O idejnom bogatstvu filmske trilogije Matrix dovoljno govori
činjenica da su u njoj pronalaženi tragovi najrazličitijih
misaonih tradicija: sve moguće (i nemoguće) vrste istočnjačkih i
zapadnjačkih religija, misticizam, istočne i zapadne filozofije,
mozgovi u tegli H. Putnama i, naravno, sveprisutna postmoderna s
Baudrillardom na čelu.
Ne znamo mnogo o tome koje su izvore koristili braća Wachowski
kada su pisali scenario. Autori i dalje dosledno odbijaju da
govore o svom delu, kako o njegovim filmskim tako i o
scenarističkim aspektima, smatrajući da gledaocima, laicima i
stručnjacima svih vrsta treba prepustiti potragu za smislom.
Stoga, nema nikakvog razloga da i mi u ovom tekstu ne ostavimo
po strani i Baudrillarda i religiju i mistiku i
naučnofantastičnu književnost (V. Gibsona, na primer) i japanske
mange (Ghost in the Shell Mamorua Oshiia, 1995), o mozgovima po
teglama da i ne govorimo, te da se usredsredimo na jedno
drugačije tumačenje ideja ove filmske trilogije, naime ono iz
perspektive istorije filozofije. Preostaje sasvim dovoljno
momenata koje je teško objasniti ičim pobrojanim. Na primer,
zašto je Neo nov ili zašto naslov trećeg dela sadrži pojam
revolucije, jer novum i revolucija ponajpre su (da ne kažem:
prvotno su) deo zapadnjačke misaone tradicije.
U ovom ću tekstu pokušati da ukažem na živu prisutnost nekih
važnih ideja zapadne filozofije u Matrixu. Nemam pretenziju da
pružim zaokruženo tumačenje Matrixa, još manje da otkrivam
njegovu „istinu“ jer kao filozofa mnogo me više brinu pitanja
nego odgovori, baš kao i braću Wachowski; trilogija Matrix
toliko je bogata idejama da bi bio greh dopustiti da metafizička
pretenzija na istinu i sveobuhvatnost osiromaši tumačenje. Otud,
mnogi momenti uopšte neće biti uzeti u razmatranje, a mnogi od
njih uopšte se ni ne daju objasniti pristupom usvojenim u ovom
tekstu, baš kao što se mnogi pomenuti zasigurno mogu (bolje)
objasniti i na drugačiji način. Utoliko, ovaj tekst treba
posmatrati tek kao prilog pokušaju boljeg razumevanja ideja
sadržanih u trilogiji i, nadam se, kao nagovor da se ona (još
jednom) pogleda.
Osnovna teza ovog teksta jeste da su a) u trilogiji Matrix
jasno prepoznatljive platonističke, kartezijanske i hegelovske
ideje i b) da, na opštem planu, radnja filma izražava kretanje
(napredak?) od Platona preko Descartesa do Hegela. Drugim
rečima, iako neću braniti tu tezu, trilogija se može tumačiti i
kao put ka Hegelu.
U Matrixu, filozofske su ideje delatne, a ne verbalne, jer
likovi rade, neprestano rade; oni ne sede unaokolo beskrajno
pričajući kao u drugim „filozofskim“ filmovima. Celi svetovi se
u Matrixu menjaju zahvaljujući njihovom radu! Zato Hegel, ali,
kao što ćemo videti, ne samo on.
Očigledan je platonizam prvog dela trilogije. Postoje dva
sveta, virtualni svet matriksa i stvarni svet, koji su strogo
razdvojeni i čiji je ontološki odnos jasno definisan zavisnošću
prvog od drugog: mašine i probuđeni ljudi određuju virtualni
svet matriksa, tj. događaji u svetu matriksa daju se objasniti
odgovarajućim događajima u stvarnom svetu. Ni na nivou priče ni
na nivou slike gledalac nijednog trenutka nije u nedoumici oko
toga koji je koji svet. To je apsolutno ključan momenat cele
trilogije: nema pitanja koji je svet „istinski“, a koji je
„privid“. Sasvim je druga stvar da li svi akteri znaju za to.
Nemoguće je otrgnuti se od platonističkog tumačenja slavne
scene s plavom i crvenom pilulom. Na njenom početku, Morpheus
pristupa Neu na filozofski način, naime problematizacijom
samorazumljivog:
– Ovde si zato što nešto znaš.
– Ne mogu da objasnim šta.
– Ali ti osećaš to. Osećaš to ceo život. Nešto sa svetom nije u
redu, ne znaš šta je, ali tu je, kao trn u tvom umu koji te
izluđuje. … Hoćeš da znaš šta je to? … [Matrix] je svet koji ti
je navučen preko očiju da sakrije istinu. Da si rob, Neo. Kao i
svi, rođen si u ropstvu, rođen u zatvoru kojeg ne možeš ni
omirisati, ni okusiti, ni opipati, u zatvoru za tvoj um.
(I 0.26.03–27.54)
Morpheus ne pokušava ništa drugo do ono što je Sokrat pokušavao
babičkom veštinom, da porodi znanje već sadržano u ljudskom duhu
na nereflektovan i samorazumljiv način: „Nažalost, nikome se ne
može reći šta matriks jeste. To moraš sam videti“ (I 0.27.33).
Nadalje, nema sumnje u istinitost znanja o tome šta uistinu
jeste a šta nije, niti iko sumnja u to da postoje oni koji znaju
i oni koji ne znaju. Kao platonovski filozof, Morpheus zna šta
jeste istina: „Nudim ti samo istinu. Ništa više“ (I 0.28.23).
Sve to jasno ukazuje da u prvom delu nema mesta za
kartezijanska/novovekovna epistemološka pitanja. Takođe, nema
mesta ni za Descartesovu radikalnu sumnju, jer skeptička pitanja
nisu konstitutivni deo saznajnog procesa: sumnja je isključivo
metodološkog karaktera što Descartesova sumnja nikad nije! Da li
bi se možda kartezijanski motiv mogao naći u činjenici da je
matriks kreacija mašina? Sa zloduhom skraja Prve meditacije na
umu , pitamo da li su mašine zlodusi sveta matriksa? U duhu onog
ko je u matriksu Descartesova sumnja može da radi koliko god joj
drago: on sumnja u čula, sumnja da ima telo, sumnja da sanja,
sumnja da postoji zloduh, sumnja u vlastite sposobnosti, stiže
do uvida cogito, ergo sum, ali se ne „budi“ iz sveta matriksa!
