autor tekst 005 ›››

 

 

Dr. Zoran Milivojević

 

Teorije zavere

Sasvim je jasno da državni poslovi, ni na unutrašnjem ni na međunarodnom planu, ne mogu da se vode potpuno transparentno. U politici tajne jednostavno moraju da postoje. Znajući to, mi znamo da ne znamo. Ostaje nam da kao građani posmatramo i pretpostavljamo šta se odvija iza zavese. Kada je nešto tajno, tada nema kontrole zbog čega se javlja sumnja.

 Političari su svesni da neke svoje važne poslove moraju da sakriju od građana i političkih protivnika koji ih posmatraju i pokušavaju da ih raskrinkaju. Posebno im smeta kada neko pogodi njihove namere. Tada mogu da pokušaju da skrenu pažnju javnosti sa tih pretpostavki ili mogu, iako su tačne, da ih demantuju. Jedan od načina da se od njih zaštite je da im prišiju etiketu „teorije zavere”.

 Označiti neku političku izjavu kao teoriju zavere znači obezvrediti je. Ne samo da se tom etiketom diskvalifikuje izjava, već i oni koji je zastupaju. Tako oni koji sumnjaju postaju sumnjivi: „Nije valjda da stvarno veruješ u to?” Time im se pruža mogućnost da se sami distanciraju od svoje ideje i ostanu normalni u očima drugih, ili da budu, ukoliko nastave da zastupaju datu teoriju, smatrani nenormalnim: patološki sumnjičavima, sumanutima, paranoidnima, ili jednostavno ludima.

 Veliki brat nas zastrašuje mogućnošću terorističkih napada, i traži od nas da se odreknemo privatnosti i slobode kako bi nas zaštitio. Sve nas špijunira za naše dobro. Kao kolekcionar prikuplja sve moguće informacije da bi mogao, ako mu zatreba, da ih iskoristi. I želi da mi to znamo.

 Mnogi ljudi u tome ne vide problem dajući argument: „Neka me slobodno snimaju, ja nemam šta da skrivam”. Kako bi ti isti ljudi reagovali ako bi im Veliki brat ponudio da im usadi čip u mozak, tvrdeći da protiv toga mogu da budu oni što nešto kriju.

 Prirodno je da svaki čovek ima nešto što želi da sakrije od drugih. Privatnost je osnovno ljudsko pravo. Priroda države, kao sistema, je da teži što većoj uređenosti i stabilnosti. Zato je totalitarna država ideal svake države. A totalitarna država je ona koja kontroliše sve, posebno privatni život svojih građana, u kojoj je sloboda ukinuta zbog opšte sigurnosti. Kada građani shvate da je pitanje privatnosti i zaštite ličnih podataka danas postalo jedno od najvažnijih pitanja, tražiće mehanizme kako bi obuzdali totalitarističke težnje države.

 Negirati da u politici i drugde postoje zavere jeste opasna naivnost. Nekad naivni optužuju druge da su paranoični. Kao u sledećem vicu: Razgovaraju dva praseta u klanici. Jedno kaže drugome: „Ne sviđa mi se kako nas Simonovići mesari ovako gleda”. A drugo odgovara: „Ah ti i tvoje teorije zavere”.

izvor: politika.rs ›››

 

 

autor tekst 004 ›››

 

 

Dr. Zoran Milivojević

 

Žaljenje ili izvinjenje

 Česte su međuljudske situacije kada neko nekim svojim postupkom utiče na to da se neko drugi loše oseća. Iako ljudi često pripisuju drugome odgovornost za svoja neprijatna osećanja i tvrde kako je ih je drugi „uzrokovao”, danas znamo da u stvarnosti to nije tako.

 Između postupaka drugih ljudi i naših osećanja ne postoji direktna uzročno-posledična veza. Mi smo ti koji aktivno učestvujemo u nastanku određenog osećanja tako što ponašanju druge osobe pripisujemo određeno značenje i određenu važnost. Ovo pripisivanje je subjektivno i često pogrešno. Ljudi se razlikuju po tome kako razumeju isto ponašanje neke osobe, pa zato na isti postupak reaguju različitim osećanjima. Kada tuđa ponašanja shvatimo kao uticaj, a ne kao uzrok, tada se menja predstava o odgovornosti za vlastita osećanja: naša odgovornost raste, a tuđa se smanjuje.

 Iako je svako odgovoran za svoja osećanja, osećanja drugih ljudi su veoma važna. Odgovorni smo za uticaj koji vršimo na druge, kao što su i oni odgovorni za svoj uticaj na nas. Zato je svako ljudsko društvo, svaka zajednica organizovana oko pravila da osećanja drugih ljudi jesu važna. Upravo time što prepoznajemo tuđa osećanja mi drugim ljudima pokazujemo da su važni, da ih cenimo, da prema njima imamo prijateljski odnos. A prijatelj vam ne želi da patite.

