KAKO NASTAJU BOLESTI
(Drugi dio)
KAKO
JE NASTAO ŽIVOT
Šta je zaista otkrio
Luj Paster? Iz onoga što u svojoj knjizi „Bešam
ili Paster? Izgubljeno poglavlje u istoriji
biologije" iznosi Etel Daglas Hjum i kasnije u
knjizi "Paster: plagijator, prevarant - teorija
mikroba razneta,“ R.B.Pirson - on nije otkrio
ništa što do tada nije bilo poznato.
„Đeronimo
Frankastorio (1483 - 1553) italijanski pesnik i
lekar koji je živeo u Veroni objavio je 1546. u
Veneciji svoj rad nazvan „De Contagionibus et
Contagiosis Morbis et eorum Curatione” u kome je
izneo svoju pretpostavku da je prava priroda
zaraznih bolesti i infekcija u postojanju
sićušnih i za oko nevidljivih čestica koje je on
nazvao Seminarie Contagionum.
On je podelio sve
poznate bolesti na one koje se prenose kontaktom
direktno ili preko posrednika i na one koje se
prenose vazduhom.
Frankastorio nije
imao mikroskop i nije mogao da ih vidi, ali ih
je opisao kao lepljive viskozne čestice. Po
njegovom opisu one su slične onome što danas
hemičari opisuju kao koloidna stanja supstance.
On je verovao je da
one mogu u adekvatnoj sredini da se reprodukuju
i kada se dovoljno umnože postaju patogene za
toplokrvna bića.
Tek u 17. veku kada
je Liuenhok napravio svoj mikroskop ove
tvorevine su opisane i odgovarale su onome što
je kasnije nazvano bakterijama.
Ali, prvu teoriju o
mikorganizmima kao uzročnicima infektivnih
bolesti postavio je venecijanski lekar M.A.
Plenciz 1762. On je utvrdio da se oni mogu
reprodukovati i izvan organizma domaćina kao i
da se mogu prenositi putem vazduha. Nije poznato
da li je Plenciz imao mikroskop.
“Dakle, ukoliko bi
teorija o mikroorganizmima imala neku vrednost,
onda bi se ona morala pripisti Plencizu, a ne
Pasteru koji ju je “smislio“ sto godina kasnije.
I ona je u tadašnjim medicinskim krugovima bila
poznata”, napisala je Hjum.
Iako je Paster pred
smrt priznao da nije bio u pravu i da
mikroorganizmi nisu uzročnici bolesti, već
posledica, baš onako kako je tvrdio Antoan Bešam,
savremena medicina prihvatila je “Pasterovu”
teoriju.
Ovo je gotovo
identičan slučaj kao i sa veštačkim đubrivom,
koje je danas opšte prihvaćeno i u upotrebi,
dok se njegov izumitelj Baron Justus fon Libig
toga odrekao. Razlog je saznanje što tako gajene
biljke u sebi ne sadrže sve neophodne minerale.
A koliko su minerali značajni u nastanku svih
bolesti videćete u sledećem nastavku teksta.
Razlog za ovo je
interes naftno-hemijsko-farmaceutskog kartela.
Vodeće medicinske
škole u svetu danas su uglavnom pod kontrolom
upravo ovog kartela. Mnogi lekovi se dobijaju iz
derivata nafte. Ovaj biznis uključuje i
proizvodnju vakcina koje su upravo zbog toga u
mnogim zemljama nametnute kao obavezne, mada su
sa medicinskog aspekta, potpuno besmislene.
Medicinska nauka
koja se razvila nezavisno od farmakobiznisa ima
već sto godina potpuno drugačije viđenje
nastanka bolesti, pa samim tim i lečenje.
Njihovo gledište je holističko.
Upravo zato moramo
najkraće pogledati šta se danas zna o nastanku
života, jer ovaj "sitan detalj" medicinske škole
uglavnom ignorišu.