Ne možete se radikalnom sumnjom „probuditi“ iz celog sveta; za
to vam je potreban neko ko se već „probudio“, Morpheus. Nikom u
Matrixu ne pada na pamet da zloduh možda postoji, zato što svako
od probuđenih zna da postoji: ako nas zloduh vara, ne postoji
nikakva mogućnost da znamo da nas vara, a ako, kao probuđeni,
znamo da nas vara onda to znamo. To je temeljna nekartezijanska
postavka Matrixa i upravo zbog nje nema prostora za radikalnu
sumnju, nedostaje sloboda, pa bila ona i samo u mislima.
Treći platonovski momenat koji nam otkriva Morpheusov govor
jeste da je svet matriksa svet privida i da se njime skriva
istina, da su ljudi robovi mašina. Zatvor u kojem se nalazi
čovek opisao je već Platon svojom alegorijom pećine iz Države.
To objašnjava i zašto su autori u celoj trilogiji ogroman
naglasak stavili na unutarnje oko kojim se sagledava istina i
suština stvari, na vid. Već slep, grad mašina Neo vidi okom uma
(III 1.29.37). Reč je o još jednoj platonovskoj ideji, kraj
šeste knjige Države (507b–511e) i početak sedme (do 519d).
Ne treba prevideti ni ulogu Proročice, a da bi cela stvar bila
nedvosmislena braća Wachowski iznad vrata u njenom stanu
postavili su i natpis „Spoznaj sebe samog“, natpis koji je
stajao na ulazu u Apolonov hram u Delfima. No, natpis je na
latinskom, pisan nemačkom goticom. Slučajno?
Morpheus izražava još jednu važnu antičku ideju: „Telo ne može
da živi bez duha“ (I 0.53.21). Da bi bilo živo, telo mora imati
dušu. Međutim, i tu radi dijalektika koja radnju vodi dalje od
prvog dela, jedna od osnovnih intencija Matrixa jeste upravo
razdvajanje duha i tela. Svrha fizičkih vežbi i učenja
borilačkih veština kojima se u Matrixu poklanja toliko pažnje
jeste učiniti duh manje podložnim uticaju tela, naučiti ga da
telo u virtualnom svetu matriksa uopšte nije telo, otkloniti
naviku duha da ga tako posmatra, te da, utoliko, u matriksu ne
važe fizički zakoni na koje je zajedno s telom navikao u
stvarnom svetu.
Sve su ovo kartezijanski motivi. Za Descartesa, naša je volja
slobodna i ona je konstitutivni element saznanja jer pomoću nje
sudimo. Da bi se ona vezala isključivo za jasne i razgovetne
ideje neophodno je otrgnuti je od nejasnih i nerazgovetnih ideja
koje potiču od tela i njegove zajednice s dušom, a koje, zajedno
s navikama i oprirođenim predrasudama sačinjavaju ono što je
Descartes zvao „učenja prirode“ (za razliku od prirodne
svetlosti) . Descartesov je cilj pročišćavanje tih učenja od
predrasuda i pogrešnih učenja, te sticanje drugačijih navika
verovanja, što pri suđenju oslobađa duh od uticaja tela na
volju. Upravo to je cilj i svih vežbi u prvom Matrixu,
oslobađanje duha od navike volje da sudi kako u matriksu važe
zakoni stvarnog sveta. Volja se tako oslobađa od uticaja tela,
ona ista oko koje će se „vrteti“ ceo drugi deo Matrixa; no,
rezultat toga više neće biti kartezijanski.
U prvom delu trilogije Neo jeste oslobodio duh, no, njegova je
sloboda samo sloboda u matriksu, sloboda duha u samom sebi koja
ne proizvodi posledice u stvarnom svetu. Duh jeste slobodan ali
čovek i dalje nije ospoljen, potvrđen u toj svojoj slobodi, jer,
govoreći u kategorijama trilogije, ta sloboda nije i sloboda
istinskog tela, sloboda u stvarnom svetu. „Sloboda u misli ima
samo čistu misao za svoju istinu, koja nije ostvarena u životu,
ispunjena životom, te, dakle, predstavlja takođe samo pojam
slobode, a ne samu živu slobodu. … Ali kao apstrakcija koja se
ovde odvaja od raznolikosti stvari, pojam nema u samom sebi
nikakve sadržine, već ima neku datu sadržinu. Dakako, svest,
zamišljajući neku sadržinu, ona je time iskorenjuje kao neko
tuđe biće; ali pojam je određeni pojam, i ta njegova određenost
jeste ono tuđe koje on ima u sebi“. Neo se nalazi na stoičkoj
poziciji „subjektivne izmirenosti“ u matriksu: on jeste slobodan
od matriksa, ali je i dalje slobodan samo u matriksu, matriks je
kao takav za njega i dalje datost.
Za stečenu samosvest i svest o slobodi, konstitutivna je svest
o njenoj vlastitoj rascepljenosti i rascepljenosti sveta. Neo i
agent Smith izraz su hegelovske „nesrećne svesti“, a njen
sastavni deo čini dualizam duha i tela. Napor da se ona ukine
(tako što će se dualizam razviti u svim svojim momentima) čini
sadržaj sledeća dva filma. Interesantno, o tome prvi put čujemo
od agenta Smitha (I.39.55–40.50).
Hegel je već opisao sve što će se dogoditi u Matrixu. Kretanje
se „razvija kroz ove momente: što ta nepromenljiva svest
predstavlja ono što je nepromenljivo u pojedinačnoj svesti
uopšte, potom što je sama ona kao pojedinačna suprotna drugoj
pojedinačnoj svesti i, najzad, što je sa njom istovetna. Ali,
ovo posmatranje ukoliko ono pripada nama, ovde je prerano“
(Hegel 1986: 128), jer u prvom filmu imamo samo delatan prvi
momenat.
II
Na početku i na kraju drugog dela trilogije nalaze se dve
sadržinski identične scene; mora ih biti dve jer radnja ima dva
pokretača. Prva je kada agent Smith uspeva da zavlada jednim od
probuđenih, Bayneom (II 31.30–32.20). Druga scena nalazi se na
samom kraju. Neo, naime, uspeva u stvarnom svetu ono što je
dotad uspevao samo u matriksu. Snagom svoga duha onesposobljava
mašine: „– Nešto je drugačije. – Šta? – Osećam ih“ (II
1.58.10–2.00.20) uzvikuje Neo, zaustavlja mašine i pada u
nesvest.
