Plaše nas terorizmom, poskupljenjima, recesijom, efektima
„staklene bašte”, kataklizmičnim nagoveštajima o budućem
nestanku vode, pesticidima, zagađenom hranom, nasiljem na
ulicama i ratovima, najezdom narkotika, starošću, skorašnjim
uništenjem naše planete. Ali niko se ne plaši gluposti. Mali
broj ljudi uočava njenu arogantnu i opasnu agresivnost,
sposobnost da se razmnožava brzinom svetlosti, njenu vitalnost
da zavlada na svakom mestu i da skida glave ako štrče. Virus
gripa opstaje na određenoj temperaturi dok glupost preživljava u
svakoj klimi i u svakakvom vremenu, ne smeta joj ni suša ni
kijamet, ona tera kako je njoj drago po tajnovitom mehanizmu
preživljavanja.
Glupaci na ono što ne razumeju reaguju pakosnim gnevom. Ko se
još u ovako teškim vremenima zabavlja čitajući! Ili slučaj
prodavačice u knjižari: Dovoljno je što po ceo dan gledam
knjige, nisam još toliko zaglupela i da ih čitam. Toliko je oko
nas nesreća, ne mogu još i da o njima čitam u knjigama!
Kada čuje ne daj bože tonove Baha ili Mocarta, glupost odmah
menja kanal. Ko razume to ciguliganje, podsmešljivo pita. Većina
ljudi ne razume. Njen argument je većina, glupaci znaju da su
većina, da imaju prevagu i da vladaju. Ljubitelji
turbo-podvriskivanja, pristalice šunda i kičerastih romanesknih
opservacija o tuđim razvodima, vanbračnim avanturama i
pobačajima, gutačice saga o nesrećno-srećnim traganjima za
ljubavlju i smislom života opravdavaju svoju zaluđenost
književnim smećem time što „svet to voli i kupuje“. Ali svet
voli i drogu, uživa u opijanju na splavovskim terevenkama, svet
voli da kidiše na slabijeg i da se pokazuje u na izgled
bezazlenim igricama s publikom u studiju koja tapše kad istina
posle teškog zatvora najzad izađe na videlo. Prilika da se možda
zaradi neka para za doterivanje fasade i reparaciju šupe uz
prostački striptiz prerasta u opasne igre prikazivanja mentalnog
sala i masnih naslaga po mozgu i moralu.
Neznanje nije jednostavno odsustvo znanja, već stav odbijanja,
neslaganje s prihvatanjem znanja.
Sudovi neznalice uvek su obojeni emocijama, on svoje stavove
iznosi u krajnjem uzbuđenju, busajući se u grudi, spreman je da
za njih položi život. Glupost, takođe, ne dopušta uznemiravanje.
Ako joj neko stane na nogu, u besu krene u napad da onog
entuzijastu koji želi da s njim podeli znanje spali na lomači,
baci u tamnicu, zatvori u bolnicu za duševne bolesnike. Glupaci
su opasni, i njih se treba bojati, možda i više od ostalih zala
kojima nam mašu pred očima dok pokušavamo da živimo.
Svakodnevno se uveravamo da je glupost na vrhuncu životne snage,
da se žilavo rasprostire u živopisnom dijapazonu sopstvene
pojavnosti, kroz stavove, načine zabave i vaspitanja, da traži i
dobija teren na kojem može da se i dalje razmnožava. Ona nije
samo besmrtna već i sveobuhvatna, više od devedeset procenata
stanovništva njeni su doživotni zatočenici. Nepromenljivog je
izgleda, prepoznaje se u svakom trećerazrednom romanu. To je,
kako je rečeno u „Hamletu”, ludilo s metodom koje se brzo
indukuje. Među primitivcima i neobrazovanim busadžijama teško je
očuvati visprenost duha, kao što svet propalih ljudi,
kriminalaca, prostitutki, alkoholičara, varalica, izopačenika
svake vrste živi u svetu koji sami čine ali koji i njih stvara,
drži ih u svojim kandžama i podređuje svojim kurjačkim zakonima.
Da li se glupost vidi na licu i kako ona formira fizionomiju?
Verujem da je ono što je Gogolj tvrdio – kako takvo lice ne
ozaruje nikakva svetlost koja dolazi iznutra – potpuno tačno,
kao i njegovo upozorenje da je glupost najopasnija inkarnacija
zla, ponekad tako ljupka, često naizgled prostodušna, lepljiva i
duboko umeštena u svakodnevicu.
Ima li uopšte smisla diskutovati o prostaštvu i ukazivati
glupacima na ono što jesu u želji da se poprave? Ovo moje letnje
meditiranje pročitaće samo oni drugi jer svetinu uopšte ne
interesuju priče o kulturi i etici. Prostaštvo je zatvoreno u
sebe, čvrsto umotano u gvozdeni plašt, do njega ne dopiru pozivi
na mudrost niti upozorenje da se s glupošću čak i bogovi
uzaludno bore. Ono je okovano i ne može se promeniti.
.jpg)
_001.jpg)
