KAKO NASTAJU BOLESTI? (Prvi dio)
Kako je došlo do
toga da savremena medicina danas ne leči nijednu
honičnu degenerativnu bolest, pa su milioni
ljudi širom sveta upućeni da do kraja života
zavise od lekova? Da li čitava medicina počiva
na pogrešnim biološkim osnovama?
LUJ
PASTER – PLAGIJATOR I PREVARANT
Još 1923. godine
objavljena je knjiga „Bešam ili Paster:
Izgubljeno poglavlje u istoriji biologije“ (BÉCHAMP
OR PASTEUR? A LOST CHAPTER IN THE HISTORY OF
BIOLOGY), koju je napisala Etel Daglas Hjum, da
bi se istom temom pozabavila knjiga objavljvena
1942. „Paster: plagijator, prevarant teorija
mikroba razneta“ (PASTEUR: PLAGIARIST, IMPOSTOR
THE GERM THEORY EXPLODED).
Obe ove knjige nisu
imale medijsku promociju kako bi postale
popularne. Naprotiv, čini se da su od javnosti
vešto skrivene. I danas se o njima veoma malo
zna iako je 2006. napravljeno još jedno izdanje
u Engleskoj. Obe knjige razotkrivaju težak sukob
koji se sredinom i krajem 19. veka vodio u
medicinskim krugovima u Francuskoj u vezi toga
kako nastaju bolesti. Na jednoj strani je bio
ugledni profesor medicinskog fakulteta i
biohemičar Antoan Bešam (1816 - 1908), za čije
stvaranje i rad malo lekara danas uopšte zna, a
na drugoj proslavljeni Luj Paster (1822-1885),
hemičar koji je proučavao fermentaciju i koji je
ušao u sve školske udžbenike.
Iz ovog naučnog
sukoba izašao je kao pobednik Luj Paster, koji
je tada bio društveno uticajniji, mada u
medicinskim krugovima nije imao veliki ugled.
Stekao ga je naknadno zahvaljujući medijima i
moćnom biznisu koji je razvila industrija vina i
piva i koja koristi proces fermentacije, a što
je Paster istraživao za njihove potrebe.
Iako je sam Paster
pred kraj života priznao da je pogrešio u
pogledu svoje teorije o mikrobima, na
postulatima njegovih otkrića zasnovana je
moderna biološka teorija na kojoj počiva i
čitava savremena medicina.
Tako se danas u svim
medicinskim udžbenicima kaže da najveći broj
bolesti u ljudskom organizmu (kao i kod
životinja i biljaka) nastaje delovanjem
mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica)
koje iz spoljašnje sredine ulaze u tkivo i
zagade ga. To izazove reakciju imunog sistema i
upale. Daljim razmnožavanjem mikrooganizama u
tkivima mogu nastati teške degenerativne promene.
Paster je tvrdio da u zavisnosti od vrste
mikroba zavisi koja će se bolest u organizmu
razviti.
Robert Koh
(1843-1910) je kasnije pokušao da klasifikuje
sve ove mikroorganizme koji izazivaju bolesti i
da ih što više razotkrije. Mikrobi su tako uvek
u istom obliku i prenose se sa jednog organizma
na drugi, sa životinje na čoveka.
Pasterovi naučni
postulati se i danas primenjuju u medicinskoj
dijagnostici i nauci. To znači:
1. nađe se životinja
ili čovek sa određenom bolešću.
2. izoluje se iz
tkiva mikroorganizam u određenoj kulturi.
3. on se ubaci u
telo zdrave eksperimentalne životinje i kada se
i ona razboli - zaključi se da i ova životinja
ima isti patogen kao i originalna.
I to je bio dokaz (i
danas je) kako nastaju bolesti. Simptom manje
ili simtom više stavlja se u niz simptoma
karakterističnih za taj mikrob. Savremena
medicinska dijagnostika je tako postala prava
enigmatika. Mnogo puta isti simptom označava
različite bolesti, a ista bolest može da se
ispolji i sa različitim simptomima - po principu
može da bude , ali ne mora da znači. Studenti
medicine se zato pretvaraju u mašine za bubanje:
simptom-uzrok-bolest-terapija, pri čemu mnogi
vremenom potpuno izgube smisao da razmišljaju
svojom glavom. Posumnjati da sa blagoslovenom
medicinskom naukom nešto u temelju nije u redu
predstavljalo bi pravu jeres.
