Njihova najčešća parola je "ljubav je ljudsko pravo". Pa dobro,
sa time se apsolutno slažem, ali je li im ikad palo na pamet da
možda to pravo traže na pogrešan način? Neka rade u svoja četri
zida šta god hoće, to im valjda ne može niko zabraniti, ali ako
stalno idete "mečki na rupu" što bi se reklo, ne može se ništa
lepo ni očekivati. Sem toga, klinička definicija ludila je
raditi uvek iste stvari a očekivati različite rezultate. Hm....
Odmah da kažem i ovo, ne bih voleo da sutra eventualno moje dete
bude... pa ajde da kažemo drugačije u ovom smislu. Neka bude
drugačije od drugih po pitanju originalnog razmišljanja i
čvrstog stava, neka bude svoje. To bih voleo, ali ne i da bude
drugačije u nekom lgbt smislu. Uprkos svemu ovome što sam rekao
ovde, ne želim da budem dvoličan i od srca govorim.
E sad, reakcije roditelja koji otkriju da im je dete takvo kakvo
je su različite. I prilično drastične, moram da kažem. Neke
uhvati muka ali ćute i trpe jer znaju da se tu ne može ništa. Ne
podržavaju dete ali ga makar ostave na miru. To je otprilike
neko neutralno rešenje. Ima onih koji se deteta čak odreknu i
više u životu nikad ne žele da znaju za njega, što je negativno.
Ima najzad i onih koji pruže ljubav i punu podršku uprkos svemu,
što normalno dođe pozitivno rešenje. Ima valjda i nečeg između,
to mi zvuči logično.
