Sjedjela sam na stepenicama ispred vrata kroz koja sam
nebrojeno puta ušla. To nisu samo vrata, to je kovid barijera.
Iza njih je moja višedecenijska drugarica, sama i bolesna od
kovida
Sedela sam na stepenicama ispred vrata kroz koja sam nebrojeno
puta ušla. Spustila sam kesu na prag, oslušnula. Vrata su teška,
staromodna, solidna, ništa se ne čuje. To nisu samo vrata, to je
kovid barijera. Iza njih je moja višedecenijska drugarica, sama
i bolesna od kovida. Druge pridružene bolesti se podrazumevaju.
Imam kafu za poneti, pijuckala sam tu i tamo; da li da zapalim
cigaretu - neću, možda neko naiđe. Pa šta, možda je više za
čuđenje to što sedim i buljim u vrata nego što pušim. Dobar je
to izgovor, svaki okoreli pušač ga nađe. Bilo bi tako lepo da
kao u ranijem životu pijemo kafu zajedno, ma moglo bi i ovako,
ona iza, ja ispred vrata i da malo uživo razgovaramo. Kroz
barijeru.
Izvadila sam mobilni telefon iz džepa, treba samo da kliknem na
njeno ime. Gladila sam polako ekran, ne znam da li da kliknem,
možda spava. Pisala je već da joj se desi teški, iznenadni umor
od koga se spava i znoji. Kašlje često i u kratkom telefonskom
razgovoru.
Tad je bila bolesna već nedelju dana, lekari zovu da se ljudi
jave u bolnicu. Probila se nekako moja drugarica do kovid
ambulante, čekala i čekala, dobila uput za bolnicu. Hitna pomoć
daje savete, doći će jednom. Neće u bolnicu, tamo mora biti gore
nego u kovid ambulanti, kazala je i odbila frontalni telefonski
napad nas prijatelja. Još jedan napad panike - šta ako joj je
loše, a ja to ne čujem, teška su vrata. Šta ako počne da se guši
i ne može nikog da pozove? Znam da su vrata otključana, stavljam
masku, otškrinem ih, televizor je tih, diše ravnomerno.
Kafu za poneti sam nehotice prosula. Popila sam hladne i
bljutave ostatke. Ugasila cigaretu. Gledam njeno ime na ekranu,
ovlašno gladim staklo, pazim da ne kliknem. Ipak ću otići, treba
da se odmara. Ako se odmara, neki zao šapat, valjda je to taj
unutrašnji glas.
Izašla sam na ulicu, telefon zvoni, to je ona. Glas je sad
nešto bolji nego jutros. Jesam, kupila sam lekove i voće, sve je
pred vratima. Upravo sam htela da ti javim, lažem, prećutkujem
epizodu tupog suočavanja sa barijerom vrata. Hajde, sad ćuti
malo, slaćemo poruke! Poslala sam poruku, stojeći pored bandere
kod koje smo se godinama rastajale na povratku iz škole. Ne umem
da kucam hodajući, a ni inače. Čitala sam svoju poruku dok sam
čekala, greška na grešci. Idem na edit, ispravljam poneku, tek
da se razume. Ne odgovara, čini mi se dugo. Tek, pojavi se
online, nasmejala sam se i opet čekala. Evo i typing, skače
gore, dole, gubi se. Šta li će napisati? Izlete poruka gotovo
bez greške: kad dođeš idući put, javi se ranije, skuvaću kafu, a
i ti ponesi kafu da malo pričamo kroz vrata.
Gotovo sasvim se oporavila, ne sedim više na stepenicama,
pišemo, pričamo telefonom, glas, ona energična nota u njemu,
isti je kao pre. Bila sam zaista nemarna prema svom ćudljivom
kineskom telefonu. U eri kovida zavolela sam njegov varljivi
mikrofon, slova koja mi izgledaju kao da su u inat meni sve
sitnija, a tek tastatura - najbolji prijatelj.
Nedavno, ekran javlja da je druga drugarica bolesna, razvilo se
brzo, u samo dva dana, poprimajući i neka svojstva o kojima
nikad nisam čitala. Ta, čim je temperatura toliko visoka,
zaključuju ekrani i tastature, to je sigurno kovid. Pa odmah
prave strateški plan. Uključujem i drugaricu koja se oporavila.
Kovid je, šta bi drugo bilo, kaže ona nepokolebljivo.
Nova bolesnica je u selu, hitna pomoć zađe kad stigne, u ovo
vreme gotovo nikad, postoji samo jedan doktor. Sa energijom
gotovo neverovatnom za rekonvalescentkinju, ona prva oporavljena
od kovida, telefonom organizuje prevoz i pregled. Nemate vi
pojma šta je kovidska solidarnost, prekida me kad pokušam nešto
da doprinesem.