Tako su Paster i Koh
postavili temelje monomorfizma, a savremena
medicinska nauka je napravila čitavu paletu
antibiotika za određene patogene klice.
Zahvaljujući
“genijalnoj” praksi jednog nadri lekara koji se
vešto putem jednog falsifikata dočepao članstva
u engleskom Kraljevskom lekarskom društvu i
diplome lekara, Edvardu Dženeru, došlo se na
ideju da se virusima stane na put vakcinacijom
tj. aktiviranjem imunog sistema pre nego što
virus dospe u organizam.
Farmaceutska
industrija je bila oduševjena idejom i
napravljene su vakcine (sa umrtvljenim virusima)
za sve poznate bolesti. Do 1950. praktično su
svi poznati virusi stavljeni pod kontrolu, a
stotine miliona ljudi je vakcinisano. Sa jedne
strane stvoren je profitabilan biznis sa
vakcinama , a sa druge u “civilizovanom društvu”
više nema tuberkuloze, dečije paralize, kolere,
difterije, velikih boginja, bubonske kuge itd.
Današnji lekari
veoma samouvereno kažu da je zahvaljujući
savremenoj medicini, antibioticima i posebno
vakcinama iskorenjen ogroman broj infektivnih
bolesti. Istovremeno, isti lekari još nisu u
stanju da objasne odakle dolaze novi smrtonosni
virusi kao ebola, HIV, legionarska bolest,
ptičiji grip, tuberkuloza otporna na antibiotike
i sl.
Da misterija bude
veća, poslednjih pedeset godina pojavile su se
potpuno nove bolesti za koje se, takođe, ne zna
kako nastaju. A pojavljuju se u tako velikom
broju, upravo u “civilizovanom društvu”, da su
poprimile epidemijske razmere. To su:
hipertenzija, razna srčana oboljenja, dijabetes,
rak, Alchajmerova bolest, multipla skleroza,
autizam, šizofrenije...
Za mnoge od ovih
bolesti sada se otkriva i da su infektivne kao,
na primer, stomačni ulceri ili bolesti srca.
Na osnovu kataloga
hroničnih bolesti za koje se sumnja da su
uzrokovane “infekcijom” bakterijama, Dejvid A.
Relman sa Stanford Univerziteta u SAD, sada tu
uključuje i različite oblike upale creva,
sarkoidozu, Vegenerovu granulomatozu, primarnu
žučnu cirozu, reumatoidni artritis, lupus,
dijebetes melitus, Kavasaki bolest, mnoge oblike
srčane arterioskleroze, Alchajmerovu bolest,
mnoge psihijatrijske bolesti, cerebralnu
paralizu, policistične bolesti jajnika i možda
i mnoge poremećaje gojaznosti. Ova lista je
daleko veća.
Nedavno je otkriveno
da je arterioskleroza takođe bakterijski proces,
mada zapravo niko ne tvrdi da su bakterije njen
uzročnik. Ali, uzorci iz zakrečenja su pokazali
da se u njima u čak 99 procenata nalazi
bakterija klamidija pneumonije , odnosno
bakterija iz bakterijuma koji je uzročnik
pneumonije i bronhitisa. Otkriveni bacil je
srodan sa chlamydia trachomitis, koja je
uzročnik trahoma, vodeće bolesti slepila u
Trećem svetu.
Multipla skleroza je
tako vezana za humani herpes virus 6, agent
Roseola infantum, mada niko ne tvrdi da od toga
ona i nastaje.
Ali, kod svih
pomenutih bolesti virusi i bakterije su
pronađeni. Odakle oni dolaze? Iz zemlje? Iz
atmosfere? Iz svemira? Ili ih možda stvara sam
organizam?
MONOMORFIZAM I PLEOMORFIZAM
Za razliku od
Pastera, Antoan Bešam je tvrdio da svi
mikroorganizmi dolaze iz samih živih bića, iz
tkiva posebno krvi ( tkiva u tečnom stanju) i da
su pleomorfni što znači da menaju oblik ( pleo
= promena, a morphe = oblik) , u zavisnosti od
promene stanja u sredini u kojoj se nalaze ( pH
vrednost, količine kiseonika, toksina, slobodnih
radikala itd). Bešam je tako prvi postavio
teoriju pleomorfizma.
Tako po doktoru
Bešamu virusi prelaze u bakterije, ove u
gljivice i nazad. Kada se razvijaju u
laboratorijskim uslovima pod tačno određenim
uslovima, streptokoke su uvek streptokoke, ali
ako se promeni pH vrednost medijuma gde rastu
taj strep bacil će se promeniti u neki drugi
mikrob.
