„Na svakom koraku u Breton
Vudsu,“ piše Stil, „Amerikanci su podsećali
Britance, ako treba i brutalno, da u novom
poretku nema mesta za ostatke britanske
imperijalne slave.“
U avgustu 1941, Kejns, sada u
ulozi savetnika ministra finansija i šefa
posleratnog ekonomskog planiranja, vratio se sa
pregovora o Zajmu i najmu u Vašingtonu da
napravi nacrt za novo međunarodno monetarno
uređenje. Tokom nekoliko sastanaka u leto 1942,
Kejns i njegov američki kolega, ekonomista i
zvaničnik ministarstva finansija SAD Hari
Dekster Vajt, prepirali su se o tome da li treba
osmisliti nova monetarna pravila međunarodne
ekonomije.
Bio je to neobičan spoj: Kejns,
svetski poznati ekonomista i intelektualac,
protiv Vajta, opskurnog tehnokrate i kasno
stasalog naučnika, radničkog sina jevrejskih
imigranata iz Litvanije, koga je američko
ministarstvo finansija dovelo sa malog
univerziteta u Viskonsinu. Nijedan nije uživao u
društvu onog drugog: Kejns se prezrivo odnosio
prema, kako je smatrao, inferiornom intelektu
„estetski nesnosnog“ Vajta , čiji mu je „grubi
hrapavi glas“ bio naročito neprijatan. Kejns je,
s druge strane, bio tipičan nadmeni engleski
lord; kako je Vajt nabacio britanskom ekonomisti
Lajonelu Robinsu, „vaš baron Kejns sigurno piški
parfem“.
