Oblapornost savremene kulture
ogleda se, između ostalog, i u opsednutosti hranom. Veliko
ždranje, kao društveni koncept, koje je proizvelo gojaznu
civilizaciju napunjenu fast-food i hranom zvanom đubre, što
je bio vrhunski dokaz visokog standarda, danas, međutim,
postaje polje za klasno razlikovanje.
Ako je nekada bogata trpeza bila
privilegija visokih društvenih slojeva, dok se sirotinja
zadovoljavala onim što ima - jednostavnom hranom bez mesa,
danas je situacija upravo obrnuta. Bogati jedu malo,
jednostavno i zdravo. Hrana postaje društveni znak, isto kao
i kola koja voze ili garderoba koju nose. Proždrljivost i
kulinarski eklekticizam zamenjen je nekom vrstom nove
askeze. U savremenoj otmenoj kuhinji tanjiri su ogromni, ali
su porcije minimalne. Sirotinja ima male tanjire, prepunjene
svim i svačim, odozgo zalivene majonezom i kečapom. Aždaja
gladi i nesigurnosti mora biti zadovoljena, a praznina
zatrpana, dok oni „koji imaju“ u ovoj priči postaju „oni
koji znaju“.
Tako se opsednutost zdravljem
danas može čitati i kroz neverovatan uspon industrije
„zdrave hrane“ koja je mnogo skupa - jeftina hrana, to jest
ona koja je zatrovana, ostavljena je gladnima. Siti sada
mogu da se uzdrže, pa otuda organski gajeno povrće, sveže
salate i fina riba postaju hrana otmenosti, izraz neke vrste
gađenja prema ždranju onih koji moraju da rade fizičke
poslove. Zdravlje je danas privilegija bogatih, koji čak i
telefonom zovu svog ličnog nutricionistu da ga pitaju šta da
naruče u kafani. Doda li se tome i detalj - da se fina hrana
jede po restoranima, a da su kuhinje u stanovima bogatih
uglavnom samo oda dizajnerima, priča o socijalnim znakovima
samo dobija na raznovrsnosti.
Jelo je statusni simbol, svesno
jedenje razlikuje civilizovanog čoveka od varvarina, kaže
Sioran. Otuda je ideal mršavosti ideal koji postavljaju oni
čije živote, otvorenih usta, sirotinja sveta gleda na
televiziji.
