Pa red je valjda, da se oprostimo kako valja i trebuje. Kao
ljudi, ipak smo stari znanci. Ne, nisam pogrešio, i da, da se
oprostimo. Zato vam i pišem.
E pa ovako, biću iskren, jer drugačije ne želim. Nije da ne
mogu, pokušao sam mnogo puta, vodio se vašim primerom, al’ mi ne
ide. Držaću se zato onoga što znam. Želeo sam da me prihvatite,
žudeo sam za vašom pažnjom.
Zašto? Ne znam, mislio sam da mi je neophodna. Želeo sam da se
uklopim, da budem jedan od vas, želeo da me konačno nazovete
svojim. Mislio sam, ako me primete, prihvatiće me. Ako me
prihvate, braniće me. Ako budem njihov, boriće se za mene, istim
onim žarom k’o što se sad bore protiv mene. Uostalom, ne moraju
ništa od toga, samo da prestanu da me ignorišu. Teret
odbačenosti nosio sam ćutke. Uglavnom zamišljen, usamljen,
srećan na trenutke, mrve vaše pažnje gutao bih željno.
Gladnom čoveku i oči su gladne, pa nisam želeo da ni jedna
propadne. Umaralo me je to. Kontradiktorna ponašanja lomila su
me, nisam znao šta da očekujem, kako da se postavim. Istina je,
nisam znao šta želim. Držali ste me u neizvesnosti. Kad bih
pohrlio k vama, sa onim „primetio si me“ sjajem u očima,
dočekala bi me kurtoazna uzdržanost protkana „šta se ovaj loži“
stavom. Kad bih vam ponudio da se u meni ogledate, zamerali
biste mi, navodeći me da pomislim, kako me baš zbog toga ne
volite.
Ponekad mi se činilo da se u mom uspehu krije vaš neuspeh, da u
mojoj volji vidite nedostatak sopstvene, a u mojim snovima
opasnost po svoje. Zbunjivalo me je to, teralo me da se
povlačim, da ćutim. A sve vreme sam hteo da vam kažem da vam
nikada nisam želeo zlo. Zbog vaše sreće, bejah i ja srećan, a
vaša bol, bolela je mene. Vaše kritike secirao sam pažljivo,
tražio tragove konstruktivnosti, delić opravdanosti ili dobre
namere. Retko sam ih nalazio. Vaša vređanja dobijala su formu
argumenata, ali im je suština ostajala netaknuta. A ja sam je,
nesmanjenim intezitetom i dalje osećao. I bolelo me je.
Poželeo sam da utrnem, da se zaledim, samo da ne osećam. Zašto
da vas volim kad me ovako boli. Onda sam odlučio da se zatvorim,
da budem loš prema svima. Osećao sam se izigrano, iskorišćeno.
Zaštitio se zavodljivom lakoćom generalizovanja, trudeći se da
ubijem ljubav u sebi. Želeo sam da postanem bezosećajna zver.
Ni to mi nije išlo, osećao sam se još gore. Shvatio sam da ja
volim ljude i da ću pre pristati da podnesem, nego da nanesem
bol. I to zbog koga? Zbog vas, skupine neostvarenih potencijala?
Ne vala.
Tada sam se probudio. Tada sam shvatio šta sam radio, i da je
poruka koju sam slao svetu bila pogrešna. A glasila je „ako me
mrziš – voleću te“, „ako me voliš – ignorisaću te“.
Držeći fokus na vama, mnogim divnim ljudima sam davao hladne
ostatke sebe. Ni oni, a ni ja nismo to zasluživali. Ja, zato što
su i dalje bili pored mene, a oni zato što su to dobijali od
mene.
Sada shvatam da nisam bio zreo. Nagrađivao sam vas. Mislio da
ste mi neophodni kako bih postao ceo. Kad bolje razmislim, jesam
želeo da me prihvatite, ali ne po svaku cenu. Želeo da treniram,
više neg’ da pijem. Puštao sam bradu, mesto da se brijem. Bežao
iz pustinje ogovaranja, i mir nalazio u oazi knjiga i pisanja.
Smetalo vam je to, govorili ste da sam čudan, jer „normalni
ljudi spavaju, šta li on radi budan.“ Svemu ste nalazili mane,
razglašavali ih na sve strane. Pa da ste me videli da po vodi
hodam, rekli biste, „hoda jer ne zna da pliva“. Ali dosta i sa
tim.
Sad znam da ste opasni jedino ako vam poverujem. A ja vam više
ne verujem. Zato danas verujem u sebe.
I na kraju, uvek smo mi ti koji biramo. Ja sam izabrao da svoje
breme posebnosti ponosno nosim, a vi da budete otpor koji jača
mišiće moje volje. Malter kojim gradim svoj karakter, i ono
sitno sito koje odvaja šarlatane od šampiona.
Možda se ne razumemo, možda nismo srodni, ali sada znam, bili
ste mi neophodni.
Iako često jako sitni, ipak bili ste mi bitni. Bili ste moja
vatra, i u plamenu vaših kritika kalila se oštrica mog slova.
Ojačali ste me, očvrsnuli. Sad vas mogu iseći uzduž i popreko,
ali neću.
Ne želim vam zlo, želim da vam pomognem, da vas pokrenem i
motivišem. Okanite se prljave rabote. To je lako i to može
svako. A vi možete više. Zamislite samo da sam poklekao kada ste
me sputavali i vređali. Zamislite da sam vas poslušao, predao se
i prestao da pišem. Zamislite da je Pomozi B(l)ože ostala samo
jedna od potonulih ideja. Ko zna kome sve ne bih pomogao, da sam
vas slusao. I ko zna koliko me njih tek čeka. I koliko njih
jedva čeka da me podrži, da me nagradi, ali onako stvarno, ne
kao ja vas. Sada znam da ima mnogo onih koji me vole, koji će me
voleti uprkos svima i u inat svemu. Sada njima poklanjam svoju
ljubav, zahvalnost, energiju i pažnju. Oni su mi snaga, oni su
moj vetar.
A vama, dragi hejteri, i vama sam zahvalan. I vas volim, i za
vas se neprestano molim. Molim se da otvorite oči, pobedite
strah i prihvatite sebe. Sjajni ste, divni ste. Molim se da
shvatite da vam ne želimo zlo, i da je ovaj svet je dovoljno
veliki za svakoga od nas.
Svako dobro vam želim.
izvor: appi.ba ›››
.jpg)
_001.jpg)