ŽIVOT JE USKLADIŠTENA ENERGIJA
Jedan veoma zanimljiv
američki naučnik i istraživač bio je Džord Merkl,
fizičar, koji se pozabavio načinom
funkcionisanja same čestice života, koju je
Bešam nazvao mikrozima (protit). Merkla porede
sa Nikolom Teslom jer je iza sebe ostavio preko
sto originalnih patenata. I način razmišljanja
mu je bio originalan. Natanak života on je
obradio u svojoj knjizi “Genesis II”.
Prema Merklu protiti
su “sastavljeni od sićušnih kristala ATP (adenozintrifosfata),
piramidalnog su oblika, i to je hemijsko gorivo
koje pokreće naše telo i ono se stvara u
ćelijskim mitohondrimjama odnosno ćelijskim
baterijama. Kada se mišići pokreću oni
sagorevaju ATP i to je energija molekula u telu.
To je i ćelijska energija.
“Ovi kristali su ono
što je kao ikra izbačeno u okean svih svetova,
to su fizički elementi koji imaju zadatak da
transdukuju energiju nazvanu Život od
beskonačnog skalarnog potencijala vakuuma ovde,
u troimenzionalan fizički svet gde se one
pojavljuju kao čestice i zauvek kreću u
beskonačnom izvoru novih protita (mikrozima)”.
I
tako održavaju život.
Odakle njima energija?
Jednostavno taj
“veliki okean” u kome su izbačene je prostor u
kome smo svi potopljeni i to je skalarni
potenijal vakuuma.
U njemu se nalazi
početna energija Univerzuma i ona se naziva
“nulta tačka energije”. To je neuređen prostor,
to je haos.
Kvantna teorija
fizike podrazumeva da se u tom vakuumu nalaze
sve čestice u rasponu svih mogućih talasnih
dužina. Što je veća talasna dužina na kojoj
čestica osciluju u njoj je veća energija.
Računicom na ovaj način ispada da je ova
energija veća, grubo, za 120 redova magnitude
nego energija koja je sadržana u materiji
čitavog svemira. Znači sva energija sadržana u
materiji u svemiru odgovara nekom broju na koji
se onda dodaje 120 nula da bi se dobila ukupna
energija vakuuma.
Vezivanjem ove
energije u harmonične veze nastaje sve ono što
nazivamo materijom i što vidimo oko sebe -galaksije,
zvezde, planete, voda, vazduh, kamen, biljke,
životinje, ljudi...
Pojam “nulte
tačke energije” je prisutan u mnogim
teorijama kvantne fizike.
Pol Dirak je 1930.
izveo svoju teoriju na ideji da je vakuum
virtuelno more fluktativne energije koja se može
manifestovati parovima elektrona i pozitrona.
Njujorški fizičar Timoti Bojer je izveo
matematičku teoriju kako bi energija nulte tačke
oscilirala i interakciji sa materijom.
Teorija “principa
neizvesnosti” Vernere Hajsenberga iz 1927.,
kaže da je nemoguće u svakom trenutku odrediti
poziciju i masu u kretanju čestice, pa
dozvoljava da “energija nulte tačke” proizvede
Braunski pokret (po škotskom botaničaru Robertu
Braunu i tiče se nasumičnog kretanja čestica u
tečnosti ili gasu). I to bi upravo mogao da bude
način nasumičnog kretanja protita (mikrozima).
Danas se za vakuum
sve više upotrebljava reč plazma. Čitav svemir
je plasma, To je ogroman prostor napunjen
energijom ogromnog potencijala. To je slobodna
energija i ona je beskonačna”
Gustina energije
vakuuma ili plazme iznosi 1093 grama po
kvadratnom santimetru, po Džonu Arčibaldu Veleru.
Po Ajnaštajnovoj jednačini E = MC na kvadrat (bolje
po jednačini Semjuela Tolvera iz 1875. koju je
Ajnštajn plagirao) to znači da više energije
drži materiju nego što je u njoj sadržano.
Dakle, nije bilo
bilo Velikog Praska, a elementarne čestice se
spontano pojavljuju iz “ničega” , zapravo iz
vakuma ili plazme i ponovo nestaju.
