Nemanja Minić ›››
TEKST
ŠARENA ZASTAVA
Da živimo u nekom ranijem vremenu niko pojma ne bi imao
o čemu je ovde reč, ali mislim da danas već svi znaju o
kakvim osobama se radi. Odmah da se razumemo, ja nisam
jedan od njih i niti sam pristalica niti protivnik toga.
Ne. I ovde ću biti, kao i uvek dosad u životu, neutralni
posmatrač kako ja volim da kažem. Reći ću neka svoja
mišljenja o tim ljudima koji su drugačiji od nas ali po
mnogim pitanjima opet isti kao mi. Objasniću kako ovo
mislim. Videćete.
Prvo, iako je izraz seksualno "opredeljenje" ustanovljen
i svi ga govore kao da ima ikakvog smisla, na samom
startu ću odmah da se usprotivim tome. Kakvo crno
opredeljenje?! O čemu pričate?! Opredeljenje,
polupismeni neznaveni narode, znači izbor, a niko ne
može da odabere da postane lgbt osoba (inače se ovo piše
velikim slovima mada mi je iskreno to nekako ovaj put
jezivo, iz nekog razloga, verujte mi ne znam baš ni ja o
čemu se tačno radi, pa ću u ovom blogu tu skraćenicu
pisati malim slovima).
Drugo, to nije ni bolest, jer da je tako bila bi
privremena. Trajalo bi neko vreme, a onda bi se
izlečilo. Ali nije ni to u pitanju, kao što svi znamo.
Neki stručnjaci smatraju da čak i ovo može da se promeni
u toku života, ali ipak ja nešto ne bih rekao. Uvek sam
mišljenja da je sve moguće, mada mi je ovo nekako
nelogično. Nije dakle ni opredeljenje ni bolest, ni
poremećaj jer se zna šta znači poremećaj. Po mome su
mnogo poremećeniji oni koji se boje onoga što je
drugačije i što ne razumeju, kao što je slučaj i u ovoj
temi.
Treće, i opet ću biti iskren, ovo već nije moje
zapažanje nego nešto što sam pročitao upravo na ovom portalu,
i sa čime se itekako slažem. Kako IKO na svetu može da
bude lgbt osoba? Jer kad imamo u vidu šta ova skraćenica
označava, onda se postavlja vrlo logično pitanje - kako
neko može da bude sve to istovremeno?
Dobro, ova poenta možda i nije baš toliko bitna ali je
svakako interesantno zapažanje. Te ljude itekako
dovoljno diskriminišemo samo zbog toga što su jedno od
ove četri stvari - zamislite tek kako bi bilo nekome ko
je sva 4 istovremeno, kad bi tako nešto uopšte bilo
moguće, to jest.
Onda, u vezi onog prvog argumenta o opredeljenju - i sad
već dolazimo do ključne stavke - kako uopšte možete da
napadate i otežavate život nekome koga je zapalo nešto
rođenjem? Otežavanje je ustvari preblag izraz, pakao je
već približnije istini. Mnogo približnije, da se ne
lažemo.
Htedoh reći, kako neko može da bude kriv zbog nečega nad
čim nema nikakvu - i možda nisam bio dovoljno jasan i
glasan - nad čim nema N-I-K-A-K-V-U jebenu kontrolu.
Ko god redovno čita moje blogove zna da inače ne volim
uopšte da psujem, vrlo retko sam to radio, pa onda kad
ja to uradim znate već da je nešto vrlo ozbiljno u
pitanju. Potom, znate onaj izraz "kriv što je živ?" E pa
to se nekako najviše odnosi na njih.
To je isto kao da nekog bukvalno krivite što je živ. Što
je najveća besmislica u životu. Ne biramo ni oćemo li
uopšte da se rodimo, a kamoli kakvi ćemo da se rodimo.
Priroda radi svoje, i tu se ne može ništa. To je isto
kao da nekog krivite zato što recimo pada kiša, zato što
je sneg bele boje, ili možda zato što je Zemlja okrugla.
Nisu te osobe ništa krive, i pustite ih više na miru!
Zapravo, neću više ni da govorim osobe, nego ću odsad da
koristim izraz ljude. Znate zašto? Jer iako izraz osobe
nije uvredljiv, nekako mi zvuči ružno. Nekako
distancirano. Koristiću kao što već rekoh mesto toga
izraz ljude jer je to već lepše, to je već nešto drugo,
i na kraju krajeva su i oni ljudi isto kao i svi mi.
