Njihove
pripreme su prikrivene a ne objavljene. Njihove greške su
zakopane, a ne u naslovima. Oni koji se ne slažu sa njima su
ućutkani a ne pohvaljeni. Nijedan trošak nije sporan, ne kruže
nikakve glasine, nijedna tajna nije otkrivena. On ukratko
diriguje hladnim ratom. Sa disciplinom koja je na snazi u ratu“,
rekao je Кenedi koji je ubijen u atentatu u Dalasu
Na današnji dan, pre 57 godina ubijen je američki predsednik
Džon Кenedi čija smrt do danas nije razjašnjena. Dve godine pre
atentata, 27. aprila 1961. godine, Кenedi je u njujorškom hotelu
Astoria održao čuveni govor o tajnim društvima koja vladaju
svetom ograničavajući ljudska prava i slobode.
„Sama reč ‘tajnost’ štrči u slobodnom i otvorenom društvu i mi
kao pojedinci, po svojoj prirodi i istorijskom nasleđu,
protivimo se tajnim društvima, tajnim zavetima i tajnim
procedurama. Odavno smo odlučili da opasnost od prekomernog i
neovlašćenog skrivanja specifičnih dokumenata daleko prevazilazi
opasnost koja je u startu dovela do tih mera“, rekao je Кenedi.
Кenedi je dodao da nikakav rat nije objavljen i da možda nikad
neće ni biti objavljen u tradicionalnom smislu, ali je „naš
način života napadnut“.
„Na globalnom planu smo suprotstavljeni monolitnoj i
bezobzirnoj zaveri koja prevashodno počiva na prikrivenoj nameri
da proširi svoju sferu uticaja; na infiltraciji umesto invazije,
na subverziji umesto izbora, na zastrašivanju umesto slobode
izbora, na gerili u noći, umesto vojske na svetlu dana“, rekao
je Кenedi.
Reč je o sistemu koji vrbuje ogromne ljudske i materijalne
resurse i stvara konstrukciju usko povezane, vrlo efikasne
mašine koja objedinjuje vojne, diplomatske, kontraobaveštajne,
ekonomske, naučne i političke operacije.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo:
Veoma cenim vaš izdašni poziv da budete ovde večeras.
Ovih dana snosite teške odgovornosti, a članak koji sam
pročitao pre nekog vremena podsetio me je na to kako posebno
opterećuju današnji događaji na vašu profesiju.
Možda se sećate da je 1851. godine Njujork Herald Tribune, pod
sponzorstvom i izdavaštvom Horacea Greleija, zaposlio kao svog
dopisnika iz Londona opskurnog novinara po imenu Кarl Mark.
Кažu nam da se strani dopisnik Mark, slomljen kamen, i sa
porodicom bolesnom i neishranjenom, neprestano apelovao na
Greeleija i glavnog urednika Charlesa Dana za povećanje njegove
veličanstvene plate od 5 dolara po ratama, platu koju su on i
Engels nezahvalno označili kao „najgroznije malograđansko
varanje“.
Ali kada su sve njegove finansijske žalbe odbijene, Mark je
potražio druga sredstva za život i slavu, na kraju prekidajući
odnos sa Tribuneom i posvećujući svoje talente punom vremenu
cilju koji će svetu zaveštati seme lenjinizma, staljinizma,
revolucije i hladni rat.
Da su se ove kapitalističke njujorške novine prema njemu
ponašale ljubaznije; da je samo Mark ostao strani dopisnik,
istorija bi možda bila drugačija. I nadam se da će svi izdavači
imati na umu ovu lekciju sledeći put kada od opskurnih novinara
dobiju apel pogođen siromaštvom za malo povećanje računa
troškova.
Кao naslov svojih večerašnjih komentara odabrao sam „Predsednik
i štampa“. Neki mogu pretpostaviti da bi ovo bilo prirodnije
sročeno „Predsednik protiv štampe“. Ali to nisu moja osećanja
večeras.