Sve je u stalnom
nastajanju i stalno se stvara novi prostor, novo
vreme, nova materija, nova energija, novi život.
Sve se stalno pokreće. Sve je živo. Ništa ne
umire, sve se stalno preobraća u nove i
drugačije forme.
“Ništa nije
izgubljeno, ništa stvoreno... Sve je
transformisano. Ništa nije plen smrti. Sve je
plen života”, tvrdio je Antoan Bešam još pre sto
godina.
Bešamove mikrozime (protiti)
kao jedinice života žive i hrane se i nakon
smrti organizma jer život je u svom
fundamentu neuništiv.
Tako mikrobi u
organizmu nastaju upravo zato što su u funkciji
samog nastanka i održavanja života organizma.
Sve u prirodi je u stalnom nastajanju i
stvaranju materije odnosno u njenom stalnom
povezivanju i razgradnji, prljanju i čišćenju.
Svet niko nije
stvorio, već se on sam stalno stvara. Kreator
SVEGA postoji izgleda samo u glavama ljudi.
Da
li ste razočarani?
ENREGIJA POČINJE KAO SVETLOST
Po nekim novijim
tvrdnjama svetlost može da uskladišti
informacije, kao hologram i to u okviru jednog
fotona i jednog elektrona.
Džordž Merkl je
otkrio da unutar molekularnih proteina postoji
provodljiva nadtečnost sa specifičnim
geometrijskim poravnjanjima. Merkl je to nazvao
Kristal Života i tvrdio je da se u određenim
okolnostima taj nadfluid može poređati u
geometrijski red i tako stvoriti matrix (matricu).
U tom matriksu može da se uskladišti energija.
Tako nastaje i protit u koji se uskladišti
energija.
“Hidroksil (joni
koji formiraju atom vodonika i atom kiseonika u
vodi) grupišu se i njihovi protoni ispune
unutrašnju membranu matrice protita tako da daju
elektrohemijski gradijent koji dozvoljava da se
u tu uskladišti energija. To je kao kap vode
koja se formira sa električno nabijenom
membranom oko sebe, jedan kondenzator. Ovo
naelektrisanje stvara električno polje sa
mrežnim efektom tako da je membrana kondenzatora
od protita naelektrisana sa isijavajućom
energijom”.
“I BI SVETLOST... ”
Protiti se tako mogu
videti pod mikroskopom samo na tamnoj podlozi.
Protiti (somatide) su koloidna jedinica života –
“božija čestica života”.
Ova energija se može
koristiti na nekoliko načina, tvrdio je Merkl.
Ona se prvo nagomila
kao jedan ATP rezervoar energije u hlorofilu
biljke i onda u mitohondrijama životinja (ćelijskoj
bateriji). Tu može biti iskorišćena za
reprodukciju i upotrebljena da razdvoji genetski
materijal od bilo čega što može da ga razori i
to je početak imunog sistema.
“Ovi protiti
proizvodnjom enzima proždiru bakterije, viruse
ili bilo koju hemikaliju koja može ugroziti
genetski proces sisara, oni se tako
diferenciraju u ćelije, limfocite itd.- koji
rade taj posao”.
Ta energija se dalje
konvertuje tako da izgrađuje naše telo i stvara
organe koji će ga činiti, delujući iznutra.
Oni se prvo
pretvaraju u hlorofil (ATP energetski izvor za
biljke) i onda u mitohondrije (ATP energetski
izvor za sisare) i onda u ćelije i tako dalje,
po Džordžu Merkelu.
Oni
se mogu sintetisati u dva smera.
„U jednom smeru oni
sintetišu sve žive organe. Ovi originalni
protiti su uskladišteni u repovima spermatozoida
(koji su posebna forma života od glave) i od
njih svi stari oblici organa našeg tela“.
“Naš embrionalni
razvoj (ontogenija) putuje kroz predačke forme (fenotipove)
recimo milione godina našeg nasleđa je razvijeno
u slanoj vodi.