U oba slučaja na delu je interakcija između dva sveta. Šta je
omogućilo takav razvoj događaja, šta je metafizička pretpostavka
mogućnosti interakcije svetova?
U sceni razgovora Nea i zapovednika Hamanna na kontrolnom nivou
Ziona (II 0.35.45–37.06) prvi put se pominje očigledna međusobna
zavisnost mašina i ljudi, gospodara i robova, naime da jedni bez
drugih ne mogu biti, te utoliko ideja da bi ljudi mogli
isključiti mašine koje ih održavaju u životu ne znači da imaju
„kontrolu“ nad njima. Filozofi imaju pojam za takav odnos:
ekvivalencija.
Paralelno s uvidom o tom odnosu, problem ospoljavanja i
opredmećivanja svesti rodio je i pitanje o slobodi volje i zato
se kroz ceo drugi deo neprestano govori o tome. Odgovor na to
pitanje Neo prvo traži u antici, od Proročice, a ona odgovara
novim pitanjima i nikako ne može drugačije, jer svojom prirodom
(i kao program i kao prorok/glasnik) ona potvrđuje nepostojanje
slobodne volje (II 0.43.45–44.11)
Zato, u prvom filmu nemamo čak ni ideju slobode volje, jer u
antici nemamo moderan koncept volje i Morpheus (a ko bi drugi?)
to nedvosmisleno izražava: „Nema slučajnosti. Nismo došli
slučajno ovamo. Ne verujem u slučajnosti. …ne vidim slučajnost.
Vidim proviđenje. Vidim svrhu. Verujem da nam je sudbina biti
ovde. To je naš usud“ (II 1.37.34–38.01). U Matrixu naprosto
nema mesta za pitanje o slobodi volje jer volju tek treba
osloboditi od uticaja tela, tek treba stići do modernog pojma
volje i njene izvorne neobavezanosti telom, duhom,
proročanstvima, verovanjima ili navikama. Na kraju krajeva, šta
bi se to uopšte moglo birati u prvom delu Matrixa? Šta bi Neo
mogao da bira, na čemu bi mogao potvrditi svoju slobodu? Ima li
on, ili bilo koji drugi probuđeni, uopšte bilo kakvog izbora u
vezi s bilo čim?
Kartezijanskim jezikom govoreći, zahvaljujući duhovnim vežbama
u prvom delu, Neo je uspeo da oslobodi duh od dominantnog
uticaja spoljašnjih određenja, on je slobodan od oprirođenih
predubeđenja o tome šta je moguće a šta nemoguće u matriksu;
Hegel bi rekao da je tek u Neu uistinu (ponovo) sinula svest o
slobodi ljudskog duha. Ne smemo prevideti da do ekvivalentnog
procesa dolazi i kod agenta Smitha koji Neu šalje slušalicu
kojom je bio povezan s ostatkom mašina i programa (II 0.09.02),
pokazujući time da više nije vezan za tu svoju osnovu (već je
postao virus): „Zbog vas više nisam agent ovoga sistema. …
Recimo, nov [sam] čovek, poput vas, slobodan“ (II 0.50.10), i on
samo u matriksu. No, sve dok je reč samo o svetu matriksa,
sloboda volje jeste samo pojam slobode (ili u najboljem slučaju
samovolja).
Prisutnost dualizma potvrđuje i sam Neo obraćajući se Proročici
i celu stvar direktno povezujući sa zaustavljanjem mašina na
kraju drugog dela: „Reci kako sam razdvojio duh od tela bez
uključenja [u matriks]. Reci kako sam mislima zaustavio četiri
[mašine, tj.] stražara“ (III 0.26.05). Razdvajanje duha od tela
metafizička je pretpostavka interakcije dva sveta, jer duša može
biti nezavisna/slobodna od tela samo pod pretpostavkom da je
stvarno telo automat koji dobro ili loše radi, automat koji
jeste moje telo, ali koji je kao takav za samu dušu akcidentalan
(jer isto bi bilo i da imam drugo telo). Agent Smith, jedan
program, preuzima kontrolu nad Bayneom (II 31.30), Smithov
hardver jeste zamenljiv, njegovo telo ili nije živo (mašine) ili
nije bitno što je živo (Bayne), a ono što preostaje s dualizmom
kao pretpostavkom jeste čist razum, te otud mašine i programi
svet razumevaju samo u kategorijama uzroka i posledice, ciljeva
i sredstava za njihovo ostvarenje.
Ako nam o prisustvu Descartesa u drugom delu možda i ne govori
Merovingov francuski jezik, zasigurno govori Arhitekta upotrebom
izraza ergo u razgovoru s Neom. U tom razgovoru kristalno se
jasno vidi sva razlika između mašina i ljudi. Zato, navodimo ceo
njihov dijalog:
– Zdravo, Neo.
– Ko si ti?
– Ja sam Arhitekta. Ja sam stvorio matriks. Čekao sam te. Imaš
mnoga pitanja i mada ti je proces promenio svest – ostaješ
ljudsko biće. Ergo, neke ćeš moje odgovore shvatiti, a neke
nećeš. Otud, iako je tvoje prvo pitanje najumesnije, shvatićeš,
ili nećeš, da je i najnebitnije.
– Zašto sam ovde?
– Tvoj je život zbir ostatka neuravnotežene jednačine
svojstvene programiranju matriksa. Proizvod si anomalije koju,
uprkos iskrenom trudu, nisam uspeo da eliminišem iz inače
matematički preciznog sklada. Iako ga savesno izbegavam, problem
nije neočekivan, pa čak ni izvan kontrole što te je na kraju
neizbežno dovelo ovamo.
– Nisi mi odgovorio.
– Zanimljivo. Brže nego drugi.
–[Reakcija jedne od prethodnih verzija Nea na TV ekranima]
Drugi? Koliko drugih? Koji drugi? Ogovori na moje pitanje!
– Matriks je stariji nego što misliš. Ja radije brojim od
anomalije do anomalije i po tome ovo je šesta verzija.
–[Neo na TV-u] Pet verzija? Tri? Lagali su me. Ovo je sranje.