Što me dovodi do onoga sa početka, onoga u uvodu. Rekao
sam da ću objasniti i hoću, jer se uvek trudim koliko
god mogu da budem čovek od reči (osoba od reči već zvuči
ružnije, je l' da?) Dakle, kao što se kaže "ispod kože
smo svi krvavi." Svi mi imamo iste potrebe, slične
težnje, strahove, nade, ambicije, snove (i metaforičke i
bukvalne). Zašto prebijati nekoga na smrt nasred ulice
SAMO zato što nije isti kao i ti, a pritom nije ni mogao
da bira to svoje stanje?
Svakom razumnom je valjda više muka od svega toga. Meni
svakako jeste. Zamislite da neko krene da vas brutalno
prebija samo zato što, na primer, imate plave oči a on
ne voli plavu boju. Ili da vas ubija jer ste visoki 1,80
a on bi želeo da ste visoki 1,95. Ili nešto tome slično.
Jeza poduhvati svakog od toga.
Nego, kao što negde već ranije pomenuh milije je ludim
osobama (ovde već neću reći ljudima namerno!) da traže
razlike i oko toga da se svađaju nego da nalaze
sličnosti i da se zbližavaju. Valjda zato što su razlike
očiglednije, pa je onda lenjom i pakosnom narodu lakše
da svaljuje krivicu na nekoga tamo gde nikakve krivice
nema i ne može je ni biti, što bih ja rekao.
Naravno, i među lgbt pripadnicima uvek ima i loših i
dobrih, to se valjda i podrazumeva, ali rekoh samo da
istaknem Ali nema veze. Ne valja moralisati, jer niko
savršen nije, i kad bi tako gledali onda bi svako najpre
morao da bude protiv samog sebe, sam sebi najveći
neprijatelj. Ko god je drugačiji od drugih - ali u
dobrom, pravom smislu, da ne bude zabune - valja ga
poslušati.
Ili valja je poslušati, može da bude i žensko naravno,
nije sporno. A kad smo već kod toga nekad kod nekoga
nije baš jasno čak ni je li muško ili žensko, ali nema
ni to veze. Gledajte nečije srce, a ne spoljašnost koja
je ionako promenljiva. Nek vam bude i najveći prijatelj
svako ko je vredan truda i pažnje, bez obzira na sve
druge okolnosti.
Nego sad ipak moram da istaknem i ponešto drugo.
Takozvane parade "ponosa" (opet, zašto bi se neko
ponosio nečim s čime nema nikakve veze i sa čim se nije
ni pitao? Blog o
"patriotizmu" dodatno pojašnjava stvari) su čista
glupost i verovatno najveća moguća greška koju ovi ljudi
mogu da naprave.
Jer, ako već znaju da je ovaj blesavi narod sklon
nasilju i za mnogo manje razloge, onda bukvalno
nepotrebno izlažu sebe riziku, povredama, a verovatno ni
smrt nije redak slučaj. Možda ne ni toliko čest, ali...
pa, šta znam. Uglavnom poenta je jasna. Što reče neka
žena u jednom intervjuu za rtcg1, i potpuno se slažem,
ni ja ga ne bih bolje sročio:
"Ne znam samo šta s tim postižu."
Ja sam ranije baš nešto razmišljao o tome i uporedio sam
te parade sa time kad neko maše bikom nečim ispred
očiju. Bik se naravno razljuti, i znamo šta se dešava.
Inače, dokazano je da su bikovi daltonisti i da nema
blage veze hoće li to nešto s čim se maše biti crveno
ili kakvo god, bitno je samo da se maše. Mada možda nije
čak ni to mahanje u pitanju. Zapitajte se samo na
trenutak - kako biste se vi osećali da vas neko drži
zarobljenog?
Ovo normalno nema veze sa glavnom temom ali eto rekoh
čisto da kažem. Pošto mi je ionako najdraže razbijanje
ustanovljenog mišljenja. Jer kad se nešto predugo
ustanovi i ne da se tako lako promeniti, onda već umesto
obične bare postaje žabokrečina. A niko na svetu ne voli
žabokrečinu. Uprkos tome, ipak je prihvataju. Eh, u
ludom svetu živimo. Ludom, ludom, ludom...