U materici fetus
rekapituliše sve stare forme koje je ikada imao”,
tvrdio Merkl tako podržavajući staru teoriju
nemačkog biologa Ernsta Hekela iz 1866, koju
danas mnogi biolozi odbacuju.
Kako izgleda razvoj
ljudskog bića? Jajna ćelija liči na
jednoćelijsku protozou. Kada se izdeli stvara se
dvoslojna struktura sa šupljinom u sredini i
liči na nekog dupljara. Stvara se mezoderm,
treći klicin sloj i tada ljudski embrion liči
na pljosnatu glistu. Razvija se nervna cev, pa
horda (kičma primitivnih ljuskara, a što je i
prethodnica ljudske kičme), prorezi nalik
škrgama, srce sa dve komore i tada zametak
podseća na ribu. Pojavom udova zametak počinje
da liči na sisara.
“Ontogenija
rekapituliše filogeniju”, dugo se smatrao
biogeničkim zakonom genetike.
Ali, obrnutom
sintezom, verovao je Merkl mogu tako biti
uzgojene sve stare forme života, do zelenih algi,
bakterija i protita.
“Na taj način možemo
ponovo kreirati ili se setiti našeg starog
imunog sistema, koji će biti rekostruisan i
početi iznova, a koji smo izgubili razvijanjem u
ovom zagađenom svetu u kome živimo. Stari organi,
naši embrionički organi mogu biti regenerisani
iz prvobitnih protita”, zapisao je Merkl svoja
fantastična zapažanja.
On je tako zamislio
i jedan fantastičan način lečenja.
Ljudski organizam,
koji medicina prepoznaje kao mrtav, nastavlja i
dalje da “živi” tako što se energija razgrađuje
i ono što više ne može da funkcioniše kao do
tada i sve se vraća u formu protita, obrnutom
sintezom. Tako svaki leš ima svoj “život”. Ovu
razgradnju vrše protiti koji se formiraju u
bakterije i crviće. Čim postoji nešto što jede
to znači da postoji forma života. I kada više
nema hrane - oni nestanu.
Ali, ono što biolozi
nazivaju našim precima, i danas postoji, kao na
primer, alge i pljosnate gliste, ribe i to kao
naši savremenici, a ne preci... Iz onoga što u
embrionu liči na škrge ipak se ne razvijaju
škrge. Život se očito razvija preko prostih ka
složenim formama, ali one su samo nalik jedna
drugoj. Da li evoluicija podrazumeva milione
godina ili se sve događa mnogo brže? Nešto se
očito nikada ne razvije u složeniju formu iz
razloga što ima zadatak da baš u toj formi
postoji i ima svoju ulogu. Tako svaki virus,
svaka bakterija, svaka gljivica ima svoju ulogu.
Ako je čovek
najsloženija forma, onda svakako treba pomenuti
da su postojali i drugačiji ljudi na Zemlji i da
su izumrli, ali da se to iz nekog razloga
prikriva. Oni nisu hodali zemljom pre nekoliko
miliona godina već samo pre nekoliko hiljada
godina. Pogledajte malo likove na kamenu sa
vinčanskih nalazišta. Ili iz drevnog Sumera? Da
li vam liče na današnja lica? Ali razloga za
“izumiranje” životnih formi ima više.
Promene u
elektromagnetnom polju Zemlje su svakako od
najvećeg značaja. I one se u određenim periodima
događaju. Neke vrste tada izumiru, druge se
stvaraju.
To svakako može
dovesti do promena u sintezi prvobitnih kristala.
Merkl je pronašao
način da električnom magnetnom indukcijom uspori,
pa čak i zaustavi spin elektrona i protona u
molekulu što onda drastično menja fizičke
karakteristike materije. Kanadski istraživač i
eksperimentator Džon Hačinson već godinama vrlo
efektno demonstrira kako se promenama u
elektromagnetnom polju tope i seku metali na
sobnoj temperaturi i podižu veliki tereti.