 Kada neko proceni da je nekim svojim postupkom uticao da se neko drugi loše oseća, on prema toj osobi može zauzeti prijateljski ili neprijateljski odnos. Izražavanje žaljenja i izvinjenja je znak prijateljskog odnosa.

 Izjaviti žaljenje znači da je nekome žao što je uticao da se drugi loše oseća. Izjavljivanje žaljenja je čin saosećanja sa drugim ali bez priznavanja krivice za nastanak tog lošeg osećanja. Drugim rečima, osoba pokazuje da joj nije bila namera da drugog uznemiri, povredi ili izazove da se oseća loše. Time ona svoj odnos prema osobi koja se oseća neprijatno definiše kao prijateljski.

 Za razliku od žaljenja, izvinjenje je izjava kojom neko priznaje krivicu, odnosno da je počinio grešku. Izvinjenjem se prihvata odgovornost za negativnu posledicu te greške. Ono može da obuhvata i žaljenje, ali žaljenje isključuje izvinjenje.

 Neprijateljski odnos se definiše pokazivanjem ravnodušnosti ili likovanjem nad tuđim neprijatnim osećanjima. Izražavanje ravnodušnosti je signal da je drugi shvaćen kao nevažno, nebitno ljudsko biće. Kada osoba pokazuje da joj je drago što se drugi osećaju loše reč je o antipatiji, većem stepenu neprijateljstva. Ravnodušnost je povezana sa prezirom, a antipatija sa mržnjom.

 Što je u zajednici više izjava žaljenja i izvinjenja, to je više prijateljskih odnosa – koji su nam svima danas veoma potrebni.

izvor: politika.rs ›››

 

 

autor tekst 003 ›››

 

 

Dr. Zoran Milivojević

 

Snalažljivost

 Kada bismo pitali ljude šta misle o osobini koju zovemo snalažljivost, većina bi izjavila da je to veoma dobra i pozitivna osobina ličnosti, posebno korisna pojedincima koji žive na našim prostorima. Snalažljiv je onaj koji u nekoj novoj situaciji, za koju nije bio pripremljen, ume da se postavi na dobar način. Zato što je on u datoj situaciji „našao” dobar način da reaguje, kažemo da se snašao, da je snalažljiv. Kako dato ponašanje koje je neko „našao” nije bilo ni očekivani ni očigledni izbor, nečija snalažljivost pretpostavlja postojanje kreativnosti te osobe.

 Definicija snalažljivosti se preklapa sa jednom od definicija inteligencije prema kojoj je inteligencija nečija sposobnost da u novim situacijama reaguje na optimalan način, koji je najbolji za datu osobu. Iz toga sledi da oni koji se snađu prolaze bolje od onih koji se nisu snašli. Mogli bismo da zaključimo da su snalažljivi – inteligentniji, pametniji, pobednici a da su oni koji su manje snalažljivi ili nesnalažljiviji – neinteligentni, glupi, gubitnici. Iako prividno logično, takvo zaključivanje nije ispravno.

 Razlog za to je što postoje veoma inteligentni ljudi koji znaju šta bi bilo najbolje za njih da urade u datoj situaciji, ali to ne čine zato što bi takvo ponašanje bilo suprotno nekim njihovim vrednostima i moralnim normama. Glavni razlog za „smanjenu snalažljivost” je u tome što ljudi uzimaju u obzir ne samo svoje interese, već i interese drugih ljudi, pravila društvenog ponašanja.

 Kakav neko ima odnos prema drugima, često možemo da vidimo u saobraćaju. Tokom gužvi „snalažljivi” vozači voze tako da koriste svaku priliku da se „ubace”, da zaobiđu druge vozače koji se pridržavaju propisa, reda i pokazuju temeljnu ljudsku solidarnost. Na taj način „snalažljivi” uspostavljaju privid da oni bolje prolaze od onih koji se drže reda, tako da ovi počinju da se osećaju kao gubitnici. Rezultat je da se sve više pojedinaca odlučuje da postane „snalažljivo” jer ne žele da se osećaju kao budale. Na kraju gužva postaje još veća, pretvara se u haos, raste ljutnja na „snalažljive” a u stvari bezobzirne, pretvarajući vožnju u ovim uslovima u stres.

 Saobraćaj je metafora celokupne zajednice u kojoj je previše snalažljivih pojedinaca. U toj zajednici se uspostavlja logika da oni koji se drže pravila ispadaju gubitnici, a da „sposobni” pojedinci ispadaju pobednici. Ne uviđa se da nekada ono što je dobro za pojedinca nije dobro za zajednicu, a da ono što nije dobro za zajednicu, u krajnjem ishodu, nije dobro ni za pojedinca, ma kako on bio „snalažljiv”. Saobraćajni kolaps kao stvarnost i kao metafora, to najbolje pokazuje. 

izvor: politika.rs ›››

 

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Dr. Zoran Milivojević

 

Mrzitelji

 Jedan čitalac, potpisujući se kao„doktor”, komentarisao je na sajtu „Politike” intervju devedesetdvogodišnjeg akademika Vladete Jerotića zamerivši mu često pojavljivanje u medijima koje „ne dolikuje jednom pravom intelektualcu”.

