Pre nekoliko dana navršilo se 35
godina kako je ovaj naš svet, kojeg je toliko voleo i onda kada ga
je do bola ismejavao, napustio Zoran Radmilović, bez sumnje jedan od
– u veoma oštroj konkurenciji – najvećih glumaca bivše Jugoslavije.
Imao je samo 52 godine kada ga je pobedila ona opaka bolest kojoj se
ime ne izgovara bez preke potrebe, a iza sebe je ostavio bezmalo 100
uloga na pozorišnim gredama, u domaćim serijama i filmovima.
Nama koji smo odveć bili mladi
da bismo imali prilike da Zorana gledamo uživo, u pozorištu – kojim
je, kako kažu, vladao kao kakav širokogrudi kralj – ostaje samo da
zamišljamo kako je to bilo upijati straobalnu Radmilovićevu energiju
direktno sa scene, smejati se njegovim improvizacijama i diviti se
njegovoj harizmi.
U tom zamišljanju donekle nam
mogu od pomoći biti snimci Radmilovićevih legendarnih predstava –
pre svega Radovan III i Kralja Ibi – ali, reći će neko, gledanje
pozorišnih komada na televizijskom ekranu podseća na mirisanje ruže
sa gas-maskom. Nema greške, i na tim snimcima Radmilović je
maestralan, ali sedeti na desetak metara od nastanka njegovih
dosetki, monologa i oneobičenih dijaloga – bilo je neprocenjivo.
Ne mali broj ljudi dolazio je i
po desetak puta da gleda pozorišne predstave kojima je on dominirao,
i to iz najmanje dva razloga – nisu mogli da se nagledaju Zorana, a
i svaka je predstava, zahvaljujući njemu, bila drugačija.
Kaseta
od teče Zorana
Iako jedno od najčešćih u
Srbiji, ime Zoran je bilo tih godina na neki način rezervisano za
njega. Kažu da je negde s početka osamdesetih dobar deo Beograda bio
u toj meri familijaran sa njim da ga je nazivao samo imenom. Bilo je
dovoljno reći “Zoran” da bi se znalo o kome se govori, i to ne samo
u pozorišnim i filmskim krugovima.
Upravo sam od Radmilovićevog
imenjaka, teče Zorana, kada sam imao tek nešto više od deset godina,
dobio video-kasetu sa snimkom Radovana III. Potom sam ovu predstavu,
sam ili sa drugarima, ili porodično, ili porodično zajedno sa
gostima, odgledao toliko puta da sam skoro ceo komad znao napamet.
Nabavio sam kasnije i snimak Kralja Ibija, ali iako mi je i ova
predstava bila interesantna, nisam je kao klinac dovoljno dobro
razumeo.
Tek kasnije, kada sam ponešto
odrastao i kada su na scenu naših života stupili razni vladari, koje
je, kao i Ibija, karakterisao primitivizam i pohlepa – mogao sam da
potpuno uživam u njoj. Iako je Radmilović u Kralju Ibiju – što
originalnim tekstom, što sjajnim improvizacijama – ismejavao i
tadašnje “strukture”, ova predstava kao da je anticipirala ono što
ćemo – u svim eksjugoslovenskim zemljama, manje-više – doživeti
posle njegove smrti.
Iako je Kralj Ibi Alfreda Žarija
u Srbiji aktuelan više nego ikada, niko nema hrabrosti da ga postavi
na scenu. Ne (samo) iz političkih razloga, već (i) zbog toga što
posle Radmilovićevog “Ibija” na ovim prostorima drugi Ibi
jednostavno nije moguć. Ogromna Radmilovićeva senka nadnela bi se
nad ovom predstavom.
‘Radovan’ kao autorsko djelo
Kao što je na neki način
privatizovao i prisvojio Kralja Ibija, tako je i Radovan III – komad
Dušana Kovačevića – praktično postao Zoranovo autorsko delo. Bilo je
pokušaja, povodom 20. godišnjice od smrti Radmilovića, da se ovaj
komad ponovo postavi na pozorišne daske, ali se čini da su na ovu
predstavu ljudi dolazili više u znak sećanja na preminulog Zorana
nego što ih je sam komad interesovao. Ubrzo je i skinut sa
repertoara. Radovan III bez Zorana je kao televizijska serija Lud,
zbunjen, normalan bez Mustafe Nadarevića ili kao legendarne
Kamiondžije bez Pavla Vuisića i Miodraga Petrovića Čkalje.