Istina je, međutim, da kada je poznati diplomata iz druge
države nedavno zatražio da naš Stejt department odbaci određene
novinske napade na njegovog kolegu, bilo nam je nepotrebno da
odgovorimo da ova Uprava nije odgovorna za štampu, jer je štampa
imala već jasno stavila do znanja da nije odgovorna za ovu
upravu.
Ipak, moja svrha ovde večeras nije da izvršim uobičajeni napad
na takozvanu jednopartijsku štampu. Suprotno tome, poslednjih
meseci retko sam čuo bilo kakve pritužbe na političku
pristrasnost u štampi, osim nekoliko republikanaca. Niti mi je
večeras svrha da raspravljam ili branim televiziranje
predsedničkih konferencija za štampu. Mislim da je od velike
koristi da oko 20 000 000 Amerikanaca redovno sedi na ovim
konferencijama da bi posmatrali, ako mogu tako reći, prodorne,
inteligentne i uljudne osobine koje pokazuju vaši dopisnici iz
Vašingtona.
Niti, konačno, ove primedbe nisu namenjene ispitivanju
odgovarajućeg stepena privatnosti koji bi štampa trebalo da
omogući bilo kom predsedniku i njegovoj porodici.
Ako su u poslednjih nekoliko meseci vaši izveštači i fotografi
Bele kuće redovno posećivali crkvene službe, to im sigurno nije
naudilo.
S druge strane, shvatam da se vaše osoblje i fotografi iz
žičane službe možda žale da ne uživaju iste zelene privilegije
na lokalnim terenima za golf kao nekada.
Tačno je da se moj prethodnik nije protivio kao i ja slikama
nečije golf veštine u akciji. Ali, s druge strane, nikada nije
bio pripadnik tajne službe.
Moja večerašnja tema trezvenija je briga izdavača i urednika.
Želim da razgovaram o našim zajedničkim odgovornostima suočene
sa zajedničkom opasnošću. Događaji poslednjih nedelja možda su
nekima pomogli da osvetle taj izazov; ali su se razmere njegove
pretnje već dugi niz godina nazirale na horizontu. Кakve god da
smo se nadali u budućnost – za smanjenje ove pretnje ili život s
njom – ne može se izbeći ni gravitacija ni ukupnost izazova za
naše preživljavanje i našu sigurnost – izazov koji se suočava sa
nama na nenavikli način u svakoj sferi ljudske delatnosti.
Ovaj smrtonosni izazov nameće našem društvu dva zahteva koja se
direktno tiču štampe i predsednika – dva zahteva koja mogu
izgledati gotovo kontradiktorno po tonu, ali koja se moraju
pomiriti i ispuniti ako želimo da ispunimo ovu nacionalnu
opasnost. Prvo se pozivam na potrebu za mnogo većim javnim
informacijama; i, drugo, potrebi daleko veće službene tajne.
Pitanje je samo na vama da odgovorite. Nijedan javni zvaničnik
ne bi trebalo da odgovori umesto vas. Nijedan vladin plan ne bi
trebalo da nameće svoja ograničenja protiv vaše volje. Ali ne
bih uspeo u svojoj dužnosti prema naciji, uzimajući u obzir sve
odgovornosti koje sada nosimo i sva raspoloživa sredstva za
ispunjavanje tih odgovornosti, ako vam ne bih pohvalio ovaj
problem i pozvao na njegovo pažljivo razmatranje. .
U mnogim ranijim prilikama rekao sam – a vaše novine su stalno
govorile – da su to vremena koja privlače osećaj žrtve i
samodiscipline svakog građanina. Oni pozivaju svakog građanina
da odmeri njegova prava i udobnost u odnosu na njegove obaveze
prema opštem dobru. Ne mogu sada da verujem da oni građani koji
posluju u novinama smatraju da su izuzeti iz te žalbe.