DREVNI SUMERCI ZNALI ZA KRISTAL ŽIVOTA?
Zanimljivo je da su
neke informacije o geometriji “kristala života”
ostavili drevni Sumerci koji su živeli pre 7000
godina. Tu poruku nastojao je da dešifruje na
pravi način tek Džordž Merkl.
Po Merklu
ispostavlja se da su Sumerci znali tajnu života
i neke fizičke zakone koje mi tek danas
otkrivamo. Merkl je tako prepoznao i sumersku
“bio mašinu”, zapravo skicu principa nastanka
života. Njihovu poruku zato može da pročita
samo onaj ko zna geometrijsku postavku
subatomskih čestica.
Jin i jang tako nisu
suprotnosti, ako se ovako gleda, već
komplementarnosti. Ne postoje u životu
suprotnosti, već samo dopune. Život i smrt se
tako samo međusobno dopunjavaju.
Kakva forma života će
se razviti zavisi samo od uslova u sredini.
Ali, kako je sve
celina u celini i ljudski organizam je jedan
složeni eko-sistem u kome se stalno stvara život.
Od stanja u organizmu kao medijumu zavisi i kako
će protiti u njemu delovati, kako će se
organizovati i koje će forme života stvoriti –
koje bakterije, koje gljivice ili viruse. I ,
naravno, kako će se sve to manifestovati na naše
zdravlje.
SVAKA BOLEST
OBUHVATA ČITAV ORGANIZAM
Nažalost, naučnici
su danas, posebno, kada je medicina u pitanju,
razvojem specijalizacija izgubili pravu
predstavu o životu, baš kao što se neki fizičari
posebno bave samo atomima, ili samo česticama, i
stalno otkrivaju nešto novo i time su okpirani,
umesto da sagledaju celinu.
Sve je u svemu,
celina je u celini i ništa se ne može odvojiti,
stav je koji zagovaraju današnji holističari.
Tako je u medicinu
poslednjih 100 godina uvedena loša praksa da se
za svaku pojedinu bolest traži adekvatan lek.
Dakle, jedna bolest traži lek i farmakobiznis ga
stvara i prodaje. Tako je zatvoren krug, a razne
bolesti se sa svojim “specifičnim” simptomima
sve više šire. Odakle dolaze? Ko ih izmišlja?
Ogovor je – dolaze
iz samog organizma i ne mogu se nikakvim
lekovima isterati i izlečiti dok se ne otkloni
stanje koje ih je izazvalo. Antibios ništa ne
leči jer je život neuništiv. A ljudski organizam
je jedan eko-sistem koji stalno stvara život.
Savremena medicina, na žalost uopšte ne obraća
pažnju na stanje čitavog organizma, već samo na
vidljive simptome.
Početkom 20. veka
doktor Oliver W. Holmes je bio lekar koji je bio
veoma uticajan i ugledan u svojoj profesiji. Bio
je i široko obrazovan čovek. Da li je slučano
još tada izrekao rečenicu: “Čvrsto verujem da
ukoliko bi se čitava medicinska materija mogla
potopiti na dno mora, čovečanstvi bi bilo mnogo
bolje, a ribama mnogo lošije”.
Čak 17 godina pre
nego što je Paster sa svojom teorijom o
mikrobima iz vazduha izašao kao svojom, poznata
engleska medicinska sestra Florans Najtingel
protivila se ovakvim shvatanjima. On je smatrala
da infekcije predstvljaju simptom promenjenog
stanja u samom organizmu, koje je ona nazivala
čistim i nečistim stanjem. Za velike boginje je
zapisla da je svojim očima videla kako ta bolest
nastaje u neadakvatnim bolničkim smeštajima od
prljavštine, prenatrpanosti i slabog
provetravanja prostora gde su ležali bolesnici.
Čistoća je po njoj bila najvažniji lek preko
potreban pacijentima. To je zapisala 1860.
Možemo samo
zamisliti kako su tada izgledale bolnice. Šta bi
vakcinacija tu promenila?
Priredila:
Ivona Živković
