvenih vrednosti i sistema, sve će se to
dogoditi, prema mojim prognozama, zaista tako
brzo i snažno da će se mnogi mladi ljudi, hteli
to oni ili ne, prepoznali oni to ili ne, biti
gurnuti u epicentar društvenih događanja.
Ko je razumeo sve ovo o čemu sam pisao, logično
postavlja pitanje – a šta ja treba da radim da
bih bio pripremim za sve to što dolazi i da
budem akter tih događaja koji treba da mi reše
budućnost?
Moj odgovor tim pametnim mladim ljudima je –
treba da stičete znanje i da vežbate radne
navike.
Znanje se uči iz knjiga i od iskusnih ljudi, a
sa interneta se dobijaju korisne informacije,
koje su nam potrebne za primenu našeg stečenog
znanja. To znači, da savetujem mladim ljudima da
čitaju knjige : književnost, filosofiju,
istoriju i umetnost, jer se tako, godinama
radeći na sebi, penjemo na visoko brdo znanja i
više vidimo nego oni što su, usled lenjosti
duha, ostali u podnožju našeg brda.
O vežbanju radnih navika, disciplini koja mora
svakodnevno da se uvežbava dok ne postane
sastavni deo našeg karaktera, zašta su nam
potrebe godine predanog rada, posvećenosti i
upornosti da istrajemo na izabranom putu,
progovoriću na osnovu praktičnih primera, jer
svako teoretisanje je suvišno, nepotrebno i
odvlači nas sa naše osnovne teme.
Na radne navike gledajte kao na stečenu veštinu
koja će vam pomoći da uspete u svojim namerama,
koja će vam olakšati borbu za vaše ideje, koja
će vam koristiti u životu kao što vojniku
koristi obuka da sve izdrži u borbi i da savlada
neprijatelja, pobedi i odbrani životne principe
kojima teži.
U cilju preglednijeg davanja saveta kako da
steknete radne navike i kako da se ponašate dok
ih primenjujete, taksativno ću nabrojati neke
moje predloge :
01. Radujte se svakom novom danu, jer dobijate
novu životnu priliku za ostvarivanje vaših
ideja,
02. Naučite da vas ispunjavaju male stvari, ali
stremite velikim delima,
03. Nikada ne idite protiv sebe, naučite da
slušate svoj unutrašnji glas,
04. Nemojte da narušite mir vaše duše,
05. Ništa vam nije teško da uradite, jer stalno
učite,
06. Rad je stvorio pračoveka,
07. Nije važno ko je uradio, važno je da je
urađeno,
08. Prljavim poslom ne možete isprljati čistu
dušu,
09. Nema glupog posla, postoji samo glup
izgovor,
10. Posao koji je dosadan, pretvorite u
razonodu,
11. Uživajte u trenutku koji prolazi,
12. Budite skromni, tada ste veliki,
13. Budite štedljivi, tada ste bogati,
14. Nemojte da uzimate, jer gubite,
15. Podarite svima, jer dobijate,
16. Niste važni vi, nego zajednica,
17. Čovek nije u središtu sveta, nego Bog,
18. Nemojte nikoga da mrzite, ne kvarite sebe,
19. Prezir je higijenska mera,
20. Tvrdoglavost je okov duše,
21. Strpljenjem do spoznaje,
22. Branite druge od sebe,
23. Sloboda je uvek za onoga koji drugačije
misli,
24. Sloboda nema cenu,
25. Pokažite slobodno svoja osećanja,
26. Ne žalite za propuštenim, okrenite se
mogućem,
27. Borba životu daje smisao,
28. Ljubav darujte ljudima,
29. Biće je uvek isto, samo se mi menjamo,
30, Život nema reprizu
Dobro o svemu razmislite.
I izaberite svoj put.
izvor: balkanspress ›››