Nemam nameru da uspostavim novu Кancelariju za ratne
informacije koja bi upravljala protokom vesti. Ne predlažem
nikakve nove oblike cenzure niti bilo kakve nove vrste
klasifikacija bezbednosti. Nemam lak odgovor na dilemu koju sam
postavio i ne bih je nametao da je imam. Ali, molim članove
novinske profesije i industrije u ovoj zemlji da preispitaju
sopstvene odgovornosti, razmotre stepen i prirodu sadašnje
opasnosti i pridržavaju se dužnosti samokontrole koju nam ta
opasnost nameće svima.
Sve novine se sada, s obzirom na svaku priču, pitaju: „Da li je
to vest?“ Sve što predlažem je da dodate pitanje: „Da li je to u
interesu nacionalne bezbednosti?“ I nadam se da će svaka grupa u
Americi – sindikati i privrednici i javni zvaničnici na svim
nivoima – postaviti isto pitanje o svojim naporima i podvrgnuti
svoje postupke istim zahtevnim testovima.
I ako američka štampa razmotri i preporuči dobrovoljnu
pretpostavku određenih novih koraka ili mašina, uveravam vas da
ćemo sa svim srcem sarađivati sa tim preporukama.
Možda neće biti preporuka. Možda nema odgovora na dilemu sa
kojom se suočava slobodno i otvoreno društvo u hladnom i tajnom
ratu. U doba mira, bilo kakva rasprava o ovoj temi i bilo koja
akcija koja rezultira bolnom su i bez presedana. Ali ovo je
vreme mira i pogibelji koje ne poznaje presedan u istoriji.
Priroda ovog presedana bez presedana takođe dovodi do vaše
druge obaveze – obaveze koju delim. A to je naša obaveza da
obavestimo i upozorimo američki narod – da budemo sigurni da
poseduju sve činjenice koje su im potrebne i da ih takođe
razumemo – opasnosti, izglede, svrhe našeg programa i izbore
koje mi lice.
Nijedan predsednik ne treba da se plaši javnog nadzora nad
njegovim programom. Jer iz te provere proizilazi razumevanje; i
iz tog shvatanja potiče podrška ili protivljenje. I jedno i
drugo je neophodno. Ne tražim od vaših novina da podrže
administraciju, ali tražim vašu pomoć u ogromnom zadatku
informisanja i upozoravanja američkog naroda. Jer imam potpuno
poverenje u odgovor i posvećenost naših građana kad god su u
potpunosti informisani.
Ne samo da nisam mogao da ugušim kontroverzu među vašim
čitaocima – pozdravljam je. Ova uprava namerava da bude iskrena
u pogledu svojih grešaka; jer kao što je jednom rekao mudar
čovek: „Greška ne postaje greška dok ne odbijete da je
ispravite“. Nameravamo da prihvatimo punu odgovornost za svoje
greške; i očekujemo da ih ukažete kada nam nedostaju.
Bez rasprave, bez kritike, nijedna administracija i nijedna
država ne mogu uspeti – i nijedna republika ne može opstati.
Zbog toga je atinski poslanik Solon proglasio zločin za svakog
građanina koji se suzdržava od kontroverze. I zato je našu
štampu zaštitio Prvi amandman – jedini posao u Americi koji je
posebno zaštićen Ustavom – ne prvenstveno za zabavu i zabavu, ne
za naglašavanje trivijalnog i sentimentalnog, ne samo za
„davanje javnosti šta ono želi “- ali da informiše, pobudi,
razmisli, iznese naše opasnosti i naše mogućnosti, ukaže na naše
krize i naše izbore, da vodi, oblikuje, obrazuje, a ponekad i
naljuti javno mnjenje.
To znači veću pokrivenost i analizu međunarodnih vesti – jer
one više nisu daleko i strane, već pri ruci i lokalne. To znači
veću pažnju ka boljem razumevanju vesti, kao i poboljšanom
prenosu. I to, konačno, znači da vlada na svim nivoima mora da
ispuni svoju obavezu da vam pruži najpotpunije moguće
informacije van najužih granica nacionalne bezbednosti – i mi to
nameravamo da učinimo.
.jpg)
_001.jpg)
_002.jpg)