– Moguća su samo dva objašnjenja: ili mi niko nije rekao ili
niko ne zna.
– Tačno. Kao što shvataš, anomalija je sistemska. Stvara
fluktuacije u najjednostavnijim jednačinama.
–[Neo na TV-u] Ne možeš me kontrolisati. Jebi se! Mrtav si! Ni
na šta me ne možeš prisiliti!
– Izbor. Problem je izbor.
– Prvi matriks bio je, naravno, savršen, umetničko delo,
besprekoran, uzvišen. Trijumf u skladu s monumentalnim
neuspehom. Sada mi je jasna, neizbežnost njegove propasti kao
posledica nesavršenosti sadržane u svakom ljudskom biću.
Preradio sam ga na osnovu tvoje istorije da bi tačnije odražavao
raznolike grotesknosti vaše prirode. Ipak, opet me frustrirao
neuspeh. Vremenom sam shvatio da mi je odgovor izmicao jer je
zahtevao jedan slabiji um ili um manje ograničen merilima
savršenstva. Odgovor je otkrio drugi, intuitivan program.
Stvoren da istražuje aspekte ljudske psihe. Ako sam ja otac
matriksa, ona mu je bez sumnje majka.
– Proročica.
– Molim te! Kao što sam rekao, nabasala je na rešenje čime je
99 posto ispitanika prihvatilo program ako su imali izbor, pa
čak i kad su na gotovo nesvesnom nivou bili svesni izbora. Iako
je ovaj odgovor funkcionisao, očigledno je imao temeljnu manu,
stvarajući tako protivrečnu sistemsku anomaliju koja bi, bez
kontrole, mogla ugroziti sam sistem. Ergo, iako u manjini, oni
koji su odbili program [tj. matriks], bez kontrole bi povećavali
mogućnost katastrofe.
– Reč je o Zionu.
– Ovde smo jer će Zion biti uništen. Stanovnici usmrćeni,
postojanje izbrisano.
– Sereš.
–[Neo na TV-u] Sereš.
– Negiranje je najpredvidljiviji od svih ljudskih odgovora, ali
budi uveren da će ovo biti šesti put da ga uništavamo i da smo
postali veoma delotvorni. Funkcija Odabranog je da se vrati u
Izvor, dopuštajući privremeno širenje šifre koju nosiš i ponovno
ubacivanje primarnog programa. Nakon toga, moraćeš da izabereš
23 pojedinca iz matriksa, 16 žena i sedam muškaraca, da bi se
obnovio Zion. Ne obaviš li to, doći će do katalizmičnog rušenja
sistema koje će ubiti svakog ko je povezan s matriksom, što će,
zajedno s uništenjem Ziona, na kraju dovesti do izumiranja cele
ljudske vrste.
– Nećeš to dopustiti. Potrebni su ti ljudi da bi preživeo.
– Spremni smo prihvatiti neke nivoe preživljavanja. No, ključna
je stvar da li si spreman preuzeti odgovornost za smrt svih
ljudi na svetu. Zanimljive su tvoje reakcije. Tvojih je pet
prethodnika namerno bilo zasnovano na istom temelju,
kontingentna potvrda koja je nameravala da stvori duboku
privrženost ostatku tvoje vrste da bi Odabrani imao lakši posao.
Dok su drugi to iskušavali na jedan vrlo opšti način, tvoje
iskustvo je mnogo određenije. Što se tiče… ljubavi.
– Trinity!
– Zato je ušla u matriks, da te spasi po cenu života.
– Ne.
– Što nas dovodi do trenutka istine. Tu se pokazuje osnovna
mana. Anomalija se otkriva kao početak i kao kraj. Dvoja su
vrata. Desna vode do Izvora i spasa za Zion. Leva natrag u
matriks, k njoj i ka kraju tvoje vrste. Dobro si rekao, problem
je izbor. No, već znamo što ćeš učiniti, zar ne? Već vidim
lančanu reakciju hemijskih prekursora koji uzrokuju osećaje,
stvorenih da zamagle logiku i razum. Osećaje zbog kojeg ne vidiš
jednostavnu istinu. Ona će umreti i ti to nikako ne možeš
sprečiti. Nada. Najbizarnija ljudska zabluda. Istovremeno izvor
tvoje najveće snage i slabosti.
– Na tvome mestu, nadao bih se da se više nećemo sresti.
– Nećemo.
(II 1.50.27–57.37)
Neo bira leva vrata i spas Trinity po cenu rizika istrebljenja
čovečanstva. Po toj svojoj odluci Neo jeste nov, jer nijedna od
njegovih pet prethodnih verzija nije odabrala pokušaj spasa
Trinity. To znamo jer Arhitekta kaže da će Zion biti uništen i
šesti put.
Arhitekta je uveren da zna šta će Neo izabrati: Zion. Proročica
je takođe uverena da zna: isto Zion. No, šesti Neo bira spas
Trinity. Zašto su ovog puta Arhitekta i Proročica pogrešili? Na
najopštijem nivou, pogrešili su jer nisu uvideli da ovog Nea ne
određuje telo, u meri i na način na koji je određivalo prethodne
njegove verzije. Arhitekta „već vidi[m] lančanu reakciju
hemijskih prekursora koji uzrokuju osećanja, stvorenih da
zamagle logiku i razum“, ne shvatajući, pri tom, ni to da sama
apstraktna podela na razum i osećanja kod ovog Nea nije više
delatna, ni to da ljudska osećanja nisu tek posledice dešavanja
u telu, niti to da postoji i treći element, slobodna volja koja
nije unapred određena ni uvidima razuma ni telom. Arhitekta i
Proročica greše jer u jednačine (!) nisu uključili slobodu
volje. Naravno da nisu jer sloboda nije izračunljiva.
Da iskažemo to i drugačije. Arhitekta i Proročica nisu čitali
Hegela: ništa se veliko u istoriji nije dogodilo bez strasti.