U školi se, međutim,
uzgajaju bakterija na uvek istoj podlozi. Na
primer svi “strep” organizmi u laboratorijama
bolnica uzgajaju se na podlozi od sterilne
humane ili zečije krvi pomešane sa agarom (vrsta
algi koja se u ovu svrhu koristi). Ako su
uzgajane na istom krvnom agaru, pri uvek
specifičnom pH (7,6-7,8) i pri određenoj
temperaturi svi mikroorganizmi rastu na isti
način, sve streptokokne bakterije su u obliku
lopti u nizovima. Ukoliko bi se ovi uslovi
promenili i bacili bi promenili oblik .
Pleomorfizam znači da je telo domaćina aktivan
učesnik u infekcijama i infektivnim bolestima,
dakle, suprotno od onoga što su tvrdili Koh i
Paster koji su verovali da je organizam sterilan
i da je samo pasivna žrtva delovanja mikroba.
“Za razliku od
pleomorfizma, monomorfizam mnogo toga nije u
stanju da objasni. Otpor bakterija prema nekim
antibioticima postaje sve veći. Bakterija ne
mutira u formu koja je otporna na antibiotik,
ona se zapravo menja, razvija drugačije, menja
oblik. To je velika razlika. Mutacija se događa
retko, pleomorfizam se događa stalno”.
Drugi je problem što
zagovornici monomorfizma nisu u stanju da
naprave adekvatnu klasifikaiju mikroorganizama
- na adekvatne familije, rodove, vrste i da
naprave vezu među njima.
PROTIT
Da u vodi postoji
nešto živo otkrio je još u 17. veku Anton
Liuvenhok (tvorac prvog mikroskopa, zapravo
debelih naočara pomoću kojih je posmatrao
sićušne čestice). Posmatrajći tako uzorke
kišnice primetio je da u njoj ima “nečeg živog”.
Jednom je tako sakupio svežu kišnicu u stavio je
u epruvete koje je zapečatio. U početku ništa se
nije događalo. Ni nakon nekoliko dana nikakvih
promena nije bilo. Ali, četvrtog dana pojavile
su se sićušne tačkice koje su migoljile u vodi.
Liuvenhok nije mogao da objasni odakle su došle
osim da su nastale u samoj vodi. Ali,
zainteresovanih za proučavanje ovog fenomena
tada nije bilo.
Bešam je prvi počeo
da tvrdi da sve klice u organizmu nastaju od
sićušnih tačkica u krvi koje je on nazvao
mikrozime (ili somatidi ili protiti). Protit je
nemačka reč, dok ih Francuzi zovu somatide.
Englezi nemaju reč za ovaj fenomen.
Zdrave i nezdrave
ćelije krvi. Bele tačkice su protiti (mikrozime
ili somatide).
Protiti (somatide)
se jasno vide na svakom mikroskopu pod uslovom
da je podloga tamna. To su najmanje forme
proteina, to su najmanji oblici života. Dakle,
to nije ćelija kako je još pre trista godina
utvrdio Vilijam Harvi, a savremena biologija se
i dalje toga pridržava. Razlog zašto mnogi
biolozi ni danas ne vide protite je verovatno
taj što im niko u školi nije rekao da to treba
da vide.
Protiti se nalaze u
krvi svakog živog bića. Kada se premaz krvi
ostavi na laboratorijskoj ploči dan ili dva ,
mikroorganizmi se bukvalno vide kako izlaze iz
crvenih krvnih zrnaca, mikroorganizmi koji se
menaju i razgrađuju u patološke forme kako
proces truljenja nastavlja da se odvija. Kada je
truljenje završeno, kada ne postoji ništa više
što bi bakterije mogle da jedu, one se ponovo
razlože i “nestanu” jer se vrate u formu malih
tačkica.
“Kako su somatide
uništenih bakterija i dalje žive sledi da su oni
živi kraj i početak svih ćelija , organa, tkiva,
bića fizičkog života. Sve žive forme nastaju od
protita njihovim uobličavanjem. One jedu sebe i
ponovo se rađaju. I to je princip uroborosa (ouroborosa)
- zmije koja jede svoj rep- drevni simbol
večitog života. Protiti su uvek u organizmu, za
razliku od parazita koji ulaze spolja i sa
kojima možemo, najčešće usled nehigijene, doći u
kontakt.
Kada se izvrši
razlaganje materije na najsitnije delove dolazi
se do atoma i čestica, a kod živog organizma to
je protit (somatida).