Uspela je, naravno, novoobolela drugarica je stigla, pregledana
je, čak je otišla u bolnicu. Zahvaljujući tome što ovde ima
dobrih ljudi i dobrih lekara. U bolnici nema WiFi, dakle
prelazimo na SMS. Pacijentkinja je, uprkos svemu, visprena kao
što je uvek, piše duhovito. Opisuje sebe, okolinu, lekare,
sestre. Ređa opažaje čulima. Danju, uglavnom ono što vidi, noću
zvukove kovid bolnice. Brzi hod medicinara, teške noge
pacijenata, kolica - mala i velika.
Život. I ono drugo.
Izišla je iz krize, neke tegobe opstaju. Lekari ih tumače,
nastoje da utvrde uzroke, a ona sve to provlači kroz presu svoje
nadmoćne duhovitosti. Naši ekrani nas teše, njena tastatura
zasmejava. Likovi iz lepe književnosti, iz psiholoških studija,
bezobzirne noćobdije, udvorice. Svet kao i inače, samo u borbi
na život i smrt. Naizgled običan.
Izgleda da je ona stvarno bolje - zaključujemo kroz kovid
barijeru, koju preskaču ekrani i tastature. Piše o nagonu za
samoodbranom od nužnih medicinskih procedura, o obuzdavanju tog
primalnog krika. A onda mirnodopski prelazimo na metode farbanja
kose u eri kovida i izbegavanja frizera. Šaljem joj poruke
drugih o njoj samoj, kaže: divne su, dirljive i plemenite. A
onda, brže-bolje, uskače u samoironiju kao najudobniju
samoodbranu. Samo-nešto, auto-nešto, self-neko i nešto -
lajtmotiv koji curi kroz ekrane i tastature.
Posle pandemije više ništa neće biti isto rečenica je banalna
do povraćanja. Onog teškog, kovidskog. Šta je to ništa koje/što
neće biti isto?
Jedno nešto neće, za sebe bar znam. Nikad više neću pomisliti
da su oni koji - sami ili u društvu - dodiruju svoje tastature,
plešu po njima, samodovoljni mrzitelji. Tastaturom se komunicira
sa čovekom ili sa mašinom. Nije svejedno, bar meni. Ali se
komunicira. Prelazi se barijera bolesti, uzdržanosti, gotovo
svaka - i kad je postavi drugi i kad je postavi katastrofa i kad
je sam sebi postaviš. Ako tastatura hoće, vidiš i razumevaš ne
samo reči, nego i slike, čuješ glas, muziku, zvukove uopšte.
Ta to je stvarno bolje, plemenitije, o dirljivosti da i ne
govorim, nego ono sramno fizičko zajedništvo naših 250 senatora
narodnog parlamenta. Senatori ne komuniciraju, oni šalju poruke
nama, s druge strane barijere. Govore da bi slali poruke. Dok
ljudi, živi i bolesni, živi i sami, živi i gladni, živi i
nesretni šalju poruke da bi komunicirali. Senatori govore sa
mržnjom, govore da bi slali i rasejavali mržnju.
Preskaču barijeru, doduše i naša mrzovoljna nagađanja,
ogovaranja, vređanja, nazovi racionalne debate, nagvaždanja, sav
taj neizbežni prtljag jednog potonulog i izmoždenog društva bez
utopije i bez nade.
Ali ljudi bez birokratski uobličenih trivijalnosti, bez
neizbežnih i ispraznih misija i vizija, ostavljeni sami sebi i
oslonjeni samo na sebe same, uspevaju da preskoče barijere
oslobađajućim emocijama. Poluskrivenim strahom za drugog,
ljutnjom na ono što zovu sudbinom, mukom iščekivanja u brizi za
drugog, čežnjom zbog razdvojenosti, sve u svemu, ljubavlju.
Umesto plastike, kao da se pod prstima uvija svila tastature,
svileni dodir opet preskače kovid barijeru. Svaku barijeru. Da
ljubavi nema, ako je nema, svako ostaje odsečen i sam sa svoje
strane barijere. Bez lekovitog dodira tastature. Imamo tastature
kao instrument prelaska preko barijere. Treba nam samo i to
drugo.
izvor:
pescanik.net ›››
◄•►
biografija:
Vesna Rakić Vodinelić
(Beograd
- Srbija) je
beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na
državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao
vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja
restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska
Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica
Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999.
pravna savetnica Alternativne akademske
obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi
ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne
Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno
pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog
fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko
profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od
2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu
protiv rasne diskriminacije i netolerancije.
Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa.
Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez
Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11
decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta
Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela
je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim
izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“
za 2020. godinu.
◄•►
