Glumci su uvek bili
plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima.
Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U
glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci
su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki
Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa
njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su
se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog
prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve,
čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je
stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to
hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima.
Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi
ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih
kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će
naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće
ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu
omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život.
Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći
neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne
stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju
da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u
šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj
posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak
radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje
tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao
„umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade
godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti,
sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini
nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da
bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće
i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se
tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim.
Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo
nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA,
iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi
hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i
okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje
nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi
svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi
čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“
ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od
uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo
mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu
neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju,
drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg
straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke,
takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči,
neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda
još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti
dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada
pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo
što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo,
sasuo bi itd... itd... Normalno, to nije učinio, ali bar zna
kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez
zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno
i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi
smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz
pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno
razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja '80.
godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj
strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više
ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog
časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih,
svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika,
direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih
ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi
više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne
verujem.
Zato neka se nose strukture,
neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u
laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima
je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i
drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju
dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj
smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen,
koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih
kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga
predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV
(skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne
verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše
i kao umetnika i kao čoveka...
Neka se nose... no, moje vreme
hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da
prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to
trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni,
šalio sam se, majke mi.
Vaš uvek i do kraja
Zoran Radmilović
.jpg)