U francuskim naučnim
krugovima odavno se poklanjala pažnja
pleomorfizmu. Čak su neki smatrali da postoji
jedinstvena kolekcija mikroorganizama na čitavoj
planeti i da se u njoj nalazi sav genetički
materijal - “Genom” koji čini samoreprodukujući
deo ćelije. Iz tog opšteg “Genoma” nastaju svi
mikrorganizmi na planeti.
Drugi su smatrali da
“svaki organizam ima pristup ovom “Genomu” (“genetskom
bazenu”) i pozajmljuje forme koje su mu potrebne
da bi opstao.
Nemačko gledište je
reprezentovao u tom smislu Ginter Enderlajn i
nije se mnogo razlikovalo od Francuza.
Enderlajn je još
1935. tvrdio da svi mikrorganizmi nastaju iz
protita, tako da se on u svojoj kulminirajućoj,
ali i najdegenerativnijoj fazi , preobraća u
gljivicu mucor racemosis. Polazeći od
originalnog protita do gljivične forme,
manifestuju se sve poznate bakterije ukoliko su
uslovi za njihovu manifestaciju odgovarajući.
Gljivica mucor
racemosis je tako kraj početka. Nakon njenog
raspadanja sve organske materije se dezintegrišu
natrag u protit odakle su u nastale. I to je
novi početak života.
Protit je neuništaiv
i to je BOŽIJA ČESTICA ŽIVOTA. Ona živi
večno.
Dilema o tome šta je
prvo nastalo- kokoška ili jaje – odavno je
prevaziđena.
FERMENTACIJA
Veliki deo radova
Antoana Bešama odnosi se na proces fermentacije.
Luj Paster je, kako se iznosi i navedenim
knjigama, veliki deo naučnog rada Bešama
plagirao i prikazao kao svoje otkriće, a teoriju
o protitima je na sve moguće načine
diskreditovao.
Šta
je fermentacija? To je primitivnija forma
hranjenja, nakon koje sledi truljenje.
U živom i zdravom
organizmu uloga protita je da budu fiziološki i
hemijski agenti (posrednici) transformacija
koje se odigravaju za vreme procesa ishrane (razmene
materija). Kod bolesnog stanja oni postaju
agenti fermentacije, a kod prestanka života
organizma oni su agenti truljenja (potpune
razgradnje). Sve ovo su načini ishrane i to je
priroda Života. Tako se protit pretvara po
potrebi (kada treba očistiti sredinu od kisline
npr.) u viruse, bakterije ili gljivice,
fermentiše šećer i vino ili zgrušava mleko ili
truli jaja. (Po Pasteru to rade mikroorganizmi
iz vazduha).
Krečnjak je
sastavljen od protita bakterija koje su
obeležile neku geološku epohu i taj materijal će
zato u dodiru sa vodom početi da fermentiše (početi
da se hrani).
Mumije u Egiptu
takođe su pune protita koji u dodiru sa vodom
počinju fermentaciju. Oni jednostavno tako
nastavljaju život nakon nekoliko hiljada godina.
Nakon što vulkanska
lava uništi čitav predeo u okolini vulkana, prvi
lišajevi nastaju nakon što protiti uništene
flore i faune dođu u kontakt sa kišom. I tako se
nastavlja život.
“Nakon laganog
raskravljivanja protiti izolovani od mamuta koji
je uginuo pre više od 50 000 godina (po
procenama naučnika) pokazali su spontano da su
živi i počeli fermentaciju u šećernom rastvoru.
”Ruski istraživači
su čak dokazali 1926. da su protiti izlovani iz
petroleuma pokazali kompletnu sposobnost za
život i počeli fermentaciju šećera.
Protiti se ne
uništavaju čak ni na temperaturi od 1300 stepeni
celzijusovih niti u sumpornoj kiselini.
Postoje čak i
tvrdnje da su protiti pronađeni u mrkom uglju u
jednom ekeperimentu u Nemačkoj.
Ukoliko su tačne
naučne tvrdnja da kameno ulje nastaje zapravo iz
magme (a ne od fosilnih ostataka), to znači da
su protiti i u magmi i da ih praktično ima svuda
oko nas.