„Dva su momenta koja ulaze u naš predmet: jedan je ideja, drugi
su ljudske strasti“, zato što „[s]vrha za koju ja treba da budem
djelatan mora na svaki način biti i moja svrha … To je ono
beskonačno pravo subjektovo da on u svojoj djelatnosti i radu
sebe samoga nalazi zadovoljenoga“ (Hegel 1966: 29, 27–28), „jer
individuum je ono što opstoji, a ne čovjek uopće, jer taj ne
egzistira nego određeni čovjek“ (isto: 29). Braća Wachowski sve
to dobro razumeju: „Drugi to osećaju na opšti način. Tvoja su
iskustva više određena što se tiče… ljubavi“. Ljubav, ta strast
i u Hegelovom i u običnom smislu, šestog Nea određuje mnogo
temeljnije nego njegove pređašnje verzije. Neo voli Trinity i ne
oseća ljubav „na opšti način“. Drugim rečima, ovaj se Neo
zasigurno razlikuje od prethodnih svojih verzija barem po tome
što „ludo voli“ Trinity, toliko da ta ljubav odnosi prevagu nad
opštim ciljevima.
Zahvaljujući „određenijem iskustvu ljubavi“, iskustvu
subjektivnosti, samoodređenja i samosvrhe, šesti Neo uspeo je da
svoj duh korenito oslobodi od odlučujućeg uticaja spoljašnjih
faktora. Naime, prethodnih pet verzija Nea odabralo je spas
Ziona, odnosno njihova odluka i delanje bili su motivisani
isključivo moralnim principima, „višim“ interesima, dužnostima
prema ljudskoj rasi ili tvrdnjama Proročišta, a po cenu gubitka
Trinity. No, oni nisu postizali cilj, oslobođenje ljudi i kraj
rata: ma koliko birali „pravu stvar“, „ispravno“ i „moralno“
postupali, oni su bili neuspešni. Izuzetno moralni i krajnje
neuspešni!
Poslednjeg je Nea odredio vlastiti, vrlo ličan momenat, ljubav.
Hegel nam jasno ukazuje na to da se na svetskoistorijske
pojedince ne mogu primenjivati kategorije morala zato što je na
svetskoistorijskoj pozornici dihotomija opšte dobro – lični
interes lažna: „[I]z svjetske povijesti djelovanjem ljudi uopće
proizlazi još nešto drugo, a ne samo ono za čim oni teže i što
postižu, ne samo ono što neposredno znadu i hoće. Oni
ispunjavaju svoj interes, ali osim toga nastaje još nešto, što
također leži u tome, ali što nije ležalo u njihovoj svijesti i u
njihovoj namjeri“ (Hegel 1966: 33). Neo je pokazao da je cela
dilema koju, ne zaboravimo, pred njega postavljaju programi
(Arhitekta i Proročica) uistinu lažna, jer događaji će pokazati
da odabiranjem Trinity Neo istovremeno i spašava Zion i uspeva
da okonča rat ljudi i mašina. Utoliko, s obzirom na alternativu,
čak i izbor Ziona umesto spasa Trinity reafirmiše spoljašnju
određenost duha. Određivanje Neove volje u skladu s kantovskim
„sveopštim zakonodavstvom“ kategoričkog imperativa (a o tome je
reč!) svaki put je vodilo propasti Ziona. Šesti Neo je odlučio
da „ne bude“ „moralan“, okončavši time rat.
Odlučujući se za spas Trinity Neo postaje svetskoistorijski
pojedinac , i kao takav je nov jer je svojom slobodnom odlukom
izmenio evolutivni tok razvitka matriksa, doveo je do njegove
re-evolucije.
III
Dualizam duše i tela, čiji je ekvivalent dualizam dva sveta,
doveden je do krajnjih posledica u gigantomahiji Nea i agenta
Smitha u trećem delu. Sve do tog događaja, svet matriksa ima
„nepotpunu svetovnost“, on ontološki i uzročno zavisi od
stvarnog sveta, iako sve manje kako filmovi odmiču (i u tom
kontekstu treba tumačiti Neovo zaustavljanje mašina i Smithovo
preuzimanje Baynea). Tek je u gigantomahiji svet matriksa
zadobio samostalnost u odnosu na stvarnost; ta samostalnost nije
ontološka, on i dalje zavisi od sveta mašina, ali jeste
delotvorna i donosi punu reafirmaciju platonizma prvog filma:
ishod sukoba u matriksu određuje ishod bitke za Zion.
Na kraju sukoba s agentom Smitom Neo umire, pobeđujući Smita i
okončavajući rat između mašina i ljudi. Kao i Neo, i agent Smith
nestaje, biva uništen. Pa ipak, teško da je ikome žao što Smitha
više nema. Da li zato što je on bio „negativac“? Naravno da ne,
jer u celom Matrixu postoji samo jedan jedini negativac, Šifrant
koji u prvom delu izdaje Morpheusa agentu Smithu; od ostalih,
Bayne je posednut, a Smith je tek program. Ni mašine ne mogu
biti negativci jer njihov je cilj da opstanu, baš kao što je to
i cilj ljudi; sad, što ljudima nimalo ne prija način na koji one
ostvaruju svoj cilj jeste drugi, pravi problem trilogije. Mašine
zasigurno jesu protivnici, pa i neprijatelji, ali nisu
negativci, pošto njihove pobude ni na koji način nisu moralno
neprihvatljive (sve i da ostavimo po strani smislenost govora o
moralu kod mašina). Autori zato i relativizuju negativnu sliku o
mašinama kao o „mračnoj“ sili (koja se i nesvesno stvara kod
gledalaca, zahvaljujući navici) i time što Neo očima uma njihov
grad vidi kao grad svetlosti. Mašine nisu ništa „lošije“ od
ljudi, još manje od njih su „zle“; samo se njihovi legitimni
ciljevi razlikuju od ljudskih.
Iako je oslobođenje cilj i agenta Smitha, taj njegov cilj
odnosi se isključivo na njega samog; Hegelovim rečnikom, nema
ničeg opšteg u njegovom delanju. Smithovo delovanje posledica je
volje za moć i zato biva uništen na jedini način na koji je
moguće uništiti volju za moć, tj. njenim potpunim
obesmišljavanjem pomoću nesuprotstavljanja/prepuštanja; no, to
je već motiv koji je daleko od zapadnjačke filozofije.