Kralj Ibi se prikazivao 20
godina u Ateljeu 212, a Radovan III igran je tačno 299 puta. Samo
desetak dana pred odlazak, Radmilović je izašao poslednji put na
scenu, kao “Radovan”, rastrzan bolovima, optrčao je počasni
pozorišni krug i, bez obzira na bol i ono neizrecivo što je nosio u
duši, izazvao salve smeha i frenetičan aplauz.
Radmiloviću je to bio manir,
doveden samo u tom poslednjem nastupu do krajnosti. Na sceni, ali i
u životu, odabrao je ulogu svojevrsne dvorske lude, koja humorom,
dosetkama, šarmom i improvizacijama skreće pažnju na društvene
nepravde, ljudsku glupost i pohlepu. Iza smehotresne brkate maske,
međutim, krio se jako emotivan čovek, koji je pisao izvrsnu poeziju
i beskrajno voleo ljude. U svojim tekstovima i javnim istupima borio
se za prava glumaca, za prava potlačenih, tvrdeći da se moramo
osloboditi straha.
Zapisao je jednom –
parafraziraću – da “strukture” čini moćnim to što oni ispod njih
drhte od straha. “Trebalo bi samo reći – Neću više tako! Svega tri
reči, neizgovorene ili zaturene za ovih 2.000 godina. I možda još
dve – Marš tamo!” Teatrolog Jovan Ćirilov će reći da je Radmilović
“bio veći od svojih pisaca, mudriji od svoje publike, važniji od
svojih reditelja”.
Poput
Dražena Petrovića
Zoran Radmilović, reći će oni
koji prate i košarku i pozorište, podseća na Dražena Petrovića. Ili
obrnuto, kako god. Između ostalog, i zbog toga što su nas obojica
napustili onda kada su bili na vrhuncu snage. Ali, pre svega, zbog
toga što su, sa svojim raskošnim talentima i dobro istreniranim
veštinama, bili stubovi oko kojih se vrtela i od kojih je zavisila
igra celog tima. Svojom grandioznom pojavom, međutim, nisu
zasenjivali ili bacali u drugi plan svoje saigrače, već su ih,
naprotiv, terali da daju najbolje od sebe.
Skretali su pažnju na sebe kako
bi saigraču ostavili prostora da zabije “tricu” ili zakuca sa obe
ruke. Tako su pored Zorana i drugi glumci, makar igrali epizode,
ostvarivali uloge svojih života. A teško je reći koje su najvažnije
Radmilovićeve uloge, trebalo bi i to dugo nabrajati, ali spomenimo
samo one amblematske (pored “Ibija” i “Radovana”) – role u Pričama
iz majstoske radionice i u dečijoj seriji Priče iz Nepričave.
Odlazak Zorana Radmilovića, a
ubrzo potom i njegovog ispisnika Slobodana Aligrudića, bili su prvi,
baš prerani odlasci predstavnika sjajne plejade jugoslovenskih
glumaca rođenih 30-ih i 40-ih godina prošloga veka. Kada bismo
počeli da nabrajamo njihova imena, i to bi potrajalo dugo, pa ćemo
spomenuti samo neke: Relja Bašić, Danilo – Bata Stojković, Dragan
Nikolić, Milena Dravić, Mustafa Nadarević, Bekim Fehmiu, Fabijan
Šovagović…
Može sada da priča ko šta hoće,
ali samo jedna ozbiljna i velika kultura mogla je da izrodi ovako
impozantan broj glumačkih velikana u jednom kratkom periodu. Velika
većina njih je u ovim našim užasnim vremenima, proteklih decenija,
pokazivala ljudskost i hrabro ustajala protiv rata i zla.
Najeo
se baklava, pa žedan
O tome kakav je Zoran bio čovek
najbolje svedoče događaji s početka osamdesetih, kada su izbili prvi
nemiri na Kosovu. Godine 1981. začeto je nešto što će se potom
pretvoriti u nesrećnu tradiciju – polupani su prozori nekih
albanskih poslastičarnica i radnji u Beogradu.
Bekim Fehmiu se sećao kako je
Radmilović tada, u znak solidarnosti, svako veče obilazio albanske
poslastičarnice i jeo kolače u njima. Kada bi potom došao u kafanu
Ateljea 212, tražio je da mu se donese čaša vode. Ljudi bi mu se
smejali i rekli bi: “Najeo si se baklava, pa si žedan!”. On bi se
nasmešio brkom i odgovorio: “Jesam, majku li vam … nacionalističku!”
Da je doživeo kraj osamdesetih i
devedesete, siguran sam da bi neponovljivi Zoran Radmilović bio među
onima koji su se borili protiv nasilja, rata, zločina i bede,
rizikujući pritom štošta. Jednostavno, tu mu je bilo mesto!
.jpg)
_001.jpg)