Četvoro ljudi sedi u kafiću. Na stolu ispred njih su pića,
neko puši i cigaretu. Ali umesto da se gledaju i pričaju,
oni drže pognute glave u svoje mobilne telefone i listaju
šta ima novo na mrežama.
Tek povremeno, neko od njih će dići glavu i obratiti se
sagovornicima: „Jesi li video šta je Marija postavila? Idite
na njen profil?” I to će biti sva konverzacija koju imaju.
Da je pre samo deset godina neko predvideo da će ovako
izgledati društveni život, niko ne bi verovao. Danas, ovakva
scena je sve češća i uobičajena.
Svi znamo šta je standardna reakcija prosečne osobe kada
čuje za ovo: „Bože, strašno, kako te stvari otuđuju ljude,
kuda ide ovaj svet.” I tako dalje. Ali, možemo li imati neki
dublji pogled na ovu pojavu, možemo li nekako dekonstruisati
kakva je to magična sila koja vuče ljude da se ovako
ponašaju?
Ovo je upravo tema kojom se psiholozi intenzivno bave
poslednjih godina, i zaključci do kojih su došli su veoma
zanimljivi. Ključna komponenta koja izaziva zavisnost od
društvenih mreža je lučenje dopamina usled validacije. O
tome sam delimično već pisao u kolumni o narcizmu.
Šta je zapravo validacija? To je osećaj sreće koju ljudi
osete svaki put kada dobiju novi komentar na neku svoju
rečenicu. Kada neko pošalje poruku. Svaki put kada im neko „lajkuje”
sliku i kaže da su lepi. Svaki put kada neko misli na nas na
bilo koji način, luči se mala količina dopamina, i mozak se
tako „navlači” na ovu drogu. Dopamin se inače luči kada
pojedemo nešto, kada na bilo koji način doživimo neko
zadovoljenje potreba.
Glavni problem je u tome što ljudi ne znaju kada će se tačno
ovo desiti, i onda proveravaju društvene mreže na svakih pet
minuta, u potrazi za dopaminom. Kao da imate na stolu
činijicu, ali ne znate kada će se u njoj pojaviti čokoladica,
pa stalno morate da proveravate. I onda se to pretvara u
opsesiju.
Pre nekoliko godina socijalni psiholozi uradili su
eksperiment sa pacovima koji potvrđuje ovu teoriju.
U prvoj grupi bili su pacovi kojima su davali obilnu
količinu hrane svakog jutra u osam sati. Hranu bi stavili u
jednu posudicu, a pacov bi morao njuškom da otvori kućicu,
da proveri da li unutra ima hrane, i onda bi je pojeo. Ovi
pacovi su stekli specifično ponašanje. Svakog jutra,
nekoliko minuta pre osam sati, pacov bi počeo da proverava
kućicu. Zatim bi unutra zatekao hranu, pojeo, i bio bi miran
ceo dan.
U drugoj grupi bili su pacovi kojima su davali hranu u veoma
malim količinama pedeset puta dnevno, u slučajnim vremenskim
trenucima. Šta se ubrzo desilo sa ovim pacovima? Poludeli
su. Postali su opsednuti, proveravali su posudu na svakih
pet sekundi, vrteli su se po kavezu po ceo dan. Što bi naš
narod rekao – „odlepili su”.
Nažalost, identična stvar se dešava sa ljudima na mrežama.
Ne zna se kada će doći nova notifikacija, novi komentar ili
„lajk”, i ljudi postaju opsednuti. Posledica ovoga je veoma
plitak fokus i neproduktivnost u poslu. Ljudi ne mogu da se
udube u bilo koju aktivnost kojom se bave. Trenutni
bestseler u psihologiji je knjiga „Površni” („The
Shallows”), koja se bavi upravo ovim problemom, i govori o
tome kako nas je internet kolektivno promenio u čovečanstvo
površnih ljudi.
Jedan restoran iz Njujorka nedavno je objavio studiju koja
odlično ilustruje ovu pojavu. Desilo se to da su gosti
masovno počeli da se žale kako je usluga spora. Uprava
restorana nije mogla da otkrije o čemu je reč. Zaposlili su
dodatne konobare, uveli pojačanu kontrolu, ali gosti su se i
dalje žalili na sporu uslugu. Zatim su počeli da analiziraju
snimak sa kamera u restoranu i da upoređuju te snimke sa
onima od pre deset godina. I došli su do zapanjujućeg
otkrića.
Većina gostiju je počela da se ponaša drugačije. Dođu u
restoran, traže šifru za internet. Zatim dvadeset minuta
provedu listajući „Fejsbuk” pre nego što uopšte pogledaju u
jelovnik. Kada hrana stigne, slikaju tanjir iz raznih uglova
i stavljaju na „Instagram”. Tokom jela, odgovaraju na poruke
i prave ogromne pauze. Sve u svemu, provode mnogo vremena u
restoranu, a kada vide koliko je sati prošlo, krive za to
spore konobare.
Ljudi, dakle, nisu svesni šta internet čini njihovim
mozgovima. Nisu svesni jer im konzumacija istog daje osećaj
sreće i zadovoljstva, i ne pomišljaju da traže uzrok za neke
svoje neuspehe u nečemu što ih čini srećnim. U tome je
zapravo najveća opasnost ove zavisnosti – mnogim ljudima je
nevidljiva.
izvor: politika.rs ›››