Za razliku od Smithovog, Neov cilj nije partikularan:
osloboditi čovečanstvo (od svih odnosa „u kojima je čovjek
poniženo, ugnjeteno, napušteno, prezreno biće“). I ovde se
odlično vidi kako u Matrixu radi odnos gospodara i roba. Naime,
početni cilj čovečanstva istovrsan je sa Smithovim ciljem:
uništiti mašine da bismo se oslobodili, odnosno, kod Smitha,
uništiti slobodne ljude da bismo zavladali. Pri tome, u odnosu
oslobođenih ljudi i agenata u matriksu, ljudi su uvek pristajali
da budu robovi jer im život bio draži od slobode. Međutim,
robovska svest napreduje, zahvaljujući radu, ona se obrazovala i
preobrazila, dospevši do temeljnog uvida da je sloboda bez
mašina iluzija. Zato se cilj čovečanstva promenio (umesto
uništenja matriksa, sada je okončanje rata ), dok je cilj agenta
Smitha ostao isti.
Razgovor Arhitekte i Proročice na kraju trećeg dela i slikom i
rečima pobuđuje posebnu pažnju. U tom dijalogu Arhitekta
pokazuje skepticizam u odnosu na trajnost postignutog mira s
ljudima, dodajući da će iz matriksa biti oslobođeni oni koji to
hoće.
Arhitekta odlazi, a na nebu duginih boja pomalja se sunce
obasjavajući celu scenu. Da braća Wachowski nisu pokazivali
naglašenu odbojnost prema svakoj vrsti patetike, lako bi bilo
šareno nebo i sunce protumačiti kao sveopšti hepiend. U Matrixu
ima patosa, Morpheusov govor pred ljudima u Zionu ili bitka za
Zion na primer, ali patetike nema ni u tragovima, nema upotrebe
emocija da bi se izvukli novci gledalaca. Osim toga, da li
Matrix uopšte ima hepiend? Takođe, pretpostavka njene
patetičnosti jeste da programi ipak imaju (vrlo jeftine)
emocije, jer nebo, oblaci i sunce kreacija su jednog programa.
Koji je, onda, smisao takve jedne slike na kraju trilogije, s
konačno postignutim ciljem čovečanstva na umu?
Možda se ovde treba vratiti na Neove reči sa samog kraja prvog
dela: „Nisam došao da vam kažem kako će se ovo završiti. Došao
sam da vam kažem kako će početi“ (I 2.03.08). Na kraju trećeg
dela, mašine su priznale ljudima pravo da budu slobodni, kao što
su i oni sami mašinama priznali pravo na opstanak. To je nešto
novo, to jeste nov početak u njihovim odnosima.
U odnosu ljudi i mašina imamo, dakle, po prvi put dva subjekta
koji su međusobno barem u načelu priznati i koji zajednički
prozvode svoj odnos. Ako je sama trilogija bila hegelovski
inspirisana, ono što u svetu Matrixa sledi nakon nje objašnjivo
je Marxom: „Buržoaski odnosi proizvodnje jesu posljednji
antagonistički oblik društvenog procesa proizvodnje… Zato se sa
tom društvenom formacijom završava prethistorija ljudskog
društva“, kaže Marks u Prilogu kritici političke ekonomije
(Marks 1979: II 333). Za ovaj tekst nije bitna buržoazija, već
to što za Marxa tek nakon revolucije počinje prava istorija
čovečanstva koja nije određena otuđenom nužnošću klasnog društva
i eksploatacijom, već koja je rezultat razotuđene i slobodne
stvaralačke delatnosti čoveka. Utoliko, sunce sa kraja, ali i
Arhitektin skepticizam glede trajnosti mira s ljudima,
označavaju početak nečeg dotad nikad viđenog u svetu Matrixa,
početak stvaranja jednog (novog) sveta ljudi i mašina. Da ovakvo
„marksističko“ tumačenje možda i nije toliko neverovatno, možda
svedoči to da pri kraju ranije pomenutog intervjua Leri
Wachowski, uz smeh, kaže da je njegov otac, koji je na njega i
na njegovog brata intelektualno izuzetno uticao, „možda više
marksista nego što sam ja“.
Ipak, naravno, moguće je i barem još jedno vrlo različito
tumačenje. Da li je sunce s kraja filma možda Platonovo sunce?
Ako jeste, ko ga vidi? Vide ga i stvaraju programi, neljudi.
Teško je na ovom mestu ne setiti se samog kraja Zaratustre:
„’Ovo je moje jutro, moj dan počinje: izađi sad, pojavi se,
veliko podne!’ Tako je govorio Zaratustra, pa je napustio svoju
pećinu, zažaren i snažan, kao jutarnje sunce što izlazi iza
tamnih brda“.
No, i to je uistinu najlepše (jer priča o otvorenosti i
bogatstvu ovog umetničkog dela), jedno pitanje ostaje bez
odgovora: zašto se treći deo zove Matrix revolucije, zašto
množina? Da li Proročicine reči sa samog kraja, kada kaže
„Slutim da hoćemo. Jednog dana“ videti Nea ponovo, da li time
govori o ljudima koji su poput Nea, slobodni, da li se
revolucije odnose na njih, na ljude budućnosti, nadljude? Ako
imamo dva subjekta, ljude i veštačke inteligencije, da li je
svaki njihov akt stvaranja zajedničke istorije ujedno i akt
revolucije? No, imamo li dva subjekta? Jesu li mašine sa svojom
veštačkom inteligencijom subjekti? Ako i jesu, pitanje je o
kojoj se i kakvoj revoluciji radi? Da li je moguća revolucija
bez volje za moć? Ili je možda u pitanju svagda iznova vraćanje
(istog?)? Vraćaju li nam se revolucije kao što nam se svakog
jutra vraća sunce? Sunce na nebu duginih boja? Čije su
revolucije u Matrix revolucijama?
LITERATURA
Filmovi i tekstovi scenarija
Matrix, 1999, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers.
Scenario: http://www.imsdb.com/scripts/Matrix,-The.html
(pristupljeno 17. maja 2011).
Matrix Reloaded, 2003, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers.
Scenario: http://www.imsdb.com/scripts/Matrix-Reloaded,-The.html
(pristupljeno 17. maja 2011).
Matrix Revolutions, 2003, SAD, Warner Bros, The Wachowski
Brothers.
Scenario:
http://www.horrorlair.com/movies/scripts/matrixrevolutions.pdf (pristupljeno
16. oktobra 2010).