Njihova
koncentracija u atmosferi, po istraživanjima
nekih naučnika (Dr Vilijam Donald Hamilton ili
Berent Kristner), čak dovodi do vremenskih
promena , kiše ili snega. To se događa, navodno,
kada protiti “žele” da siđu iz atmosfere na
zemlju. Hamilton i Kristner, doduše, nisu
pominjali protite već bakterije za koje su
verovali da postoje u atmosferi, jer je na više
lokacija u Francuskoj, Americi i Antarktiku
otkriveno prisustvo proteina u ledu i svežem
snegu.
MIKRORGANIZMI SU POSLEDICA, A NE UZROK BOLESTI
Kako
nastaju mikroorganizmi?
Po Bešamovoj teoriji
protiti (somatide, mikrozime) se u zavisnosti
koliko je organizam toksikovan zbog kiselosti
sredine okupljaju zakačinju međusobno i počinju
kao virusi, bakterije ili gljivice da po potrebi
čiste okolinu, odnosno kiseli medijum. Kako
razvijaju svoje posebne forme - viruse,
bakterije - one vrše sopstveni metabolizam i
počinju tako da stvaraju i produkte metabolizma
- kiseline, koje su štetne za okolinu i lokalne
telesne tečnosti. Ovi toksični otpadni
produkti uzrok su zapaljenja i podržavaju dalji
rast ovih mikroorganizama odnosno njihovo
razmnožavanje stvarajući za njih pogodnu sredinu.
Tako nije mikroorganizam to što nas čini
bolesnim već produkti njegovog metabolizma.
Na određenom stadijumu njihov razvoj je potpuno
patogen (izaziva bolest) i parazitski. Tako
su mikrorganizmi posledica, a ne uzrok bolesti.
Ovo se pominje čak i
u jednom savremenom medicinskom udžebniku:
“Ukoliko je koncentracija (misli se na fluide
izvan ćelije) promenjena , tako da sadrži
previše ili premalo te supstance (misli se na
nutrijenate) ćelije postaju bolesne i ponašaju
se abnormalno da bi na kraju počele da odumiru”
(Jacob, S. & Francone, C. Elements of Anatomy
and Physiology.)
“U stvarnosti, nije
bakterija ta koja proizvodi bolest, mi verujemo
da su to hemijski sastojci tih mikroorganizama
podstaknuti neuravnoteženim ćelijskim
metaboliozmom u čitavom organizmu koji zapravo
proizvode bolest” (Godišnji izveštaj članova
Upravnog Odbora Smitsonijan instituta, 1944., u
vezi analize rada Rajfovog mikroskopa i njegovog
otkrića.)
Dr J. H. Tilden je
još 1926. objavio knjigu “Toxemia” u kojoj
između ostalog navodi:
“Bolesti nastaju kada
eliminacija otpadnih produkata metabolizma
postane blokirana. Normalni ćelijski metabolizam
stvara otpadne produkte. Ono što nazivamo
bolešču je zapravo jedna kriza toksemije, kada
telo pokušava da ukloni toksine koji su se negde
ugradili zbog pogrešnog načina života ili
ishrane.”
Ali, protiti se mogu
razviti i u drugačijoj formi i pretvoriti se u
ćelije organizma koje mogu pomoći regeneraciju
tkiva. Prema Enderlajnovoj formulaciji, protiti
odnosno bakterije, koje su korišćene kao lek u
vreme Bešama, gajene su na medijumu sastavljenom
od asparagusa i agara.
Francuski
bakteriolog Gaston Nesen je i opisao čitav
ciklus somatida (protita) uzimajući da su sve
bakterije nastale od pojedinačnih somatida (protita).
On je pokazao i opisao svaki stupanj kao i
povratni proces kada se bakterija preoblikuje
natrag u somatid i na taj način došao do onoga
što je bio cilj - da se otkrije životni
ciklus bakterije.
Ukoliko je
Bešamova teorija tačna morala bi se ubuduće
izučavatio nova biologija koja bi se zasnivala
na sledećim postulatima:
1. Krv nije
sterilna.
2. Ćelija nije
najmanja jedinica života.
3. Mikrobi dolaze
iz krvi (tkiva u tečnom stanju) ili drugih tkiva
kako bi razgradili to tkivo kada više nisu u
stanju da žive u njemu i održavaju tako
sopstveni metabolizam u sredini u kojoj su se
našli.
Lečenje
antiobioticima (anti biosis = protiv životni) i
vakcinacija (vaca, vaccina = krava, kravlji)
jednostavno nemaju nikakvog smisla. Jedini koji
od Pasterove teorije ima korist je farmaceutski
kartel koji je od ljudskog organizma napravio
najprofitabilnije tržište.
Priredila:
Ivona Živković