 U današnje vreme kada su iz medija estradni i rijaliti sadržaji proterali intelektualne i kulturne, povećana je potreba za pojavljivanjem pametnih ljudi u medijima. Pravi intelektualac 21. veka je upravo komunikativan i prisutan u medijima kako bi dotakao što više ljudskih života.

 Da se Vladeta Jerotić nije pojavljivao u medijima kada sam ja bio srednjoškolac, ne bi mogao da mi bude uzor i inspiracija, i ja se danas sigurno ne bih bavio svojim poslom psihoterapeuta.

 Pod mrziteljem se na društvenim mrežama podrazumeva osoba koja iz pozicije prezira i mržnje komentariše nečiji lik i delo. Glavna karakteristika ovih komentara jeste da su lični, usmereni na osobu, a ne na njene izjave, sa ciljem da je obezvrede, omalovaže i diskredituju. Iako mrzitelji u svojim izjavama koriste „govor prezira i mržnje”, često je njihovo ponašanje motivisano još dubljim osećanjima zavisti i ljubomore.

Navedeni „doktor” je očigledno zelen od zavisti čitao tekst, smatrajući da mu je „njegov” medijski prostor nepošteno uzurpirao profesor Jerotić. Između redova provejava njegova želja da bude prisutan u medijima i nečujan krik: „Novinari, zovite mene, a ne Jerotića.”

 Mržnja je osećanje onoga koji procenjuje da je drugi koji je predmet mržnje – zlo ljudsko biće i da ono zbog svoje zlobe zaslužuje da pati i da bude uništeno. Mržnja je po pravilu lični, individualni odnos između pojedinaca. Socijalne mreže omogućuju lako povezivanje istomišljenika, pa i povezivanje mrzitelja u grupe koje razvijaju dinamiku čopora koji progoni plen. Ovako udruženi u svom suprotstavljanju nekoj po njima negativnoj ličnosti, mrzitelji na društvenim mrežama vrše pravi mobing, šikaniraju pojedinca, pokušavajući da kod ostale publike stvore negativnu sliku o datoj ličnosti. Najstrašniji je oblik maltretiranje onih koji još ne znaju da se zaštite – maloletnika – i to od strane grupice vršnjaka, što nekada ima tragičan ishod, kao u slučaju malog Alekse iz Niša.

 Logička greška na kojoj mrzitelji zasnivaju svoju aktivnost jeste uverenje: ako dokažem da je neko drugi loš, to znači da sam ja bolji od njega. I zato je glavna psihološka dobit mrzitelja pokušaj lečenja sopstvenog kompleksa niže vrednosti. Kako nečija vrednost ne može da nastane tako što se dokazuje da neko ne vredi, jasno je da ovakvo lečenje nikako ne može da bude uspešno, već da samo dovodi do kratkotrajne iluzije poboljšanja, ali da može da načini veliku štetu omraženoj osobi. Biti mrzitelj znači igrati igru gubitnika. 

izvor: politika.rs ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Dr. Zoran Milivojević

 

PSIHOLOŠKA ANALIZA Poruka islamista je: NIGDE NISTE BEZBEDNI

 - Svaki teroristički napad nosi indirektnu poruku. Džihadisti nemaju ništa protiv ljudi koje su ubili, to je poruka publici. Oni su ovim napadom želeli da uliju strah - priča za “Blic” Zoran Milivojević, istaknuti srpski psihoterapeut.

 On naglašava da je teroristima bio cilj da motivišu javnost da izvrši pritisak na političare kako bi pristali na njihove zahteve.

 - Udarili su na nekoliko strana: politički, jer imaju neraščišćene račune sa francuskom spoljnom politikom koja je uključena u sukobe na Bliskom istoku; na turizam kao važnu granu francuske privrede i na kraju su poslali poruku celoj Evropi da je ovako nešto moglo da se desi u bilo kom drugom gradu - dodaje.

 Džihadisti nisu bezrazložno izabrali baš ta mesta koja su napali, smatra psihoterapeut, već je sve odrađeno planski.

 - Teroristi kada biraju mete to svakako nisu samo politički ili vojni objekti. Napadom na kafić, restoran, koncertnu halu i stadion hteli su da poruče: Nemojte se okupljati nigde, mi smo među vama i možemo da udarimo bilo kad bilo gde - ističe Milivojević.

 On dodaje i da je Francuska pogodna meta jer je jedna od vodećih evropskih zemalja sa najvećom muslimanskom zajednicom gde su terorističke ćelije dobro organizovane širom zemlje.

 Podsetimo, u seriji terorističkih samoubilačkih napada u Parizu u petak uveče stradalo je više od 120 ljudi, a ranjeno je preko 350. Nakon napada uvedeno je vanredno stanje u Francuskoj, a pojačane su mere bezbednosti u celoj Evropi. Odgovornost za napade je preuzela Islamska država.

 izvor: blic.rs ›››