Ostalo
Adam P., Tannery C. (publ. par). Oeuvres de Descartes. Paris:
Vrin, 1996. (u tekstu označavano skraćenicom AT, iza koje slede
tom i stranica)
Aude, Lancelin (internet). „Baudrillard décode ’Matrix’“, Le
Nouvel Observateur, 19. 6. 2003. Dostupno na
http://hebdo.nouvelobs.com/sommaire/dossier/051868/baudrillard-decode-matrix.html
(engleski: http://www.empyree.org/divers/
/Matrix-Baudrillard_english.html) (pristupljeno 1. avgusta
2010).
Descartes, Rene (1975), Meditacije o prvoj filozofiji. U E.
Husserl, Kartezijanske meditacije I. Zagreb: Centar za kulturnu
djelatnost.
––(1951). Principi filozofije, u Riječ o metodi, Praktična i
jasna pravila, Osnovi filozofije. Zagreb: Matica hrvatska, 1951.
Grau, Cristopher (ed.) (2005). Philosophers explore The Matrix,
Oxford, Oxford University Press.
Irwin, William (ed.) (2002). The Matrix and Philosophy: Welcome
to the Desert of the Real. Chicago and La Salle, Open Court.
Hegel, G.W.F. (1966). Filozofija povijesti. Zagreb: Naprijed.
––(1982). Rani spisi. Sarajevo, Veselin Masleša.
––(1983). Istorija filozofije. Beograd: BIGZ.
––(1986). Fenomenologija duha. Beograd: BIGZ.
Irwin, William (ed.) (2002). The Matrix and Philosophy: Welcome
to the Desert of the Real. Chicago and La Salle, Open Court.
Kangrga, Milan (1983). Etika ili revolucija. Beograd: Nolit.
––(1984). Praksa, vrijeme, svijet. Beograd, Nolit.
––(2008). Klasični njemački idealizam. Predavanja. Zagreb: FF
press.
Marks, Karl (1979). Osnovi kritike političke ekonomije, tom
drugi. Beograd: Prosveta.
––, Engels Friedrich (1989). Rani radovi. Zagreb: Naprijed.
Milidrag, Predrag (2008), „Učenje prirode i volja kod Dekarta”,
Theoria 51 (2): 79–98.
Niče, Fridrih (2007), Tako je govorio Zaratustra, Beograd:
Feniks libris.
Platon (1976). Država. Beograd: BIGZ.
Yeffeth, Glenn (ed.) (2003). Taking the red Pill. Science,
Philosophy and Religion in The Matrix. Chichester: Summerdale.
Wartengerg, Thomas E. (2003) „Philosophy Screened: Experiencing
the Matrix”, Midwest studies in Philosophy 27: 139–52.
Wilber, Ken (internet), „The Many Meanings of The Matrix“,
intervju s Lerijem Vačauskim. Dostupno na:
http://www.kenwilber.com/blog/show/230; transkript intervjua:
http://integrallife.com/apply/art-entertainment/many-meanings-matrix-transcript
(pristupljeno 5. avgusta 2010)
Izrazom „matriks“ označavam sam virtualni svet; pošto gledamo
događaje u šestoj verziji tog sveta, početno slovo je malo. Kao
„Matrix“ označavam filmsku trilogiju, a „Matrix“ se odnosi na
prvi film. Dijalozi će biti citirani prema rednom broju filma
(I, II, III) iza čega sledi sat, minut i sekunda njihovog
početka i, po potrebi, minut i sekunda njihovog kraja. Podaci o
samim filmovima i tekstovima scenarija nalaze se na kraju
teksta. Sva podvlačenja u citatima jesu moja.
Znamo da je uslov da glumci dobiju scenario na čitanje bio da
prethodno pročitaju Simulakrum i simulaciju Jeana Baudrillarda,
delo koje se i pojavljuje na samom početku Matriksa (I 0.08.08).
„Čini nam se licemernim da idemo unaokolo i svima govorimo o
čemu bi [film] trebalo da govori i šta bi trebalo da mislite o
njemu“; naše tumačenje, „po samoj prirodi toga što smo njegovi
tvorci, postaje … zakon, postaje Tumačenje, a svako drugo tek
tumačenje nekog ludog pojedinca koji ništa nije shvatio“, kaže
Larry Wachowski (Wilber, internet).
Nažalost, neću je braniti jer njena bi odbrana zahtevala mnogo
temeljnije poznavanje Hegela od mog. Inače, u možda jedinom
javnom očitovanju o trilogiji, Leri Wachowski najčešće puta
pominje upravo Hegela. Slučajno? Nema slučajnosti u velikim
misaonim delima, niti u pisanju ozbiljnog scenarija. Na osnovu
tog intervjua teško je proceniti ozbiljnost njihovog čitanja i
studiranja Hegela, ali reklo bi se da su glavni filozofski
momenti bili autorima jasni i to ne samo na laičkom nivou.
Up. I 0.31.39, I 0.38.38. Ni Neo ne postavlja nikakva pitanja o
tome šta je stvarno. On će se čuditi tome kako je moguće da
matriks nije stvarnost (I 1.05.38) ali neće sumnjati u to da
nije.
„Pretpostavit ću stoga ne najboljeg Boga, izvora istine, nego
nekakva zloduha što je i u najvišoj mjeri moćan i lukav, koji je
uložio sve svoje umijeće u to da mene prevari: mislit ću da
nebo, zrak, zemlja, boje, likovi, zvukovi i sve ostale izvanjske
stvari nisu ništa drugo nego obmane snova, zamke koje je
postavio mojoj lakovjernosti: promatrat ću sebe samog kao da
nemam ruku, ni očiju, ni mesa, ni krvi, niti kakva osjetila,
nego da sve to imam jer krivo mislim“ (I Med., pasus 12: AT VII
22–23).
U uvodu za zbirku ogleda, pozivajući se na Meditacije,
Kristofer Grau pita: „Neo se probudio iz vraški dobrog sna, iz
sna koji je bio njegov život. Kako to zna?“, da se probudio
(Grau 2005: 5). Tačno, to pitanje stoji, ali ga Neo ne
postavlja; on se uopšte nije probudio, njega su probudili.
Ne na gledanje. Zahvalan sam profesoru Borisu Mikuliću koji me
je naučio ovom. Inače, južnoslovenski jezici poznaju tu razliku:
kada nešto shvatimo reći ćemo „da, vidim“, a ne „da, gledam“. Uz
to: uvid, dovid, razvid, previd, privid, „imati u vidu“, božja
providnost.