Nego, da se vratimo temi. Njihova najčešća parola je
"ljubav je ljudsko pravo". Pa dobro, sa time se
apsolutno slažem, ali je li im ikad palo na pamet da
možda to pravo traže na pogrešan način? Neka rade u
svoja četri zida šta god hoće, to im valjda ne može niko
zabraniti, ali ako stalno idete "mečki na rupu" što bi
se reklo, ne može se ništa lepo ni očekivati. Sem toga,
klinička definicija ludila je raditi uvek iste stvari a
očekivati različite rezultate. Hm....
Odmah da kažem i ovo, ne bih voleo da sutra eventualno
moje dete bude... pa ajde da kažemo drugačije u ovom
smislu. Neka bude drugačije od drugih po pitanju
originalnog razmišljanja i čvrstog stava, neka bude
svoje. To bih voleo, ali ne i da bude drugačije u nekom
lgbt smislu. Uprkos svemu ovome što sam rekao ovde, ne
želim da budem dvoličan i od srca govorim.
E sad, reakcije roditelja koji otkriju da im je dete
takvo kakvo je su različite. I prilično drastične, moram
da kažem. Neke uhvati muka ali ćute i trpe jer znaju da
se tu ne može ništa. Ne podržavaju dete ali ga makar
ostave na miru. To je otprilike neko neutralno rešenje.
Ima onih koji se deteta čak odreknu i više u životu
nikad ne žele da znaju za njega, što je negativno.
Ima najzad i onih koji pruže ljubav i punu podršku
uprkos svemu, što normalno dođe pozitivno rešenje. Ima
valjda i nečeg između, to mi zvuči logično. Iako meni u
teoriji pozitivno rešenje zvuči najlepše, predpostavljam
da bi moja reakcija bila ipak neutralna. Potrudio bih se
da ostvarim pozitivnu ako ikako mogu, mada nisam baš
siguran da li bih uspeo. Negativna mi je logično i
najgora i sumnjam da bi se od mene moglo očekivati tako
nešto. Ipak, upoznavanje samog sebe je doživotni proces,
pa ko zna - živi bili pa videli, to je sve što ću da
kažem.
Sem toga, za te ljude se kaže da su drugačiji od nas i
to je razlog zašto život mora da im bude pakao. Ali,
čekajte samo sekund - koja je opšta definicija
drugačijeg? Postoji li tako nešto uopšte? Htedoh da
kažem, i mi smo drugačiji od njih, pa nikom ništa. Reč
"drugačije" je vrlo teško definisati. Ne može nešto samo
po sebi da bude drugačije, nego jedino u poređenju sa
nečim drugim može da bude različito i drugačije. To vam
dođe isto kao da na primer kažete ja sam drugačiji od
samog sebe, što je besmislica, i nikad u životu sigurno
niste čuli nekog to da kaže.
Nego, najkraće i najprostije rečeno, ne možete da
pravite poređenje ako nemate najmanje 2 strane. Što je i
logično. Ali onda se sledeće razmišljanje nameće - Što
bi rekli, kolo sreće se okreće, i ko može garantovati da
neće možda jednom doći i takvo vreme kada će
heteroseksualni ljudi da žive poput progonjenih
životinja samo zbog toga što su takvi kakvi su? A to nam
se sigurno ne bi svidelo, je li? Pa kad je tako
prestanimo već jednom da zlostavljamo lgbt pripadnike. I
oni su ljudi kao i mi, to bi morali da prihvatimo. Jer
hteli mi ili ne, to je tako i to je najzad i očigledno.
Eto, toliko o ovoj temi. Nemojte da se bojite onoga što
je različito od vas samo zato što je različito. I na
kraju ću reći ovo. Nedavno sam video na internetu jednu
mnogo dobru sliku (hrvatski roker Goran Bare je u jednom
intervjuu rekao da je internet 80 posto smeća i 20 posto
cveća. Kompjuteri nisu za njega, jer "A ja se ne bih
brčkao u smeću, tako da...")
Uglavnom, slika prikazuje jednog prosjaka koji ima
veliku kartonsku tablu na kojoj piše: "Pre nego što se
okreneš i odeš, stavi se u moju poziciju". To je i
zlatno pravilo života. Ovaj izraz inače nisam ja
smislio, nego se uverite i sami. Ovim bih završio.