Za ogromnu snagu učenja prirode, up. Meditacije, AT VII 18, 22,
29, 35, 23. Za načine njihovog stavljanja pod kontrolu, up. AT
III 117, IV 296, VII 58, VII 62. Up. i Milidrag 2008.
„Misliš što sam jači ili brži da to ovde [u matriksu] ima veze
s mojim mišićima? … Pokušavam da ti oslobodim um. Ali mogu samo
da ti pokažem vrata. Ti moraš da prođeš kroz njih“ (I 0.49.50,
0.51.18).
Fenomenologija duha, Samosvest, Sloboda samosvesti, Stoicizam
(Hegel 1986: 122).
„Dakle, ta nesrećna, u sebi razdvojena svest, pošto je ta
protivrečnost njenog suštastva za nju jedna svest, mora uvek da
ima u jednoj svesti takođe onu drugu svest, i da tako, baš kada
smatra da je dospela do pobede i do mira u jedinstvu, ponovo
bude iz svake od njih neposredno isterana. … na njoj se vidi da
je ona, kao nepodeljena, jedna dvostruka svest: sama ta svest
jeste gledanje jedne samosvesti u neku drugu samosvest, i ona
sama predstavlja te obadve samosvesti, i jedinstvo tih obeju
samosvesti jeste za nju suština, ali ona za sebe još nije ta
suština, još ne predstavlja jedinstvu tih obeju samosvesti“,
Fenomenologija, Nesrećna svest (Hegel 1986: 126).
Hegel bi nam možda mogao biti od pomoći i pri razumevanju zašto
oslobođeni ljudi u Neu vide Odabranog, onog ko će osloboditi
čovečanstvo (što je vrlo naglašen momenat u prvom Matrixu); za
to, vidi Fenomenologiju, Nesrećna svest, Oblik nepromenljivog
(Hegel 1986: 127–129). Za Morpheusovu veru u Odabranog, II
0.07.37.
Zato Morpheus postaje nebitan u drugom delu. On je filozof
antike koji ne zna šta bi radio s konceptom slobodne volje, što
veruje u proročanstva i sudbinu, vezan je za spoljašnja
određenja.
„Princip, tako i načelo, zakon jest nešto unutrašnje, što kao
takvo, koliko god je ono u njemu i istinito, nije potpuno
zbiljsko. … Za zbilju mora pridoći još jedan drugi moment, a to
je činjenje, ostvarivanje, dok je njihov princip volja,
djelatnost čovječja uopće. … Djelatnost koja ih pokreće i
stavlja u bitak jesu čovječja potreba, nagon, nagnuće i strast“
(Hegel 1966: 27), kao što ćemo i videti u nastavku.
Up. Descartesovo razumevanje ljudskog tela, Meditacije,
Pregled, AT VII 14.
Up. iskaze programa zvanog Meroving (II 1.03.18), ali i agenta
Smita (II 0.50.35). Autori očigledno nisu hteli da vređaju
inteligenciju gledalaca tako što bi mašinama i programima
pripisali osećanja, sto je tako česta pojava u lošim (američkim)
SF filmovima i lošoj SF književnosti, na primer u filmu AI
Stivena Spilberga (Steven Spielberg, 2001) u kojem muško dete
robot (ma šta to značilo) traga za majčinskom ljubavlju. Možete
li zamisliti da vaš mikser „baci oko“ na peglu? Jer, nema baš
nikakve razlike (niti je može biti) između robota i kućnih
aparata, ma kakvu veštačku inteligenciju robot imao: njegovo
telo nije živo, te on ne može imati strasti. No, patetika je
oduvek bila izraz lenjosti mišljenja i dobar način za
podilaženje emocijama gledalaca/čitalaca, naravno da bi se
izvukao novac od njih.
Usput, to da Keanu Reeves igra šestu verziju Nea otvara
zanimljivo pitanje o identitetu Nea jer, kako je očito iz
razgovora s Arhitektom, svih prethodnih pet jesu, barem fizički,
bili isti kao i šesti (to vidimo na osnovu snimaka njihovih
reakcija na televizorima). U prvom delu, Morpheus objašnjava Neu
da je njegov izgled u matriksu „rezidualna slika o samom sebi.
To je mentalna projekcija tvog digitalnog ’ja’“ (I 0.38.28). No,
kako to da je ona ista kod svih verzija Nea?
„– Šta ako ne uspem? – Zion će pasti. … Spasićeš Zion dođeš li
do Izvora“ (II 0.47.27–47), kaže mu ona a potpuno isto kasnije u
filmu rećiće mu i Arhitekta.
Kangrga pokazuje da je baš ljubav za Hegela „specifični momenat
modernog … senzibiliteta koji u tom suvremenu liku nije poznat
prošlim historijskim razdobljima“ (Kangrga 1983: 389; vidi i
389–412). Za ljubav kod Hegela, vidi „Skice o religiji i
ljubavi“, u Hegel 1982: 185–190.
„To su oni veliki ljudi u povijesti čiji vlastiti partikularni
ciljevi sadržavaju supstanciju, koja je volja svjetskog duha. …
Veliki su ljudi hotjeli da bi sebe zadovoljili, a ne druge“
(Hegel 1966: 35, 36).
„– Prošlo je očekivano. – Da. – Tačno kao pre. – Pa, ne baš
tačno“ (II 10.58–11.06); up. takođe Smithove reči I 1.29.17.
Namerno Matrix ne interpretiram u kategorijama odnosa gospodara
i roba iz Fenomenologije. Ko je filozof i gledao je trilogiju, a
borbu za priznanje u njoj nije video, treba da vrati diplomu,
jer ne vredi da ponovo gleda film!
„Imam jedan savet. Kad vidiš agenta uradi ono što i mi. Beži.
Beži što brže možeš“ (I 1.00.43), savetuje Neu Šifrant.
Up. razliku između Morpheusovih reč: „Dok god matriks postoji
ljudska rasa nikad neće biti slobodna“ (I 0.43.48) i: „Rat je
završen!“ (III 1.55.55–1.56.12)
„Podudarnost mijenjanja okolnosti i ljudske djelatnosti ili
samopromjene može se shvatiti i racionalno razumjeti samo kao
revolucionarna praksa“, Treća teza o Feuerbachu (Marx, Engels
1989: 338, Marksovo podvlačenje).
Prevod B. Živojinovića, Niče 2007: 351.